Druga stvar, vrlo dobro znate kako je došlo do usvajanja Ustavne povelje, zašto je do toga došlo i da kod nekih, za razliku od onih koji sede u ovoj sali, postoji nešto što se zove interes države i što se zove očuvanje državnih teritorija i zaustavljanje procesa dezintegracije na prostorima bivše Jugoslavije.
DSS je rukovođena jedino tim interesom. Platforma predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice na izborima 2000. godine, i tadašnje koalicije koja je nastupila na tim izborima i za Saveznu i za ovu skupštinu, bilo je očuvanje zajedničke države Srbije i Crne Gore.
Naš interes, interes države Srbije, bio je da se sačuva zajednička država, da bi se sačuvalo Kosovo, Raška i sever Vojvodine. Smatrali smo da je iznad interesa stranke, zloupotrebe vlasti i ličnog koristoljublja da to ostvarimo. Glavna prepreka očuvanju i pravljenju državne zajednice - koja bi imala jače institucije, bila bolje konsolidovana, sa ingerencijama i u oblasti finansija, sa većim ingerencijama u oblasti vojske, gde bi vojska imala svoju imovinu i sve ostalo - to je dogovor Đinđić-Đukanović.
I o tome smo dosta govorili. Ako imate pravo da kažete poslaniku Tomaševiću da on sedi ovde osam sati i ne čuje činjenice, takođe niste uspeli da čujete činjenice koje su ovde bile iznošene i koje niko nije osporio. To možete da vidite iz stenograma koji ste citirali. Pogledajte stenogram, kako je tekla rasprava.
Tu ima još poslanika iz ove skupštine koji su učestvovali u radu Ustavne komisije, gospodin Sikimić, a tu je i gospodin Mujo Muković, koji mogu da potvrde ono što se dešavalo. Ako treba uzećemo da iščitamo ceo stenogram na ovoj sednici, ali da se vidi ko se zalagao za jaku državu, za državne institucije, a ko se zalagao za političku, odnosno partijsku podelu između Srbije i Crne Gore, za podelu plena.
Upravo se na imovinu vojske, državnih institucija, carine i svega ostalog gleda kao da se radi o podeli državnog plena između Đinđića i Đukanovića, koji treba da očerupaju ono što im je Milošević ostavio. Oni treba to da prepuste onima koji će na vanrednim izborima pobediti i preuzeti da odgovorno vode ovu državu, a ne na način kako ste vi to radili, produžavajući agoniju u koju nas je Milošević uvukao i vodio 10 godina.

Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković (pravo na repliku, pomenuta je stranka).

Dame i gospodo, SPS ne traži nikakvog advokata, niti želi da bilo ko bude advokat SPS ovde, ni drveni, ni gumeni, ni bilo kakav. Ne interesuju nas ni rasprave DS i DSS. Nas interesuje volja građana.
Ne tražimo i nije reč ovde o tome da li će SPS da ima 12 ili 14 poslanika u tom parlamentu državne zajednice, nego je reč o tome da se prekraja izborna volja građana Srbije iz decembra 2000. godine. Mi o toj izbornoj volji govorimo, mi o poštovanju tog zakona govorimo. A ako to vi danas ne poštujete, onda će se to sutra odnositi na vas.
Nije samo zbog izborne volje građana decembra meseca, već je reč o prekrajanju odnosa snaga u tom budućem saveznom parlamentu državne zajednice. Cela priča se vodi ovde upravo na toj osnovi, da li će većina DOS - Reforme u saveznom parlamentu biti 46 ili onako kako je po zakonu i po narodu, a to je 45. Da li će SPS imati 12 ili 14, onako kako je po narodu iz decembra meseca 2000. godine. To je ono što treba da bude suština ovog zakona, a sve drugo je stvar političke rasprave i pokušaja da se ubedi narod u nešto drugo.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, a posle njega narodni poslanik Dragan Maršićanin.

Dame i gospodo, da sada malo pričamo o činjenicama. Kada je pre 12-13 godina u Jugoslaviju i Srbiju uvedeno višestranačje, mislio sam da nikada neću biti u poziciji da ponovo slušam nekakve izborne sisteme koji se zasnivaju na delegiranju, na ignorisanju jedinog demokratskog načina biranja narodnih predstavnika, posrednim putem, putem nekakvih kvazidemokratskih institucija.
