Uvaženo predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, izdvojio sam mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora zbog toga što smatram da ovaj zakon nije trebalo da se nađe na dnevnom redu vanrednog zasedanja Narodne skupštine.
Zbog čega? Pa, opšti razlozi da se uopšte donese jedan zakon mogu da se kreću u okviru dve grupe pitanja. Prva grupa pitanja - da jedna oblast nije uređena pa je treba urediti zakonom, ili druga grupa pitanja - da je određena oblast života rešena loše, ili da je život prevazišao norme, pa sada treba novim zakonom rešiti nove odnose na drugačiji način.
Mi imamo Zakon o koncesijama iz 1997. godine koji je uvažio komparativno pravo, koji je dobar zakon i koji je vrlo solidna osnova da se po njemu radi. No, činjenica je i da je po tom zakonu, koga cenimo kao dobar, prethodna vlast zaključila jednu koncesiju, dok nova vlast nije nijednu. Smatramo da ovaj zakon suštinski ne donosi toliko toga novog, čak bih bio slobodan da kažem da smatram da je nekih 80% normi iz prethodnog zakona prisutno u ovom, pa mislim da ćemo, kroz raspravu koja će se voditi, uspeti da argumentima to i dokažemo.
Tih 20% koji su novi i koji su izbačeni iz starog zakona, ili je to dograđeno novom materijom, nisu urađeni na najsrećniji način. Šta to konkretno nije dobro? Pa, Vlada koja je dobar deo svoje politike gradila tako što je osnivala agencije u raznim oblastima, čak i u prilično nebitnim, odustala je od agencije koja je bila prisutna u Zakonu iz 1997. godine.
Mi smatramo da su upravo koncesije te koje su, zbog svog značaja za ovu državu, i te kako morale biti praćene od jedne ekipe struke i nauke, koja bi bila organizovana u jednoj agenciji i koja bi pružala stručnu pomoć i Vladi i ministarstvima i lokalnoj samoupravi oko ovih važnih državnih opredeljenja, kada je u pitanju gospodarenje našim prirodnim resursima.
Svedoci smo jednog velikog kadrovskog osiromašenja i u lokalnoj samoupravi i u državnoj upravi. To ne vezujem samo za ovu vlast, to su procesi koji traju godinama i mislim da nam je državna uprava, koja treba da bude motor i kreator politike, do te mere kadrovski osiromašena da vi sada u ministarstvima i nemate kadrovski potencijal koji može na kvalitetan način i sveobuhvatno da raspravlja o svim mogućim posledicama davanja ili nedavanja koncesije u određenoj oblasti. Zbog toga smatramo da je postojanje agencije bilo od značaja, da nije bilo suvišno i da je nije trebalo brisati.
Šta još zameramo ovom zakonu? Zakon je naznačio sistem "izgradi, koristi, predaj" kao pojmovnu definiciju, ali ga više nijednim slovom zakona nije posebno razradio, posebno definisao.
Treće, oko predmeta koncesije unete su neke novine. Oko korišćenja obala reka i jezera (složićemo se, vrlo važan prirodni resurs) postojalo je ranije u zakonu ograničenje da se koncesija može dati samo ukoliko se vezuje za određenu delatnost, odnosno određenu namenu. Sada je to ograničenje da se vezuje za određenu delatnost brisano, što stvara mogućnost zloupotrebe, odnosno korišćenja ovih prirodnih resursa od strane koncesionara i na način koji neće biti predviđen ugovorom o koncesiji.
Isto tako smatramo, kod predmeta koncesije, da nije dobro da zdravstvene ustanove budu predmet koncesije. Jeste naše zdravstvo u teškom stanju, jeste da mu treba pomoć, verovatno i pomoć iz inostranstva, ali da se opredelimo kao država da zdravstvena usluga bude predmet nečijeg monopola, pogotovo stranog, mislim da je rizično i sa aspekta zdravlja ljudi.
Takođe smatram da nije dobro u ovom zakonu što otvara mogućnost, koliko god da je transparentan postupak davanja koncesije, da jedan koncesionar može, ukoliko se javi i ispunjava uslove, da dobije koncesiju. To prethodni zakon, čini mi se, nije dopuštao - ukoliko je broj potencijalnih koncesionara pao ispod dva, postupak javne licitacije se ponavljao. Mislim da nije dobro na mala vrata ostavljati čak ni izuzetnu mogućnost da ukoliko se javi jedan ili samo jedan ispunjava uslove da može nekom neposrednom pogodbom, odnosno direktnim ugovaranjem sa Vladom da dobije koncesiju, jer to zaista može da otvori mogućnost zloupotrebe.
