Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloš Nešović.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ministra nema. Slušajući gospodina Žarka Koraća, potpredsednika u Vladi Republike Srbije, kada govori o Predlogu zakona o radiodifuziji, rekao bi čovek da je to sve u redu. To me je  podsetilo na vrlo česta istupanja gospodina Tadića, saveznog ministra za telekomunikacije, koji je govorio o Zakonu o telekomunikacijama na saveznom nivou - isto tako je upotrebio reči da se taj zakon radi u evropskim zemljama četiri-pet godina, a da ćemo mi u roku od šest meseci, doneti taj zakon koji će biti isto toliko kvalitetan kao i ovi zakoni u našim evropskim zemljama.
Međutim, ako se malo bliže pogleda Predlog zakona o radiodifuziji (slušali smo dosta dugo da je urađeno devet verzija, a sada imamo i desetu verziju ovog zakona) i gledajući neke članove mislim da to ne stoji, pa se pitam - kako li su izgledali zakoni prve, druge, treće i ostalih verzija, do desete verzije, kada je i ova deseta verzija, po meni, jako loša.
Uostalom, nije ni čudo što je loša, kada su praktično ovaj zakon radile nevladine organizacije koje se finansiraju iz inostranstva, a glavni koordinator na izradi ovog zakona praktično je politikolog Rade Veljanovski, direktor Radio Beograda, naš bivši drug iz Saveza komunista. Neću da kažem da on to ne zna, ali s pravom mogu da kažem da poznajem ljude u Republici Srbiji koji ovu materiju poznaju mnogo bolje.
Ovim hoću da kažem da sposobna Vlada za izradu zakona treba da angažuje iz državnih organa pravnike i stručnjake iz oblasti koje pokriva ovaj zakon i ugledne pravnike i stručnjake u Republici Srbiji. Sadašnja aktuelna Vlada traži da se zakon o radiodifuziji donese po hitnom postupku. U obrazloženju za donošenje zakona navedeni su sledeći razlozi - "neuređeno i nekontrolisano korišćenje radiofrekvencijskog spektra na prostoru Republike Srbije omogućava da više stotina radio i TV stanica posluje nelegalno.
Do 5. oktobra 2000. godine, pošto mi je to lično poznato, odnosno za osam godina do tada neviđenih sankcija, u Srbiji je proradilo oko 600 radio i TV stanica i najveći broj vlasnika ovih stanica je plaćao naknadu za korišćenje frekvencija, a sada je za samo 18 meseci nove vlasti proradilo novih 500 radio i TV stanica, ali retko ko plaća naknadu za korišćenje frekvencija; mislim da je država izgubila ogroman prihod. Pitam se zašto?
Gospodo, poznata je činjenica da Ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija vodi obimnu evidenciju za oko 10.000 radio amatera. U evidenciji se nalaze dokumenta o položenim ispitima za odgovarajuću taksu, uverenje o državljanstvu, potvrda da se ne vodi istraga, zatim Ministarstvo izdaje dozvole za nabavku radio-stanica i dozvole za rad radio-stanica i, na kraju, propisano je da se svake godine vrše tehnički pregledi tih stanica.
Republičko ministarstvo za saobraćaj i veze nije ništa uradilo da uvede red u rad više stotina radio i TV stanica i da naplati naknadu za korišćenje frekvencija. U Ministarstvu saobraćaja i telekomunikacija nema evidencije o vlasnicima preko 1.000 radio i TV stanica, a iz navedenih podataka o samim stanicama očigledno je da su radio amateri opasniji po DOS-ov režim od preko 1.000 nelegalnih radio i TV stanica.
U obrazloženju broj 2. stoji kako delovanje elektronskih medija mora da bude u funkciji ukupnog razvoja demokratije i harmoničnog razvoja društva, odnosno, od bitnog je uticaja na ostvarivanje sloboda i prava građana, a koji su na navedeni način dovedeni u pitanje, te bi se donošenjem zakona po hitnom postupku ovakve štetne posledice izbegle.
