Da otklonimo neke nedoumice. Maločas sam shvatio iz izlaganja jednog poslanika, gde su kritikovani oni što kritikuju član 21, da stvar nije objašnjena. Ceo član 21. nije za osudu, ali jedna njegova odredba nažalost stvara neprijatne asocijacije i iz tog razloga jeste za osudu. Ako se mi zaista zalažemo za populacionu politiku, odnosno ako se zalažemo za veće rađanje, onda je to moguće raditi samo heteroseksualnim vezama. Ukoliko oni koji zagovaraju to drugo dokažu, onda nema diskriminacije. Znači, tu je stvar jasna.
Druga stvar, ovo je prigovor autorima ovog zakonskog predloga. Prigovor se odnosi na pitanje pretplate. Koncepcijski, pretplata se plaća kao pravo korisnika programa, a ne kao sankcija što ima prijemnik za to što ima jedan ili više prijemnika, on je platio porez na promet. Prema tome, zaista pretplatu treba tretirati kao obavezu korisnika radio i TV programa, jer je u situaciji da dođe do nekih informacija do kojih nema drugog načina. Onog momenta kada se u našoj radiodifuziji stvari urede tako da će postojati ekskluzivno pravo ljudi koji će da emituju određene vesti, onda pirati nemaju mesta. Znači, oni koji koriste te informacije, ako nisu to regularno učinili, ne mogu ih više koristiti.
Dakle, još jednom, naša državna televizija ima ne samo informativni program, nego ima i edukativni, taj igrani, dokumentarni, filmski program itd. Sve to proizvođaču programa neko mora da plati. Ako je pretplata mera koja je morala biti uvedena, jer neko mora da plati onome koji proizvodi program, onda se ona odnosi kao pravo na korišćenje programa, a ne kao obaveza zbog toga što ima više prijemnika.
Da stvari ovako posmatramo: ako neko ima kućicu na selu i zbog toga što stanuje na dve adrese, zapravo, stanuje na jednoj, a jednu koristi samo za odmor, onda bi bio prinuđen da plaća dve pretplate zbog toga što na selu ima neki televizorčić kome je možda i istekao rok upotrebe. Naravno da nema potrebe da plaća to. Da li to znači, da bi izbegao tu neprijatnost da plaća dva puta, da mora svaki put kada ide na selo da ponese svoj televizor? Ne. Dakle, još jednom, pretplata se odnosi samo na pravo na korišćenje programa, a ne kao obaveza koja proističe iz korišćenja više radio i TV prijemnika.

Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa prijavljuje za reč? (Ne.)
Zaključujem načelni pretres.
Saglasno članu 136. stav 3. Poslovnika Narodne Skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pre nego što pređemo na raspravu u pojedinostima, u skladu sa članom 135. stav 6 - ukoliko nadležni odbori i Vlada ne dostave izveštaj, odnosno mišljenje, Narodna skupština može odlučiti da se predlog zakona razmatra i bez njih, ili utvrditi novi rok u kome su dužni da to učine - predlažem da počnemo razmatranje u pojedinostima bez izveštaja odbora, koji upravo zaseda, da radimo još sat vremena, do kraja radnog vremena. Izveštaj će nam biti dostavljen sutra. Znači, predlažem da radimo bez izveštaja odbora i izveštaja Vlade.
Za 81, protiv 13, uzdržana dva, nije glasalo 52, ukupno 148 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku da razmatranje Predloga zakona o radiodifuziji u pojedinostima počne bez izveštaja odbora i Vlade.

U skladu sa članom 137. Poslovnika o radu Narodne skupštine, predlažem da rasprava u pojedinostima traje tri minuta po amandmanu. Znači, malo kraće, obzirom na ogroman broj amandmana koji je pristigao na zakon o radiodifuziji.

Stavljam na glasanje predlog narodnog poslanika da, u skladu sa članom 137, rasprava po amandmanima traje tri minuta.
Za 96, protiv 24, uzdržanih nema, nije glasalo 29, ukupno 149 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština donela odluku da rasprava u pojedinostima traje tri minuta.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Toma Bušetić, Joca Arsić, Miloš Nešović i Sreten Mitrović.
Da li predstavnik podnosilaca amandmana želi reč?
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.

Uvažene kolege narodni poslanici, sa grupom poslanika SPS-a predložio sam amandman na član 3. Radi se o sledećem. U članu 3. se kaže: "Regulisanje odnosa u oblasti radiodifuzije zasniva se na načelima: 1) slobode, profesionalizma i nezavisnosti radiodifuznih javnih glasila, kao garancije ukupnog razvoja demokratije i društvene harmonije". Umesto reči: "društvene harmonije", predložio sam: "socijalno pravedenog društva".
Zašto? Kategorija socijalne pravde skoro da je izbrisana od kad je DOS na vlasti. Sva društva u tranziciji na neki način prihvataju ovu kategoriju društvene harmonije, što samo po sebi ništa ne znači. Ta društva su danas, posle deset godina, u velikom ćorsokaku. To su društva dvoslojna, sa 5% prebogatih i sa 70% ljudi koji nemaju šta da jedu, koji su gladni, bez posla i bez ikakve perspektive. Zato se i zalažemo da na neki način ponovo uvedemo ovaj termin socijalne pravde.
Kada je reč o tački 3) gde se govori o zabrani svakog oblika cenzure ili uticaja na rad radiodifuznih javnih glasila, predložili smo brisanje reči "ili uticaja", jer smatramo da ako već imamo zabranu cenzure onda se podrazumeva i zabrana uticaja na rad. Ali, sasvim je jasno, bez obzira na naše amandmane i na sve, da će sa DOS-om sve ostati isto, sve će ostati na snazi, i cenzura i uticaj, i ništa se tu neće promeniti.

