Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo Peto vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u  2002. godini.
Molim vas da, radi utvrđivanja kvoruma, ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da imamo kvorum i možemo nastaviti rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Zaharije Trnavčević, Jelena Milenković-Orlić, Miloš Radivojčević, Aleksandar Stefanović, Juhas Atila, Momčilo Trajković, Neda Arnerić, Leila Ruždić-Trifunović, Bičai Anton, Predrag Stojanović, Zlata Đerić, Jakov Stamenković i Dragiša Marinković (pre podne).
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Takođe, saglasno članovima 83. i 84. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam vas da sam na ovu sednicu pozvala predstavnike Centra za slobodne izbore i demokratiju, Narodnog pokreta "Otpor", Nacionalnog demokratskog instituta, Udruženja univerzitetskih profesora i nastavnika Srbije - Sekcija "Kolubara" i USAID-a .
Pozdravljam prisutne goste.
Prelazimo na 10. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNOJ AGENCIJI (zajednički načelni pretres sa Predlogom zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala)
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona, što je predložio narodni poslanik Čedomir Jovanović pre ostvaranja zajedničkg načelnog pretresa, podsećam vas da je, shodno članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova i da se ono raspoređuje prema poslaničkim grupama srazmerno broju narodnih poslanika koje poslanička grupa ima.
Molim predsednike poslaničkih grupa, ukoliko to već nisu učinili, da predaju liste sa prijavljenim narodnim poslanicima koji žele da govore o ovim tačkama dnevnog reda.
Otvaram zajednički načelni pretres :
- Predloga zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji i
- Predloga zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala.
Da li predstavnik predlagača gospodin Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, želi reč? (da)
Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi poslanici, pred vama je Predlog zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji. Osnov za donošenje ovog zakona predstavlja član 72. stav 3. Ustava, koji određuje da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje bezbednost Republike Srbije i njenih građana. Razlog za predlaganje zakona je opredeljenje Vlade Republike Srbije da stavi pod civilnu kontrolu Službu bezbednosti.
Dobro je što se ovaj predlog razmatra zajedno sa Predlogom zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala.Ova dva zakonska projekta predstavljaju realizaciju reformi Ministarstva i zakonsko regulisanje oblasti unutrašnjih poslova. U tom paketu nalaze se i novi zakoni o unutrašnjim poslovima ili zakon o policiji, kao i zakon o dosijeima Službe državne bezbednosti.
Na izradi ovih zakonskih projekata angažovali su se odgovarajući stručni timovi Ministarstva, jedan broj nevladinih organizacija, Ministarstvo pravde i Sekretarijat za zakonodavstvo. Predlog ovog zakona uradila je Radna grupa Resora državne bezbednosti, nevladina organizacija "Leks" i Sekretarijat za zakonodavstvo.
U radu su korišćeni zakonska praksa i regulativa sistema bezbednosti u zemljama Evropske unije, SAD-a, zemljama u tranziciji i naša sopstvena pozitivna iskustva. Podsećam da je koncept reformi i da su ovi radni tekstovi bili tema velikog stručnog savetovanja u Vrnjačkoj Banji, na kome su uzeli učešća mnogi domaći i strani eksperti za ovu oblast.
Posebno želim da istaknem da su strateški dokument o reformi Ministarstva unutrašnjih poslova podržali Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost Narodne skupštine. To nam je kao predlagačima značajno olakšalo posao.
Činjenica da danas pred sobom nemate predloge preostala dva zakona ne sprečava vas da usvojite predloženi zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji, kao i zakon o borbi protiv organizovanog kriminala. Ovi zakonski projekti su u završnoj fazi izrade, ali ne postoje razlozi za njihovo donošenje po hitnom postupku na vanrednom zasedanju.
Njihova realizacija ne traži novo organizovanje i veliko vreme za njihovo sprovođenje, kao zakoni koji su na dnevnom redu. Naprotiv, mislim da je dobro da se o njima organizuje najšira javna rasprava u čitavoj Republici. Za očekivati je da se nađu na dnevnom redu na prvom jesenjem zasedanju Narodne skupštine. Do tada će se obaviti proces izdvajanja bezbednosno-informativne agencije, tako da će se puna pažnja moći posvetiti novom zakonu o policiji.
Suština Predloga zakona o bezbedonosno-informativnoj agenciji je u sledećem: dosadašnji resor državne bezbednosti izdvaja se iz sastava MUP-a i konstituiše kao samostalna državna agencija. Agencija će, najkraće rečeno, obavljati obaveštajne i kontraobaveštajne poslove; ona će o svom radu informisati nadležne državne organe.
Agencija će preuzeti radnike, prostor, opremu, sredstva, dokumentaciju i arhivu resora državne bezbednosti. Deo radnika koji ne bude potreban agenciji, rasporediće se na odgovarajuće poslove u MUP-u. U MUP-u će ostati i radnici sa pripadajućom opremom i sredstvima koji su radili na obezbeđenju određenih ličnosti. Proces izdvajanja obaviće se u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Pripadnici agencije na kontraobaveštajnim poslovima imaće policijska ovlašćenja. Agencija i MUP sarađivaće u poslovima zaštite bezbednosti Republike Srbije i njenih građana, naročito u borbi protiv terorizma i organizovanog kriminala. O tome se sklapa poseban sporazum, kako to zakon predviđa.
Za svoj rad, agencija odgovara Vladi i Narodnoj skupštini, koje donose smernice za njen rad. Ograničavanje prava građana u pogledu nepovredivosti i tajnosti pisma i drugih sredstava opštenja može se vršiti samo po odobrenju predsednika Vrhovnog suda Srbije. Pripadnici agencije nemaju pravo na štrajk, političko i sindikalno organizovanje.
Agencijom rukovodi direktor koga bira Vlada. Vlada na predlog direktora donosi pravilnik o organizaciji i sistematizaciji agencije. Direktor je ovlašćen da donese druge akte kojima se omogućuje zakonit i efikasan rad agencije.
Donošenjem ovog zakona skida se i jedan od poslednjih tabua i demistifikuje rad čuvene, često i po zlu poznate tajne službe, koja je dugo vremena bila partijska milicija. U poslednjoj deceniji ona i njeni pripadnici često su zloupotrebljavani i za vršenje niza krivičnih dela, od učešća u krijumčarenju cigareta, preko progona političkih protivnika, do likvidacija sa političkom pozadinom. Stavlja se definitivno tačka na takav položaj i moguće zloupotrebe. Nova agencija biće bogatija za ta iskustva i u svemu organizovana kao savremena služba bezbednosti.
