Da li se još neko od ovlašćenih učesnika javlja za reč? (Ne.)
Nastavljamo raspravu o amandmanu na član 99, koji su podneli u istovetnom tekstu, narodni poslanik Vojislav Šešelj i zajedno narodni poslanici Vlatko Sekulović, Rodoljub Šabić i Branko Pavlović, sa ispravkom.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li podnosioci amandmana žele reč? (Da.) Izvolite. Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Milka, danas si mi mnogo finija nego juče, to veoma cenim, možda sleduje nagrada.

Molim narodnog poslanika da poštuje član 99. Poslovnika Narodne skupštine i da ne komunicira sa narodnim poslanicima.

Neka poslanička većina poštuje taj član.

Član 99. odnosi se na sve narodne poslanike, dakle i one koji ga krše dobacujući iz klupa i govornika koji ga krši ulazeći u dijalog sa narodnim poslanicima. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se briše i član 99. zakona, koji se odnosi na usluge na koje se Zakon ne primenjuje. Tako je to koncipirano - usluge na koje se Zakon ne primenjuje.
Prvo, svi radovi i sve usluge koje se plaćaju delimično ili u celosti iz sredstava budžeta, odnosno sredstava poreskih obveznika, moraju biti predmet javne nabavke, odnosno javne licitacije. Sve što se plaća u tom pogledu, poreski obveznici moraju znati kako se i gde troše sredstva, troši novac koji oni redovno izdvajaju u budžet. Ovim članom 99. je predviđeno da se odredbe ovog zakona ne odnose na usluge navedene u članu 2. U članu 2. se kaže - da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na nabavke: organizacija koje se u smislu ovog zakona smatraju naručiocem, osnovane za obavljanje delatnosti pružanja usluga koje su predmet javne nabavke; po osnovu međunarodnog sporazuma; radi obezbeđenja osnovnih životnih uslova u slučaju elementarnih nepogoda; naoružanja i druge nabavke koje su poverljive i zaštićene posebnim propisima.
Malopre sam govorio da se i u ovim oblastima pojavljuju ravnopravne državne i društvene firme kao nabavljači i da tu uslovi moraju biti do kraja identični. Nema te tajne koju Amerikanci ne mogu otkriti iz "avaksa", a vi je možete zaštititi odredbama ovog zakona. Zašto se tu uopšte zavaravati? Čemu onda proglašavati tajnom nešto što se ne može sačuvati kao tajna. Potpredsednik Vlade Perišić ode i sve istrese na kantar šefa američke špijunaže na Balkanu, a sada ćemo ovim zakonom čuvati neke tajne od nabavljača. Pazite, ko god nabavljao sebi robu, on je praćen svuda u svetu i u to nema nikakve sumnje. Više nema ni tajni ko proizvodi tu robu ni ko njome trguje. To je sve registrovano i kod Interpola, kod stranih obaveštajnih službi, stranih policija i slično. Ništa se tu više ne može sakriti.
Dalje, finansijske usluge, (kredit, zajam) vezane za kupovinu ili zakup zemljišta, "izgrađenih stambenih objekata ili drugih nepokretnosti, odnosno prava u vezi sa njima, bez obzira u kakvoj se formi zaključuje, da li je zaključen istovremeno, pre ili posle zaključenja ugovora o kupovini ili zakupu nepokretnosti". Ovaj stav odnosno ovu tačku je bar trebalo podrobnije ovde razjasniti, pošto ona u zakonu nije razjašnjena; može biti isključivo izvor zabune i zbog toga je treba brisati. Postoje razne vrste finansijskih usluga u ovom smislu koje su vezane za kupovinu ili zakup zemljišta. O svim dosadašnjim zakonima, zemljište se moglo, ako je u državnoj svojini, dodeljivati putem javne licitacije ili samo izuzetno, bez javne licitacije direktnom dodelom. Po prirodi stvari, ta direktna dodela morala se mnogo bolje obrazlagati.