Međutim, onda sam bio još srednjoškolac, možda nisam najbolje shvatao sve te stvari, a možda sam bio i u zabludi. Kada mogu profesori Pravnog fakulteta da budu dovedeni u zabludu, zašto onda ne mogu ja kao srednjoškolac i kao običan pravnik . Danas nakon trinaestak godina smo opet u situaciji da vidimo činjenicu povampirenja nekih posrednih izbora, nekog posrednog načina biranja poslanika.
Da li je to relikt ili nastavak delovanja onih što su pre 13 godina izgubili svoje pozicije koje su do tada imali, pa su se u međuvremenu preobukli, promenili dresove i ušli u nekakve partije, ko zna kakve. Sa uvažavanjem o političkoj volji svih i o političkom delovanju svih, ali zaista mislim da je to u smislu razvoja parlamentarne demokratije za ovu zemlju, ma kako se zvala, a svi vrlo dobro znamo da se zove Jugoslavija, loše i da je to korak unazad.
Na početku sam izostavio jednu vrlo bitnu činjenicu, a to je da će nestankom Jugoslavije, što smo i kod rasprave oko usvajanja Ustavne povelje isticali kao činjenicu, nići vrlo mnogo problema oko toga kako će reagovati međunarodni subjekti na međunarodne ugovore u kojima je kao strana ugovornica bila zastupljena Jugoslavija.
A da naša strahovanja nisu bila bez razloga potvrđuje i činjenica da se danas u Bugarskoj javljaju neki velikobugarski projekti, koji traže reviziju Nejskog sporazuma baziranog na revidiranju i povratku tzv. zapadnih bugarskih pokrajina; tu obavijaju ili podrazumevaju delove istočne Srbije. A da to nije bilo bez osnova potvrđuju i mnogobrojni primeri iz drugih sredina na rubnim područjima naše zemlje.
Šta je, tu je. Imamo situaciju kakva jeste i činjenicu da Jugoslavija više ne postoji, da se obistinilo ono za šta su se veliki moćnici zalagali od početka devedesetih godina.
Oko stručnih stvari i oko činjenica, moram da istaknem da se ovaj zakon o izboru saveznih poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore izvodi iz zakona, tačnije iz Ustava Republike Srbije i izbornog Zakona o izboru narodnih poslanika. Podsećanja radi, Ustav Republike Srbije u članu 45. predviđa da Narodna skupština ima 250 narodnih poslanika, a to je kod vas vrlo sumnjivo, da se narodni poslanici biraju na neposrednim izborima tajnim glasanjem, a da se izbori i prestanak mandata narodnih poslanika uređuju zakonom.
Pomenutim Zakonom o izboru narodnih poslanika, koji je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" od 10. oktobra 2000. godine, kako smo nedavno, tačnije u okviru ove rasprave saznali, uz saglasnost, konsenzusom tadašnjih velikih političkih stranaka iz opozicije, a među njima i DS-a, došlo je do usvajanja odredaba u članu 88. o načinu prestanka mandata poslanika pre isteka vremena na koje je on izabran.
Dakle, da ne bih čitao sve te načine, mislim da je najbitnija tačka 1. iz stava 1. ovog člana 88, da je poslaniku prestao mandat ako mu je prestalo članstvo u političkoj stranci ili koaliciji na čijoj je izbornoj listi izabran za poslanika, a ne zalazeći u koalicione sporazume. Jasno je da se način utvrđivanja i prestanka mandata jednog poslanika mora određivati u skladu sa odredbama ovog zakona. Sada, kao šlag na tortu, dolazi ovaj zakon negirajući sve te pozitivne demokratske odredbe o izboru narodnih poslanika, koje bi trebalo da budu prenete i na ovaj zakon o izboru saveznih poslanika.
Dolazimo u situaciju nametnutu iz inostranstva i nepromenljivu, takvu da moramo pristupiti revidiranju izbornog modela, da moramo na posredan način birati poslanike i preslikati stanje političkih snaga u Srbiji, ovako kakvo jeste u Republičkom parlamentu, koji je vrlo, vrlo opterećen diskutabilnim stavovima Administrativnog odbora.
Pri tom, postavlja se nekoliko pitanja, a prvo se reguliše članom 3, ko ima pravo na mandate. Da li su to stranke ili su to poslanici? Koliko smo do sada mogli i u političkoj uporednoj praksi da proverimo, odgovor na to pitanje je u vrlo tesnoj vezi sa izbornim principima. Dakle, ukoliko se izbori sprovode na proporcionalan način, poslanički mandati pripadaju strankama, kao podnosiocima izbornih listi, a tako je regulisano i u važećem Zakonu o izboru narodnih poslanika.