Agencija je samostalna i zaokružena celina, poseban državni organ sa statusom pravnog lica. Agencija je sastavni deo ukupnog odbrambenog i bezbednosnog sistema Republike Srbije. Verujem da će nova agencija, oslobođena hipoteka prošlosti, uspešno obaviti nadležnost koja joj se zakonom daje i da će bezbednost Republike i njenih građana biti na zavidnom nivou.
Tome će svakako doprineti i ulaganje u kadrove i uslove za rad ove službe, kao i stalna briga Vlade i ove Narodne skupštine za njen rad i njene probleme. Veliki broj dobijenih amandmana govori o vašem interesu za ovaj važan zakon. Sve to obećava stvaralačku raspravu i nadam se da će se, posle konstruktivne rasprave o oba ova zakona, oni usvojiti u poboljšanoj varijanti. Nijedan predlog nije idealan da ne može i ne treba da se popravi i pozivam vas, u ime Vlade, na zajednički napor da Srbija i njeni građani dobiju zakon o bezbdnosno-informativnoj agenciji kakav zaslužuju.

Da li želi reč predstavnik predlagača, ministar pravde, gospodin Vladan Batić?
Izvolite.

Uvažena gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, borba protiv organizovanog kriminala, kao pošasti savremenog čovečanstva koja je zahvatila i Srbiju, jedan je od prioriteta Vlade Republike Srbije.
Sistem poremećenih vrednosti, sprega vrhova bivšeg režima sa krupnim kapitalom i kriminalom, učinili su da je i u vremenu koje je za nama Srbija sve više podsećala na neku balkansku "banana republiku". Kao odgovorna vlast, Vlada Republike Srbije ne želi da ova zemlja podseća na Kolumbiju, niti Beograd, Novi Sad ili Niš na Bogotu, Kali ili Medelin.
U borbi protiv organizovanog kriminala, kome su doprineli i korupcija, i hipokrizija i nepotizam u pojedinim delovima javnog sektora, kao i sasvim blaga kaznena politika, sporost, neefikasnost i tome slično, Vlada Republike Srbije svesna je činjenice da on predstavlja pretnju izgradnji demokratskog društva zasnovanog na principima vladavine prava i pravne sigurnosti.
Kao izraz odlučnosti u suzbijanju svih pojava organizovanog kriminala, predlaže se donošenje jednog posebnog zakona koji bi regulisao organizaciju, ovlašćenja i položaj posebnih organizacionih jedinica u državnim organima, nadležnim da otkrivaju i gone počinioce krivičnih dela organizovanog kriminala.
Ovaj zakon je preduslov efikasne borbe protiv ekspanzije ove opasne pojave u društvu i prvi korak ka kompletkom ustrojavanju posebnih državnih organa koji će se u perspektivi baviti borbom protiv organizovanog kriminala. Dakle, zakonom se nastoje poboljšati i institucionalizovati postojeća organizacija i oblici borbe, ne narušavajući sistem pravosudnih i policijskih institucija koje su nadležne za borbu protiv organizovanog kriminala. Zato ovaj zakon predstavlja temelj budućih zakonodavnih rešenja, a predložena zakonska rešenja proći će kroz svoju proveru u praksi.
Postojeći sistem pravosudnih institucija i drugih organa koji se bave otkrivanjem i gonjenjem učinilaca najtežih krivičnih dela protiv života i tela, javne i državne bezbednosti, nije opremljen potrebnim sredstvima i nema obučene kadrove za efikasnu borbu protiv organizovanog kriminala. Sadašnja zakonodavna rešenja ne daju mogućnost da se jedinstvenim zakonom reguliše ova oblast, jer, nažalost, procesno-pravna regulativa je u nadležnosti saveznog parlamenta.
U cilju očuvanja i afirmacije pravne države i poštovanja propisa, uprkos činjenici da druga federalna jedinica propise na saveznom nivou, pre svega kada je reč o Zakonu o krivičnom postupku, uopšte ne poštuje, predlagač zakona, Vlada Republike Srbije, želeći da ipak poštuje ono što je predviđeno odredbama saveznih propisa, pripremila je dva predloga zakona, od kojih je jedan danas na dnevnom redu, a to je Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala; drugi predlog smo uputili Saveznoj vladi, kao formalnom predlagaču u Saveznoj skupštini, a to je zakon o posebnim pravilima postupka.
Ta dva zakona, ovaj koji danas treba da usvojimo i budući, odnosno postojeći Zakon o krivičnom postupku, u koliziji su. Da ne bi bilo te kolizije, neophodno je da se donese poseban zakon koji bi regulisao ovu oblast sa procesno-pravne pozicije, a tiče se borbe protiv organizovanog kriminala.
Taj drugi zakon predstavljaće posebnu krivično-procesnu materiju koja će regulisati postupanja nadležnih organa u otkrivanju i gonjenju učinilaca krivičnih dela organizovanog kriminala; on uvodi nove institute, poput prikrivenog islednika, kontrolisane isporuke, svedoka saradnika opštužbe, privremenog oduzimanja sredstava imovine za koje postoji osnovana sumnja da su predmet izvršenja krivičnog dela iz sfere organizovanog kriminala, posebne mere zaštite svedoka, čak i mogućnost tajnog prisluškivanja, snimanja itd, što je karakteristika svih savremenih evropskih zakonodavstava u ovoj oblasti.
U periodu koji je prethodio izradi zakona o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, predstavnici država članica Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država ukazali su da je efikasno suzbijanje organizovanog kriminala i krivično gonjenje učinilaca krivičnog dela terorizma jedan od najznačajnijih preduslova za očuvanje stabilnosti u regionu jugoistočne Evrope.
U cilju unapređenja međunarodno-pravne saradnje u gonjenju izvršilaca krivičnih dela organizovanog kriminala, kao svetskog problema broj jedan, SRJ je ratifikovala niz međunarodnih konvencija.Tako je donela zakone o potvrđivanju Konvencije UN protiv transnacionalnog kriminala i dopunskih protokola, evropske Konvencije o suzbijanju terorizma, zatim rimskog sporazuma o Međunarodnom krivičnom sudu, kao i Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom za krivična dela i krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenja na teritoriji bivše SFRJ. SRJ se obavezala da će doneti i posebne propise u cilju kodifikacije i kompletnog uređenja ove oblasti, dakle borbe protiv organizovanog kriminala.