Da li još neko od ovlašćenih učesnika želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, predsednik poslaničke grupe SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, i sam sam podneo amandman na ovu tačku člana 3. s obzirom da ovaj termin - društvena harmonija nije srećno izabran. Prvo, zato što savremena društva nisu harmonična društva. Savremena, moderna društva su konfliktna društva i diferenciraju se po jednom osnovu - da li su ti konflikti artikulisani, da li se odvijaju kroz parlamentarni sistem, višepartijski sistem, političke sukobe među partijama, unutar parlamenta, u medijima, van parlamenta na civilizovan način, tamo gde postoji pravni poredak; tamo gde nema pravnog poretka jer se ruši pravni poredak npr. izbacivanjem celih poslaničkih grupa iz Skupštine, privremeno, trajno, oduzimanjem poslaničkih mandata itd, tamo je već na delu neartikulisan pravni poredak, neartikulisan društveni konflikt.
To je ono što je opasno. Ali, ne bih mogao da prihvatim ni predlog podnosioca amandmana da se izraz - društvena harmonija zameni izrazom "socijalno pravednije društvo". Socijalno pravedno društvo ili društvo socijalne pravde - to je lep politički izraz i taj izraz je pogodan za političke teorijske i praktične rasprave, sociološke, psihološke, istorijske itd; ali se taj izraz ne da ukalupiti u pravnu normu. Kada ga unesete u pravnu normu on ništa ne znači iz jednostavnog razloga što svako ko tu pravnu normu čita može da ga tumači na drugačiji način. Pravna norma mora tako da izgleda da je tumačenje svakog pojedinca koji iole ima malo pravničkog predznanja identično. Zbog toga nisam za to da se unese u pravnu normu izraz koji bi zahtevao sociološku ili politikološku teorijsku elaboraciju. Ali, da treba izbrisati izraz - društvena harmonija, više je nego celishodno, pošto taj izraz niti zna neko iz Vlade da objasni, niti mi imamo harmoničnu vladu. Vlada koja se neprekidno međusobno svađa, unutar nje se svađaju ministri, Vlada koja je u sukobu sa društvom, Vlada koja je u sukobu sa raznim društvenim faktorima, uključujući političke partije, sindikate, radnike , pravosudni sistem, parlament itd, ne može biti vlada koja se zalaže za društvenu harmoniju.
Ona je svesna konflikata, s tim što ona te konflikte podstiče i na jedan iracionalan i protivpravan način. Ali, zašto bi onda ovde govorila o društvenoj harmoniji. Gde postoji društvena harmonija? U apsolutizmu, u despotizmu, u punoj diktaturi itd. Svaki diktator teži društvenoj harmoniji. On uspostavi jedan poredak stvari i zahteva od svakoga da se prilagodi tom poretku za ljubav te harmonije, preteći oštrim sankcijama ako se poremeti harmonija.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Završavam odmah. Demokratija ne trpi harmoniju te vrste. Demokratija insistira na stalnim artikulisanim političkim konfliktima.

Da li se još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na amandman na član 3, koji je podneo narodni poslanik Vojislav Šešelj.
Da li podnosilac amandmana želi reč? Izvolite. Da li ćete koristiti vreme i za predsednika poslaničke grupe?