Kod tih direktnih dodela najviše je bilo zloupotreba. Izbegavalo se dodeljivanje javnom licitacijom i kada pogledate, u Srbiji je bilo veoma malo javnih licitacija u proteklih 10, 20 ili 30 godina za dodelu zemljišta za individualnu stambenu izgradnju. Najviše je bilo pojedinačnih dodela i one su mahom bile vezane za razne koruptivne radnje. Ovaj izuzetak ne bi smeo da ostane. Ako je reč o izgrađenim stambenim objektima, ako se Vlada pojavljuje kao trgovac tim objektima, takođe ograničenje ne sme da bude u ovom smislu. Kao i u drugim nepokretnostima, svakako.
Pod tačkom 3) se kaže da se odredbe zakona ne odnose na kupovinu, razvoj, produkciju ili koprodukciju radio i televizijskog "programa ili vremena za emitovanje programa". Zašto? Državna televizija nabavlja strani program, treba je obavezati da nabavlja po odredbama ovog zakona. Zašto bi tu imao privilegiju "ANEM" ili ova "Mreža" ili "VIN" ili neke druge strane agenture, koje su taj program proizvodile i proteklih godina novcem stranih obaveštajnih službi. Zašto bi imali privilegiju? Možda oni nekada mogu nešto kvalitetno proizvesti. Ako državna televizija od njih otkupljuje, mora javno raspisati konkurs, ako neko...
(Predsedavajuća: Pet minuta 30 sekundi.)
Završiću i sledećih pet minuta. Ako neko ima nešto kvalitetnije, onda da se izabere to kvalitetnije. Narodu ove zemlje je dosadio antisrpski program na državnoj televiziji. Naša državna televizija je danas gora od Tuđmanove hrvatske televizije od pre nekoliko godina, gora je po antisrpskom izvoru mržnje koji svaki dan gledamo. Vi planirate da tom državnom televizijom upravlja neko drugi i da više ne bude u nadležnosti Srbije kao države. (Iz sale: Nemoj ti više da braniš Srbiju.) Dobro, dobro, vi je srozavate do maksimalnih granica.
Pod tačkom 4) se kaže, usluge glasovne telefonije, teleksa, radio-telefonije, pejdžinga i satelitske usluge. Zašto i ovde da ne bude konkurs?
Vlada Republike Srbije treba da koristi iz određenih razloga, na primer, satelitsku tehniku. Zašto bi ona mogla direktno da sklapa ugovor sa jednim vlasnikom satelita ako može da raspiše konkurs pa joj se javi nekoliko vlasnika. Sad i tu postoji pluralizam ponuda. Prvo, u Americi postoji više kompanija koje su vlasnici satelita, preko kojih se obavljaju komunikacije; npr. Evropa je već vlasnik većeg broja tih satelita; Rusija i Kina su vlasnici većeg broja tih satelita. Naša Vlada precizira svoje potrebe preko ove uprave, oglasi i ko joj najbolju ponudu dostavi, njega odabere. Dakle, ovde je konkurs veoma logičan i neophodan.
Pod tačkom 5) se kaže: "da su izuzete" usluge arbitraže i sporazumnog rešavanja sporova". Ovo bi trebalo objasniti, kakve usluge arbitraže? Gde se to inače arbitraža tretira kao javna nabavka? Usluga arbitraže kao javna nabavka, gde to ima u svetu? Što nas ovde zamajavate?
Studirao sam Pravni fakultet, doduše vrlo kratko, bio sam prinuđen za dve i po godine da ga završim. Ekonomiju sam prostudirao čak temeljitije nego pravo, a nigde nisam našao da iko usluge arbitraže svrstava u javne nabavke. Vi ovde u zakonu govorite o izuzeću usluga javne arbitraže iz zakona koji se odnosi na javne nabavke. Zašto? Zašto ovde niste izuzeli još neke stvari, po istoj logici? Ako je cilj bio da zakonski tekst bude što duži, onda ste to u obrazloženju zakona mogli da navedete, pa bih vas možda razumeo. Ovako vas uopšte ne razumem.
Pod tačkom 6) se kaže: - "finansijske usluge u vezi sa emitovanjem, prodajom kupovinom, ili prenosom hartija od vrednosti ili drugih finansijskih instrumenata". Zašto se ovo izuzima, osim ako je reč o finansijskim uslugama koje se mogu obavljati preko NBJ ili Narodne banke Srbije, ako se transformiše. Ako je reč o poslovnim bankama, onda i to mora da se podvede pod odredbe ovog zakona.