Međutim, u obrazloženju nije naveden ni jedan jedini od razloga zbog kojih su ugrožene slobode i ljudska prava građana. Gospodo, stvarni razlozi za donošenje zakona o radiodifuziji po hitnom postupku su činjenice da je DOS-ova vlada imala punu podršku velikog broja, preko 1.000 radio i TV stanica; međutim, zbog velikih obećanja i velikih prevara prema njima, ta podrška prestaje.
Pošto se bliže izbori na svim nivoima, Vlada usvajanjem zakona po hitnom postupku stavlja do znanja TV stanicama šta ih očekuje, ukoliko ne budu poslušne. To se vidi iz odredbe o postupanju agencije po podnetim prijavama, član 53. stav 1. tačka 5) koja glasi - ako podnosilac prijave i u vreme raspisivanja javnog konkursa emituje radio i ili TV program, savet će prilikom donošenja odluke o izdavanju dozvole za emitovanje programa uzeti u obzir i doprinos tog podnosioca prijave razvoju demokratskih odnosa i pluralizma mišljenja, podizanju opštekulturnog i obrazovnog nivoa i ostvarivanju načela uređenja odnosa u oblasti radiodifuzije u prethodnom periodu emitovanja.
Istina je da je u ovoj desetoj verziji ovo objašnjeno samo na jedan drugačiji način. Gospodo, znači hoćete da nagradite vašu demokratiju, videćemo, a dokaz ovoj tvrdnji je i odredba člana 119. koja legalizuje kriminal, a glasi: "Radio i, ili TV stanice, koje u vreme stupanja na snagu ovog zakona emituju program, nastavljaju sa emitovanjem programa do okončanja odgovarajućeg javnog konkursa za izdavanje dozvola za emitovanje programa, koji će se raspisati u skladu sa odredbama ovog zakona".
To ne treba da stoji u zakonu. Gospodo, hoćete, odnosno hoćemo da uđemo u Evropu, međutim, ovaj predlog zakona o radiodifuziji neće nam otvoriti taj put, jer nije urađen u skladu sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti i funkcionisanju regulatornih organa u oblasti radiodifuzije, koja je usvojena decembra 2000. godine. Evo, to su te preporuke.
Prema preporuci, prvi zadatak regulatornih organa, a ne tela, jeste izdavanje dozvola za emitovanje programa, potpisivanje ugovora na bazi jasnih, zakonom utvrđenih uslova, osnovnih uslova i kriterijuma za izdavanje dozvola za emitovanje programa, a sve u cilju svođenja na najmanju meru mogućnosti za samovoljno donošenje odluka. Vidite kako Evropa misli na nas, a ja vas pitam gde nam se nalaze ti kriterijumi u zakonu? Možemo prema jednom emiteru ovako da postupimo, prema drugom ćemo drugačije, sve zavisi da li je, kako sam rekao, bio u vreme emitovanja lojalan Vladi Republike Srbije.
Prema toj istoj preporuci, drugi zadatak regulatornih organa jeste kontrola ispunjavanja uslova utvrđenih zakonom i uslova o dozvolama za emitovanja programa koje se izdaju radiodifuznim organizacijama, a Zakon o radiodifuziji nije urađen ni u skladu sa preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope o garantovanju nezavisnosti javnog elektronskog emitovanja, usvojenom još septembra 1996. godine.
Postavio bih samo još dva pitanja (i žao mi je što tu nije ministar): da li postoji ustavni osnov za osnivanje radiodifuzne agencije sa ovlašćenjima navedenim u članu 8? Da li postoji ustavni osnov da republička i pokrajinska radiodifuzna ustanova može da bude nosilac javnog radiodifuznog servisa, jer član 65. Ustava Republike Srbije utvrđuje da se zakonom utvrđuju uslovi i način obavljanja delatnosti, odnosno poslova za koje se obrazuju javne službe. Postoji velika suštinska razlika između javnog servisa i javnih službi. Ne postoji pravni osnov za osnivanje republičke radiodifuzne agencije za vršenje javnih ovlašćenja, član 6. i za osnivanje radiodifuznih ustanova javnog servisa, član 76.