Ono što mislim da treba sve nas da brine, Vladu i Skupštinu, jeste zašto nema koncesija. Prošla vlada ili prošli režim, kako god hoćete, po dobrom zakonu zaključio je jednu, a to je ona čuvena deonica autoputa Beograd-Novi Sad, i to baš ne postupajući u svemu po zakonu iz 1997. godine, nova Vlada nijednu koncesiju. Možda je razlog zašto koncesija nema i ovo što nismo kao država pružili sve dokaze da stvaramo i da želimo da stvorimo pravnu državu, stabilnu državu, jer ako svaka vlada bude posezala za menjanjem zakona o koncesiji, za menjanjem uslova na dugi rok, to nije dobra poruka svima koji žele da postanu budući koncesionari.

Raspravu o Predlogu zakona o koncesijama nastavljamo učešćem predsednika odnosno predstavnika poslaničkih grupa. Prvi se za reč prijavio narodni poslanik Jovan Todorović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, zatim narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe Narodni socijalisti, pa zatim narodni poslanik Tomislav Nikolić, zamenik predsednika poslaničke grupe SRS.

Gospođo Mićić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam zadovoljstvo i obavezu da u ime poslaničke grupe SPS iznesem naše stavove u vezi sa predloženim zakonom o koncesijama. Rekao sam da imam i zadovoljstvo. Zašto zadovoljstvo? Zato što je, čini mi se, gospodin Pitić valjda prvi ministar za ovom govornicom koji za jedan predlog zakona, koji se nalazi u skupštinskoj proceduri, nije rekao da je reformski. Stvarno nije reformski zato što je činjenica da smo i do sada imali zakon, dakle iz 1997. godine, a čak smo imali i jedan zakon koji je regulisao opšte uslove za davanje koncesija stranim licima iz 1990. godine. Dakle, materija nije nova, ali je tema jako interesantna i predmet ovog zakona vrlo ozbiljan. Mislim da u našoj skupštinskoj proceduri nećemo uskoro imati značajniji zakon od ovog koji nam se danas predlaže.
Drugo, važno je reći da smo i u postupku do momenta početka rasprave takođe imali jednu korektnu i korisnu saradnju na temu mogućnosti da se predloženi tekst zakona o koncesijama popravi. Socijalistička partija Srbije je preko svojih predstavnika, preko kolega poslanika dala značajan doprinos da se unapredi predloženi tekst zakona, da to ne bude u suprotnosti sa osnovnim konceptom koji je i ranije, a i sada prisutan u zakonu i da to bude prihvatljivo i sa stanovišta potrebe da se o nekim pitanjima proširi područje delatnosti, naročito kada je u pitanju Narodna skupština.
Drugo što želim da kažem radi šire javnosti, ja i mnogi drugi građani bili smo prinuđeni verovatno da ponekad pogledamo u Vujakliju, odnosno "Leksikon stranih reči i izraza", pa se upravo na ovom primeru mogu izvesti neki zaključci koji su po meni bitni sa stanovišta ukupnog sadržaja zakona koji se predlaže. Koncesija zapravo znači: dopuštanje, ustupak, povlastica, davanje povlastice; odobrenje vlasti za obavljanje nekih poslova koji je slobodan od nadzora te vlasti; a koncesionar je onaj koji ima povlasticu.
Upravo zbog toga što imamo predlog zakona koji treba da u suštini reguliše pitanje povlastice ili dopuštenja od strane ove vlasti nekom faktoru, da li domaćem da li stranom potpuno je svejedno, moramo ovoj temi da posvetimo značajnu pažnju, a naročito kada je u pitanju predmet koncesije. Mislim da je to suština ovog zakona.
Podsećam vas da smo u prethodnom tekstu zakona imali nekih devet tačaka koje su govorile o tome šta je predmet koncesije. Danas imamo 16 tačaka u Predlogu zakona, koje kažu šta bi sve moglo biti predmet koncesije i tu ima nekoliko tačaka, a naročito tačke 3, 4, 5, 6, 7, 8. i 10. koje su po meni veoma važne, jer po pravilu obuhvataju izgrađene objekte na području Republike Srbije koji imaju državni i međunarodni značaj. Reč je o autoputevima, o hidrocentralama, o termoelektranama, o telekomunikacinom sistemu, o elektroenergetskom sistemu itd.
