Hvala vam. Za reč se javio zamenik predsednika poslaničke grupe, narodni poslanik Srđan Petrović, poslanička gurpa DSS, drugo javljanje.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, evo već je pola devet. Ovde je bilo reči o nekim budžetskim rupama i o tome da DSS bi da strpa penzionere i ostale socijalne kategorije u te rupe. Normalno, mi znamo da budžet mora da finansira penzionere i da je naša starosna struktura takva da ćemo verovatno još duže vremena imati potrebu da iz budžeta, odnosno na fiskalan način finansiramo penzioni fond, a samim tim i penzije naših penzionera.
Kada je govoreno o rupama, budžetskim rupama ili rupama u budžetu, tu se pre svega misli na rupe u zakonu. Budžet je zakon. Mi ovde govorimo o zakonu o budžetu za 2003. Ovaj zakon o budžetu za 2003, kao i neki drugi zakoni, obiluje tim rupama. Koje su to rupe? Recimo, ako posmatramo budžet kao računski akt, onda možemo da konstatujemo da ovaj predlog zakona nije potpun, s obzirom da je saglasno članu 15. Zakona o budžetskom sistemu, Vlada bila u obavezi da Skupštini dostavi i plan prodaje republičke nefinansijske imovine i osnovnih sredstava za budžetsku godinu. Toga ovde nema. Kao i Predlog zakona za izvršenje budžeta.
Možemo da konstatujemo da ova nova budžetska klasifikacija predstavlja svakako kvalitet u smislu budžetske specijalizacije. Međutim, postoje i dalje oblasti na strani prihoda i na strani rashoda budžeta koje su nedovoljno raščlanjene ili nisu uopšte raščlanjene; daću vam primer.
To su sada te rupe: 7451 - ostali prihodi - 19,1 milijarda, 9% ukupnih prihoda. Dodatni prihodi organa i rashodi iz tih prihoda, koji su planirani oko 35 milijardi dinara ili 16% ukupnog prihoda budžeta, za šta nemamo obrazloženje. Subvencije nefinansijskim korporacijama (451) - 37,5 milijardi dinara, takođe, tu je bilo potrebno da se bliže razvrstaju i obrazlože. Tranzicioni fond 7,5 milijardi dinara u okviru naknada za socijalnu zaštitu iz budžeta, morao je da bude bliže razvrstan, obrazložen i dat u formi programa. Dati domaći krediti i investicije u nefinansijsku imovinu (622) - 1,4 milijarde dinara; osnovna sredstva (451) - 8,6 milijardi dinara. Rupa je, kao što vidite, dosta.
Kada govorimo kao o pravnom aktu član 14. Predloga zakona o budžetu o kome danas govorimo je u nesaglasnosti sa čl. 68. i 69. Ustava Srbije, kao i sa pravnom i faktičkom logikom Zakona o budžetu kao materijalnog zakona. Naime, članom 14. Zakona daje se pravo Vladi da raspoređuje i koristi sredstva po programima Vlade, oko 27 milijardi dinara. Na sličan način se koriste sredstva agrarnog budžeta, sredstva tranzicionog fonda itd. Gde ćete veće rupe u ovom zakonu?
Rupa u zakonu je i to što mi ne možemo ovaj predlog budžeta da poredimo sa završnim računom budžeta za 2001. godinu i o tome smo juče govorili, jer nemamo izveštaje o posebnim programima Vlade, nemamo izveštaj za programe u saobraćaju, nemamo program za agrarni budžet, o čemu će nakon mene više govoriti moj kolega Kurjački. Znači, mi svega toga nemamo. To su te prave rupe.
Možemo da verujemo na reč, možemo da verujemo Ministarstvu finansija, koje je ovaj budžet sa neke administrativno-tehničke strane dobro predočilo, ali da li možemo ostalim ministarstvima da verujemo na reč. Koliko je mogućnosti da Vlada sama raspoređuje sredstva, a da mi ovde u Skupštini o tome ništa ne znamo. To su rupe o kojima govori Demokratska stranka Srbije. Nikako to nisu penzioneri i ostalo, što je ovde već rečeno.

Za reč se javio ministar u Vladi, gospodin Vladan Batić, ministar pravde.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege ministri, iz referata poslanika Stranke srpskog jedinstva, pored mahanja rukama kao da smo u nekom teatru pantomime, pokušao sam ponešto da razaberem, pa da ujedno odgovorim.