U članu 8. stav 1. tačka 1) zakona piše - republička radiodifuzna agencija donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji uz saglasnost Vlade, dok u članu 9. piše - agencija u saradnji sa regulatornim telom, nadležnim za telekomunikacije donosi strategiju razvoja radiodifuzije u Republici Srbiji.
U članu 8. stav 2. piše - poslove iz stava 1. tačke 1) 2) 3) i 6) ovog člana agencija obavlja kao poverene poslove. Ja tvrdim, proverite, da u svim zemljama Evrope ovo donosi skupština - strategiju razvoj. Može da je priprema i regulatorni organ i regulatorno telo i agencija, ali je skupština donosi.
U članu 11. zakona je predviđeno da agencija izdaje dozvolu za emitovanje programa prema kriterijumima koji su utvrđeni ovim zakonom. Ista odredba je data u preporuci Komiteta ministara Evrope o nezavisnosti i funkcionisanju regulatornih organa, o odnosima radiodifuzije. Međutim, u zakonu nisu određeni kriterijumi.
Biću kratak. Dozvole za emitovanje programa regulatorni organi izdaju putem javnih oglasa u kojima se daju uslovi, vrste usluga, najmanje trajanje programa, geografsko pokrivanje, način finansiranja, naknada za korišćenje frekvencija i naknada za emitovanje programa, tehnički parametri koji treba da se zadovolje, zatim struktura, vlasnici, kao i kapital firme, kao i sadržaj prijave i dokumentacija koja se podnosi i sadržina i trajanje programa koji se predlaže.
Ako neko neće da zloupotrebljava zakon, onda zakon mora da bude jasan; međutim, pošto DOS-ova vlada hoće da vlada preko uredbi tim članom 12. daje pravo agenciji da donosi preporuke i obavezujuća uputstva za radiodifuzne organizacije, radi efikasnijeg sprovođenja radiodifuzne politike u Republici Srbiji. Nisam pogrešio član, ovo je deveta verzija i nisam stigao jutros da pročitam.
U članu 19, 20. i 21, kao i u nekim drugim, predviđa se da se agencija stara. Molim vas lepo, mislim da bi Mile Korićanac mogao nešto da nauči (moj načelnik Raškog okruga) iz ovoga što govorim. U članu 19, 20, 21, kao i u nekim drugim, predviđa se da se agencija stara. Pošto agencija ima ovlašćenja države, onda ona mora da kontroliše sprovođenje zakona i drugo, a ne može da se stara. Agencija ne može da vrši kontrolu programa pre emitovanja programa, jer bi to bilo uvođenje cenzure.
U članu 5. Predloga zakona je određeno da agencija i regulatorno telo nadležno za oblast telekomunikacija koordiniraju svoj rad u cilju racionalnog i efikasnog korišćenja radiodifuznog spektra. Kako je onda obezbeđeno racionalno i efikasno korišćenje frekvencija, ako je željena zona po članu 47. stav 3. da bude pokriveno 60% stanovništva, dok je za javni radiodifuzni servis 90%. Za radiotelevizijske stanice civilnog spektra i lokalne regionalne stanice nije uopšte određen procenat.
Nisam još završio, gospodo; ako hoćete mogu da nastavim posle, ali bolje da me saslušate sada nego posle. Aktuelna vlast, Vlada je već odredila koje će radio i televizijske stanice da dobiju dozvole za emitovanje programa, a dokaz tome je član 56. u kome je određeno da je emiter dužan da počne sa emitovanjem programa najkasnije u roku od 60 dana od dana prijema dozvole za emitovanje programa, s tim što ne može da počne sa emitovanjem programa pre nego što ispuni sve uslove za početak rada.
Pa, ko može u roku od 60 dana da montira i predajnik i antenu i repetitor, možda negde treba i afirtni repetitor; to ne može niko. Znači, oni koji su radili, oni će dobiti dozvolu.