Znate kakvu smo ranije imali praksu, napraviću jednu digresiju da bih vam to objasnio, razna ministarstva su držala račune u raznim bankama. Borio sam se dve i po godine da se to koncentriše u jednoj banci ili nekoliko državnih banaka. Nikako nije išlo, bilo je nemoguće provesti. Svaki ministar je sam određivao u kojoj će banci. Apsolutno sam ubeđen da je svaki iz toga izvlačio neku ličnu korist, jedino ja nisam; bilo je još ministara i mogu ih nabrojati, mogu nabrojati; one koji jesu, što sam definitivno utvrdio.
Jednio je tačka 7) logična, da su to usluge NBJ, gde se, po prirodi stvari, NBJ pojavljuje kao monopolista. Ona se pojavljuje kao monopolista i u čitavom nizu drugih slučajeva, na primer u emisiji novca. Logično je da i ovde postoje određeni poslovi gde će usluge pružiti Narodna banka i nezamislivo je da joj neko tu pravi konkurenciju, ako je ona jedino za to osposobljena.
Ugovori o radu se ne mogu tretirati kao javna nabavka. Ne znam ni jedan slučaj da se tako tretiraju, osim ako ugovarate sa nekom firmom koja vam isporučuje radnu snagu kao teletinu, junetinu, svinjetinu itd.
Pošto je reč o tački 9) - usluge istraživanja i razvoja - to su usluge koje se sve skuplje plaćaju i moraju se tretirati kao javne nabavke. Inače, pojavljuje se velika korupcija. Mislim da se u sadašnjoj Vladi može naći čitav niz primera korupcije na delu.

Da li se još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi javlja za reč? (Ne.)
Na član 101. amandman je podneo narodni poslanik Vojislav Šešelj.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li podnosilac amandmana želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.
(Glas iz sale: Sada će da se gase televizori po Srbiji.)

Mogu DOS-manlije sada i da gase televizore, sačuvaće struju. Nije meni do toga da oni čuvaju svoje televizore, nego da štede struju. Uostalom, korisno je, pošto ste struju ponovo poskupeli za 50%. To je što se tiče dijaloga između mene kao opozicije i vladajuće većine.
Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem da se briše i član 101. koji tretira dodatne usluge. U nekoliko prethodnih amandmana pokušao sam da vam dokažem da se svi radovi i usluge, kao i nabavka dobara, moraju javno objavljivati i dodeljivati putem konkursa, da je uvek dodela ugovora, odnosno poslova pojedinim dobavljačima mimo konkursa oblik prevare i pljačkanja građana Srbije, poreskih obveznika, pljačkanja novca iz budžeta.
U članu 101. se kaže: "Naručilac može da dodeli ugovor o javnoj nabavci usluga u postupku sa pogađanjem, bez prethodnog objavljivanja", pa se navode slučajevi kada; 1) "kod dodatnih usluga ili radova koji nisu bili uključeni u prvobitno dodeljeni projekat ili u prvu javnu nabavku, a koji su zbog nepredvidljivih okolnosti postali neophodni za izvršenje ugovora o javnoj nabavci, pod uslovom da se ugovor dodeli prvobitnom pružaocu usluga ili izvođaču radova". Već sam govorio o ovoj problematici. Ona je bila tretirana u jednom od prethodnih članova. Prvo je pitanje zašto se ponavlja. Sa istim obrazloženjem sa kojim sam malopre opovrgavao i sada bih, pa to ne moram, nadam se, da ponavljam. Pretpostavljam da me bar troje-četvoro ljudi u sali pažljivo prati dok govorim. Ostali čitaju novine, dobacuju, rešavaju ukrštene reči itd, zavisno od stručne spreme svakog poslanika.
Pod a) se kaže: - "ako se takve dodatne usluge ili radovi ne mogu razdvojiti, u tehničkom ili ekonomskom pogledu, od glavne javne nabavke, a da se pri tom ne prouzrokuju nepremostive teškoće za naručioca", kao razlog za dodelu bez konkursa. Koje su to nepremostive teškoće? Šta je to u zakonu nepremostiva teškoća?