Prvo, Ustavni sud Republike Srbije nije u ingerenciji Ministarstva pravde i on nikakve veze nema sa pravosudnim sistemom.
Drugo, Ustavni sud ima samo 9 sudija, obezbeđena su značajna sredstva za rad Ustavnog suda i oni koji rade u Ustavnom sudu veoma su zadovoljni projekcijom budžeta za 2003. godinu. Što se Vrhovnog suda Republike Srbije tiče, moram da kažem da sudije Vrhovnog suda Srbije imaju zaradu koja je skoro dvostruko veća od plate ministara u Republičkoj vladi, odnosno ta primanja su preko 40.000 dinara, a plate ministara su oko 25.000 dinara.
Vrhovni sud Republike Srbije, posle godina podstanarskog odnosa u zgradi Republičke vlade, najzad je dobio reprezentativnu zgradu po uzoru na takve zgrade u najvećim evropskim metropolama. Dogovarali smo se sa ministrom Đelićem oko nekih korekcija za plate savetnika u Vrhovnom sudu, ali sredstva izdvojena za rad Vrhovnog suda su takođe takva da su ljudi u Vrhovnom sudu sa tom projekcijom sasvim zadovoljni.
Uostalom, čitava sredstva planirana u budžetu za pravosuđe za 2003. godinu su oko 11 milijardi, u 2002. godini bila su nešto preko 6 milijardi, što takođe pokazuje jedan izuzetno brižljiv odnos prema ovom delu vlasti. Konačno, pomenuta je u nekom pežorativnom smislu, inicijativa za raspisivanje referenduma; želim da podsetim da je to inicijativa 400.000 građana ove zemlje, da to nije inicijativa ni jedne političke stranke. Organizator te inicijative je Demohrišćanska stranka Srbije, ali onaj koji nije u saglasju sa većinskom voljom građana svoje zemlje taj vrlo brzo postaje stvar političke prošlosti.

Reč ima ministar finansija i ekonomije, gospodin Božidar Đelić.

Što se tiče intervencije povodom MUP-a, ako sagledamo budžet Republike Srbije 1999. i 2000. godine i danas, njegovo učešće je smanjeno i sada je mnogo bliže nekoj normi zemalja u okruženju i istina je da plate pripadnika MUP-a nisu rasle sa istom brzinom, ali isto tako je istina da su one bile na mnogo većoj razini i mnogo više; međutim, i  tu je ono što je traženo i želim to javno da kažem, od sada će plate pripadnika MUP-a rasti istom brzinom kao i drugih pripadnika državnih organa. Rekao sam državnih organa, to znači ministarstava, a nisam rekao javnih službi.
Što se tiče rupa u budžetu koje su pomenute, to nisu rupe, to je klasifikacija i nije rupa kada se uzme ono što pre nikada nije bilo u nekim budžetima, a to je jedan presek koji je po nekoj ekonomskoj klasifikaciji i onda se može veoma lako videti u razdelima kako se dolazi do tih cifara.
Mogu da kažem da je bilo brojnih pitanja koja me raduju, jer vidimo da postoje velika interesovanja oko ovih budžetskih zakona, mi smo sa kolegama iz drugih ministarstava pripremili dva dokumenta i oni će vam biti podeljeni sutra ujutru. Jedan je treća verzija dopuna u obrazloženju za završni račun 2001. godine, gde ćete imati, i to je već pomenuto pre koju sekundu, detaljne programe u domenu saobraćaja, u domenu urbanizma, u domenu koordinacionog tela kojim rukovodi gospodin Čović i isto tako detalje što se tiče programa subvencija u privredi, tako da ni jedno pitanje neće ostati bez odgovora i naravno bilo kada i u bilo koje doba, kada ovaj cenjeni dom zatraži dodatne informacije ili nadležni odbori ili pak sama sednica, mi ćemo te podatke vama i dostaviti.
Zadnja stvar, ono što je pomenuto u domenu finansiranja organa zajednice, to je nešto što će biti i te kako aktuelno kroz koju nedelju i čini mi se da, što je gospodin iz Nove demokratije napomenuo, to je taman tačno ono što se predviđa u ovom momentu u Ustavnoj povelji, tako da možete biti uvereni da ćemo se u Vladi Republike Srbije i ovom ministarstvu zalagati da i rashodi na tom nivou budu kontrolisani na isti način kao i na nivou Republike Srbije.

Za reč se javila gospođa, ministar za socijalna pitanja, Gordana Matković.