Krivično-pravna konvencija Saveta Evrope u svom tekstu navodi da će svaka potpisnica konvencije usvojiti takve mere koje mogu biti neophodne da bi se obezbedilo da lica ili institucije mogu biti specijalizovani u borbi protiv organizovanog kriminala. Takođe, tu se podrazumeva i borba protiv korupcije.
Predloženi zakon o suzbijanju organizovanog kriminala, da pojednostavim njegov naslov, u skladu je sa Ustavom SRJ i Zakonom o krivičnom postupku, sa republičkim Zakonom o javnom tužilaštvu i drugim pravosudnim propisima u Republici.
Ovim zakonom organizacija i nadležnost organa u suzbijanju organizovanog kriminala uređeni su po ugledu na druge zemlje, koje već više godina uspešno vode borbu i bave se suzbijanjem svih oblika organizovanog kriminala. Dakle, ne upuštajući se u analizu pojedinih odredaba, jer će u toku rasprave biti mogućnosti da se njima bavimo, želim, kao rezime, da konstatujem da će ključne institucije prema ovom zakonu imati za cilj samo jedno - suzbijanje organizovanog kriminala i uključivanje u borbu protiv terorizma.
Prednost koju će ovi, novoobrazovani, organi imati u odnosu na već postojeće ogleda se u znatno širim ovlašćenjima koja su zakonom tačno određena. Hvala.

Zahvaljujem ministru. Reč ima predsednik Vlade, gospodin Zoran Đinđić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prednost i snaga države u odnosu na kriminal, između ostalog, sastoji se u tome što je kriminalac pojedinac, a protiv sebe ima organizaciju i institucije koje izražavaju snagu i odlučnost celog društva da se poštuju određena pravila, dakle da se poštuju zakoni.
Kada imamo posla sa organizovanim kriminalom ova prednost se umanjuje, jer onda na jednoj strani imamo državu i njene organizacije, ali na drugoj nemamo pojedinca koji krši zakon, nego takođe organizaciju. I onda se postavlja pitanje, koja je organizacija u datim okolnostima jača i koja organizacija može da nametne svoja pravila jednom društvu.
Međutim, situacija se dramatično pogoršava i u nekim zemljama je ona zaista i realna, kada na jednoj strani imamo nepovezane institucije, društvo sa mnogo drugih problema, pa u tom domenu gde se štiti zakon ne može da koncentriše veliku volju i velika sredstva, a na drugoj strani imamo male ali efikasne organizacije. Tada se prednost države, to što ima monopol na primenu sile i zaštitu zakona, preokreće u prednost organizacija koje su jače i snažnije u odnosu na institucije države, koje u datom trenutku ne moraju da budu dovoljno efikasne da bi štitile poredak koji su im građani poverili.
I to je situacija u našoj zemlji. Zbog određenih razloga institucije u našoj zemlji nisu dovoljno jake, međusobno povezane i koordinisane da bi mogle da izdrže zahteve i potrebe ekstremnih situacija. One su dovoljno dobre i dovoljno povezane za normalno funkcionisanje, sa problemima koje svi znamo. Znači, nalaze se u fazi transformacije, a prilagođavaju se novim okolnostima.
Pred institucijama društva u tranziciji imate dva zadatka: jedan je da obavljaju dnevne poslove i da funkcionišu, a drugi da menjaju svoj karakter, svoju suštinu i da se pripremaju za neke nove uloge. Te institucije bi morale da imaju jako velike kapacitete i da budu jako efikasne da bi mogle da uspešno obavljaju i jedan i drugi zadatak; i obično to nije slučaj.Zaista to u našoj zemlji nije slučaj. Mi moramo iskreno da pogledamo realnost, da je analiziramo i da vidimo gde postoje deficiti u delovanju institucija našeg društva i da bez posebnog teoretisanja definišemo posebne instrumente za posebne situacije.
Jer, alternativa je jednostavna: da sistemom spojenih sudova pokušavamo da sve institucije usavršimo, ojačamo, to će ići svojim tokom i jednog dana će se sa uspehom završiti, ali da u međuvremenu budemo inferiorni u odnosu na neke protivnike tih institucija koji su bolje organizovani i u datom trenutku imaju veću snagu; ili ćemo, na drugoj strani, napraviti policijsku državu koja će, onda, da bi suzbijala opasnost u jednom delu društva, u celom društvu sprovesti neki vid policijskog nadzora, neku generalnu prevenciju i time, zapravo, celo društvo učiniti taocem jednog segmenta tog društva, kao što je organizovani kriminal.
Međutim,možemo još, što je naš predlog danas, pokušati da u delu sistema napravimo institucije koje bi bile dizajnirane i osposobljene da se efikasno nose sa jednim delom društvenih problema, a da pokušamo da ostali deo društva izdvojimo iz toga i da taj ostali deo društva ne bude žrtva datih okolnosti, nego da se drugi deo pravnog sistema, institucionalnog sistema, razvija normalnom dinamikom; onako kako se društvo razvija da se i njegove institucije razvijaju.
Druge zemlje, koje imaju duže iskustvo sa razvojem institucija nego mi, pristupile su ovom modelu. Prva Italija, zemlja u kojoj je organizovani kriminal rođen, koja ima posebne zakone, jedan deo tog iskustva smo i mi preuzeli; zatim evropske zemlje koje su poslednjih desetak ili petnaestak godina takođe postale meta organizovanog kriminala.
Dakle, da pogledamo kako u našoj situaciji realno izgledaju te prilike u kojima se, kao sistem, država i institucije, susrećemo sa fenomenom organizovanog kriminala. Prva linija dodira jeste kada npr. policajac - službenik MUP-a treba da izvrši pretres ili da privrede nekoga ko je osumnjičen za organizovani kriminal. Taj policajac je službenik koji ima svoje ime i prezime, porodicu, stanuje negde u predgrađu, ima neku malu platu, nije ničim specijalno zaštićen i on sada dolazi da se suoči sa nekim ko za sobom ima organizaciju.