Na kraju, gospodo, Uakon o radiodifuziji nije urađen ni u skladu sa preporukom Komiteta, već sam to dva puta naglasio. Pokažite mi samo jednu jedinu odredbu koja sprovodi preporuku Komiteta ministara Saveta Evrope od garantovanja nezavisnosti javnog elektronskog emitovanja; to je obaveza za sve zemlje koje hoće da uđu u Savet Evrope. Ovo ste morali da pogledate.
Da vas pitam, gospodo, gde vam je nadzorni odbor koji je sastavljen od predstavnika parlamentarnih stranaka, da bude postavljen, a što je jedan od važnih delova ove preporuke; gde su vam u zakonu odredbe koje obezbeđuju ravnopravnost u javnim elektronskim medijima, i to parlamentarnim stranaka sa strankama na vlasti, što je takođe jedna od važnih navedenih činjenica; i, na kraju, u članu 113. zakona o radiodifuziji sve kazne su date kao prekršaj i kreću se od 50 do 200.000 dinara i to nije urađeno ni u jednom zakonu. Hvala vam lepo.

Izlaganje narodnog poslanika Velimira Simonovića čućemo nakon pauze.

Kratko obaveštenje: nastavak 40. sednice Zakonodavnog odbora održaće se u pauzi sednice u sali 73 na trećem spratu.

Određujem pauzu do 15,10 časova.

(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum i možemo nastaviti načelnu raspravu o Predlogu zakona o radiodifuziji prema prijavama za reč narodnih poslanika.
Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Miloš Todorović.

Dame i gospodo, pošto sam napisao petnaestak amandmana na ovaj zakon, ja neću sada da govorim duže, hoću samo da učinim nekoliko napomena načelne prirode. U odnosu na Savet Evrope i tu konvenciju o televiziji, uopšte o radiodifuziji, ja mislim da smo mi negde dali više nego što se od nas traži, a negde smo možda loše protumačili i nismo dali onoliko koliko se od nas traži. O čemu se radi? Usvajanjem Konvencije o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope koje su do sada ratifikovale 23 evropske države, sve zemlje člannice Evropske unije pozvane su da prihvate jedinstven sistem odgovornosti za ponuđene audio        vizuelne sadržaje koji će biti lišeni bilo kakvog teritorijalnog ograničavanja  emitovanja na čitavom prostoru Evrope. Zato je neophodno poštovanje principa koji su definisani preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope u oblasti medija, kulture, i audiovizuelnog stvaralaštva. No  s obzirom da nemaju sve zemlje istu veličinu teritorije, isti broj TV pretplatnika, svetski jezik, iste strategije i razvoj radiodifuzije i slično, date su široke mogućnosti svakoj državi da sama donese sopstvenu pravnu regulativu iz ove oblasti, pa zato je dokument dat u formi preporuke, a ne direktive.
Kako mi želimo da uđemo, a zatim u Evropsku uniju u Savet Evrope, možda do kraja ove godine, onda su preporuke Saveta Evrope za nas obavezujuće. Međutim, kako su one rastumačene u Predlogu zakona o radiodifuziji koji je sada pred Skupštinom?
Kada su u pitanju zadaci i ovlašćnja regulatornog organa u ponuđenom zakonu, treba da ih izvrši Agencija za radiodifuziju odnosno Savet. Savet je nadležan da izdaje dozvole za emitovanje privatnim radio televizijama, ali preporukama Saveta Evrope se isto kaže - izričito, da regultorni organ ne sme imati apriori nikakav uticaj na uređivačku politiku, nijednog medija, već samo nadzor. Državna televizija ne podleže proceduri za dobijanje dozvole, za emitovanje, pa nikakve veze sa regulatornim organom ne mora ni da ima.
Predloženi zakon o radiodifuziji međutim predviđa da pomenuti Savet bude i nosilac osnivačkih prava nad državnom radiotelevizijom gde postavlja i upravni odbor direktora i posredno sve urednike, čime indirektno upravo utiče na uređivačku politiku.
Međunarodna preporuka ministara Saveta Evrope u obalsti medija odnosi se i na način finansiranja državne televizije.
