Narodni poslaniče, poslednji put vas upozoravam da se vratite na temu dnevnog reda.

Imate u članu 21. zabranu diskriminacije.

Znam da se pominje, ali to nije tema za analizu i razmatranje. Vama je možda interesantno, ali to nije tema.

To je tema vašeg zakona. Samo hoću da vam stavim do znanja da ste nepromišljeno pitali ovaj zakonski tekst i da niste sve moguće implikacije proučili, a morali ste. Morali ste imati stručnjake koji bi sve to podrobno analizirali, svaku reč, da se posle ne biste hvatali za glavu.
Govorite o pitanju javnih ovlašćenja. Mi smo mogućnost davanja javnih ovlašćenja društvenim organizacijama i udruženjima imali i ranije u političkom sistemu. Navešću nekoliko primera. Javno ovlašćenje je dobijao Auto moto savez Srbije, ili Jugoslavije, da izdaje zelene kartone i da obavlja još neke poslove koji se tiču čisto saobraćaja. Javna ovlašćenja su imala udruženja književnika, književnih prevodilaca, dramskih pisaca, dramskih umetnika, likovnih umetnika, kompozitora itd.
Čitav niz strukovnih organizacija intelektualnog karaktera imao je javna ovlašćenja da izdaje sertifikate na osnovu kojih je njihov član, iako nigde nije bio zaposlen, mogao da reguliše pitanje svog radnog staža, pa često i redovne mesečne naplate doprinosa za taj radni staž. To su svojevrsna javna ovlašćenja određenih organizacija i udruženja građana, što biste vi rekli nevladinih organizacija, koja se tiču njihove struke, njihove profesije i koja imaju potpuni smisao.
Međutim, vi ovde tzv. nevladinim organizacijama, a društvenim organizacijama i udruženjima građana, kako se to kaže u našem jeziku sasvim ispravno, dajete neka javna ovlašćenja koja su uopšte ne tiču prirode njihovog društvenog položaja. Vi im dajete javna ovlašćenja u potpuno drugačijoj sferi. To ne ide.
Drugo, vi ste budžetom odredili 500 miliona dinara svake godine na ime finansiranja tzv. nevladinih organizacija. Onog trenutka kad počnu da se finansiraju iz državnog budžeta, to više nisu nevladine, nego vladine organizacije. Dajući pare iz budžeta tim organizacijama, Vlada ih direktno kontroliše. Znam slučajeve da su mnoge nevladine organizacije koje su bliske Vladi Srbije dobijale redovno velike novčane iznose; one koje nisu bliske već od nove godine ne primaju nijednog dinara, poput nekih boračkih udruženja, iako su ranije bile na budžetu finansirane iz budžetskih sredstava.
(Glasovi iz sale.)
Znam da se ovim novijim boračkim organizacijama iz rata 1991-1999. godine uskraćuju sredstva iz budžeta. Možda to nije potpuno tačno. Takva informacija je do mene došla i zbog toga je pominjem.
Dalje, društvena organizacija svojevrsnog karaktera je G-17 i G-17 plus. To je i formirano kao društvena organizacija, nevladina organizacija. Ali, ta nevladina organizacija je članica vaše političke koalicije. Postoji sindikat, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, koji je član vaše političke koalicije i predsednik tog sindikata je ministar u vašoj vladi. To je srozavanje društvenog statusa i političkog ugleda samog koncepta nevladinih organizacija, odnosno društvenih organizacija i udruženja građana. Ne možete me nikako ubediti da su nevladine organizacije u našem sistemu zaista nevladine, pogotovo ako imamo u vidu da su ranije mnoge od njih intenzivno finansirane od strane zapadnih vlada i nevladinih agencija.