Na čijoj strani je rizik u ovom slučaju. Naravno, rizik je na strani tog pojedinačnog policajca, koji će biti prepoznat, kome kriminalac čak može direktno da preti u tom trenutku, bez ikakvih posledica; realno, taj policajac može da ima veliku štetu od obavljanja svog posla; ta mogućnost nije teorijska, ona je i praktična.
Da li će taj policajac biti jako revnosan u obavljanju svog posla ili će pokušati da izbegne taj posao. Mislim da je prirodno što će pokušati da ga izbegne, jer on ima "lošije karte" u odnosu na onog nad kim pokušava da sprovede zakon.
Pogledajte sudiju koji treba da donese presudu nad nekim za koaga postoje dokazi da je učestvovao u organizovanom kriminalu. On se nalazi u istoj poziciji kao i ovaj policajac. On ima svoju porodicu, privatni život i nikakvu posebnu zaštitu, a naročito ne u odnosu na organizaciju koja je specijalizovana da vrši nasilje. Da li će taj sudija biti naročito motivisan, odnosno da li će imati neki visok stepen entuzijazma da donese strogu kaznu, da brani pravdu i sistem od ugrožavanja kojem su izloženi. Razumljivo da neće.
Zamislite svedoka; zamislite zatvorskog službenika koji nakon toga treba da sprovodi zakon i da nad kriminalcem primenjuje propise koji važe za druge zatvorenike u zatvoru.
Znači, ako pogledamo danas realan život u Srbiji, mi vidimo da je sistem države slabiji u odnosu na sistem organizovanog kriminala. Ovo nisu pojedinačni, nego svakodnevni slučajevi. Mi imamo problem da se izvorna situacija - država zamišljena kao neko ko ima monopol sile i koristi ga da štiti zakon i poredak, legitimisan narodnom voljom, proverom kroz demokratske institucije, kao što su sudstvo, parlament, mediji, pa su oni koji hoće da sruše taj poredak u ogromnom hendikepu - preokreće, tako da sada rizik u ovoj našoj situaciji ne nosi taj ko krši zakon, nego taj ko sprovodi zakon.
Taj ko krši zakon, a pročitaću vam posle neke podatke o kaznenoj politici u našoj zemlji, relativno je oslobođen rizika. Znači, ako baš ima peh on može u jednom od deset slučajeva da zaglavi u zatvoru, ali u devet drugih slučajeva će proći sa uslovnom kaznom ili neće nikada dobiti kaznu, jer će postupci trajati toliko dugo da na kraju postaju besmisleni.
Sada - pitanje karaktera organizovanog kriminala; mi govorimo o nekoj situaciji, državi, službenicima države, kriminalcima, onima koji krše zakon i naravno to jesu neka opšta razmatranja, ali činjenica je da su ta opšta razmatranja primenjiva na situaciju u našoj zemlji i da mi zaista imamo elemente organizovanog kriminala.
Ti elementi organizovanog kriminala su nešto drugačiji nego u drugim zemljama u tranziciji jer je naša neposredna prošlost nešto drugačija. Ta naša neposredna prošlost se odlikuje sa dva elementa koji su malo drugačij nego u drugim zemljama u tranziciji, a to su sedam ili osam godina sankcija i potpuna ekonomska izolacija zemlje, ratovi u okruženju ,koji su vodili podizanju stepena prisustva oružja i spuštanju praga spremnosti na nasilje u našem svakodnevnom ponašanju.
Ako imate to nasilje u velikim količinama svuda oko nas, onda su i pojedinci u svom ponašanju skloni da primenjuju silu, a ako imaju oružje koje je lako dobiti, onda imaju i instrumente za primenu te sile.
Sa druge strane, ako ste imali nemogućnost legalnog poslovanja u zemlji dugi niz godina, onda je prirodno bilo, i to čak nije bila stvar ni neke pojedinačne odluke, nego adaptacije sistema da se stvori siva zona gde bi predstavnici vlasti, biznisa i kriminala sarađivali da bi se zaobišle sankcije i da bi se poslovanje i život odvijali uprkos uslovima izolacije.
Primitivni organizam, paramecijum, kada se nađe u novoj situaciji, on se adaptira na nju stvarajući neke nove mehanizme preživljavanja. Naravno da to čini i društvo, a jedan od sistema prilagođavanja u izolaciji jeste izbegavanje izolacije kroz stvaranje neformalnih kanala za komunikaciju, za robu, novac, odluke i sve ostalo.
Stoga je nasleđena situacija gde zaista možemo da govorimo, možda ne o mafiji kako se govori u međunarodnom krivičnom pravu u odnosu na Italiju i slične zemlje, nego o elementima organizovanog kriminala koji zaista iziskuju posebne mehanizme suzbijanja.
Neko kaže - ako znate za sve to, to često čujemo u medijima, zašto to već nije počišćeno; ako se zna da ima toliko grupa koje liče na organizovani kriminal i toliko pojedinaca koji u tome učestvuju, zbog čega to već nije u zatvoru.
Znati nešto i imati dokaze koji su valjani za sud, nije isto. I Al Kapone je bio poznat kao šef mafije, pa je zaglavio u zatvoru zbog izbegavanja poreza, jer su to mogli da mu dokažu. Dakle, nije tako jednostavno od opšteg doći do metodskog znanja, koje se sastoji u dokazima, svedocima, kao i u postupcima što se onda završavaju uspešno na sudu i smeštanjem kriminalaca u zatvore.
Tu je jedan problem celog sistema u kome naše društvo reaguje na fenomen kriminala; kratko ću navesti šest karika u tom lancu i probleme u svakoj od tih karika. Ovo rešenje koje mi danas predlažemo kao privremeno, formiranje određenih organizacija i nekih posebnih nadležnosti, zapravo mora da bude element integralne strategije našeg društva u suzbijanju kriminala, a naravno ne može da se završi samo donošenjem i sprovođenjem ovog zakona.
Dakle, prva karika u sistemu i u lancu državne reakcije na kriminal jeste kriminalistička policija. Ona bi trebalo da identifikuje; predmet krivičnog dela, pojedince koji u tome učestvuju, organizaciju, da skuplja dokaze, da ima elemente koji će na sudu da dovedu do presude. Međutim, mi imamo loše opremljenu kriminalističku policiju, i tehnički i kadrovski, loše obučene ljudi koji to rade i veliki deficit u pojedinim delovima te policije.