Zaista je uputno pomisliti da ova poslanička skupština mora na tu temu da vrlo ozbiljno promišlja, a naročito Vlada koja će u najvećoj meri sprovesti ili sprovoditi ovaj zakon. Ne samo ova vlada, nego i sve druge vlade koje će posle nje doći, zato što ovo nije zakon za nekoliko dana, nije čak ni za nekoliko godina, nego je verovatno za nekoliko decenija.
Ministar je rekao koja je razlika između prethodnog zakona koji smo imali i ja bih se u tome mogao sa njim složiti, ali bih želeo da vam kažem još nekoliko, po meni bitnih, razlika u odnosu na dosadašnja zakonska rešenja, za koja čak mislim da su bolja u prethodnom zakonu, a ako ne baš bolja ono bar preciznije regulisana u tekstu koji smo imali. Na primer, kada su u pitanju uslovi za davanje koncesije. Mi danas imamo u jednoj rečenici definisano šta treba neko da ispuni kao uslov i kažemo da to mora da bude u skladu sa zakonom, da se donese koncesioni akt i da se sprovede javni tender.
U dosadašnjem tekstu zakona imali smo tri odrednice koje su veoma značajne sa stanovišta toga kako ćemo primenjivati zakon, a to su tri logična uslova. Prvo, da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva, i ništa logičnije od toga. Drugo, da se tehničko-tehnološko unapređivanje delatnosti obezbedi na predmetu koncesije. I, treće da se obezbedi zaštita i unapređenje životne sredine u skladu sa propisima.
Ono što je posebno važno, a nije prisutno u ovom tekstu zakona, iako se iz konteksta može izvući zaključak i ja imam puno poverenje u ljude koji pričaju o tome, ministar i njegovi saradnici, ali bih podsetio na sledeću stvar. Bilo je posebno važno da se tada, odnosno po dosadašnjim rešenjima koncesija mogla dati pod uslovom da javno preduzeće koje upravlja nekim značajnim društvenim dobrom ili prirodnim bogatstvom ne može da obezbedi njegovo racionalno korišćenje, odnosno nesmetano funkcionisanje. Mi sada taj uslov nemamo. Neću da budem prorok, ali iz toga se mogu izvući neki zaključci koji mogu imati i negativnu konotaciju.
Kada je u pitanju predmet koncesije, podsetio bih sve vas da je u odnosu na prethodni zakon novo - održavanje i korišćenje zdravstvenih ustanova ili njihova rekonstrukcija i modernizacija, izgradnja sportsko-rekreativnih objekata, sportskih terena, uključujući objekte za kulturne aktivnosti, korišćenje termalnih izvora u zdravstvene i proizvodne svrhe, izgradnja, održavanje i korišćenje objekata turističke infrastrukture. Sve ovo do sada nije bilo predmet koncesije, a ovim predlogom zakona se predlaže da bude.
Ovde je za socijaliste, a mislim i za mnoge druge, najspornije pitanje korišćenja zdravstvenih ustanova; podvlačim - korišćenja. Možda i nije sporno dati koncesiju za izgradnju, ali je vrlo rizično ili možda čak sporno dati koncesiju na korišćenje. Zašto? Razumljivo mi je kada neko izgradi neki zdravstveni objekat, opremi zdravstvenu ustanovu, specijalizuje se za neku delatnost, pa ko voli neka izvoli; tržišni mehanizmi funkcionišu, ne morate tamo da idete jer imate alternativu, državnu ustanovu koja se tim poslom zdravstvene zaštite najšireg sloja građana bavi.
Ali, kada date koncesiju na zdravstveni centar "Milenko Marin" u Loznici ili na neki drugi zdravstveni centar u Republici Srbiji i kada ta koncesija traje 30 godina, taj ko je koncesionar ima pravo da diktira uslove, pa i da i određuje cenu zdravstvene zaštite. Molim vas, taj rizik nikako nije u skladu sa programskim opredeljenjima Socijalističke partije Srbije, a mislim i Demokratske stranke, obzirom da su nedavno postali ili će biti pridružena članica Socijalističke internacionale.
Prema tome, drugovi iz Demokratske stranke, povedite računa i o ovome kao objektivnoj opasnosti da u sprovođenju zakona dođemo do realnih problema.