Imamo ovde još jedno pitanje koje je veoma važno i sa njim ću završiti ovaj deo izlaganja. Naravno, kad bude rasprava o amandmanima, biće mogućnosti da se podrobno uđe u svaki detalj. To je pitanje političke reklame. Dobro je što ste zabranili reklamiranje političkih partija van predizborne kampanje. To je dobro. Međutim, imamo praksu u kojoj se vešto zaobilazi sama suština te reklame. Na primer, pojavi se politička partija kao finansijer ili naručilac (čak i bez plaćanja) određenih televizijskih reklama, koje su u skladu sa njenim programom, a gde se ona ne istura u prvi plan. To pitanje mora preciznije zakonom da se reguliše.
Drugo, i u predizbornoj kampanji treba regulisati pitanje političke reklame. Mi smo to uradili 2000. godine donošenjem još važećeg izbornog zakona, kada se na državnoj televiziji tačno preciziralo koliko koja politička partija ima pravo na minutažu za političke spotove. Ovde bi trebalo izbeći situaciju u kojoj onaj ko ima najviše para najviše spotova emituje, kao što je opasno ono što je govorio potpredsednik Vlade Korać, da ko je najviše bogat ima moć u sferi radiodifuzije; ko je najviše bogat ima mogućnost u predizbornoj kampanji da najviše propagandnih efekata postigne preko najopasnijeg medijskog sredstva. Televizija je najopasnije sredstvo medijske manipulacije.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Još od Orvela naovamo objavljen je veliki broj studija u kojima se televizija prikazala kao najopasnije sredstvo medijske manipulacije, sredstvo ispiranja mozga, sredstvo ideološkog prevaspitanja, indoktrinacije itd. S obzirom da je televizija toliko opasna, mora se na krajnje elegantan i suptilan način njom upravljati kao društvenim dobrom.

Pravo na repliku, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Mićić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću svoje pravo na repliku kao šansu za obrazlaganje nekih otvorenih pitanja koja moraju dobiti svoje odgovore. Pre svega, tu mislim na status predstavnika sa prostora Kosova i Metohije biranog u savet radiodifuzne agencije, na suzbijanje govora mržnje koji je direktno preciziran članom 21. Predloga zakona o kojem razgovaramo. Mislim da sam dužan da još jedanputa obrazložim pitanje pretplate, s obzirom da je tu bilo nekih pogrešnih interpretacija.
Dakle, poseban status Kosova i Metohije regulisan je Rezolucijom 1244, koju je prethodni saziv republičkog parlamenta verifikovao i koja je na osnovu te verifikacije, između ostalog, i stupila na snagu. Mi to nismo učinili. Mislim da smo dosta puta ovde razgovarali o svemu onome što se dešava na Kosovu i Metohiji, o uzrocima problema koji postoje na Kosovu i Metohiji, ali je jasno da postoje snažni politički razlozi da se u ovom trenutku predstavnik sa Kosova i Metohije nađe u redu članova saveta radiodifuzne agencije. Zašto jedan, a ne dva? Zato što bi bilo izigravanje stvarnosti uspostavljanje principa jednakosti između Vojvodine i Kosova i Metohije u ovom trenutku. Ova država nema puno nadležnosti na prostoru Kosova i Metohije. Na svu sreću, ima pune nadležnosti na prostoru druge autonomne pokrajine, tu mislim na Vojvodinu.
Mi smo, upravo uvažavajući ono načelo o kojem sam govorio - načelo ravnopravnosti u procesu ostvarivanja prava, insistirali na tome da članovi saveta biraju, odnosno predlažu Skupštini izbor jednog predstavnika saveta koji je angažovan na prostoru Kosova i Metohije. Mislim da je to razumno rešenje. Drago mi je što je to rešenje dobilo podršku od onih ljudi koji su se stručno bavili realizacijom ovog predloga radom na ovom zakonu i onih koji očekuju da će ovaj zakon regulisati oblast radiodifuzije. Mislim da je potrebno politički tako nešto podržati. Bilo bi važno da javnosti bude jasno da mi ovim, zapravo, samo sledimo politiku koju smo sledili prethodnih godinu i po dana, politiku očuvanja Kosova i Metohije u postojećim državnim granicama, kroz uvažavanje realnosti koja je takva kakva je i koja nije posledica našeg delovanja, već nasleđenog stanja. Dakle, poseban status Kosova je utvrđen Rezolucijom 1244 i mi tako nešto moramo prihvatiti kao našu stvarnost.
