Reč ima narodni poslanik Pal Šandor, posle njega narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Poštovane kolege, osećam potrebu da kažem nekoliko reči o ovom zakonu koji je menjao svoj izgled iz nedelje u nedelju i dobili smo konačnu verziju o kojoj sada vredi razgovarati.
Mislim da je zakon u načelu i generalno prihvatljiv, ali da nekoliko detalja, posebno oni koji se tiču pripadnika nacionalnih manjina, naravno, za mene nisu prihvatljivi jer nema garantovanih mehanizama kako će pripadnici nacionalnih manjina biti zastupljeni u pojedinim telima. Tu pre svega mislim na savet, upravni odbor i programski savet. Ovaj zakon kao i svi zakoni koji su bili do sada, prosto ne konstatuje da su više od jedne trećine stanovnika ove države pripadnici nacionalnih manjina. On ne garantuje mehanizme da oni budu prisutni na bilo koji način, barem u jednom od ovih organa koje zakon utvrđuje. Ovo, da će članove saveta, pod tačkom 7) recimo, birati domaće nevladine organizacije i udruženja građana koja se prevashodno bave zaštitom slobode i prava govora, zaštitom prava nacionalnih i etničkih manjina i zaštitom prava dece, i da će se tri toliko međusobno različite sfere uspeti dogovoriti oko jednog zajedničkog kandidata koji će eventualno biti pripadnik manjine, to je za mene potpuno neverovatno, da će baš biti onaj koji je iz redova pripadnika nacionalnih manjina.
Stoga mislim, slušajući jedan deo koji su iznosile moje kolege poslanici, da bi bilo dobro savet proširiti sa još dva mesta; mislim da predstavnici svakidašnje opozicije, a mi ćemo možda sutra biti opozicija teba da imaju svog člana u tom savetu. Znači, da predstavnici svakidašnje opozicije i predstavnici nacionalnih manjina imaju svog člana u ovom savetu. Jer, ako pogledate Narodna skupština Republike Srbije, to je uvek svakidašnja vlast; Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, to je opet ono što je vlast. Vlada Republike Srbije po prirodi proizilazi iz one parlamentarne većine koju ima Skupština i to je istovetno, to je isti politički predznak, i Izvršno veće AP Vojvodine po prirodi stvari ima isti politički predznak kao i Skupština. Ne može Skupština da izglasa predlog ako nema potrebnu većinu, što će reći da svakidašnja vlast zapravo ima četiri vrlo direktna opozicionirana čoveka.
Mislim da bi bilo dobro, ako ovi brojevi ovde nisu suviše kruti, da se kaže da pripadnici manjina koji predstavljaju jednu trećinu ili više od jedne trećine stanovnika imaju tamo jednog svog člana, pa neka se svi pripadnici manjina, a to znači Mađari, Srbi, Rumuni, odnosno Mađari, Hrvati, Rumuni, Rusini, Slovaci, Bošnjaci itd, da se dogovore ko će taj da bude. Ali, pustiti da se taj veliki korpus pripadnika manjina dogovara, u ovoj sedmoj tački, sa onima koji vode računa o zaštiti dece, pa onima koji vode računa o zaštiti slobode govora, mislim da su to toliko različite kategorije da među njima zapravo do nekog dogovora ne može doći. Može, eventualno, neko iz manjina da bude izabran, i to ako bude predložen od neke organizacije koja se bavi zaštitom dece. Mislim da to na taj način ne bi trebalo raditi.
Stoga sam za to da pripadnici manjina ipak budu predstavljani u ovom savetu, ako je to ikako moguće, ako Vlada tu može da reaguje. Mislim da ne bi bilo loše da prihvatite neke od ovih amandmana ili da ih Vlada sama predloži.
Drugo, mislim, bez obzira na sve ovo što su rekle kolege, uvažavajući i razloge Vlade, da bi 100% pretplate iz Vojvodine trebalo da ostane u Vojvodini, a kazaću zbog čega. Imate potpuno apsurdnu situaciju da na teritoriji Vojvodine nije vođen rat, a da je Televizija Vojvodine, koju su svojedobno građani Vojvodine finansirali iz svog budžeta, znači nezavisno od ovih koji su južno od Save i Dunava, srušena. Na Kosovu televizijska zgrada nije srušena, a tamo gde rata nije bilo i gde primer multinacionalnog življa bio najbolji, tamo je NATO srušio televiziju.
Slažem se da programska politika te kuće nije bila dobra, ali je trebalo da se oni smene, urednici, a ne da se sruši sama zgrada, tehnika, cela infrastruktura itd. Ako je mišljenje da se iz ove zajedničke pretplate RTS jedan deo sredstava osim ovih procenata koji su ovde predloženi, vrati za izgradnju te zgrade, eventualno ako bi se dobile neke donacije ili nešto drugo da se uradi, da mi dođemo u situaciju u kojoj smo bili, onda je to prihvatljivo. Ako ćemo sa ovim smanjenim procentom pretplate samo morati od toga da obnavljamo zgradu koja je srušena zbog toga što se to tako dogodilo, mislim da je to vrlo teško i da dolazimo u vrlo nezgodnu situaciju. Vojvodina jeste od svojih para gradila tu zgradu, i sada posle toga u njenom inventaru kada se bude pravio deobni bilans neće biti; a šteta je ogromna, neko je rekao da je to bio najbolji studio, najmodernija oprema, i to je zasigurno bilo tako.
Još samo da se osvrnem na ovaj član 96: mislim da bi taj član 96, koji se odnosi na lokalne medije koje osnivaju organi lokalne samouprave, morao da bude u skladu sa članom 25, gde se kaže ko ne može da bude (to govorim da gospodin Korać čuje) znači, ko ne može da bude član saveta i ko ne bi mogao da bude na funkcijama u javnim preduzećima, znači direktor, glavni i odgovorni urednik itd.
Gospodine Korać, mislim da ne bi mogli ni bračni drugovi potpredsednika vlada da budu glavni i odgovorni urednici; znači, u lokalnim medijima; supruga gospodina Kase je, koliko znam, glavni i odgovorni urednik opštinskog medija u Subotici, odnosno Radio Subotice. Prema tome, ne postoji u ovom članu 96. stav isključivosti. Znači, gospodin Biači ne može da bude tamo direktor i predsednik saveta i ne znam šta, ali zato supruga potpredsednika Vlade može da bude glavni i odgovorni urednik.
Mislim da ove kriterijume koji isključuju ko šta ne može da bude u medijima, odnosno u savetu, striktno treba primeniti i na ove medije u lokalu; to je još gore tamo. To onda znači da ipak nema smisla da lice koje je bračni drug, roditelj, dete ili pomoćni srodnik, bude glavni i odgovorni urednik ili neko ko odlučuje u lokalnim medijima. Mislim da je to za Vladu prihvatljivo i da ne bi smela da dozvoljava da se ovakve situacije događaju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, posle njega narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam da ćemo od potpredsednika Vlade Koraća dobiti smisleniji odgovor na primedbe koje su iznete na početku ove rasprave. Moram da kažem da sam u priličnoj meri razočaran jer nismo čuli nijedan odgovor koji bi se zasnovao na pravnoj, stručnoj elaboraciji. Opet samo o lepim željama - a biće to lepo, biće to ovako i onako;  to su sve lepe želje na osnovu pukih obećanja.