Ukoliko se primenjuje većinski izborni princip, onda mandati prevashodno pripadaju poslanicima kao nosiocima tih mandata. Međutim, izgleda da se ovde našlo neko kompromisno rešenje. Pri tome, nisu iskorišćena važeća iskustva iz uporednog prava, recimo da se u Nemačkoj 50% poslanika bira na posredan način, a 50% na neposredan način. Pribeglo se načinu za očuvanje većine u Republičkom parlamentu, koja je vrlo raspoložena da sluša, ponovo ističem, da sluša bespogovorna naređenja iz inostranstva.
Zbog toga imamo kao rešenje predviđene instrumente članom 3. i članom 5, da u raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke i političke koalicije i druge organizacije koje su zstupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Opet, u Narodnoj skupštini Republike Srbije iznikle su na veštački način neke stranke koje nisu bile podnosioci izbornih lista na izborima 23. decembra 2000. godine. One kao takve, prema Predlogu ovog zakona, dobiće mandate u novoj skupštini. Zašto?
Zbog toga što su vam potrebne za obezbeđivanje natpolovične većine u novoj skupštini, Saveznoj skupštini, ako može da se nazove savezna, Srbije i Crne Gore. Dakle, kao način za imperativno ostvarenje ovog cilja, podrazumeva se procedura predlaganja i činjenica da stranke ne mogu da budu predlagači mandata, nego da to budu poslaničke grupe. Zašto ne mogu da budu stranke? Zbog toga što se na izborima od 23. decembra 2000. godine nalazile samo četiri izborne liste i zbog toga što bi mnoge grupe, danas zastupljene u Republičkom parlamentu, ostale bez mandata.

Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je isteklo sedmim minutom.

Još jedan primer primata politike nad pravom koji nigde, ni u kojoj zemlji nije doneo dobro, a mislim da je zaista bitno da se prizovemo pameti, tačnije da se prizovete vi kao vlast pameti i da ne prihvatite ovakav zakon. Na kraju, dozvolite mi malu digresiju, u ime SPS-a čestitam slavu SRS Sveta tri Jerarha. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Maršićanin. Nije prisutan u sali.

Dame i gospodo, narodni poslanici, posle skoro godinu dana rada na Ustavnoj povelji evo ubeđujete nas da je u interesu Srbije da u roku od 24 sata, po hitnom postupku, prekidajući jedno vanredno zasedanje, donese zakon o izboru tobožnjih poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore. I, da se odmah razumemo, kada imate u rukama ovakav Predlog zakona, onda znate da se ne biraju nikakvi poslanici nego da se, u najmanju ruku, bira kabinet Zorana Đinđića i Mila Đukanovića.
Sve ono što se naziva poslanikom treba da izabere narod, direktno narod. To je valjda osnovni demokratski postulat pri izborima, koji savremena Evropa primenjuje unazad 50 godina. I oni koji se pozivaju na nekakve zakone o izboru poslanika u Veće republika, koji su važili od 1992. godine naovamo, neće da kažu da je 2000. godine Ustavni sud proglasio neustavnim sve te odredbe o izboru narodnih poslanika i da smo posle toga morali da menjamo i Ustav SRJ i izborne zakone, da smo išli na direktne izbore za savezne poslanike i da je čak za izbor predsednika SRJ prvi put cela teritorija SRJ bila jedna izborna jedinica.
Nama se ovde dva bitna člana ovog zakona, član 3. i 5, nalaze u direktnoj koliziji. Član 3. kaže da u raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke i političke koalicije, a član 5. kaže - poslanici se biraju srazmerno broju narodnih poslanika koje poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini.
E, sada me interesuje, gospodine Jovanoviću, vi ste pisali ovaj predlog zakona, izvanredno poznajete ovu materiju, znate zakon od A do Š, što niste u stavu 3. napisali da u raspodeli mandata učestvuju poslaničke grupe. To bi onda bilo u skladu sa željom predlagača zakona: u članu 3 - u raspodeli mandata učestvuju poslaničke grupe; u članu 5 - sastav i izbor narodnih poslanika vrši se po snazi poslaničkih grupa i onda bi sve bilo jasno. Onda bi bilo jasno da ne možete da se pozivate na član 20. Ustavne povelje koji je jasan i pri prvom čitanju, a ne kada se još malo detaljnije u njega udubite.