Doduše, mi ovim zakonom ne želimo da imamo državnu televiziju i meni nije jasno zašto se mi uopšte odričemo državne televizije. S obzirom da svako finansiranje delatnosti javnog servisa od strane države smatramo državnom pomoći, vrlo je važno da se korišćenje te pomoći kontroliše od strane organa koji je nezavisan od države zbog čega se i preporučuje formiranje posebnog regulatornog organa za tu svrhu.
Tvrdnja kako država ne može da ima svoju radioteleviziju, već se ona moa transformisati u javni servis, upravo ne stoji tako i ne preporučuje se preporukama saveta da to tako mora da bude.
Takođe, preporukama Komiteta ministara država članica Evropske unije o garantovanju nezavisnosti javnog medija, a usvojenog 11. septembra 1966. godine države članice slobodne su da same definišu način finansiranja javnog medija, njegovog nadzora i kontrole trošenja sredstava iz državnog budžeta u skladu sa protokolom Amsterdamskog ugovora pri čemu se pre svega imao u vidu informativni program čija uređivačka politika ne sme da bude pod kontrolom vladajućeg režima ili pojedinih političkih stranaka i mora biti jednako dostupan svim političkim opcijama.
Preporukama Saveta Evope, ovo je važno, izričito se kaže (tačka 67. Upustva) "Čim Vlada osigura pristup javnim elektronskim glasilima za svoja službena saopštenja, određeni deo programa mora se odmah automatski dodeliti opozicionim grupama. Pravo na odgovor treba da se definiše na takav način da različite političke grupe koje imaju parlamentarne predstavnike mogu da izraze svoja gledišta". Preporuke Saveta Evrope ovde se najbolje očitaju u svojoj suštini koja znači da se funkcionisanje javnog elektronskog glasila svodi na ravnopravno zastupanje svih političkih opcija, a ne na nezavisne i slobodne procene novinara koji treba da odlučuju o ovoj zastupljenosti na osnovu sopstvenog nahođenja.
Zanimljivo je da se u Predlogu zakona ovakav stav uopšte ne predviđa. Opozicija se nigde ne pominje, pa ni u članu 78. o posebnim obavezama o proizvodnji informativnog programa, iako bi neko rekao da se tu možda ipak implicite i to spominje.
Ja bih još ovde rekao nešto oko govora mržnje. Preporukama se mora "veoma precizno i usko odrediti, kako se ne bi dogodilo da svaki govor koji se odnosi na rasna ili etnička pitanja podlegne autocenzuri medija kojima je stalo da se ne izlože potencijalnim mogućim kaznama".
U ponuđenom zakonu preciznih odredaba nema, ali se dosta široko kaže da "program emitera ne sme da sadrži informaciju kojom se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje prema određenim grupama ljudi koji pripadaju određenoj vrsti, veri itd."
Na kraju bih citirao reči izvesnog gospodina Maria Othajmera, savetnika u Odeljenju za medije Saveta Evrope, koji kaže "Naš stav je da mi nismo protiv državnih medija i da u obzir ne uzimamo isključivo nezavisne medije. Ciljevi državnih i nezavisnih medija se ne podudaraju i upravo takva različitost opravdava postojanje ove vrste medija. Naš osnovni stav je da svi mediji moraju biti nezavisni, samo sa jednom ulogom, a to je da nadgledaju rad političara. Podržavamo dvojni sistem medija i nužnost postojanja javnih, ali i privatnih medija kada je konkretno Savezna Republika Jugoslavija u pitanju".