Za pravni poredak ne postoje nepremostive teškoće. Pravni poredak reguliše konkretan život, utvrđuje regule pod kojima se taj život obavlja, živi. Nema nepremostivih teškoća, niti se pravnom normom može živ čovek obavezivati na nešto što fizički ne može da podnese ili izdrži, kao kad biste čoveka obavezivali da roni pola sata bez prekida. To je nemoguće bez dodatnog vazduha. Zašto onda ovako nešto ovde navoditi? Nepremostive teškoće ne postoje.
Postoji moguća šteta ukoliko se posao ne poveri onome ko je već započeo dodatni posao, nego nekom drugom eventualnim konkursom. Međutim, konkurs treba raspisati, sagledati ponude, jer ni onaj koji bi se javio na dodatni posao ne bi se javljao ukoliko se nanosi šteta izvođaču koji je već započeo radove, jer to podrazumeva štetu i onome ko dodatne poslove obavlja.
Pod b) - "ako su takve usluge ili radovi, mada bi ih naručilac mogao dodeliti odvojene" od izvršenja prvobitnog ugovora, neophodne za dalje faze izvođenja radova, pri čemu ukupna procenjena vrednost tih dodatnih usluga ili radova ne može da bude veća od 25% od ukupne vrednosti glavne javne nabavke". Već sam vam objašnjavao kako to izgleda u praksi kod ogromnih poslova. Verovatno su radovi od Beograda do Čačka, na Ibarskoj magistrali, otprilike 1/4 vrednosti radova na asfaltiranju od Beograda do Niša, ne po kilometraži i samoj širini puta, nego i kvalitetu puta koji je zatečen.
Neko ko je dobio da radi auto-put, od Beograda do Niša, ovim dobija šansu da dodatno obezbedi radove i na Ibarskoj magistrali od Beograda do Čačka, bez novog konkursa. Zbog toga to mora ... to su ovi Surčinci, ili već kako se zovu, "Krmivo-produkt", otkud znam; valjda zna ministar unutrašnjih poslova. Valjda je neko pismo siglo od tog ministra (obraća se predsedavajućem). Valjda ćemo to pismo dobiti. Valjda to tamo stoji.
Pod tačkom 2) se kaže da će se izuzeti dodatne usluge "kod novih usluga ili radova koji predstavljaju ponavljanje sličnih usluga ili radova koje izvodi prvobitni izvođač". Ovo sam malopre osporavao. Šta to znači ako su iste usluge, isti poslovi ili iste robe? To ništa ne znači na današnjem stepenu tehnološkog razvoja.
(Predsedavajuća: Isteklo je pet minuta.)
Koristim sledećih pet minuta;
"pod uslovom da se takve usluge ili radovi uklapaju u osnovni projekat". Osnovni projekat nabavke toalet papira za Vladu Srbije je verovatno trajan projekat i verovatno će se taj projekat primenjivati na neki sledeći kabinet. Možda sa manjim količinama, ali u osnovi on ostaje. I zašto bi neko ko je jednom dobio posao pretendovao i bilo mu dozvoljeno da automatski dobija nove poslove, bez provere na tržištu.
Dalje se kaže - "ovu mogućnost naručilac je dužan da navede u prvoj objavi javnog poziva". To ništa ne znači. Mogućnost da se ponovo dobije posao - ta mogućnot može da se najavi, ali opet da se propiše uslovima konkurencije, inače gubi smisao. Vama je ovo dosadno. Meni nije. Znate, mnogo vremena sam proveo spremajući ove amandmane i mnogo ću vremena provesti za ovom govornicom objašnjavajući smisao tih amandmana, a vaše me raspoloženje uopšte ne interesuje, jer je reč o zakonu a ne o vama.
Dalje, kaže se: "Naručilac može dodeliti ugovor o javnoj nabavci usluga u postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja iz ove tačke samo ako je proteklo manje od tri godine od zaključenja prvog ugovora". Ograničili ste na tri godine. Ako je reč o robama koje se mesečno nabavljaju, to znači da se može na osnovu jednog konkursa obaviti 36 nabavki za tri godine. Imate li vi garanciju da će za te tri godine cene ostati iste?