A on kaže u stavu 2 - tokom prve dve godine po usvajanju Ustavne povelje poslanici se biraju posredno, srazmerno zastupljenosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije. E, sad vas pitam, na koju zastupljenost se ovde misli. Ko je ... (glasovi-faktičku) Nema faktičke zastupljenosti. Ko je taj ko je nosilac mandata narodnih poslanika, kome je Republička izborna komisija, saglasno svom poslednjem zaključnom izveštaju, dodelila mandate: izbornim listama.
Pa bi po tom osnovu podnosilac izborne liste bio onaj ko određuje kandidata za poslanike, a izborne liste da imaju poslanika u Skupštini srazmerno svojoj zastupljenosti u Skupštini Srbiji. Jer, to je volja građana. Poslednja, jasno iskazana na neposrednim izborima od 23. i čini mi se 10. januara, kada smo imali još neki dodatak parlamentarnih izbora za Skupštinu Srbije.
To su četiri izborne liste i sve to možete da uradite na taj način. Mi smo išli amandmanima malo dalje, pokušali smo da vam kažemo da nije bitno da se bira samo između 250 poslanika; da svi oni koji su na izbornim listama, kao što imaju pravo da budu poslanici u Skupštini Srbije, imaju pravo i da budu poslanici u Skupštini ove vaše nazovidržave. Zato što bi, dolazićemo do toga, morali neki poslanici da podnose ostavke da bi ljudi sa liste postajali poslanici.
A zašto to? Mogli smo to da rešimo i na mnogo jednostavniji način, pošto, kako mi tumačimo ovaj predlog zakona, prestanak mandata narodnog poslanika neće značiti prestanak mandata poslanika u Skupštini zajednice. Očigledno je to pošto će moći da budu poslanici u Skupštini i oni koji nisu narodni poslanici.
Znači, neće im biti vezan mandat, a trebalo bi da se u delegatskom principu mandat odmah vezuje. Ako iz Narodne skupštine delegirate u Skupštinu zajednice, onda kada mu prestane izvorni mandat ovde trebalo bi da mu prestane i onaj mandat koji je dobio na osnovu izvornog mandata. Ali, dobro, nije to toliko sporno.
Sporno je to što se taj sastav poslaničkih grupa, koji će odlučivati o ravnomernoj zastupljenosti, razlikuje od izborne volje građana i vi to ne možete da demantujete.
Izborna volja građana bila je DOS - 176, SPS - 37, izvinjavam se ako pogrešim, mi - 23, SSJ - 14, to je izborna volja građana i nas ne interesuje kako ćete vi u okviru DOS-a da delite mandate, nije nas to nikada ni interesovalo. Ni ko će biti predsednik Skupštine, ni predsednici odbora. To je pravo koje ste stekli sa 176 mandata. Tih 176 mandata podeljeno sa 250, to vam je procenat sa kojim DOS, izborna lista DOS-a, učestvuje u 91 mandatu. I, koliko je to: šezdeset ili šta znam, to su vaši mandati. Ne možete da imate sada 70 mandata. Ako vam izborni rezultat garantuje 60, to vam je.
To što ste uspeli da napravite prekrajanjem izborne volje nekoliko poslaničkih grupa, pa sad i te poslaničke grupe tobož učestvuju, pošto treba da budu ravnomerno zastupljene, to nema veze sa izborima, to nema veze sa demokratijom, to nema veze sa parlamentarizmom.
Mislio sam da će vas ovo osipanje vaše snage, iskazane u ove dve godine, naučiti malo i redu i pameti. Sećate se prvih dana januara 2000. godine, od vas nije moglo da se uđe u ovu salu, jer vi ste bili veličanstveni, pobednici, sve možete, sve smete. Sećate se kako je Maršićanin sekao poslanike opozicije. Danas uživam u ovome što vi radite sa poslanicima DSS-a. To je manir koji ste svi zajedno primenjivali na sprskim radikalima.
E, sad, slušajte i gledajte vi iz DSS-a kako to izgleda kada je poslanička većina osiona i bahata i kada ne poštuje Poslovnik. I, kada samo čeka priliku da izglasa ono što je njena volja, a ovo je izgleda ta prilika - da izglasate nešto što je vaša volja a nije volja birača.
