Poštovano gospođo potpredsednice, poštovani narodni poslanici, odgovorio bih na jedan broj primedbi u načelu. Veoma sam zadovoljan što i predstavnici opozicije i predstavnici vladajućih stranaka na jedan ozbiljan način razgovarali o ovom zakonu. Dakle, kao što vidite, ovo nije iskorišćeno za isključivo političke razmirice.
Ovde je pokrenut jedan broj pitanja. Na neka od njih se može zaista odgovoriti na različite načine, a neka od njih, po mom mišljenju, nisu, u suštini, pokazala razumevanje onoga što je smisao ovog predloga. Rekao bih sledeće: ovde je iznesen predlog gospodina Šešelja, u ime njegove poslaničke grupe. Naime, on je postavio jedno pitanje koje je svakako validno pitanje, a to je ko dodeljuje frekvencije i ko rukovodi javnim servisom. Dakle, kao pitanje, to je ozbiljno pitanje, ali to jeste pitanje na koje ovaj zakon odgovara. Čitav ovaj proces donošenja zakona i konsultacija sa stručnjacima iz Evrope se upravo ticao tog pitanja. Njegov predlog i njegovo rešenje je bilo, koje inače nije prihvaćeno u Evropi, danas se smatra prevaziđenim, da o tome odlučuje Skupština. Šta bi bile prednosti tog rešenja? Prednosti su što je Skupština izraz narodne volje, suverenosti i to niko ne osporava. Skupština, ako mogu tako da kažem, oslikava ono što bi bilo dominantan politički stav većine građana. Govorim o demokratskim izborima, demokratskoj izbornoj proceduri, kako ćemo sigurno mi od sada ubuduće imati stalno. Znači, politička suverenost.
Međutim, pokazuje se u praksi da je to onda samo jedna politička volja koja može da se menja. Kao što znate, moguće su vrlo dramatične promene na izborima kada građani menjaju tu politički volju. Praktično, to bi značilo da bi se oblast informisanja ipak svaki put periodski potresala i menjala srazmerno izborima. Samo bi vam skrenuo pažnju na jednu zanimljivu činjenicu. Druga je stvar kod osnivanja saveta agencije. Da ne bi se stalno svi menjali, predloženo je da se žrebom odredi dve, četiri, šest godina, ali načelno na šest godina. Kao što znate, naš Ustav predviđa, siguran sam da je to ustavna odredba koja će trajati, da se izbori u redovnom smislu vrše svake četiri godine. Znači, namerno je ovde ostavljeno njima duže da ne bi zavisili od parlamenta i od volje parlamenta.
Drugim rečima, danas se ipak u Evropi smatra da bi to ipak bilo vezano za političku volju, kada bi se na svake četiri godine promenom parlamenta promenila cela agencija i njen savet. Onda bi ta osetljiva oblast ipak zavisila od političkih raspoloženja. Ovde ideja da je oblast medija i oblast dozvola za emitovanje ipak veći interes da tu postoji određena stabilnost i određeni načelni principi, a ne da politički interesi, ako mogu da kažem, čak izraženi na najdemokratskiji način, kroz suverenost parlamenta to neprekidno menjaju.
Navešću vam samo jedan primer, ako nešto znači moje mišljenje, da je u Poljskoj, u kojoj je ovako rešeno to, upravo je Evropa prebacila Poljskoj državi da je njihovo rešenje da parlament bira jedan broj predstavnika u ovakvom sličnom telu koje oni ne zovu agencija, ali postoji.
Vi znate da je Poljska kandidat za ulazak u Evropsku uniju 2004. godine i da su im prebacili i rekli da se to rešenje posmatra kao da parlament kontroliše, odnosno da to nije najbolje.
Bilo je i drugih primedbi, možda manjeg reda, pominjane su i stvari koje nisam dobro razumeo. Čak je pomenuta i Musolinijeva korporativna država. Tačno je da ideja korporativne države podrazumeva delegatski princip, ali nije svaki delegatski princip korporativna država. Postoji mnogo načina da se ljudi delegiraju. Izvinite, primam predstavnike organizacija hendikepiranih po delegatskom principu. Da li to znači da oni predstavljaju neki Musolinijev koncept. Ne mogu svi hendikepirani doći kod mene, predstavnici slepih, gluvih i nagluvih udruženja. Oni dolaze po nekom principu delegiranja.