Što niste stavili odredbu u zakonu - po istim uslovima, da ona cena na osnovu konkursa, cena prve nabavke, bude obavezna za sve ostale nabavke. Uopšte ne bih podnosio amandman da ste se na to obavezali. Da se garantuje ista cena naredne tri godine - to je onda odlično, ako to možete da postignete. Odlično. Ali, vi podrazumevate da će se cena u međuvremenu menjati, pa onda lepo dogovorite sa jednim nabavljačem. On će se javiti na konkurs, pa će podneti ponudu u kojoj će se bazirati na 70% manjoj ceni nego konkurencija. Tako će konkurencija biti eliminisana. I ta cena ide za njegovu prvu ponudu, za prvu nabavku.
Ali, onda vam kaže - cene na tržištu su se promenile, evo možete proveriti, obiđite radnje, obiđite proizvođače, sve ostale, ta cena mora da se menja. Gde je garancija da on odmah neće dići za 70 ili 80% i tako nadoknaditi ono što je izgubio eliminišući svoju konkurenciju. Nema nikakve garancije.
Ovde sam vam razotkrio još jednu mogućnost korupcije. Vi ne reagujete jer vas to ne interesuje. E, sad mene interesuje iz kojih razloga to vas ne interesuje.
Pod tačkom 3) se kaže - "kada se ugovor o javnoj nabavci usluga dodeljuje na osnovu konkursa za nacrt, plan ili dizajn iz člana 100. ovog zakona (koji je već razmatran), a treba ga dodeliti jednom uspešnom kandidatu ili jednom od više uspešnih kandidata. Ako ima više uspešnih kandidata, naručilac je dužan da na pogađanje pozove svakoga od njih".
Vidite, ova tačka ima smisla ako bi se preformulisala, ubacila u poseban član, a ovaj brisao u celini. Tu bi se regulisalo pitanje raspisivanja konkursa za - za idejno rešenje, jer je - idejno rešenje mnogo bolji izraz od - nacrta, plana ili dizajna. Reč je o idejnom rešenju i to je termin koji se koristi u pravu industrijske svojine i to idejno rešenje obuhvata i plan, i dizajn i nacrt, kao i mnoge druge kategorije koje bi se tu mogle podvesti.
(Predsedavajuća: 10 minuta 30 sekundi.)
U tom slučaju bi imalo smisla, ali da se onda posebno reguliše. To, zapravo, po prirodi stvari ne bi ni spadalo u domen zakona o javnim nabavkama.

Da li se još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi javlja za reč? (Ne.)
Na podnaslov iznad člana 102. i član 102. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Pošto je ovaj amandman prihvatio Odbor za finansije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, ovaj amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Vlada Republike Srbije podnela je amandman kojim je predložila da se posle člana 102. dodaju tri nova člana - 102a, 102b i 102v.
Pošto je ovaj amandman prihvatio Odbor za finansije a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, ovaj amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 105. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Pošto je ovaj amandman prihvatio Odbor za finansije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, ovaj amandman je postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 111. amandman podneo narodni poslanik Vojislav Šešelj.
Odbor za finansije nije prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se ovlašćeni predlagač javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlažem svojim amandmanom brisanje u celosti člana 111. zato što on naširoko obrađuje problematiku dodele ugovora bez prethodnog objavljivanja; moje insistiranje da se  briše u logičkom je skladu sa skoro svim prethodnim amandmanima koje sam podneo, a koji se tiču slične ili iste problematike.
Ovde postoji čitav niz mogućnosti, u 12 tačaka, dodele ugovora o javnoj nabavci bez prethodnog objavljivanja; pa se kaže - "ako u postupku sa javnim pozivom za podnošenje ponuda nisu dobijene ponude ili odgovarajuće ponude". Ovo bi kao izuzetak moglo da ostane pod uslovom da postoji obaveza da se pozovu svi prethodni ponuđači sa neuspešnog konkursa. Mi smo malopre razmatrali, i nadam se da ste zapamtili sve što smo razmatrali, to pitanje kada sam osporavao član zakona koji dopušta mogućnost naručiocu odnosno Vladi da pozove samo neke od učesnika konkursa, bez obraničenja koja se tiču ispunjavanja uslova.