Hteo bih još da se osvrnem samo na dva člana, iako ću o njima govoriti kada dođe na red amandmani. Mislim da je jako slabo mesto član 23, a to je izbor Saveta. Ja sam na Odboru govorio da na ovakav način Savet, ćemo moći da izaberemo, jer se tu predviđa da razne društvene institucije odrede po dva kandidata, pa se tu kaže - domaće nevladine organizacije, udruženja građana itd. a mi još nemamo zakon o udruženjima građana. Osim toga vi znate da postoji na desetine i stotine nevladinih organizacija. Ono što je interesantno kod nas te organizacije naopako shvataju svoju ulogu. Misle da ako je organizacija nevladina da mora da bude protiv Vlade. To je nama bilo od koristi kada smo bili u opoziciji, jer su nam nevladine organizacije svakako pomogle da dođemo do pobede. Međutim, neke od njih se i sada ponašaju talp da rade protiv države. Ovde su spomenuta imena, a ja ne želim da imena ponovo spominjem, nego samo to da neke od njih imaju glavni zadatak da šire zlo, otrov protiv srpskog naroda. Sada im ovde dajemo velika ovlašćenja da oni mogu da biraju članove Saveta. Tu su crkve i verske zajednice i razna druga udruženja, to će se da dogovara ..............(Ne razume se šta piše.)
Još da se osvrnem na član 67. a, naročito na treći je stav da radio i televizijske stanice crkava i verskih zajednica ne plaćaju naknadu za emitovanje programa do okončanja postupka povraćaja imovine tim crkvama i verskim zajednicama, oduzete posle Drugog svetskog rata u raznim postupcima, nacionalizacija, konfiskacija itd.
Koji će to proizvođač programa da da verskim zajednicama i njihovim televizijama besplatno svoje programe da ih emituje, kada izrada programa inače mnogo košta. Zašto se kaže posle Drugog svetskog rata? Kralj Aleksandar je vršio agrarnu reformu, možda je i on oduzeo neku crkvenu zemlju, ali zašto da oslobađamo sve njih. Ima verskih zajednica kojima nikakva imovina nije nikada ni oduzeta. Ima verskih zajednica koje su veoma bogate, a da ne spominjem versku zajednicu koja može da kupi celu Jugoslaviju i da joj još preskoči puno para. Mislim da to ne dolazi u obzir. Toliko od načelnih primedbi, a kada dođu na red amandmani imaću priliku još ponešto da kažem.

Reč ima narodni poslanik Miloš Todorović, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Živorad Raković, poslanička grupa Demohrišćanske stranke Srbije.

Poštovana gospođo predsednik, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, ali nema ga, predlagač zakona o radiodifuziji, Vlada Republike Srbije ovim svojim predlogom u celini je rehabilitovalna prethodni režim. Ondašnja opozicija, a sadašnji DOS, godinama je satanizovala vlast zbog obavezne radio-televizijske pretplate i obećala da će je ukinuti čim stigne na vlast.  Obećanja su se držali, kao što vidimo, samo 18 meseci.
Sada je vreme i prilika da svi građani Srbije, svi penzioneri, svi poljoprivredni proizvođači koji zaista više ne mogu da žive od svog rada, saznaju da će naredni račun za struju biti uvećan za 210 dinara na ime radio-televizijske pretplate. Valjda zadovoljni svojim novitetom, biroom za komunikacije, koji je kao oko Velikog brata, kako je to odavno predvideo Džordž Orvel, Vlada sada predlaže još jednu sličnu instituciju, a to je Republička radiodifuzna agencija. U članu 6. zakona stoji da se osniva agencija koja će obezbediti uslove za efikasno sprovođenje i unapređivanje utvrđene radiodifuzne politike na način primeren demokratskom društvu.
Dalje se obrazlaže da će agencija biti nezavisna od bilo kog državnog organa, a u stvari ona je izmaknuta od uticaja i kontrole Narodne skupštine i samog naroda. Zavisna je od onih koji postavljaju savet agencije. Kada je Vlada smislila ovu agenciju, po meni je trebalo da ukine biro za komunikacije, jer se svodi na isto i verujte mi da bi sve to bilo mnogo jeftinije.
Da bi Vlada prisvojila Republičku radiodifuznu agenciju, kao i celu radiodifuziju u Srbiji, veoma stručno je smislila način izbora saveta agencije. Po pretposlednjoj verziji zakona koji smo dobili prošle nedelje trebalo je da se bira 15 članova saveta agencije, koje predlaže 15 ovlašćenih predlagača. Tu je otvoreno rečeno da svaki ovlašćeni predlagač ima, naglašavam reč - ima, jednog člana saveta. Narodna skupština po toj verziji nije trebalo da ima nijednog člana saveta, niti je bila ovlašćeni predlagač, niti ih je praktično birala. Ona je samo odlučivala ko će od dva predložena kandidata biti član saveta. Pitam da li je to način primeren demokratskom društvu.