Tako, na primer, u Beogradu za suzbijanje narko-kriminala imamo 15 službenika, koliko sam obavešten pre mesec ili dva dana, a trebalo bi po sistematizaciji da ih bude 150. Znači, za deo organizovanog kriminala, koji je po našem mišljenju ključni i služi za finansiranje svih drugih vidova kriminala, mi nemamo dovoljno ljudi. Ne zato što nemamo novca u budžetu da to finansiramo, nego zato što ne postoji dovoljno zainteresovanosti jer je ta pozicija vrlo rizična, kao što sam na početku rekao, a ne postoji integralni sistem zaštite ljudi koji to rade. Ako sada mislite da nekoga pošaljete kao neki istureni vod u neprijateljske linije i ostavite ga bez podrške, onda naravno teško ćete naći nekoga ko će da žrtvuje svoj život, a da to sve bude bez značajnih rezultata.
Za poređenje, u Moskvi, koja ima 9 miliona stanovnika, angažovano je 100.000 policajaca, u Beogradu, sa blizu 2 miliona stanovnika, oko 4.000 policajaca. To znači pet puta manje. Ne kažem da treba da bude mnogo više policajaca, ali sasvim sigurno njihov zakonski položaj i instrumenti za obavljanje njihovog posla moraju da se promene.
Loša tradicija u proteklih nekoliko godina bila je u tome da nije razvijena kriminalistička policija u našoj zemlji, nego drugi deo, uniformisana policija, koja bi trebalo da štiti javni red i mir na ulici. Tu je bilo određenih razloga za to, ali problem je ostao. Deo koji treba da se preventivno i efikasno bori protiv organizovanog i privrednog kriminala je tehnički, kadrovski i sa stanovišta treninga i obučenosti vrlo nerazvijen.
To ne može da se reši za jedan ili nekoliko dana, ali mi moramo da shvatimo da ne možemo da očekujemo od takvih institucija svetske rezultate i da moramo da budemo svesni realnosti u kojoj živimo. Naš cilj je da se kriminalistička policija, kao centralni deo policije, dalje unapređuje tehnički, personalno, da dobije moderan trening, ako je moguće u policijama drugih zemalja, koje imaju velika iskustva u suzbijanju organizovanog kriminala. Ali, to je proces koj iziskuje određeno vreme.To je prva karika.
Druga karika je sud. On je spor, zkazuje ročišta na svakih šest meseci, jedva da uspe u dovoljnom vremenu da reši neki od ovih teških slučajeva. U 2000. Godini, za ova dela o kojima mi govorimo, doneto je 17%, u 2001. godini 7,2% presuda. Za godinu dana praktično se 10 ili 15% presuda donese. Potrebno je 5-7 godina da se donese presuda u nekom teškom krivičnom delu iz domena organizovanog kriminala o kome govorimo.
U drugim zemljama postoje prioriteti; teška krivična dela i dela koja se smatraju napadom na poredak su u prioritetu za rešavanje, ne lošije, ne na brzinu, ne preko kolena, ali se ne zakazuju ročišta na šest ili 10 meseci; veliki broj sudija i istražni organi rade na tome, dok se taj slučaj ne reši ta stvar se ne ostavlja u fioku.
Treća karika su zakoni, koji su našoj zemlji potpuno nerazumljivo blagi, neadekvatni; oni zapravo sudijama olakšavaju posao jedino u slučaju da ima priznanja, da postoji svedok, dva i tri svedoka koji hoće da daju izjavu ili ako sam počinilac prizna. Sve drugo je nerešiva zagonetka za sud, s obzirom na naše zakone. Oni su to samo u principu, čitao sam ih puno puta u protekla dva ili tri meseca i mislim da je pisac tih zakona imao veliki interes da zaštiti kriminalce, a da državu i društvo stavi pred teške probleme da bilo koga osude za krivično delo.
Zbog toga u našoj zemlji imamo jako malo ljudi u zatvorima. Ne pretendujem da mi sada budemo zemlja sa jako mnogo zatvora i zatvorenika, ali ne smemo da se izdvajamo ni u drugom smeru.
Recimo, u SAD-u je otprilike 1% stanovništva u zatvorima, u našoj zemlji manje od jednog promila. Možemo da kažemo da je kaznena politika u SAD suviše oštra, ali da li je moguće da u našoj zemlji ima deset puta manje kriminala nego u SAD-u?
Da li su naši zakoni možda smišljeni za to da se prezentuje slika harmoničnog društva u kome su zapravo kriminalci ljudi koji su u detinjstvu imali neke probleme, pa su eto malo ponašanje izmenili, ali će moći uz uslovnu kaznu i uz ukor da se poprave. Ako je to tako, onda mi kao vlast i kao parlament koji donosi zakone imamo veliku obavezu, da ugroženo društvo zaštitimo od lažne humanističke predrasude, a to je da će organizovani i nasilni kriminal da bude sankcionisan opomenama i propovedima.
On može da bude sankcionisan samo oštrom kaznenom politikom. Kriminal mora sobom da nosi rizik za pojedinca. Kriminal ne sme da se isplati. Ako se kriminal isplati, onda smo mi društvo koje podstiče na kriminal.
Sudeći po našem zakonodavstvu i našoj kaznenoj politici, kriminal u Srbiji se isplati. Pravo je čudo da ga nema mnogo više, s obzirom da je mnogo manji rizik danas baviti se kriminalom, nego osnovati privatno preduzeće. Mnogo veću verovatnoću imate da ćete bankrotirati, da će banka da vam pusti akceptne naloge, da vam blokira račune, nego što imate rizik da ćete, ako vas uhvate u krađi, da budete osuđeni.
Da ne pričam napamet govore statistički podaci, recimo o kaznenoj politici u pogledu jednog od najtežih vidova kriminala, a to je narkomafija, proizvodnja droge i nedozvoljena trgovina drogom. Tako je u 2002. godini podignuto 85 optužnica za to krivično delo, izrečeno je 15 osuđujućih presuda, od čega 7 uslovnih. Znači, svaki deseti kriminalac, uhvaćen da proizvodi i trguje drogom, bio je osuđen na zatvor. Polovina njih su osuđeni na uslovnu kaznu.
