Dame i gospodo, član 112, koji osporavam i gde tražim da se menja stav 1. i da se posle tačke doda rečenica koju sam formulisao, odnosi se na zabranu ograničavanja učestvovanja subjektima, i domaćim i stranim.
Tražim da se posle - pravo na učestvovanje na konkursu za nacrte ne može biti ograničeno teritorijalnom pripadnošću ili svojstvom fizičko ili pravno lice) učesnika na konkursu - doda rečenica - osim ako fizičko ili pravno lice, zavisna rečenica ima sedište u državi sa kojom SRJ nema zaključen sporazum o jednakom tretmanu domaćih i stranih ponuđača.
Juče sam objašnjavao zašto je ovo potrebno; iz istog razloga iz koga su našoj državi i mnogim drugim državama na svetu potrebne carine. To što će se sutra pojaviti neko ko mnogo bolje podiže mostove ili asfaltira puteve, brže na primer, ili sa više mehanizacije, a kvalitet radova da ostane isti, ili će nešto biti jeftinije, ne znači da njemu treba poveriti posao, a ostaviti bez posla domaće firme.
Juče sam objašnjavao i jutros sam to pomenuo, politika javnih nabavki je deo ukupne ekonomske politike, veoma važan deo. Država je najveći potrošač na tržištu, najveći kupac, država ima najviše para. Cela ekonomija zavisi od toga od koga će država kupovati robu i kome će država plaćati usluge. Nema nijedne države na civilizovanom svetu koja ne daje prednost domaćim proizvođačima i domaćim ponuđačima usluga, nijedne države nema.
Mi bismo bili prva država koja je potpuno izjednačila domaće i strane subjekte. Mi nismo dovoljno spremni i sposobni. Koja država može da izjednači domaće i strane subjekte? Ona država koja je unapred sigurna da su njeni subjekti sposobniji, jači i da mogu odoleti svakoj konkurenciji.
Postoji samo jedna država koja se tom idealu prilično približila, a to je Japan. Zamislite sada, Amerika potpuno otvori svoje tržište, i to japanskim firmama. Skoro sve američke firme bi ostale bez posla, Japanci su mnogo jeftiniji, tehnologija im je naprednija, imaju savesnije i disciplinovanije radnike, stručnjake, inžinjere itd. Ona se zatvara, Amerika se zatvara, zatvara se Evropa u tom pogledu. Mora u određenoj meri da se zatvori i naša zemlja.
Ne kažem aposlutno, postoji opasnost od apsolutnog zatvaranja i tada se javlja koncept autistične privrede, koji koči privredni razvoj i uništava ga u krajnjem ishodu. Neka zaštitna barijera mora da postoji. Jedna od tih zaštitnih barijera je ova za koju se zalažem, da te države čije bi se firme pojavile kao ponuđač, budu države u kojima će naše firme imati isti status, da se to postigne bilateralnim međunarodnim ugovorima.
Imam ideju da se to i na drugačiji način reguliše, da se odredi procenat u iznosu srednje vrednosti carinske stope, a da li je to 10 ili 20% da se vidi, da onaj ko se iz inostranstva pojavljuje kao ponuđač mora pre svega, odnosno izvođač radova, potencijalni izvođač radova, mora da plati u iznosu te srednje carinske stope vrednost na osnovu ukupne vrednosti posla.
Na primer, ako se radi autoput od Niša do bugarske granice ili od Leskovca do Makedonije, da mogu na javnom konkursu da učestvuju i domaće i strane firme, pod uslovom da se ne ide na prodaju licence; ako se ide na prodaju licence odmah su drugačiji uslovi i to se drugim zakonom reguliše.
Dakle, ako je čist posao, samo primera radi ovo navodim, jer je verovatno mnogo pogodnije kada se ide na licencu, ako se čist posao radi, ako se država pojavljuje kao investitor, kao onaj ko plaća taj posao ili od Beograda, odnosno od Novog Sada do mađarske granice da se radi druga traka ili da se radi autoput od Beograda do Podgorice, da se kaže da mogu da učestvuju i domaće i strane firme.
(Predsedavajuća: Pet minuta i 30 sekundi.)
Da se uslovi, da strane firme ako dobiju na konkursu moraju da odbiju 10 ili 20% ...