Povodom radio-televizijske pretplate, koja se sada ponovo uvodi, Žarko Korać negira da su ranije sve opozicione partije, posebno opozicione partije iz DOS-a, obećale ukidanje radio-televizijske pretplate i on kaže - obećanje je bilo da građani neće plaćati onu televiziju koju su imali. Nije tačno. Obećali ste da neće biti nikakve pretplate.

Ona televizija koju su građani imali bila je loša, veoma loša. Od 1990. godine do 2000. godine državnom televizijom su apsolutno dominirali socijalisti, a kasnije JUL. Čak je JUL preuzeo kontrolu u jednom trenutku i od socijalista. Mi radikali smo pokušali tu nešto da promenimo i kada nismo uspeli demonstrativno su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, kao naši predstavnici u Upravnom odboru, podneli ostavke; i više puta smo je javno kritikovali. Čak sam dva-tri puta sa svojih konferencija za štampu najurio ekipu državne televizije i nisam dozvolio da prisustvuju zbog neobjektivnog informisanja.

Međutim, u vreme socijalističke dominacije bilo je raznih perioda. Bilo je perioda potpune blokade opozicije i perioda delimičnog puštanja opozicije u informativne i političke programe. To bi se tačno po godinama moglo sortirati. Do 1994. godine bilo je relativno podnošljivo, bilo je opozicije u raznim emisijama, u raznim programima, svih opozicionih parlamentarnih stranaka. Pred kraj 1994. godine, 1995. i 1996, to je vreme apsolutne blokade opozicije. Najviše je bila blokirana Srpska radikalna stranka. A 1997. i 1998. godina je već vreme popuštanja te blokade i opozicija je opet bila veoma često u programima državne televizije. Nažalost, 1999. i 2000. godine stanje se opet mnogo pogoršalo.

Međutim, u vreme kada su socijalisti i julovci dominirali državnom televizijom i kada je opozicija bila blokirana postojala je alternativa, Studio "B", a ako je blokiran Studio "B", onda Televizija "Politika"; dakle, bilo je mogućnosti da se na isti način preko etra odgovori vlasti, odgovori režimu.

Od kada ste vi došli na vlast, a posebno od kada je Bojana Lekić postala glavni i odgovorni urednik informativnog programa državne televizije, opozicija je apsolutno blokirana, Srpska radikalna stranka pogotovo. Nikada nijedan srpski radikal nije učestvovao ni u jednoj emisiji državne televizije od decembarskih izbora 2000. godine. Možda vi smatrate da je to dobro, ali to treba javno ovde da kažete, potpredsedniče Vlade - Srpska radikalna stranka ne treba da bude ni na jednoj televiziji, jer je to u skladu sa vašom ideologijom. Aplaudirajte, očekujete aplauze, vrlo su lepi ti aplauzi, oni potvrđuju ovo što govorim.

Međutim, Srpska radikalna stranka nije blokirana samo na državnoj televiziji, nego i na Studiju "B", uglavnom, ponekad nam neku informaciju daju, pa ih iz ovog biroa za komunikacije Vlade Srbije Beba Popović i kompanija zovu telefonom, zaprete, pa informacija ide u sedam i već je u 10 sati nema. Na Televiziji "Politika" takođe nikada nijednog radikala nema.

I, što je specifičnost naše situacije u odnosu na civilizovani svet, dve najprljavije televizije u Srbiji su dve privatne televizije, Pink televizija i BK televizija. To su dve daleko najprljavije televizije. Znam kako ste ih kritikovali ranije, međutim oni su danas vaš isključiv instrument. Direktno DOS kreira njihov informativno-politički program. Prvo ste jednome zapretili, drugome ste oteli pola bogatstva, možda vas sada i on sluša do kraja. Sada čak akademik Bogoljub Karić štancuje i magistarske diplome; čak i nekim narodnim poslanicima iz ove skupštine, čuo sam, delite magistarske diplome. O tome ćemo govoriti, obećavam vam.

Narodni poslaniče, molim vas da se držite teme dnevnog reda.