U 2001. godini, u godini u kojoj je došlo do promena u našem društvu, stanje je još gore: 97 optužnica je podignuto, 7 je osuđujućih, a od toga 4 uslovnih. U 2001. godini samo tri kriminalca, koja su proizvodila i trgovala drogom, otišla su u zatvor; svaki dvadeseti.
S obzirom na veliki novac koji je tu u igri, s obzirom na velike zarade, ako svaki dvadeseti nastrada, mislim da to nije loš posao. Da li smo mi društvo koje treba od trgovine i proizvodnje drogom da napravi unosan biznis; mislim da ne treba to da budemo.
To nije mešanje u nezavisno sudstvo, to je legitiman zahtev da se društvo odbrani od jednog zla, za koje država mora da ima efikasne mehanizme, a trenutno očigledno nema. To je ta treća karika, loša kaznena politika, zakoni blagi, neadekvatni, postoji drugostepeni sud koji još dalje smanjuje, jer od ove trojice, možda će jedan da na drugom stepenu još ima i sreću, pa će da dobije i on uslovno.To je nešto što u ovom društvu ne može da se toleriše.
Četvrta karika, koja olakšava organizovanom kriminalu posao u Srbiji, jeste to što naši zakoni pružaju mnogo olakšavajućih okolnosti i da u većini slučajeva, a mi imamo te statističke podatke, sudije isključivo koriste olakšavajuće okolnosti. Naši zakoni predviđaju i otežavajuće okolnosti, ali se one u najmanjem broju slučajeva se koriste.
Mi tražimo od sudija, kao parlament, kao Vlada, kao društvo, da za teška krivična dela ne uzimaju u obzir olakšavajuću okolnost. One su za neka druga krivična dela i mislim da promenom Krivičnog zakona treba da izbacimo olakšavajuće okolnosti za najteža krivična dela, kao što su otmice, oružane pljačke, trgovina drogom, naplaćivanje reketa, ucenjivanje ljudi, ubijanje ljudi, naručivanje da se ubijaju ljudi.
Peta tačka : kada se izrekne presuda, izvršenje kasni i po nekoliko godina. Ako pravda preskoči sve ove prepreke koje sam naveo, onda dolazi do toga. Znači, izrečena je zatvorska kazna, dok taj kriminalac ode u zatvor, on ima vremena da izvrši još deset krivičnih dela; i to se i dešava.
Postoje ljude koji su po peti put na sudu zbog krađe automobila i onda se ispostavi da su oni u prethodna četiri postupka, naravno zbog istog krivičnog dela, bili osuđeni i da treba da idu u zatvor po nekoliko godina. Ali, dok čekaju da odu u zatvor, šta drugo da rade nego ono što najbolje znaju i što im se najviše isplati, tj. kradu automobile. To je stvar koja mora da se promeni.
I konačno, šesta karika, takođe vrlo važna, to je zatvorski režim. Zbog rizika o kome sam na početku govorio - a to je da su ljudi iz organizovanog kriminala zapravo veće ugrožavanje za pojedince iz države, nego što obrnuto država ugrožavanje njih - teško je zatvorskim službenicima da primene zatvorski režim za sve na isti način. Javna je tajna da ubice dobijaju slobodan vikend, izlaze iz zatvora i vraćaju se u nedelju uveče. To je nešto strašno zabrinjavajuće.
Nužan je, ovim zakonom predviđen, strog zatvorski režim, pre svega za krivična dela opasna za naše društvo i sugrađane, a to su krivična dela sa nasilnim elementom u njima.
Kako treba da izgleda taj lanac zaštite društva od kriminala nakon promena koje mi želimo svi zajedno - ne govorim o strankama, ni o Vladi, mislim na građane Srbija i sve vas - najpre, kao što sam rekao, jačanje kriminalističke policije, tehnički, kadrovski i stručno.
Prvo, neophodne su posebne formacije za suzbijanje opasnih vidova kriminala, sa zaštićenim identitetom službenika koji intervenišu, tako da kada hapsi, privodi i vrši pretres njegov identitet ne može da bude tako lako otkriven, da njegova porodica i on nisu izloženi odmazdi organizovanog kriminala.
Drugo, moramo da pooštrimo zakone i da ih prilagodimo evropskim standardima, da zaštitimo svedoke, da omogućimo da policija ima svoje informante u organizovanom kriminalu, da omogućimo primenu savremenih tehnika, da nam na prvom mestu nisu neka apstraktna ljudska prava UN, jer nijedna država koja to traži od nas, kritikujući ovaj zakon, u svojoj zemlji to nema.
Znači, osnovno ljudsko pravo građana je da žive i spavaju mirno. Ko krši zakon, on ima, naravno, svoja ljudska prava, ali ona nisu prioritet u društvu, što ga čine građani koji plaćaju porez, poštuju zakon i imaju pravo na miran san. To su osnovna ljudska prava i zakon u našoj zemlji treba da se zasniva na tim ljudskim pravima.
Treće, u sudovima prioritet treba da bude dat teškim krivičnim delima. Ne može se na isti način tretirati džeparoš i organizovani kriminalac, niti da se zakazuju ročišta za godinu dana, za šest meseci, jer je sud preopterećen. Mora da postoji traka za preticanje, na njoj moraju da se rešavaju teška krivična dela, po ubrzanom postupku.
Četvrto, nema olakšavajuće okolnosti za organizovani kriminal.
Peto, kriminalac koji je osuđen za učešće u organizovanom kriminalu, mora odmah, istoga trenutka, iz sudnice da bude odveden u zatvor. Nije dopustiv nijedan dan razmaka između donošenja presude i započinjanja kazne.
Šesto, mora zatvorski režim u Srbiji da se promeni, da se pooštri; zatim da izgradimo nekoliko zatvora. Vlada i parlament treba u budžetu za narednu godinu da definišu iznos za podizanje nekoliko zatvora u Srbiji. Nije logično da u poslednjih nekoliko godina nijedan zatvor nije napravljen. Izgleda kao da se samo tu nisu desile neke promene, a imamo dinamiku u društvu, otvaranje društva prema svetu, ugroženost zemlje od organizovanog kriminala u političkom smislu, od terorizma u nekim delovima naše zemlje, dok nemamo zatvorske kapacitete, spremne da posluže za tu svrhu.