Dalje, trajanje koncesije nije sporno, bilo i je i do sada 30 godina. Mislim da ne možemo govoriti o nekim realno kraćim rokovima, odnosno nema potrebe, jer ovo je najduži rok za trajanje koncesije i za mene to nije sporno.
Malo mi je sporno što predlagač zakona nije možda više favorizovao i u prvi plan stavio tzv. B.O.T. sistem. Dakle, sistem - izgradi, koristi i predaj. Zašto je to za mene važno?
Zato što bi suština koncesije koja se predlaže ovim zakonom morala biti upravo u tome da nađemo domaće i strane partnere koji će izgraditi odgovarajuću infrastrukturu na području naše Republike, a ne da je samo koriste. Korišćenje nosi mnoge rizike.
Uzmite Hidrocentralu "Đerdap". Ona bi mogla biti predmet koncesije po ovom zakonu. Taj ko bi uzeo "Đerdap" u koncesioni odnos, proizvodio bi električnu energiju, ali je pitanje da li bi je nama isporučivao. Mi kažemo - u redu, to ćemo urediti ugovorom. Ali, pitanje raskida ugovora i nije pitanje raskida koncesionog odnosa. Kada se raskine ugovor, nije rečeno da neizostavno prestaje i koncesioni odnos, i to je važno.
Na to ukazujem ne sa lošom, nego sa dobrom namerom. Molim vas, ako sada znamo činjenicu da je električna energija u Evropi skuplja nego kod nas, onda će taj koji proizvodi električnu energiju u "Đerdapu" ili nekoj drugoj centrali, tržišno motivisan, prodavati tu struju tamo. Šta ćemo mi bez struje?
Uzmete nekoga ko je uzeo koncesiju za autoput i kaže - putarina za relaciju od drumske raskrsnice do Beograda je 200 dinara, a sada je 20 dinara. Šta mi tu možemo da uradimo? Mi se objektivno ovim tekstom zakona ne štitimo od takvih opasnosti. Ja ne kažem da će do njih neizostavno doći, ali postoje rizici koji ovim tekstom nisu u dovoljnoj meri elminisani.
Ukazao bih na još nekoliko stvari. Nije stvar u tome da li ćete da prihvatite o čemu govorim, već da počnemo jedanput da promišljamo na tu temu.
Imamo iskustvo iz Zakona o privatizaciji. To iskustvo kaže da sredstva koja se ostvare prodajom preduzeća, odnosno subjekata privatizacije, po pravilu idu u budžet. Od tog pravila se odstupa samo u dva slučaja - kada se 5% sredstava izdvaja za lokalnu samoupravu odnosno autonomnu pokrajinu. Sav ostali deo sredstava ide u budžet. Postavlja se pitanje za koje namene će to biti potrošeno, jer ta priča se reguliše Zakonom o budžetu.
Ovde imamo sličnu situaciju. Predlaže se da sredstva koja se ostvare od koncesija budu usmerena u budžet kao prihod Republike Srbije, osim ova dva izuzetka koja smo imali i u Zakonu o privatizaciji i oni se sada preslikavaju i u ovaj zakon o koncesijama.
Jeste nekim amandmanima traženo, u jednoj meri i prihvaćeno, da se ti procenti na neki način koriguju. Zašto ovo govorim? Govorim zbog toga što Socijalistička partija Srbije i njeni narodni poslanici u Narodnoj skupštini smatraju da nije ništa prirodnije nego da ona sredstva koja se ostvare po osnovu korišćenja objekata u postupku, odnosno procesu koncesija, budu namenjena za izgradnju tih, takvih ili sličnih objekata.
Ja razumem da se sredstva po osnovu izgradnje nekih objekata koriste kao budžetska sredstva. Imamo mi za to razumevanja i opravdanja. Molim vas, kada nam neko koristi autoput 30 godina i za to daje odgovarajuću koncesionu naknadu, ništa nije prirodnije za mene nego da se ta sredstva upotrebe za izgradnju infrastrukturnih objekata koji jesu predmet koncesija u tačkama 3, 4, 5, 6, 7, 8. i 10, a tu su i aerodromi, putevi, elektroenergetski sistem, telekomunikacije i mnogo toga drugog.
Tu nismo naišli na razumevanje, ali zašto? Zato što je realna činjenica da koncesije ovog tipa daju siromašne države i zato što ni za koga u ovoj sali nije sporno da Srbija jeste siromašna zemlja i da smo mi prinuđeni da radimo to što se predlaže i ovim zakonom o koncesijama.