Da, pošto ste skratili vreme trajanja izlaganja u raspravi o amandmanima, obavezali ste me na taj način da govorim i o tuđim amandmanima, a ne samo o svojim. Prema tome, ništa niste uštedeli, samo ste malo ovu raspravu komplikovali, a možda ste joj dali malo duha, malo više interesantnosti na taj način, videćemo.
Tražim, pored toga što insistiram da se izbriše izraz društvena harmonija, jer ništa ne znači, teško ga je pravnički protumačiti, da se tačka 3) menja i glasi: "zabrane svakog oblika cenzure radiodifuznih javnih glasila". To je jednostavnija formulacija u odnosu na postojeću u kojoj stoji: "Regulisanje odnosa u oblasti radiodifuzije zasniva se na načelima zabrane svakog oblika cenzure" - u redu je - "i/ili"... Šta znači ovo - i/ili uticaja na rad radiodifuznih javnih glasila?
Ne možete vi zabraniti uticaj. Na radiodifuzna javna glasila utiču građani pre svega. Postoji kritika građana. Građani se nekada javljaju u program, nekad pišu pisma, nekada javno protestuju u drugim medijima zbog određenih sadržaja. Njihov uticaj ne možete nikako sprečiti. On je realan. On se izražava i kroz gledanost određenih emisija.
Zatim postoji uticaj vlasnika. Ne možete kod privatnog medija isključiti uticaj vlasnika. Ako vlasnik ima jednu ideološku orijentaciju, ona je legalna, ona je i legitimna. Ne možete vi njega naterati da toleriše neko drugačije usmerenje njegove televizije ili radio - stanice. Na primer, ako vlasnik želi da je njegov, ne mora biti politički nego kulturni, umetnički program orijentisan u pravcu afirmacije narodne muzike, bilo tradicionalne, izvorne, bilo novokomponovane, ne možete vi sprečiti da on na taj način utiče na svoje urednike.
Njemu se isprsi neki urednik pa kaže da hoće rok muziku. A vlasnik odgovara - tamo gde su rok koncerti mnogo je droge, tamo se droga ne može isključiti, i sprečiti, a tamo gde je narodna muzika možda se neko napije ali droge uglavnom nema, retki su slučajevi gde se pojavi. To je njegovo opredeljenje. On je finansirao taj medij i on zahteva da se medij usmerava u tom pravcu.
Drugo, ako vi na ovaj način ograničite vlasnika privatne radio ili televizijske stanice da ne može da nametne svoj idejni ili politički stav, on će urednika koji mu nije po volji, po osnovu Zakona o radu, da otpusti. Bolje je da se ovo izbaci iz zakona o radiodifuziji i kada on zapošljava urednika, kada ga dovodi na radno mesto da mu kaže - koncepcija ove radio ili televizijske stanice, koja je privatna svojina, jeste takva i takva; ako se u to uklapaš počni da radiš, a ako se ne uklapaš traži neku drugu; a ne da on mora o tome da ćuti, da glumi da mu se ne meša, pa ga onda zaprepasti kada urednik jednog dana dođe na posao i zatekne ga otkaz.
Šta je u ovom slučaju moralnije? Igrati otvorenih karata, pa reći - ja to plaćam, ja to finansiram i imam pravo da određujem uređivačku politiku, i staviti do znanja odmah u startu pod kakvim se uslovima sklapa radni odnos. Ili, iz bojazni od ovakve kategoričke odredbe zakona, ćutati o svom intimnom opredeljenju, o svom političkom stavu, o svom idejnom usmerenju, pa onome ko se ne drži takve politike, a ne mora je ni poznavati, koji je doveden u situaciju da prepozna idejno usmerenje i programsku politiku vlasnika, jednostavno uručiti otkaz, a da on jadan i ne zna zbog čega mu je uručen otkaz, da se izmišlja bilo koji razlog koji podrazumeva Zakon o radu - tehnološki višak, ovakav, onakav, a da se pravi razlog ne pominje. A da je došlo do usklađivanja te vrste stavova, ne bi došlo do razloga da se daje otkaz uopšte.
Čime se garantuje njihova nezavisnost, što stoji u ovoj tački 3? Šta znači ta nezavisnost? Nezavisnost od koga? Nezavisnost - ako je reč o privatnom glasilu - u odnosu na režim, u odnosu na vlast, posebno izvršnu vlast, nezavisnost od Vlade.
Ali, ne može biti medij nezavisan od svog vlasnika. Zamislite, može li se igde na svetu naći toliko glup vlasnik da svoje pare upotrebi da bi kupio radio ili TV stanicu i da ta radio ili TV stanica nezavisno od njegove volje emituje program. Ne mogu da pretpostavim da tako glup a bogat čovek može da postoji. Ako je sam došao do svog bogatstva, sigurno nije tako glup, a ako je od nekoga nasledio, a suviše je glup da tim upravlja, neće mu to bogatstvo dugo trajati. Dakle, takvi slučajevi u praksi ne postoje, ili su veoma retki.
Ovde se govori o nezavisnosti njihovih redakcija i novinara. Zamislite, čovek ima privatnu radio ili TV stanicu i redakcija nekog njegovog programa je potpuno nezavisna. On kaže - ima da koncipirate emisije ovako i ovako, a redakcija se sastane i kaže - nećemo tako, nego kako mi odlučimo. Pa ovo je gore od samoupravljanja! Ni u samoupravljanju nije tako moglo.
Ili, da se insistira na nezavisnosti novinara u tom pogledu. Ta nezavisnost je u privatnim medijima nemoguća, nemoguća je i u državnim medijima. Pokušajte preko ovih stranih radio i TV stanica "Dojče vele", "Glas Amerike", "Slobodna Evropa" itd. da protežirate neki politički stav koji je protivan političkom stavu njihovih vlada - videćete da je to nemoguće.

Da li se još neko od ovlašćenih učesnika u raspravi javlja za reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanici Juhas Atila i Branislav Grubački.
Da li podnosioci amandmana žele reč? (Ne.)
(Glasovi iz sale: A šta je bilo na Odboru?) Oba poslanika su članovi Odbora za kulturu i informisanje.
Da li neko drugi od ovlašćenih učesnika želi reč?
Ima reč narodni poslanik Vojislav Šešelj.