Samo bih vas molila da obratite pažnju, za razliku od prošle godine ove godine su u budžetu odvojeno prikazane dotacije za penzije, a postoji 5 milijardi koje se nalaze u budžetu Ministarstva za socijalna pitanja. To su ona sredstva koja idu po zakonu iz budžeta, znači prikazana su na dva mesta sredstva koja se daju za penzije iz budžeta Republike Srbije. To je prva stvar.
Druga stvar, penzije su porasle kada se posmatra prosečno ono što je isplaćeno prošle godine na godišnjem nivou u odnosu na ono što je isplaćeno ove godine za 50%. Znači, postoji rast troškova života, postoji naravno. Ne govorim o realnom porastu, nego o onome koliko su porasle penzije kada se posmatra ono što je isplaćeno prosečno prošle i ove godine.
Samo još jedna informacija - ne može se posmatrati prosečna penzija u odnosu na prosečnu platu i tako reći šta je stopa zamene. Oni koji odlaze sa punim stažom u penziju, a to vi svi znate, imaju gotovo veće penzije nego što su plate. Na nivou proseka je to tako. Postavlja se pitanje da li to treba da bude tako. Znači, to je zaista pitanje konsenzusa i odluke društva.

 Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, a posle njega narodni poslanik Zoran M. Anđelković, poslanička grupa DOS-Reforma Srbije.

Poštovano predsedništvo, članovi Vlade, uvaženi poslanici, taman sam hteo da pohvalim kako su članovi Vlade prisutni, ali polako se krune. Hteo sam da kažem kako ih svih ovih dana nije bilo. Po onoj narodnoj: "Kad se pare traže, onda su svi tu, a kada se polažu računi onda nema nikoga".
Juče sam raspravljao oko agrara, pa ću i danas malo na tu temu. Dobro je da je resorni ministar tu da se izrazgovaramo. Međutim, problematično je kako da se raspravlja o agraru za 2003. godinu kada nije utvrđeno gde su otišli seljački novci ni iz 2001. godine, i to bez odobrenja ove skupštine, pošto znamo da nije bilo rebalansa budžeta? Iznos od 1.160.000.000 dinara nije ničija dedovina da se sa njom raspolaže kako ko hoće, nego se to mora odgovorno raditi u ovoj skupštini, putem rebalansa. Ne samo da su nenamenski trošena ta sredstva u druge svrhe, nego je povrh toga ostalo neisplaćenih, ugovorenih usluga i obaveza od preko 800 miliona dinara. Da li će neko odgovarati za takav način trošenja para.
Znači da seljaci i sve stručne službe koje rade za dobrobit naše poljoprivrede ne samo da nisu stimulisani planiranim sredstvima, već i ono što je urađeno nije im plaćeno na vreme, a para je bilo, videli smo, ali na žalost potrošeno na drugu stranu.
Kako Ministarstvo i Vlada zamišljaju da se povrati poverenje seljaka, kako misle da se privuku mladi ljudi u opustela sela, kada zakida poljoprivredi i ono što je sama predložila, a ova skupština usvojila? Kako da raspravljamo o budžetu za 2003. godinu, kada je i za 2002. godine zakinuto 3.193.510.000 dinara, i to sve bez ikakvog objašnjenja. Doduše, ovoga puta je urađeno rebalansom, ali je problem što je rebalans do kraja godine, pa je pretpostavka da su te pare već davno potrošene na drugu stranu.
Ali, da ne kritikujemo stare račune, da diskutujemo o onome što nam je ponuđeno za ovu godinu. Pozitivno u ovom budžetu je to što se povećao broj mera i aktivnosti koje se finansiraju iz Agrarnog budžeta, a što ranije nije bio slučaj. To moramo da priznamo i to nije sporno. Međutim, zbog nepostojanja agrarnog programa te mere nemaju stalnost niti povezanost. Jednostavno, stiče se utisak da Ministarstvo pojedine mere i aktivnosti uvodi selektivno i bez jasnih ciljeva za dugoročno vreme. Možda je i drugačije, ali, nažalost, nismo bili u prilici da nas Ministarstvo poljoprivrede upozna sa rezultatima i efektima tih mera da bismo mogli drugačije da kažemo.
Osvrnuću se samo na nekoliko karakterističnih pozicija u Agrarnom budžetu 2003. godine, koje smatram izrazito diskutabilnim: Prvo, finansiranje rada Stručnog saveta za stočarstvo.