Držim se teme, odgovaram potpredsedniku Vlade na ono što je malopre izjavio odgovarajući  narodnim poslanicima koji su ga kritikovali, njega i njegov projekat.
Dalje, ovde govorite o izboru ljudi koji će biti članovi saveta agencije, pa za osam članova imate jedan kriterijum, a za devetog člana drugi kriterijum. Osam članova bira Narodna skupština na predlog određenog faktora (još ću jednom raščlaniti te faktore), a devetog tih osam koji su izabrani naknadno predlažu. Predlažu ga, ovih osam. Znači, nije moguće u jednom trenutku izabrati svih osam, nego se vrši izbor u fazama. U kom političkom sistemu postoji takav način izbora? Ja za takav politički sistem ne znam. Ovo je nešto što je novost koju unosite i u političku praksu i u političku teoriju.
Zatim, ovde ste predvideli da su dva člana iz Vojvodine. Jednog predlaže vlada Vojvodine, a drugog predlaže Skupština Vojvodine. A za člana sa Kosova predlažete samo jednog. Zašto jednog sa Kosova i Metohije, ako su dvojica iz Vojvodine? Imate li odgovor na to pitanje? Jesu Kosovo i Metohija trenutno pod okupacijom, međutim, vi ste priznali izbore na Kosovu i Metohiji pod okupacijom, vi ste vodili propagandu i na određen način terali kosovske Srbe da učestvuju na tim izborima, vi ste priznali rezultate tih izbora, vi održavate političke odnose sa navodnim srpskim predstavnicima u tom kosovskom parlamentu, pa bi onda normalno bilo ako jednog člana ovog saveta bira Skupština Vojvodine da drugog bira Skupština Kosova. Ako jednog bira Izvršno veće Vojvodine da drugog bira Izvršno veće Kosova ili Vlada, kako se zove.
Onda tu može da se ubaci jedno rešenje, da se kaže - sa Kosova i Metohije jedan može biti Albanac a drugi Srbin; iz Vojvodine - jedan Srbin, a drugi pripadnik neke od nacionalnih manjina, možda Mađar, pošto su oni najbrojniji. To bi već nešto racionalnije bilo, ali vi za Vojvodinu predlažete jedno rešenje, a za Kosovo i Metohiju drugo rešenje.
S druge strane, zalažete se da se Kosovo i Metohija pomene zajedno sa Vojvodinom u Ustavnoj povelji na kojoj radite, da bi se tako Kosovo i Metohija čvršće vezali za Srbiju, da bi bila manja preteća opasnost od definitivnog otcepljenja. To ste morali da predvidite i u ovom zakonu, ako već polazite od tog principa.
Racionalnije je bilo drugo rešenje, ono za koje sam pledirao, da Skupština, proporcionalno snazi svake poslaničke grupe, konstituiše taj savet, da on o tome odlučuje i da njegov sastav odgovara proporcionalno odnosu političkih snaga; a onda po ovom pitanju nije trebalo mešati ni AP Vojvodinu ni AP Kosovo i Metohiju, pogotovo što u Novom Sadu postoji državna televizija, koja je sada sastavni deo Radio-televizije Srbije. Po mom mišljenju, po shvatanju Srpske radikalne stranke, tu televiziju bi trebalo privatizovati, jer nema nikakvog razloga da u Novom Sadu postoji državna televizija ili ispostava državne televizije. Treba da postoji mnogo privatnih televizija, pa jedna, dve ili tri privatne televizije koje bi imale frekvenciju koja pokriva celu teritoriju Vojvodine.
Što se tiče televizijske pretplate, još bih po tom pitanju rekao nekoliko reči. Ne po pitanju vaših predizbornih obećanja da ćete to ukinuti, a u vreme kada sam bio član Vlade Srbije jedino za šta ste me napadali u javnosti je televizijska pretplata i ona taksa na mobilni telefon. Taksu ste zadržali i udvostručili, a televizijsku pretplatu prvo ukinuli, a sada je vraćate, deset puta veću u nominalnom iznosu. Sada je 210 dinara, a ranije je televizijska pretplata bila 21 dinar. To je bila taksa na železnicu, na rudnike i nešto drugo, a 21 dinar je bila televizija.