To je očigledno ne samo jedan pojedinačni zakon, nego nacionalna strategija, koja treba za nekoliko godina da dovede do toga da kriminalci izbegavaju našu zemlju, da naša zemlja bude poznata u regionu kao beskompromisna u suzbijanju svih vidova kriminala.
Kao i kod svakog projekta koji treba da bude realizovan, potrebno je više stvari: najpre politička volja; zatim priprema institucija i struktura za realizaciju te političke volje (to su ovaj zakon i institucije koje počivaju na njemu); obuka i zaštita ljudi koji učestvuju u tome i nose teret: to su sudije, istražne sudije, tužioci, policajci, zatvorski čuvari; demokratskim sredstvima kojima raspolaže društvo pratiti taj proces, da se te institucije ne bi izrodile u neku svoju suprotnost, da bi one obavljale posao za koji su i uspostavljene.
Mislim da mi, u to nema nikakve sumnje, kao Vlada i parlament, imamo jaku političku volju da se sukobimo sa ovim problemom. Mi smo 2002. godinu proglasili godinom odlučnog suzbijanja kriminala i mislim da možemo da kažemo da u prvih šest meseci imamo određene rezultate.
Na primer, u prvih šest meseci u Srbiji je ukradeno za oko 1.400 vozila manje nego u istom periodu prošle godine. To je vrlo značajan uspeh, s obzirom da je krađa automobila, oduzimanje vozila bio jedan od vidova organizovanog kriminala. U prvih šest meseci ove godine u Beogradu je izvršeno 17 ubistava, dok je u istom periodu prošle godine izvršeno 31 ubistvo i to je 50% uspeha u suzbijanju ovog teškog krivičnog dela koje uznemirava građane.
Naneto je u proteklih šest meseci nekoliko ozbiljnih udaraca trgovcima drogom. Na granicama naše zemlje je uhvaćeno nekoliko organizovanih pošiljki i ta droga je uglavnom bila namenjena za nekoliko velikih gradova u Srbiji. Postignuti su ozbiljni rezultati u suzbijanju šverca akciznih proizvoda, pre svega cigareta.
To znači da nema nikakve sumnje da ova vlada i sasvim sigurno ovaj parlament imaju političku volju da pokrenu i uspešno dovrše akciju institucionalnog, personalnog i tehničkog osposobljavanja društva da se efikasno suprotstavi svakom vidu kriminala, naročito najopasnijem, a to je organizovani kriminal.
Ovim zakonom koji će biti donet, siguran sam, prelazimo prvi deo puta, dajemo društvu instrumente da rešava problem. Drugi deo puta je možda još teži, a to znači osposobiti ljude koji treba da rade u tim institucijama da obave taj svoj posao i pokazati da u ovom društvu nema kompromisa za one koji krše zakon. Siguran sam da ćemo, sa istom odlučnošću vezanom za prvi, učiniti i ovaj drugi korak i da ćemo od ove države napraviti zemlju u kojoj kriminalci nemaju šta da traže, nego imaju samo šta da izgube.

Zahvaljujem premijeru. Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora, Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora? Nema prijavljenih za reč.
Da li želi reč neko od predsednika, odnosno predstavnika
poslaničkih grupa?
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj, predsednik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.
Kratko obaveštenje, sednica Odbora za odbranu i bezbednost održaće se u 11,30 časova u sali I u prizemlju.

Dame i gospodo, mislim da je predsednik Vlade Zoran Đinđić svima nama narodnim poslanicima otkrio jednu veliku tajnu, nešto što nismo znali i zbog čega treba da mu budemo zahvalni. Stari nenarodni režim je kriv za bujanje kriminala, pre svega zato što je zidao škole, fakultete, bolnice, ambulante, domove kulture itd. Dame i gospodo, podržavam ideju da se zidaju samo zatvori i to svuda, na svakom mestu, opštinski, po mesnim zajednicama itd.
Koncept društva pretvorenog u jedan veliki zatvor je zapravo idealan koncept u kome može da se vlada neograničeno, ali to na žalost nije društvo gde se mogu obezbediti sloboda i demokratija.
Možete do mile volje da se smejete i da se izrugujete, to je vaša stvar i to mi čak i odgovara, jer volim dijalog sa vlašću.
Zoran Đinđić je ovde, obrazlažući dva zakonska projekta, kritikovao stanje u pravosuđu i kritikovao Krivični zakon i Zakon o krivičnom postupku. Tu zaista ima mnogo problema, ali vi na ovaj način nijedan od tih problema ne rešavate. Ako je problem loša sudska politika, odnosno kaznena politika, onda se menja Krivični zakon, pa se tamo dodaje najmanja kazna toliko, pa se isključi mogućnost uslovne kazne kod silovanja, kod oružane pljačke, kod ubistva, pokušaja ubistva, droge itd.
Sve to može da se uradi promenama Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom postupku i sud onda mora da sledi taj zakon, da ne može da pusti nekoga kao što je onaj Ljubomir Jovanović Stakleni. Za pokušaj ubistva, a ispalio u čoveka osam metaka, čovek jedva preživeo, on se brani sa slobode i traje mu proces ko zna koliko, možda do kraja života. To se može rešiti, ali promenama drugih zakona.
Vi očigledno sa ova dva zakona pokušavate da postignete propagandni efekat i ništa više. Ovako kako ste definisali status specijalnog tužioca, ovakav bi trebalo da bude svaki tužilac u Srbiji. Ne možete da postignete, nemate dovoljno kvalitetnih kadrova, postoji opasnost ako se sudi za neka teška krivična dela u unutrašnjosti. Ali, i po sadašnjem Zakonu o krivičnom postupku može se delegirati nadležnost: pa suđenje u Beogradu, pa tužilac iz Beograda.
Znate, ako vi ne tražite ovakve kvalitete kod Republičkog javnog tužioca, ne možete tražiti da specijalni tužilac bude sposobniji od Republičkog javnog tužioca koji ga imenuje i da taj specijalni ima tri puta veću platu od svoje prethodne plate, da ima veću od onog organa koji ga imenuje. To je besmisleno. Ovim se ne rešava pitanje borbe protiv kriminala.