Pitanje pretplate - o tome smo razgovarali, nisu tačne one sume koje su navođene kao primeri, 210 dinara danas nije isto kao 100 dinara pre dve godine, to je minimum koji je neophodan RTS-u za nezavisno funkcionisanje. Taj javni servis neće biti na budžetu i stoga neće zavisiti od volje ministra finansija, Vlade ili Skupštine, već zapravo od mogućnosti građana da tako nešto finansiraju.
Velike su potrebe za novčanim sredstvima i te potrebe će biti zadovoljene kako kroz pretplatu, tako i kroz komercijalne programe koje će emitovati javni servis. Nema znaka jednakosti između javnog servisa i komercijalnih televizija, jer nisu iste obaveze. Komercijalne televizije nisu dužne da razvijaju obrazovne, školske programe, kulturne programe koji nisu komercijalni. Za razliku od njih ta obaveza je a priori utvrđena za javni servis i stoga postoji razlika u obliku finansiranja.
Komercijalne televizije mogu emitovati 20% dnevnog programa kao komercijalni program, dok je javnom servisu dozvoljeno da svega 10% dnevnog programa bude ...

Upozoravam vas na prekoračenje vremena.

... koji će imati komercijalni karakter. I, konačno, članom 21. se sprečava zloupotreba komercijalne televizije na način na koji je možda to do sada činjeno. Dakle, vlasnici televizija ne mogu zloupotrebiti frekvenciju, niti televiziju kao medij, ili radio-stanicu kao medij, u nekom svom privatnom ratu i obračunu. To je precizirano članom 21. i mi smo o tome striktno vodili računa.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević, poslanička grupa DOS.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, oblast radiodifuzije u Srbiji do  sada nije rešavana posebnim zakonom. Delimično je bila uređena Zakonom o radio-televiziji, koji je donet 1991. godine i u proteklom periodu taj zakon je pretrpeo male, gotovo kozmetičke promene.
Praktično, taj zakon iz 1991. godine je ujedno bio i osnivački akt RTS-a, a oblast radiodifuzije i pravo pravnih i fizičkih lica da se bave proizvodnjom i emitovanjem programa reguliše samo kroz korišćenje radio-frekvencija i dobijanje dozvola od strane Vlade Republike Srbije.
Predložena reforma sistema radiodifuzije ima za zadatak da prokrči put onome što relevantne međunarodne i domaće organizacije očekuju, a to je da pre svega proces dodele licenci i frekvencija bude pošten i javan. Takođe, ovaj zakon sobom nosi brojne krupne novine, vezane naročito za regulisanje programskih standarda radiodifuznih ustanova i organizacija u Srbiji, što podrazumeva i sprečavanje haosa i uvođenje reda u ovoj oblasti. Zaista, haosa je bilo mnogo i već je jednom red da se na to stavi tačka.
Zakon o radiodifuziji ispunjava međunarodno priznate standarde i principe. Ovim zakonom se u Srbiji prvi put uspostavlja jedno regulativno, nezavisno telo, a to je - agencija za radiodifuziju. Čitava oblast je sada prepuštena agenciji za radiodifuziju, koja će biti nezavisno telo sastavljeno od devet članova (u prvoj verziji od pre petnaestak dana bilo je predviđeno 15), a njih će imenovati Skupština Srbije. Agencija će imati velika ovlašćenja u praćenju radio-televizijskog programa, davanju licenci, kažnjavanju, pa čak i oduzimanju frekvencija.