Bojim se da nam je sve na prodaju i da nećemo imati šta da sačuvamo, ukoliko ne uspemo da kod međunarodne zajednice popravimo svoju poziciju. Činjenica je da je u poslednjih godinu dana ta naša pozicija sve slabija i slabija.
Nismo imali donatorsku konferenciju, a trebalo je da bude u 2002. godini. Bila je najavljena za početak 2003. godine, govoreno je o nekih 800 ili 900 miliona dolara sredstava - daj bože da nešto od toga bude, mi socijalisti ne razmišljamo po principu "što gore to bolje", nego obrnuto.
Imamo problem sa Sjedinjenim Američkim Državama, iako nekome može zvučati da je, ovo što ministar Pitić kaže, možda i bolje što je Kongres Sjedinjenih Američkih Država odložio tu priču o pomoći Srbiji, ali imamo mnogo problema na frontu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Vrlo mi je interesantno da niko ne pominje njihov dug prema Srbiji, odnosno SRJ od 300 miliona dolara iz 1990. godine. Svi nešto pričamo i morali bismo da budemo do neba srećni što su nam obećali pomoć posle 15. juna, a da u međuvremenu neke uslove ovde moramo da ispunimo.
Teško da bi Francuzi dali Nemcima koncesije ovog tipa, na koje ćemo mi verovatno iz nužde i iz siromaštva kao država i narod biti prinuđeni. Zato je SPS insistirao na tome, ako već ne može Narodna skupština zbog proceduralnih, operativnih i nekih drugih realnih razloga da odlučuje o tome kome će da da koncesiju, onda je zaista uputno, to će biti prihvaćeno, da predlog za davanje koncesija za objekte koji su od državnog i međunarodnog značaja razmatra i ova Narodna skupština. Ustupati svoje nacionalno bogatstvo bilo kome, nosi rizik. Nema nikakve potrebe da taj rizik nosi samo Vlada, i to bilo koja vlada, ova ili neka buduća.
Zato se zahvaljujem ministru i njegovim saradnicima što su našli razumevanje za potrebu da se veliki broj ljudi, pre svega narodnih poslanika, a preko njih i svih punoletnih građana Srbije, uključi u tu priču i kaže - ovde možemo da damo koncesiju bez ugrožavanja državnih i drugih interesa, ali ovde ne možemo nikako. Imamo samo jedan aerodrom, pravi aerodrom, međunarodni i ne možemo da damo Surčin nikome ni pod kakvim uslovima. Na primer, to može biti jedna od mogućih odluka u ovoj skupštini. Dobro je da je taj amandman prihvaćen. Pravo da vam kažem, toliko je dobro da i SPS razmišlja o tome da ovaj zakon, uz sve manjkavosti o kojima sam govorio, i podrži.
Predložio bih ministru, ali vrlo dobronamerno, da bar jednom uredbom ili odlukom Vlade, ne znam kojim aktom, reguliše pitanje B.O.T. sistema na jedan precizniji i, kako bi vi iz vlasti rekli, transparentniji način, da jednostavno damo do znanja svima, javnosti i ovom parlamentu, u kojim ćemo to oblastima forsirati sistem - izgradi, koristi i posle 30 godina predaj.

Reč ima narodni poslanik Branislav Ivković, predsednik poslaničke grupe Narodni socijalisti.

Dame i gospodo, pošto su dileme oko socijalista, zamolio bih kolege da se predstavljaju u ime svoje stranke, jer, kako stoje stvari, ovde ima malo više socijalista. Čak će i Demokratska stranka verovatno da bude u socijalističkoj internacionali. Prema tome, SPS je SPS, a Narodni socijalisti su Narodni socijalisti.
Dame i gospodo, poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, da ste vi predložili zakon o izmenama i dopunama postojećeg Zakona o koncesijama, verovatno bi drugačiji razgovor bio za ovom govornicom. Pošto ste sebi dopustili da zakon u kojem se od 10 naslova odeljaka prepisuje svih 10; od 43 podnaslova odeljaka prepisuje 33, odnosno 74%; od 45 članova zakona prepisuje 31, odnosno 70% nazovete zakonom o koncesijama, onda bi bilo dobro da o svemu tome malo ozbiljnije razgovaramo.