Znači, ne može se princip delegiranja ovde primeniti. Ali, ono što nije u ovoj primedbi uzeto u obzir - ovo nisu delegati, oni koji su predstavnici tih institucija. U svom izlaganju sam pročitao da su ti ljudi potpuno nezavisni. Dakle, oni su predloženi u tu agenciju od tih institucija, skupština bira jednu od dve predložene osobe, ali oni nisu delegati. Upravo je obrnuto, oni su samo tu izabrani od strane tih institucija, ali su oni samostalni u radu.
Još jednom bih, poštovani narodni poslanici, podvukao taj član zakona, u zakonu se specifično kaže da su ti ljudi nezavisni. Oni ne odgovaraju ni Narodnoj skupštini Srbije ni Izvršnom veću Vojvodine, oni su od trenutka kada su izabrani, samostalni. Pogledajte određenu zakonsku odredbu u ovom predlogu.
Dalje, jedna od primedbi je bila - da se neće dogovoriti. To ne bih na takav način. To je nova institucija, nova procedura. Mi svakog dana u naše društvo uvodimo neke institucije. Zašto se ljudi ne bi dogovorili?
Što se tiče primedbe oko crkava, ovo je bio eksplicitan zahtev crkava, a u ovom slučaju SPC. Ona je preko jednog broja predloga upućenih meni, kao potpredsedniku Vlade, vrlo eksplicitno tražila to i ja sam obavio taj razgovor. U onoj verziji koju su oni predložili činilo mi se da bi došlo do ustavnog narušavanja ravnopravnosti crkava u našoj zemlji. Slobodno mogu preneti da predstavnici SPC smatraju da u dogovoru sa ostalim crkvama i verskim zajednicama oni ovo mogu uspešno da reše, dakle da će se dogovoriti.
Ovo je bio zahtev samih crkvenih zajednica, koji smo mi prihvatili. Oni smatraju da u periodu kada je crkva bila diskriminisana i živela u jednoj nelajičkoj državi nego u jednoj politički ateističkoj državi, koja je sprovodila jedan proces ateizacije, kao jedno političko opredeljenje, da je crkva bila toliko hendikepirana da oni smatraju da su i oni na neki način prikraćeni za mnoga prava, uključujući pravo da i oni budu korektno predstavljeni, odnsono njihove aktivnosti u medijima, posebno na RTS-u.
Vi ste videli da smo mi usvojili jedno rešenje koje u jednom delu nije uobičajeno u Evropi. Mi smo dozvolili da oni imaju lokalne radio-stanice. SPC ima, recimo, bar dve takve radio-stanice, a mi smo izbrisali onaj deo koji zabranjuje da crkvene zajednice imaju TV kanale, premda, iskreno rečeno, s obzirom na postojeću situaciju, nije mnogo verovatno da će se to brzo desiti, ali načelno je moguće da i oni konkurišu.
To je rešenje koje negde imate a negde nemate u Evropi, ali smo smatrali da je zbog specifičnosti to potrebno.
Što se tiče primedbe gospodina Anđelkovića tačno je da je zakon o telekomunikacijama neophodan. Primedba je opravdana. Zakon o telekomunikacijama je gotov, samo se poslednji detalji u taj zakon unose. Taj zakon ćete ubrzo imati pred sobom, on je gotov. Imate moje obećanje da je on završen.
Tačno je da prvo čovek treba da dobije frekvenciju pa onda pravo na emitovanje. Gospodin Anđelković je to malo obrnuo i pitao da li će oni koji dobiju pravo na emitovanje biti privilegovani, ne. Jednostavno, zakon će početi da se realizuje do one tačke do koje može. Ali on mora da čeka zakon o telekomunikacijama, odnosno tu agenciju, u smislu potpune realizacije. Jer, naravno, prvo dobijate frekvenicju pa onda idete da vidite da li imate pravo na emitovanje.