U najnovijem Predlogu zakona o radiodifuziji, konačna verzija, o kojem smo nažalost mogli samo da čitamo komentare u novinama, jer smo Predlog zakona dobili jutros, savet se sužava na 9 članova, ali su sada predlagači članova saveta Narodna skupština Srbije, Skupština Vojvodine, Vlada Srbije i Izvršno veće Vojvodine, a ostali predlagači su iz civilnog sektora. Imajući u vidu neosporni uticaj Demokratske stranke na sve predlagače, jer su i nevladine organizacije korisnici značajnih sredstava iz vladinog budžeta, sve se svodi na to da će Vlada imenovati savet agencije i u njemu imati presudnu reč preko svojih ovlašćenih saradnika.
Da bi se izbegla ovakva neprimerna koncentracija vlasti i uticaja na oblast radiodifuzije, predlažem da poslanički klubovi u Narodnoj skupštini koji imaju više od 10 poslanika budu ovlašćeni predlagači članova saveta agencije, a da se Vladi Srbije, Skupštini Vojvodine i Izvršnom veću Vojvodine uskrati pravo predlagača. Sigurnije je da će narodni predstavnici u Skupštini Srbije adekvatnije izražavati volju birača nego izvršni organi, pa i Skupština Vojvodine koja predstavlja samo manji broj birača i koji su već jednom predstavljeni u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
U Predlogu zakona u članu 87. predviđeno je da članove upravnog odbora radiodifuzne ustanove imenuje i razrešava agencija. Dakle, nedemokratski imenovani savet agencije imenuje i razrešava članove upravnog odbora radiodifuzne ustanove Srbije. Na taj način bi kompletna radiodifuzija Srbije bila u rukama jednog čoveka, nadam se da svi znate na koga mislim. Da se to ne bi dogodilo, predlažem da članove upravnog odbora radiodifuzne ustanove Srbije imenuje i razrešava Narodna skupština Republike Srbije.
Na kraju, u vezi predloženog načina emitovanja reklama u članu 105, mislim da to nije dobro rešenje i da smo svi imali priliku da vidimo kako to izgleda kada se reklame emituju u sklopu nekog programa. Zadnji primer je bilo Svetsko prvenstvo, i ako niste znali možete da pogledate preko satelita. Nigde nisam video u tolikoj meri da se reklame ubacuju u samu srž programa; tako se gubi potpuna koncepcija, ne možete da ispratite događaj na vreme, jer naši urednici to obično ubace onda kada je bitno da se nešto vidi.
Zbog svega izloženog poslanička grupa SSJ ne može da prihvati zakonodavnu odgovornost i glasa za ovakav Predlog zakona.

Reč ima narodni poslanik Živorad Raković, poslanička grupa Demohrišćanske stranke Srbije, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Đuro Popović, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva.

Uvažena predsednice, sa članovima predsedništva, poštovane koleginice i kolege, dragi posmatrači, odnosno gosti na balkonu,  DHSS ocenjuje ovaj predlog zakona o radiodifuziji veoma pozitivno. Dakle, daje mu veoma pozitivnu ocenu iz više razloga. Znam da dobar broj uvaženih koleginica i kolega su po struci pravnici. Kao čisto društvenjak vrlo dobro znam, kao i ostali uostalom, da svaka država otkako je nastala, donosi pravila kojima će regulisati život građana u toj državi; razume se, imajući u vidu pre svega obaveze i prava svih građana i to u svim oblastima življenja i u svim delatnostima.