Vlada, po ovom zakonskom projektu, videli smo ranije, može samo neke da odabere i da sa njima zaključuje direktnu pogodbu. To je pogrešno. Moraju biti pozvani svi kod sklapanja direktne pogodbe. "Ako se ugovor zaključuje isključivo u svrhe istraživanja, eksperimenata, studija ili razvoja" - to sam već osporavao, nadam se dovoljno argumentovano i da shvatite i da prihvatite.
"Ako zbog objektivnih razloga ili zbog razloga koji su povezani sa zaštitom isključivih prava ugovor može ispuniti samo određeni snabdevač ili pružalac usluga". Ovo je besmisleno; veoma retki su slučajevi da neko ima isključivi monopol na određene robe. Ne možete da mi ukažete ni na jednu robu, osim koka-kole, gde postoji samo jedan nosilac patenta, samo jedan vlasnik, gde ne postoji konkurencija, pa i kod koka-kole imate pepsi-kolu. To je apsolutno deplasirano i samo može predstavljati izvor zloupotreba.
Pod 4) - "ako nastupe nepredviđene okolnosti" (a već smo videli koliko je to besmisleno) postoje državne robne rezerve. U državnim robnim rezervama u principu mora postojati dovoljno roba za sve te nepredviđene okolnosti. Ako nema dovoljno roba, onda politički odgovara Vlada pred Narodnom skupštinom.
U onom trenutku kad je Vlada zatečena da su joj prazne robne rezerve, trebalo bi da padne u parlamentu. I vladajuća većina i opozicija da glasaju za smenu Vlade, po prirodi stvari. Zašto biste vi, kao vladajuća većina, trpeli Vladu koja nema pune robne rezerve?
Pod 5) - "ako se ugovor dodeljuje za dodatne isporuke prvobitnog snabdevača" (to sam već osporavao).
Pod 6) - "dobara ponuđenih i kupljenih na robnim bezrama."
Zašto izuzetak za dobra ponuđena i kupljena na robnim berzama, zašto je ovo ovde ušlo u zakon, može li to neko da objasni.
Dodela ugovora bez prethodnog objavljivanja - zašto Vlada ne bi direktno kupovala na robnim berzama npr? Ako Vlada direktno kupuje na robnim berzama, to je isto kao kada Vlada direktno kupuje u prodavnici ili na skladištu, dakle bez posrednika. Tu nema nikakvog sporenja, nikakvog problema, ali ako Vlada kupuje od dobavljača koji je sam kupovao robu na robnim berzama, onda mora postojati konkurencija. Kako je jedan bio u stanju da kupi robu na robnim berzama, tako je i čitav niz drugih.
Zašto onda isključivati tu konkurenciju? Treba jasno razgraničiti - da li Vlada direktno ide na robnu berzu, pa kupuje, tu onda nema problema, ili neko drugi kupuje na robnoj berzi, pa onda liferuje Vladi, uzimajući proviziju? Tu on ne sme biti lišen potrebe da ide na javni konkurs.
Bilo je reči o dodatnim radovima i uslugama, ali bih ovde povodom tačke 8) još nešto rekao o pitanju novih radova i usluga, koji predstavljaju ponavljanje sličnih usluga ili radova poverenih istom izvođaču, ili pružaocu usluga.
Znate, kod tih zloupotreba, koje su se ranije pojavljivale u praksi, postojalo je uvreženo pravilo - zatekao sam situaciju, kad sam postao predsednik opštine, da se uvek kod jednog knjižara kupuju knjige koje se poklanjaju đacima za odličan uspeh u osnovnoj i srednjoj školi, odnosno učenicima koji su postigli najbolje rezultate na takmičenju, i tu sam suzbio monopol.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi, narodni poslaniče, da li nastavljate?)
Nastavljam sledećih pet minuta.
Zašto dozvoljavate da postoji ta inercija, u koju se uvek neko ugrađuje, zašto je ne razbijete, izbacujući ovo ograničenje, ovo isključenje potrebe raspisivanja javnog konkursa?
Dalje, pod tačkom 9) se kaže da se isključuju "nabavke dobara zbog iskorišćavanja posebno povoljnih okolnosti, uz cenu znatno nižu od tržišne cene".