Po Predlogu ovog zakona članovi Vlade Republike Srbije, poslanici, visoki funkcioneri političkih organizacija ne mogu biti članovi agencije. To je do sada bilo gotovo nezamislivo. Čak se u pojedinim članovima predviđa da ni bliski srodnici do drugog stepena srodstva ne mogu biti članovi agencije. Član agencije može biti član političke stranke, ali dok je član agencije ne može biti na funkciji političke organizacije.
Konačnu reč o izboru članova daje Skupština Srbije. Ona ih imenuje i osim što će pratiti rad medija koji su dobili dozvolu, oduzimati frekvencije, ona će voditi računa i o programu tih kuća zbog kojih su ujedno i dobili dozvolu. Radiodifuzni savet će imenovati članove upravnog odbora RTS-a, koji će od momenta usvajanja ovog zakona krenuti sa svojom transformacijom u javni servis.
Znači, stvorićemo jednu medijsku kuću na koju više niko u Srbiji neće polagati prava, niti će moći da kaže da ima presudni uticaj. Tu pre svega mislim na političke strukture i organe vlasti.
Za taj budući RTS predviđena su dva televizijska i tri radijska kanala, i finansiranje pretplatom koje bi za sve građane Srbije bilo istovetno, odnosno to bi bio isti iznos. Sada smo došli do tog ključnog trenutka i pitanja - zašto ponovo pretplata i da li se to kosi sa onim što smo mi govorili u predizbornoj kampanji.
Pretplata se uvodi zato što se postavlja jedna nova nacionalna radio-televizija koja neće imati za cilj da manipuliše građanima, da ih dezinformiše, da ih napaja jezikom mržnje, već će imati za cilj da ih pravovremeno, nepristrasno i tačno informiše o događajima u državi.
Ali, program jedne nacionalne televizije nije samo informativni program i nije sastavljen samo od onih emisija koja imaju čisto politički sadržaj. Ona mora da ima i svoju produkciju, svoje programe ili bar da vrati onaj nivo koji smo imali 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, što zaposleni u RTS-u nazivaju zlatnim dobom te kuće. Setimo se samo - velika većina u ovoj sali je odrastala uz taj program, i zaista nam je čast a i zadovoljstvo da pokušamo ponovo da vratimo ugled jedne nacionalne kuće kakva je RTS.
Znajući moć elektronskih medija prethodna vlast je svesno uništavala nacionalnu kuću, dopuštajući da kriminalci postaju idoli, da kriterijumi vrednosti gotovo preko noći nestanu. Kako nam je država pljačkana, tako nam je i nacionalna TV sve više siromašila. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog toga pretplata mora da postoji, da se novac prikupljen po tom osnovu usmerava u podizanje kvaliteta rada nacionalne televizije i radija, podizanjem vrednosti onoga što ona proizvodi i emituje.
Druga važna stvar vezana za pretplatu je da ona nije, kao što su to naši prethodnici radili, automatski vezana za električno brojilo, pa bez obzira da li imate prijemnik ili ne, vi plaćate TV pretplatu. Zakon jasno predviđa obavezu javne radiodifuzne ustanove da utvrdi evidenciju pretplatnika, a isto tako obaveza je svakog lica koje poseduje prijemnik da ga prijavi, a ako u međuvremenu više nije vlasnik da ga i odjavi.
Dakle, oni koji se predstavljaju kao zaštitnici interesa, koji kažu - evo, mi ponovo stavljamo namet građanima, ponovo nešto novo što će da optereti njihove kućne budžete, ako već toliko brinu neka prodaju vile, kuće, placeve, stanove, lokale, sve ono što su od tih građana u proteklih 10 godina uzeli, neka daju tim građanima i time će im sigurno popraviti mogućnost da izmiruju svoje obaveze. Samo ako to budu uradili, verovaćemo u iskrenost onoga što pričaju za skupštinskom govornicom.
Iskreni da budemo, srpski etar je danas najveći buvljak u Evropi: od hiperprodukcije turbo-neukusa, šunda, kultivisani i angažovani nacionalni i profesionalni programi ne mogu ni da se šire ni probijaju, a još manje da se izdržavaju na prenatrpanom tržištu, ovakvom kakvo je u Srbiji.