Razlog zbog koga smo ovaj zakon ovakvom brzinom predložili, odnosno zašto ide po hitnom postupku, je zbog ogromnog pritiska javnosti i sveta. U našoj javnosti je ogromna nervoza, ogroman pritisak. Čak i moje obećanje, kada je povučen prvi put iz procedure, da će se najkasnije za osam do devet dana pojaviti u proceduri, mnogi su u javnosti sa skepsom prihvatili. Postoji ogromno interesovanje ljudi iz medija i naše javnosti. Objektivno govoreći ovaj zakon u nekom političkom smislu je važniji iako ne potcenjujem zakon o telekomunikacijama, ali on više govori o tehničkim uslovima.
Gospodin Anđelković je takođe postavio i pitanje broja radio i TV stanica. Deo onoga što je on rekao je tačan. Nije u redu što je gospodina Valjanovskog prikazao kao predsednika radne grupe, kao nekog ko ne zna nove tehnologije, što apsolutn nije tačno. Ovde se radi o nečem drugom. U ovom trenutku mi govorimo o postojećem tehnološkom načinu emitovanja, govorimo o analognoj tehnici. Sasvim druga stvar je kada jednog dana pređemo na digitalne tehnike, onda ono što je on rekao važi. Onda će biti ogroman broj mesta u eteru i mi možemo samo težiti tom trenutku. Uzgred, biće i mnogo bolji kvalitet prenosa informacija.
Ali, za sada, mi još nismo stigli do te tačke tehnološke evolucije i zakon o telekomunikacijama i agencija telekomunkacijska će prema postojećim tehničkim i drugim uslovima upravo uraditi ovo - radio -rekvencijski plan. Ona će odrediti šta je moguće da putuje od kanala. To će takođe biti pred vama poslanicima Skupštine Srbije. Vi ćete taj zakon kasnije moći da verifikujete, u javnosti - da li smo mi uradili svoj posao kako treba. To će uraditi stručnjaci, odnosno to je tzv. opseg pokrivanja, frekvencijski opseg. To će raditi stručnjaci za telekomunikacije.
Nema nikakvog razloga da ti ljudi ne daju maksimalan broj radio i TV frekvencija, mogućih, ili da bi ih uskratili, jer kao što znate postoji veliki interes da se iskoriste svi potencijali koji postoje.
Za trenutak ostavljam potpuno otvoreno pitanje i skrećem vam pažnju da praktično u ovom trenutku raspadom Jugoslavije nije regulisano to pitanje i to znaju svi građani Vojvodine. Neko ko živi blizu Hrvatske granice, recimo u Somboru, da postoji jedno TV prekrivanje. Ali, to je jedna sasavim druga tema kojom treba da se bavi savezna država.
Mi nemamo jedan dogovor, država nastane na prostoru bivše Jugoslavije, naročito u Vojvodini gde se zbog konfiguracije terena protežu emiteri i mogu više da pokrivaju, i vi znate da dolazi do snažnog pokrivanja tih signala, što pokazuje da se tu mora takođe postići neki dogovor.
Takođe je pokrenuto pitanje i kablovske mreže. Naveden je primer Mađarske i Holandije. Upozoravam vas na član 40. zakona. Tu se govori o kablovskoj televiziji.
Što se tiče ostalih primedbi odgovorio bih na primedbu narodnog poslanika Svirčevića, kao i na izvesne primedbe poslaničke grupe SVM. Kompromis od 70:30 smo napravili upravo zbog zahteva iz Vojvodine. Većinu TV programa objektivno će emitovati RTS. Da razgovaramo otvoreno i pošteno - koliko procenata programa RTS-a u Vojvodini gledaju građani. Gledaju praktično ceo program.
Vi znate da je prema postojećim uslovima proizvodnja programa čak i u našem siromaštvu vrlo skupa. RTS sat proizvodnje programa košta najgrublje 50.000 evra. To je vrlo skupo. Očigledno je da oni koji proizvode program moraju imati neku naknadu.
Što se tiče toga kako će se popunjavati i pretplata realizovati da to ostavimo i da vidimo kako će to biti. Tačno je ono što je rečeno da je pretplata išla od Subotice ka jugu sve slabije i slabije, ali mi ulazimo u jedno novo vreme i moguće je da će nivo pretplate biti izjednačen i da će se ona bolje realizovati.