Slušajući već mesecima govore pojedinih uvaženih kolega, stekao sam utisak da političku delatnost stavljaju iznad svih delatnosti u društvu. Mislim, pre svega, u našem društvu, što je veoma pogrešno. Politička delatnost jeste jedna od društvenih delatnosti koja u okviru, u svom domenu obavlja one poslove i zadatke koji su predviđeni osnovnim zakonom, a to je ustav svakog društva. Zbog toga, često mi smetaju izlaganja nekih, kao konkretno danas pojedinih uvaženih kolega; dakle, da jednostavno poistovećuju političku delatnost sa životom društva.
Ovaj predlog zakona, nastoji da na daleko bolji, celishodniji, racionalniji način reguliše prava i obaveze poslenika ili zaposlenih u ovoj delatnosti koja se zove sredstva masovnih komunikacija, mas-mediji, kako hoćete; ima više izraza za sredstva koja nas informišu, obaveštavaju o raznim događanjima, o životu u našem društvu i u ljudskoj zajednici, globalnoj društvenoj zajednici, u celini u ljudskoj zajednici, u savremenom svetu. Ono što je veoma bitno za ovaj predlog da - hajde da kažemo da izuzmemo neke izuzetke, neke slučajeve ili neka izlaganja - primećuje se da se može prihvatiti, uz eventualne manje primedbe; i sigurno je tako. Ako pogledamo tekst, ako pročitamo pažljivo pojedine članove teksta predloga zakona, u to ćemo se uveriti.
Molim vas, sasvim jednostavno pitanje - i, razume se, daću i odgovor - kakav mi to sistem informisanja sada imamo? Izvinite, i neka izvine i poslenici koji rade u toj delatnosti, mi imamo otprilike jednu dosta gustu šumu, imamo veoma mnogo audiovizuelnih informacionih sistema, imamo u programima i programskim sadržajima toliko nasilja, toliko toga, toliko pritiska na memoriju, na mentalno zdravlje velikog broja odraslih, a da ne govorim o omladini, a posebno o maloletnicima. Treba li prepustiti da to i dalje tako teče i da se do kraja komercijalizuje svaki taj medij, koji se naziva masovnom komunikacijom.
Siguran sam da se slažete sa mnom da je to nedopustivo. Ako pogledamo neke od ovih članova, oni to regulišu upravo na najbolji mogući način, odnosno onemogućavaju. Ovi organi koji su predviđeni, kao što je agencija, kao što je savet - molim vas, to su ljudi, kao što ovde piše, biće sigurno ljudi, a hteo bih jednu primedbicu da dodam, da se samo angažuju visoko stručni; tu ima naučnika koji se bave ovom problematikom i koji znaju to veoma dobro, šta treba i kako treba kontrolisati sredstva masovnih komunikacija, realizaciju njihovih programa, izradu programa.
Ne bi trebalo stavljati sada, a možemo, ne znam koliko primedaba na neke detalje vezane za zakon. Imam i ja nekih tako malih primedaba, sugestija i dopustite mi da ih ovde iznesem. Nema predstavnika, ali svejedno; recimo, u glavi IV, član 68. trebalo bi, pod dva, da obezbede slobodno, objektivno potpuno i blagovremeno informisanje.
Dalje, kada se radi o javnom radiodifuznom servisu, molim vas, nemojmo se sada terminološki raspravljati oko toga da li ovakav ili onakav naziv. Važan je sadržaj rada tog servisa, te institucije, kao i koja je njegova obaveza. Dakle, ono što je zaista značajno, to je takođe da, ako ogledate malo organe koji kontrolišu rad, odnosno rukovodeći upravni organi, tu nema nikakvih i ne bi trebalo da ima primedaba; jer, možemo svakako nalaziti uvek neku primedbu na neki od organa rukovođenja ili upravljanja, način ili metod kako se bira, proceduru. Ali, to je manje važno od onoga što je suština ovog zakona, a to je da se maksimalno, daju isti uslovi rada, svim onima koji se bave ovim poslom i da su, razume se, pod kontrolom kako organa koji su predviđeni ovde, tako i javnosti. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Đuro Popović, poslanička grupa SSJ. Sledeća prijavljena za reč je narodna poslanica Zlata Đerić, poslanička grupa Nova Srbija. Tri minuta ima poslanička grupa SSJ, preostalo vreme. Izvolite.