Još jednom kažem da nama nije cilj da parama građana stvaramo partijsku televiziju, već nam je cilj da nacionalna radio-televizija postane javni servis koji će se finansirati od građana, ali i raditi za građane. Taj servis će biti maksimalno odvojen od mogućnosti upliva bilo koje političke organizacije u ovoj državi.
Dakle, ovaj zakon, pored tih, donosi još par značajnih novina. On predviđa sprečavanje medijske koncentracije, s obzirom na značaj medija u formiranju javnog mnjenja u Srbiji, pa i u čitavom svetu, predviđa kada ta koncentracija može da ima preovlađujući uticaj, pa u pojedinim slučajevima i zabranjuje.
Zakon takođe predviđa i uređivanje pitanja dozvoljenosti reklama, što kroz nuđenje proizvodnje odnosno određenih roba, što kroz samu sadržinu i način reklamiranja. Predviđa se i zabrana reklamiranja političkih organizacija kada im za to vreme nije, odnosno van predizbornih kampanja.
Veliko interesovanje je vladalo i vlada za ovaj zakon zato što je oblast elektronskih medija u Srbiji bila potpuno neuređena, zahvaljujući i malopre pomenutom zakonu. Preko 1.000 radijskih i TV kuća u Srbiji postoji, emituje svoje programe. Oni će moći da nastave svoj rad, ali isključivo kada se budu prijavili na konkurs i dobili dozvole. Svi će morati da prođu kroz javni konkurs, bez obzira da li su imali dozvole ili samo polovične dozvole; pa čak imamo i slučajeve da postoje kuće u Srbiji koje rade, a da dozvole nemaju.
Takav slučaj postoji u Vojvodini. Postoje brojne piratske TV i radio-stanice, a da zlo bude veće, apsurd, oni čak imaju i svoju asocijaciju. Zamislite da se oni koji rade mimo zakona udružuju! Pre par dana smo imali priliku da vidimo čak njihove amandmane na Predlog zakona.
Za sve njih sada će biti javni konkurs za dodelu frekvencija, koji će predvideti uslove, koje će morati elektronski mediji da ispune da bi dobili dozvolu. Mediji koji konkurišu moraće da napišu tačno kojom će programskom koncepcijom da ispune svoj radijski, odnosno televizijski program, moraće da predaju tehnički i finansijski elaborat. Dakle, mi praktično donosimo zakon koji će biti filter.
Iskreni da budemo, ovaj proces neće moći odmah da se realizuje, jer ne može u istom danu da se reši status gotovo preko 1.000 kuća u Srbiji. Pad komunizma u Srbiji krajem 2000. godine je označio i dramatičan kraj tada uobičajenom progonu novinara u našoj državi. Međutim, pravni okvir za rad medija se nije bitnije promenio. Postojeći sistem je i dalje favorizovao veće elektronske medije; decenija maltretiranja, pravnih zloupotreba, novčanih kazni, pa i konfiskacija u vreme prethodnog režima - to je prilično oslabilo medije u Srbiji.
Bez podrške Vlade većina nezavisnih medija, elektronskih medija u Srbiji, neće imati dovoljno sredstava da nastavi svoj rad. Usvajanje i primena zakona o radiodifuziji su preko potrebni, kako bi se obezbedilo da čitav niz elektronskih medija u Srbiji preživi, u finansijskom smislu, tokom ovog teškog perioda tranzicije kroz koju mora naša država da prođe.
Podrška razvoju i jačanju nezavisnih medija od ključne je važnosti za tekući proces reformi i integracije naše države u panevropske institucije. Usvajanjem zakona o radiodifuziji Srbija će stvoriti efikasan pravni okvir za elektronske medije i time dati ključan doprinos demokratizaciji našeg društva.
Pozivam vas da glasate za ovaj zakon. Hvala.