Konačno, bilo je i političko pitanje poslaničke grupe SPS - zbog čega se ponovo uvodi pretplata, kada je naše obećanje bilo da je neće biti. Naše obećanje je bilo da ljudi neće plaćati pretplatu za onu televiziju koju smo imali i vi već godinu dana (žagor).
Dakle, ta televizija koju su građani imali nije imala karakter njihove televizije. Onog trenutka kada je televizija sve više u interesu svih građana Srbije, postavlja se pitanje ... (žagor). Otvoreno ću vam reći - vi ovde možete, naravno, iz političkih razloga, otvarati ovo pitanje do mile volje jer je ovo mesto za veliku demagogiju. Ali, ja ću pitati građane Srbije, ovako putem televizije, a oni gledaju ovo na toj televiziji - da li oni žele da njihovo celokupno informisanje zavisi od nekoliko bogatih ljudi koji će biti vlasnici privatnih kanala.
Da ili ne?
Već su imali prilike da vide kako vlasnik kanala može da iskoristi svoj kanal, često na način koji njemu najviše odgovara, naravno ne uvek ali povremeno. Da li žele da budu u informisanju, preko televizije, u potpunoj zavisnosti od privatnih medija ili žele da imaju jedan javni servis koji će oni finansirati.
Već sam rekao i mislim da sam bio fer - idealnu televiziju još nemamo, RTS, niti ćemo je skoro imati. Važno je da ona sve bolje izgleda i da se uvažavaju primedbe svih onih koji su nezadovoljni načinom kako radi informativni program. Dakle, da idemo ka jednom stanju kada će ona izgledati bolje.
Što se tiče SVM otvorena su brojna pitanja. Evropa ne poznaje ovoliki broj lokalnih javnih servisa. Vi ste to uostalom i sami rekli. To je posledica velike specifičnosti Srbije., U ovome je Srbija jedinstvena u Evropi. Mnogi su bili zgranuti da mi uopšte predlažemo postojanje javnog difuznog servisa na nivou opštine. Drugim rečima kod nas je ogroman broj opština ušao "grlom u jagode" u svoje televizije i radije koje, otvoreno govoreći, uopšte i ne plaćaju.
Ljudi koji tu rade, uglavnom kukaju da su slabo plaćeni i stalno imaju problema sa finansijama, a i pitanje je, načelno, da li je naša zemlja dovoljno bogata da ovo radi?
Ovaj zakon gura u privatizaciju, pod uslovom da se dobije frekvencija, naravno, i u stvari, dao je rok od četiri godine, kadaa to treba na drugačiji način da se formira. Molim vas, niko ne sprečava opštinu da kod jednog kasnije privatizovane lokalne radio-televizije zakupljuje vreme, da se čak dogovori sa vlasnikom, ako on ima finansijskog interesa, da se prenose sednice Skupštine.
I molim vas, po zakonu, pogledajte član, obaveza lokalnog medija da prenosi ona politička događanja itd. ali u najširem smislu, ali, znate, opština voli takođe da ima, kao što neki vole RTS celoga dana da prenosi sednice jedne stranke, ili saopštenje jedne stranke, i neke opštine bi volele da se celog dana na lokalnom nivou samo prikazuje šta konkretno radi opštinska vlast. Ali, mi treba da izbegavamo takav sistem, treba da idemo u sistem koji će ipak funkcionisati u interesu svih građana, pa i onih koji nisu glasali konkretno za tu vlast.
Evo, ja završavam, zahvaljujem se narodnim poslanicima na konstruktivnim primedbama. Molim vas da ove moje sasvim dobronamerne odgovore shvatite isključivo kao izvesno razjašnjenje onoga što ovaj zakon predlaže. Ja nemam, naravno, nikakve iluzije. Iz političkih razloga će uvek neko ovaj zakon napadati, ali zaista je moje ljudsko ubeđenje, zaista iskreno ljudsko ubeđenje da predstavnici opozicije u ovoj Skupštini imaju razloga da podrže ovaj zakon, jer on u suštini i jeste u interesu svih građana ove zemlje.