Kad se to obračuna u vrednosti marke, onda je ta pretplata bila jedna marka, a sada je sedam maraka. Sedam puta po realnoj vrednosti je sada televizijska pretplata skuplja i sada ovde vi ne kažete da će se to naplaćivati uz račun za struju, nego kažete - sklopiće se ugovor sa nekim javnim preduzećem, pa će se preko njega to vršiti. To može biti Elektroprivreda, Vodovod i kanalizacija ili neka druga komunalna služba, nije bitno, način naplate je isti. Šta se tu promenilo? Ništa se bitno nije promenilo, vi ste pogazili predizborno obećanje i sada će pretplata biti sedam puta skuplja nego ranije, a bilo je razloga da se nešto novo desi. Od kada je postojala televizija u Srbiji do 2000. godine postojala je i televizijska pretplata.
Sve negde do 1997. godine u Srbiji su postojale državne televizije i veoma mali broj privatnih. Sada u Srbiji ima više stotina privatnih televizija. Čemu sada pretplata? Zašto vi nekog terate naplaćujući mu pretplatu, da gleda državnu televiziju. Pa - kaže čovek - evo sada moram da gledam jer sam platio. Ili da dođe u situaciju da nešto plaća što neće možda nikako gledati. Pogledajmo program sadašnje državne televizije. Ranije je bio loš, a sada je mnogo lošiji, tendenciozniji. Sada je ideološki rigidniji, sada više čujemo govor mržnje. Pokazaću vam na nekoliko primera.
Kada na državnu televiziju dođe Nataša Kandić, Sonja Biserko, Biljana Kovačević-Vučo ili Borka Pavićević, govor mržnje koji tada čujemo je neuporedivo teži i nepodnošljiviji nego govor mržnje iz bilo koje faze vladavine socijalista. Apsolutno! Čak i suđenje Miloševiću, direktan prenos, a u pauzi komentari Borke Pavićević koji su neverovatni, neverovatni, ni Tuđmanova televizija ne bi emitovala svojevremeno takve komentare.
Kažete da se kod odlučivanja u savetu agencije odlučuje većinom glasova, s tim što mora najmanje jedan glas iz Vojvodine da bude za. Kakvo je to odlučivanje većinom glasova? Da li je to demokratija? To nije demokratija. To je oblik glasanja koji je direktno suprotan demokratiji. Ako su svi ravnopravni članovi saveta agencija, onda svaki glas mora podjednako da važi. Uopšte se ne postavlja pitanje čiji je koji glas. Nekada se mogu članovi dogovoriti da glasaju tajno. Kako ćete tada utvrditi da li je glasao za neko iz Vojvodine, kod tajnog glasanja. Nemoguće je. Niste o tome razmišljali. Zašto? Niste imali dobrog pravnika u timu koji je ovaj zakonski tekst spremao.
Tretirate pitanje lokalne samouprave i predviđate da jedinice lokalne samouprave opet mogu imati svoje lokalne radio i televizijske stanice. To je pogrešno, iz više razloga. Mi, srpski radikali, godinama se zalažemo da se zabrani jedinicama lokalne samouprave da imaju svoje radio i televizijske stanice. To smo pokušali prošli put u Zakon o informisanju da unesemo. U projektu tog zakona, u nacrtu je bilo, a do skupštine je to izbačeno, jer se koalicioni partneri nisu mogli dogovoriti.
Koji su tu problemi? Prvo, što su u opštinama veoma velike zloupotrebe u lokalnim televizijama, i finansijske i programske; što će za onoga ko ima vlast i moć to biti njegova privatna televizija. Vi ste uveli čak i gradonačelnički sistem, predsednički sistem u opštinama, pa će sada moć predsednika opštine biti neverovatno veća nego što je bila ranije. A i ranije je bila preterana, čak kao neinstitucionalna moć, nije imala podloga u zakonu, ali se predsednik opštine autoritetom veoma često nametao. Sada ima i institucionalnu nesagledivu moć.