Nešto drugo je ovde u pitanju. Vi biste morali da se odreknete politike svrstavanja, kvalifikovanja kriminalaca na dobre i loše i da shvatite da su svi kriminalci u principu podjednako loši, a da se onda mogu klasifikovati samo po težini krivičnih dela, a ne postoje korisni kriminalci; postoje protivnici među kriminalcima, postoje dobri, postoje loši. Suviše je ovo društvo ušlo u tu kriminalnu sferu, ogrezlo u kriminalu. Nije vaša krivica što je kriminal toliko nabujao, ali je vaša krivica i odgovornost što su sada kriminal i mafija sada mnogo jači nego ranije. To je vaša odgovornost.
Kako se može desiti da kod ta dva krajnje karakteristična slučaja država uopšte ne reaguje. Danas čitam u "Novostima" da je najjača i najopasnija, ima skoro cela strana u "Novostima", surčinska mafija i to svi znaju. Počeli su krađom automobila, iznuđivanjem otkupa i došli su do toga da danas dominiraju na tržištu droge. Kako oni mogu da dobiju posao na asfaltiranju Srbije, da asfaltiraju autoput od Beograda do Niša, da asfaltiraju Ibarsku magistralu. Kada je jedan od tih čelnika surčinskog klana bio na Vojnomedicinskoj akademiji na lečenju, jer je žena pokušala da ga otruje, kako može da se sjati ogroman broj državnih funkcionera da ga obilazi, da ga tetoši itd.

Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda. Imate konkretne zakonske predloge, a ne članak iz "Večernjih novosti".

To je tema, borba protiv organizovanog kriminala. Ne odnosi se ovaj zakon na babe i žabe, nego na kriminal. Najbolje da mi odmah oduzmete reč, pošto vidim da vam smeta mnogo ovo što govorim. Govorim isključivo o kriminalu, a ovde je reč o zakonu o borbi protiv organizovanog kriminala.
Pojam mafije u ovoj zemlji je Stanko Subotić Cane. On je nekada imao nadimak Cane Žabac, a sada ima nadimak "ugledni biznismen". Teško zemlji gde najveći kriminalci dospevaju do titule uglednog biznismena i kada se povede o njemu reč, pa se on brani, kao vadi se od optužbi, sve su mu televizije u Beogradu na raspolaganju, a najviše BK i "Pink" televizija.
Znam da ste vi u vašoj borbi za vlast bili u situaciji da stupate u kontakt i sa ljudima iz podzemlja i to ste javno priznali. To je Zoran Đinđić javno priznao. Međutim, sada postoji druga strana medalje. Oni koji su vam pomogli nisu to učinili zato što su dobri, zato što su želeli iskreno promenu vlasti, nego očekuju uslugu. Koja je to usluga i kako ćete to pitanje rešiti? Na to pitanje bi morali da odgovarate.
S druge strane, kod ovog zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji, to je zapravo zakon o dosadašnjoj Službi državne bezbednosti. Vi pokazujete svoju nameru ne da unapredite rad te službe, nego da izvučete iz Ministarstva unutrašnjih poslova i da kroz ovaj zakon ukinete njenu specijalnu jedinicu tzv. Crvene beretke. Možda zaista postoje razlozi za ukidanje. Lično mislim da ne postoje razlozi da se ukine cela jedinica, ali postoje razlozi da se smene, otpuste i sudski odgovaraju oni kojima se može dokazati kriminal.
Pošto je ta jedinica prošla kroz veliko ratno iskustvo, ona može ponovo zatrebati i ona je najsposobnija za borbu protiv terorizma. Oni koji su ušli u kriminal iz te jedinice, neka odgovaraju pred sudom. Zašto se ustručavate? Hoćete celu jedinicu ovako tiho da ukinete. Reći ću vam još jednu stvar. Vi ste ovde, obrazlažući zakon kojim se predlaže uvođenje specijalnog tužioca i specijalnog suda, rekli da vam je ta institucija potrebna i zbog gonjenja teških ratnih zločina, zapravo, svega onoga što goni Haški tribunal, pa se sprema da i vama od toga nešto prepusti.
Nedavno je zvaničkik Haškog tribunala saopštio da se planira suđenje za šesnaest hiljada ljudi, vojnika, policajaca itd. na prostoru bivše SFRJ. To je sva naša štampa objavila, a sva ta štampa je pod vašom kontrolom. Jedna susedna zemlja je već spremila logor za 2.000 ljudi.
Vidite sada, jedno vreme ste se takmičili u otkrivanju masovnih grobnica, a onda od jednom zaćutali. One su bile propagandno sredstvo da se Milošević isporuči u Hag. Međutim, sada su na redu ti vaši generali koji su vam pomagali i u dolasku na vlast, koji su vam pomagali i u održavanju vlasti. Pre svega, na redu su Sreten Lukić i Goran Radosavljević - Guri. To bi Zoran Đinđić kao predsednik Vlade i Dušan Mihaijlović kao ministar unutrašnjih poslova trebalo da znaju.
Bio sam potpredsednik Vlade Srbije, kada je izdato rešenje o obrazovanju štaba Ministarstva unutrašnjih poslova za suzbijanje terorizma. To je rešenje dt, a što znači državna tajna 01 broj 1580/98 od 16.06.1998. godine. Neću vam govoriti o sadržaju tog rešenja, jer sam obavezan na čuvanje državne tajne. Vlada me još nije oslobodila obaveze čuvanje te tajne, ali ću vam reći da je tada za rukovodioca postavljen general-major Sreten Lukić. Tada je bio general-major. Njemu Haški tribunal sprema proces, ali o tome ćuti dok se ne uhapsi Ratko Mladić.
Što se tiče Gorana Radosavljevića- Gurija, Haški tribunal sprema se da ga optuži za ubistvo najmanje braće Bitići, a šta još iza toga nisam sve ni saznao, ne mogu ni ja sve da saznam. Znate, imam i neke druge stvari kojima se bavim, ne mogu sve.
Evo ministre, zapiši ovaj broj, dt 01 broj 1580/98. Vrlo je interesantan dokument. Nemojte vi da zapisujete, jer to je državna tajna. Samo ministra upućujem na to, pošto ima pravo da sada raspolaže tom državnom tajnom. Akt je potpisao tadašnji ministar Vlajko Stojiljković. Vidite vi to malo.
Šta je tendencija u našoj policiji? Da se svi ljudi koji su učestvovali u ratu, koji imaju ratno iskustvo, eliminišu iz policije, kao što se sličan postupak vodi na saveznom nivou u pogledu Vojske Jugoslavije. To je suština.