Šta ako se promeni sastav poslaničkih grupa i posle izbora? Trebalo bi da uvek odražava srazmernu zastupljenost sastav Skupštine ove vaše zajednice država. A šta ako se prelije, pa iz jedne poslaničke grupe odu u drugu ili formiraju neku... evo laburisti formiraju grupu sa 15 poslanika. Izađu ovde sa predlogom da budu zastupljeni tamo sa dva ili tri poslanika u parlamentu tzv. zajednice. Vi ćete reći - ne može, obavili smo izbore, ali oni traže srazmernu zastupljenost koja je zagarantovana članom 20. Ustavne povelje.
Zameram vam što taj dan niste nazvali - izborima za poslanike. A, vi ste rekli - predsednik Narodne skupštine saziva sednicu na kojoj će se izvršiti izbor poslanika. Ma, on mora da raspiše izbore za poslanike zajednice država. To je dan kada se održavaju izbori. To što su posredni to ne znači da nisu izbori. Izbori se svečano obeležavaju.
Ali, kao što nije bila ni svečanost kada ste proglasili Povelju, nego se jedini Zoran Đinđić smejao, a vi ostali niste shvatili što se smeje, tako to vi isto radite.
I član 7, evo završavam, jer ne znam da li sam prekoračio vreme, kaže: "Predlog za izbor poslanika u ime ovlašćenog predlagača podnosi predsednik poslaničke grupe u Narodnoj skupštini." Ko je ovlašćeni predlagač? Ko je ovlašćeni predlagač ako predlog podnosi predsednik poslaničke grupe. Kako se zove taj ovlašćeni predlagač? Koju on funkciju ima? Ima li samo ime ili ima osnov - funkciju koju vrši. Da li je to podnosilac izborne liste? Da li treba predsednik poslaničke grupe da ima ovlašćenje, overeno ovlašćenje pred izbornom komisijom od strane ovlašćenog predlagača ili podnosioca izborne liste.
Ima li samo ime ili mu je osnov funkcija koju vrši. Da li je to podnosilac izborne liste? Da li treba predsednik poslaničke grupe da ima ovlašćenje overeno pred Izbornom komisijom od strane ovlašćenog predlagača ili podnosioca izborne liste.
Dalje, u članu 10. stoji: "Predlog poslaničke grupe dostavlja se Republičkoj izbornoj komisiji". Ko dostavlja predlog poslaničke grupe: poslanička grupa, Narodna skupština Republike Srbije ili Administrativni odbor? Predlog se dostavlja. Ali, ko dostavlja predlog i ko će da odgovara ako ne dostavi predlog?
Naravno, mi ćemo u raspravi o amandmanima da vam ukažemo na još neke nedostatke i na član 19, koji je prejudicirao odluku Ustavnog suda i izbacio odredbu Zakona o izboru narodnih poslanika da poslaniku prestaje mandat prestankom članstva u političkoj stranci ili koaliciji na čijoj izbornoj listi je izabran za narodnog poslanika.
To mora da bude u ovom zakonu. Mi smo taj amandman dali. Ako Ustavni sud oceni da je neustavno, obrisaće se iz oba zakona i iz izvornog Zakona o izboru narodnih poslanika i ovog izvedenog, posrednog zakona o izboru poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore. Na taj način stvari bi se prilično dovele u red, s tim što nikad nemojte da računate na neki veliki legitimitet i legalitet sve dok ne obavimo prve neposredne izbore i za Skupštinu Srbije.
Prihvatam deo vaše diskusije u kome kažete da se sada ovde reflektuje i pokazuje neka druga volja od one iskazane na izborima. Ali, ne prihvatam da Skupština treba da radi tako. Skupština, sve do novih izbora, treba da radi onako kako je narod želeo na poslednjim izborima. Mi ovde nismo vlasni da prekrajamo izbornu volju građana Republike Srbije, i ako su oni hteli da jedna politička stranka ima 30 poslanika, toliko poslanika mora da ima sve do sledećih izbora.
Jer, vi ovde niste izborna komisija, vi ovde niste narod, vi ste ovde jedna većina, koju biste da cementirate ovakvim načinom izbora i da je prenesete i u Skupštinu, nazovimo je, zajedničke države koja će da traje dve godine, a možda neće ni dve godine. To je samo da bi se ostalo na vlasti, a ne da država i parlament funkcionišu.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, posle njega Dragan Šormaz. To je poslednji prijavljeni gorovnik po redosledu narodnih poslanika u načelnoj raspravi.
Vreme na raspolaganju poslaničkog kluba DSS je 25 minuta.