Drugo, velike pare lokalne samouprave se rasipaju na finansiranje lokalnih radio i televizijskih stanica i lokalnih, pre svega fudbalskih, klubova, a možda i nekih drugih sportskih. Šta najčešće interesuje predsednike opština? Da imaju svoju televiziju i svoj sportski klub. (Imate to i među ministrima u Vladi Srbije. Evo, jedan ministar vam je neposredno ušao u Prvu fudbalsku ligu.) Pogotovo kada je reč o ljudima koji nisu neke razvijene duhovne širine, koji ne čitaju mnogo, nemaju mnogo znanja i koncentrišu se tamo gde imaju neke falinke iz mladosti, neke komplekse da izleče. Onaj koji nije u mladosti mogao da se bavi sportom, e sada bi to da nadoknadi kao vlasnik fudbalskog kluba. Političar u sportu - katastrofa, političar u lokalnim medijima - katastrofa. Trebalo bi zabraniti lokalnim samoupravama da imaju lokalne medije i obavezati ih u periodu od nekoliko godina da sve privatizuju, ove koje imaju da prodaju, da bi postojala konkurencija.
Ovde je potpredsednik Vlade govorio o problemu koji se javlja kada veliki bogataši imaju svoju televiziju. To je zaista veliki problem i mi vidimo kako se tu zloupotrebljava moć medija i na BK televiziji i na Pink televiziji. Do krajnjih granica se zloupotrebljava. Zloupotrebljava se na taj način što vlasnici televizija protežiraju svoje interese. Kada vlasnik BK ili Pink televizije polemiše sa nekom javnom ličnošću, on iz sve snage upregne svoju televiziju da pobedi protivnika koji to nema na raspolaganju. Imali smo takvih primera. Ne cenim ja mnogo one sa kojima su se oni sukobljavali. Međutim, princip je loš. Samo polako, jedno je što tu piše, a drugo je kakva je praksa i kakva će praksa biti. (Žagor). Polako, polako.
Vi tu kažete da neće moći, ali ono što izbacujete na vrata, vratiće vam se na prozor. Pogledajte sada jedan primer. U tački 5) kažete - rektori univerziteta u Republici Srbiji, putem zajedničkog dogovora, predložiće jednog svog kandidata za savet agencije. Niste ovde rekli hoće li to biti državni ili svi univerziteti. Imamo sada i nekoliko privatnih univerziteta, i biće ih sve više. Nismo daleko od pretpostavke da čuveni akademik Bogoljub Karić postane rektor svog univerziteta i po tom osnovu vam dođe u savet agencija za radiodifuziju i kaže - BK televizija je kompanija, sa tim nemam ništa, ali sam ovde rektor univerziteta i delim magistarske titule kome treba, raspišem konkurs među narodnim poslanicima, ko poželi pod određenim uslovima postaje magistar. To je takođe jedan problem koji se u praksi veoma lako može desiti.
Dalje, ovde se govori o seksualnoj opredeljenosti i zabrani diskriminacije u tom pogledu. Gospodo, postoji samo jedan oblik seksualnog opredeljenja, da se bavite seksom ili da apstinirate od seksa. Samo je to opredeljenje. Pazite, to je jedan princip opredeljenja i varijanta za koju se opredeljujete. Dve varijante unutar tog principa. To je jedino moguće seksualno opredeljenje. Po izboru pola partnera itd, tu nema opredeljenja, tu je Bog unapred predvideo i zato stvorio muškarca i ženu. Naravno, postoje nastranosti, postoji nešto što je protivno biološkim zakonima, ali to nije seksualno opredeljenje nego bolest. Ta bolest može biti biološke prirode, može biti psihosocijalne prirode; kada je reč o psihosocijalnoj prirodi, lakše se leči, moguća je psihoterapija. Međutim, kada je biološke prirode, onda se takođe može izlečiti, ali hirurškom intervencijom, hirurškom operacijom promene pola...

Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda, a to je Predlog zakona o radiodifuziji.

To je tema. Reč je o diskriminaciji na osnovu seksualnog opredeljenja. To je tema.

To nije tema.

To, dakle, ne može biti stvar opredeljenja, ali može druga zabrana da postoji. Ako je to jedna vrsta bolesti, to nije zarazna bolest, nije opasna bolest koja bi se prenosila poput kuge, kolere, velikih boginja itd. Ne sme se neko progoniti, šikanirati, maltretirati, fizički ugnjetavati, diskriminisati pred zakonom zato što je bolestan od te bolesti. Ali dovesti ga u situaciju da to propagira na državnoj televiziji kao svoje opredeljenje i da stiče nove pristalice na taj način, to u civilizovanoj zemlji ne može da se dozvoli. Naravno, vi ćete reći - to postoji u Holandiji, postoji u Danskoj. Jeste, ali ako su ta dekadentna društva za nas primer za ugled, onda zaista naša zemlja mora da se brine o svojoj perspektivi.
U ovom slučaju, dakle, treba da bude zabranjena mržnja, jer obično ti ljudi koji su podložni seksualnoj nastranosti nisu sami krivi zbog toga. Niko nema pravo da ih zbog toga ugnjetava. Oni ne mogu da se pojave i da kažu - to je naše seksualno opredeljenje. Seksualno opredeljenje može biti apstinencija i to je za poštovanje ili je seksualno opredeljenje hiperaktivnost na tom planu, a to je za još veće poštovanje.
Dalje, ovde je još jedno pitanje problematično. Ako je to stvar seksualnog opredeljenja, hoće li dve žene ili dva muškarca da čine protivprirodni blud, kakva je onda razlika kad to čine sa životinjama. Seksualno opredeljenje može da bude - opredeljen čovek za životinju, za kravu, za kozu, ovcu itd. Vidite dokle ovo vodi.