Sredstva u 2002. godini su bila 625.000 din, rebalansom povećana na 452.400 din. U 2003. godini - 2.000.000 dinara, znatno povećanje. Stručni savet za stočarstvo upravo treba da bude taj koji će dati ocenu rada i analizu mera koje se finansiraju iz budžeta, a u ovom slučaju tiču se samo stočarstva.
Ni ova skupština, a kamoli šira javnost, ne zna opravdanost ulaganja, niti efekte koji su proizišli iz tih mera. Ako se zna da za stočarstvo ide preko 50% Agrarnog budžeta, da su imputi u stočarskoj proizvodnji oslobođeni poreza, a da cene u maloprodaji tih proizvoda, mislimo prvenstveno na meso i mesne proizvode, nisu bitno smanjene, postavlja se pitanje celishodnosti određenih mera.
Šta je ovaj stručni savet uradio po tom pitanju u 2002. godini i šta će da radi za 2.000.000 dinara u 2003. godini? To su pitanja koja interesuju ovu skupštinu. Na žalost, u materijalima i u izlaganjima gospodina ministra nismo dobili odgovor. Posebno je pitanje zašto postoji samo za stočarstvo? Zar ostale grane poljoprivrede ne zaslužuju jednaki tretman?
Druga stvar koja je vrlo diskutabilna, koja je izazvala mnogo polemika i nezadovoljstva tokom ove godine, a očigledno će se preneti na sledeću godinu, to je otkup pšenice. Juče je bilo dobacivanja kako je to bilo jako uspešno. Sredstva za 2000. godinu su bila 430.000.000, rebalansom 317 miliona, a za 2003. godinu su 212.400.000. Ova stavka u budžetu u 2002. godini je direktno uticala na stvaranje neravnopravnih uslova na tržištu pšenice.
Parama poreskih obveznika, što će reći privrede i građana, iz budžeta su finansirani privilegovani proizvođači, slobodno možemo reći, nakupci. Ko nema dodira sa poljoprivredom, objasniću mu o čemu se tu radi. Svi oni koji imaju dodira sa poljoprivredom, znali su letos vrlo dobro kakav je problem nastao. Možemo reći da je to sve rađeno uz blagoslov Ministarstva, iako se na vreme upozoravalo da će predviđeni način sprovođenja ove mere izazvati velika nezadovoljstva proizvođača pšenice.
O čemu se radi? Naime, predviđeno je da se po administrativno utvrđenoj ceni (8 din/kg. I klase i 7 din/kg. II klase) otkupi 450.000 tona, odnosno naturalnom razmenom 150.000 tona, a klasičnim otkupom 300.000 tona pšenice. To je, za one koji ne znaju, simbolična količina u odnosu na celokupnu proizvodnju pšenice koja se proizvede u našoj zemlji, tako da su pšenicu mogli da prodaju samo privilegovani. Za sve ostale, a to je preko 80% seljaka, važila je stvarna tržišna cena od 5,5 - 6 din/kg pšenice za prvu klasu.
Resorni ministar je na ovaj način direktno narušio principe slobodnog tržišta uvođenjem kategorije privilegovnih proizvođača, koji su svoj proizvod realizovali po znatno povoljnijim uslovima u odnosu na većinu proizvođača. Na ovaj način, možemo slobodno da kažemo, oni su slobodno ostvarili zaradu koja se može svrstati u kategoriju ekstraprofita.
Zašto sam rekao nakupci? To je možda malo tvrda reč, ali objasniću kako je funkcionisao princip otkupa pšenice za Direkciju za robne rezerve. Po okruzima širom Srbije su podeljene određene kvote za otkup te količine koja je bila predviđena. Odmah se videlo da su kvote za Vojvodinu vrlo male, a za neke okruge u centralnoj Srbiji su i više nego dovoljne, odnosno potrebne. Neko će pomisliti da je urađeno to iz neznanja, da se ne zna da su navike seljaka u centralnoj Srbiji da se većina tržišnih viškova skladišti u svojim kućama, pa se kasnije to kroz meljavu liferuje, a navike seljaka u Vojvodini su da se svi tržišni viškovi predaju, bez obzira na cenu, na uslove. Jednostavno, velika je proizvodnja, nema skladišnog prostora, bez obzira na cenu. Tako se uvek radi.