Ova okolnost može da se odnosi isključivo na Direkciju robnih rezervi. Ne verujem da će Vlada, kada naglo padne cena toalet papira, kolike god da su joj potrebe za toalet papirom, požuriti da kupi za 10 ili 20 narednih godina. Ovde može biti reč samo o robama za koje je zadužena Direkcija za robne rezerve.
Dakle, padne cena mesa na tržištu, Direkcija interveniše, da bi sačuvala cenu mesa na određenom nivou, ispod koga je to nepodnošljivo za prizvođača. Imali smo ranije slučajeve u praksi. I onda, kada dođe do pokolja stočnog fonda, pa naglo skoči cena mesa, pojavljuje se Direkcija za robne rezerve, kako bi umerila tu cenu, kako bi je oborila do podnošljivog nivoa.
Tako vam je sa svim drugim robama za koje je zadužena Direkcija za robne rezerve. Ali, to su strateški proizvodi, to je hrana pre svega, to je nafta, benzin, i ostale robe, bez kojih se bukvalno ne može i zbog kojih postoje rezerve, da bi se intervenisalo i u uslovima elementarnih nepogoda.
Znate, jedna od elementarnih nepogoda u širem smislu je i nagli pad cena određenih roba. Za državu je nepodnošljiv nagli pad cena pšenice, mesa, mleka itd. koji uništava proizvođače, kao što je nepodnošljiv i nagli skok tih cena. Vi ste to i demonstrirali u praksi kako izgleda. Tu cene uvek moraju biti optimalne, umerene, da zadovolje osnovni interes proizvođača, ali takođe da štite životni standard, socijalni status potrošača. (Glas iz sale: A čokolada?) Čeda bi čokoladu, ne znam da li čokolade ulaze u oblast roba iz robnih rezervi? Čeda će dobiti čokoladu posle sednice.
Dalje, pod tačkom 10) se govori o "kupovini dobara pod posebno povoljnim uslovima od ponuđača koji ide u likvidaciju, uz saglasnost ostalih poverilaca, u skladu sa propisima o prinudnom poravnanju, likvidaciji i stečaju".
Vlada Republike Srbije ne sme na tržištu da se pojavljuje kao lešinar. Neki privredni subjekt ide u likvidaciju, ona koristi tu priliku da budzašto, za bagatelu dođe do određenih proizvoda, određenih roba, određenih dobara, možda i nekretnina. Vlada ne sme da se pojavljuje u toj ulozi, jer, s jedne strane, Vlada i provodi taj postupak likvidacije, stečaja, javne licitacije, na kojoj se prodaje imovina poreskih obveznika, koji nisu izmirili svoja dugovanja itd. Nemoralno je, ruši se osnova društvenog morala, da se Vlada pojavljuje i kao onaj ko će to otkupiti. Onda je bolje da Vlada pleni i procenjuje realnu vrednost, tako namiruje svoja potraživanja, a ne uništava potpuno svog dužnika.
Ovde Vlada nije spremna da prizna realnu vrednost kada izmiruje svoja potraživanja, nego tera dužnika na stečaj, na likvidaciju, na rasprodaju imovine, a onda se pojavljuje u tom njegovom očajničkom stanju, kao neko ko će iskoristiti priliku i dočepati se imovine po bagatelnim cenama.
To nigde u svetu vlada ne sme da radi. Konsultujte uporedno pravo, ima li u Zapadnoj Evropi slučajeva da ovo vlada radi, da nekoga istera iz kuće zato što nije platio porez i nema para da plati, da mu kuću prodaje na javnoj licitaciji za bagatelnu cenu, pa da se ona sama pojavljuje kao kupac. Da bi zaštitila socijano stanje svog stanovništva, mnogo je logičnije da vlada proceni realnu vrednost, pa kaže - vredi toliko i toliko, pa ako onaj ko je bio vlasnik nešto manje duguje vladi, da mu vlada isplati razliku, da zaštiti njega i njegovu porodicu, a onda tom kućom posle raspolaže, prodaje, dodeljuje ili radi nešto sa njom, što je u sklopu njenih nadležnosti. To ima logike.
Vlada ne sme da se pojavljuje kao lešinar u odnosu na svoje stanovnike.