Autonomaši u Vojvodini su bili zluradi, pa su rekli - evo opet Srbijanci zakidaju Vojvođanima. Međutim, nije se radilo ovde ni o neznanju, ni o bilo kakvom autonomaštvu, odnosno zakidanju Vojvodini. Ovde se, jednostavno, radilo o profitnim interesima. Okruzi gde nisu popunjene kvote u Vojvodini su kupovali na slobodno po tržišnoj ceni od 5,5 - 6 din/kg i onda svi privilegovani su u tim okruzima prodavali Direkciji za robne rezerve. Moraćete priznati da je to prilično lagodan posao, samo je potrebno imati prave ljude na pravom mestu. Jer zato tu nisu bili pravi proizvođači, nego su bili nakupci, koji su ovim merama ostvarili znatan profit.
Kao što vidimo, i za 2003. godinu se predviđa isti način otkupa pšenice. Očigledno da su svi u ovom lancu bili ove godine izuzetno zadovoljni, bez obzira na silne proteste seljaka i javnosti, koji su potresali više meseci našu državu.
Dakle, da bismo usvojili i ovu poziciju budžeta, Ministarstvo prvenstveno mora da obelodani koji su to ljudi i preduzeća učestvovali u ovome, a posebno da nam predoči način otkupa pšenice roda 2003. godine, da se ne bi ponovila situacija iz ove godine.
Treća pozicija, koju ste želeli da prokomentarišem, jeste Program dugoročnog razvoja poljoprivrede i usklađivanje sa zakonodavstvom EU.
Ako se za prethodnu Vladu može reći da je vodila lošu agrarnu politiku, ova sadašnja će biti upamćena po tome da agrarna politika uopšte ne postoji. Možda i postoji, ali ovoj skupštini nikada nije prezentovana na usvajanje, niti je podnošen izveštaj o realizaciji.
Šta znači ova stavka u budžetu?
U obrazloženju za 2002. godinu se kaže: "Za angažovanje stranih i domaćih stručnjaka za izradu programa dugoročnog razvoja poljoprivrede i usklađivanje sa programima EU i njegovu primenu", to je sve što se kaže o tome.
U šta su potrošena prošlogodišnja sredstva sa ove pozicije, šta je to do sada urađeno po ovom pitanju i šta će se uraditi ove godine za 50 miliona dinara? To su pitanja na koja treba da se daju odgovori.
Do sada su se čule brojne kritike na račun improvizacije rada ovog ministarstva, odnosno odsustva bilo kakvih planskih dokumenata. Ne postoji ni celovit godišnji program rada, a o strateškom viđenju razvoja agrara, njegovom pozicioniranju u privredi, nema ni naznaka, naravno. Onda nije ni čudo što ni zakoni iz ove oblasti nsu ni na pomolu. Stidljivo se u medijima govori nešto o zakonu o veterinarstvu, ali mi ga, kao poslanici, još uvek nismo ni videli, a kamoli dobili.
Očigledno da od Programa dugoročnog razvoja nema ništa, a da ova sredstva uglavnom služe za plaćanje stranih konsultanata iz Kompanije "Lendel Mils", koji sedeći u Ministarstvu poljoprivrede uspešno troše ionako oskudna sredstva agrara.
Postavlja se pitanje koliko ova vlada planira da joj traje mandat, kada za dve godine nije sačinjen nikakav agrarni program? Kako će se u narednih nekoliko godina podići proizvodnja, koja nam je neophodna da uđemo i da se pozicioniramo u EU?
Sa kojim proizvodnim kvotama, sa kojim baznim nivoom ćemo prići EU? Ko se razume u poljoprivredu i EU zna da kada se jednom pristupi EU sa definisanom proizvodnjom više povećanja ne može biti, a da se očekuje da se obezbeđuju sredstva iz EU. To je strateško pitanje, vrlo važno za sve nas.
Ova evropska asocijacija ima agrarni budžet oko 50% opšteg budžeta, a naš budžet se stalno kreće oko 3%. Naravno, to ne može da se poredi, ali je indikativno. Ta 3% ne mogu sadržati u sebi nikakvu razvojnu komponentu, sa 3% nema razvoja agrara.
Mi smo, pre svega, agrarna zemlja, mi nikada nećemo biti konkurentni u bilo kojoj proizvodnji automobila, čipova i sličnih stvari, ali u proizvodnji ekološki zdrave hrane još kako možemo.
Samo nam treba jasno strateško opredeljenje, koje treba da definiše ova vlada, između ostalog i Agrarnim budžetom.
Nažalost, ovim budžetom se agonija poljoprivrede nastavlja, a o spremnosti za ulazak u EU i zauzimanjem mesta u njenoj poljoprivredi koje nam objektivno i pripada apsolutno nema ni govora. Hvala vam.