Sama činjenica da vi posle skoro dve i po godine vlasti dopuštate sebi da pored postojećeg Zakona o koncesijama, koji dosta sveobuhvatnije i domaćinskije posmatra poziciju koncendenta, odnosno Vlade Republike Srbije ili lokalne samouprave, predložite nešto što zovete zakonom o koncesijama, a u suštini je zakon o izmenama i dopunama postojećeg, navodi na činjenicu da, u suštini, vi pokušavate nama da kažete da za ove dve i po godine nije moglo biti ni jedne koncesije, jer nije postojao zakonodavni prostor.
Sve bi to bilo dobro da nije došlo do potrebe za hitnim postupkom i do vašeg obrazloženja u kojem kažete da postoji mogućnost da, ukoliko se koncesija eventualno da u skladu sa postojećim zakonom, nastanu velike štetne posledice za državu. Zato bi trebalo ovde danas i tokom rasprave o amandmanaima mnogo ozbiljnije da razgovaramo o vašem Predlogu zakona o koncesijama.
Poštovani gospodine ministre, mi smo neki dan imali priliku da razgovaramo sa predstavnicima OEBS-a u ovoj skupštini i prvo pitanje te delegacije je bilo - kako se priprema zakon? Kada smo im mi saopštili da mi zakonske projekte vidimo prvi put kada već dođu kao odluka Vlade u skupštinsku zgradu, ljudi nisu mogli da veruju. Ja sam ih dobro razumeo jer sam u svojoj karijeri uradio deset zakonskih projekata i Prostorni plan Republike Srbije i samo sam sa prvim zakonskim projektom imao problema, jer sam upravo uradio onako kako ste vi uradili. Sve sam uradio kroz Vladu i došao pred poslanike koji su, zatečeni rešenjem, imali podosta i primedaba.
Mnogo bolje i mnogo kvalitetnije se radi kada se razume i shvati da građani Srbije nisu u ovoj sali izabrali bez razloga ovih 250 ljudi i da je mnogo bolje ako imate ideju da donesete određeni zakonski projekat, da sa tim zakonskim projektom dođete na matični odbor, iznesete osnovne principe sa kojima želite da nastupate, čujete šta ko pametno, možda i glupo, ima da vam kaže i da onda sa tim saznanjem odlazite u svoje ministarstvo i vodite računa o onima koji će sa vama da odlučuju sutra u Skupštini Srbije da li taj zakon može ili ne može.
Suština cele priče je nacionalna ekonomija. Koncesiona delatnost je jedna vrlo delikatna delatnost, takoreći na ivici noža. U suštini, vi Zakonom o koncesijama dajete, to sam ja uradio 1997. godine, a vi ovih dana, deo suvereniteta nad svojim prostorom, a morate da imate motiv i opravdanje zašto taj deo suvereniteta ili deo prava obavljanja određenih delatnosti dajete drugom.
Znači, država, građani Srbije preko ovog parlamenta moraju doneti zakon koji mora biti, pre svega, domaćinski, zakon koji mora da ima ne unapred sve precizirano, ali bar dovoljno elemenata kojima se tačno precizira šta ipak mora da bude i u B.O.T. sistemu - izgradi, upravljaj i predaj i koji su to osnovni razlozi pod kojima sme i može Vlada da odlučuje da uđe u koncesiju.
Vi sebi dopuštate da iz postojećeg zakona, koji je zbog toga i mnogo bolji, brišete član 4. koji je malopre poslanik SPS-a čitao. Taj član 4. je vezan za uslove davanja koncesije. Građani Srbije preko narodnih poslanika kažu toj Vladi Srbije, kažu lokalnoj samoupravi, kažu bilo kome ko odlučuje, da se koncesija daje pod uslovom da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, tehničko - tehnološko unapređivanje delatnosti koja je predmet koncesije, odnosno tehničko - tehnološko jedinstvo sistema.
Ako odlučite da date "Kolubaru" ili neku drugu termoelektranu pod koncesiju, vi morate kao Vlada Srbije da imate zadatak kroz zakon da garantujete jedinstvo Elektroprivrede Srbije. Ako odlučite da date koncesiju na autoput Beograd - Niš - makedonska granica, pri čemu su za Beograd - Niš, na primer, Grci bili spremni, sa 12,5% internom stopom povraćaja kapitala, da uđu u takvu koncesiju gde će 15 godina održavati oni ceo Beograd - Niš, ali graditi za četiri godine deo Niš - makedonska granica, vi morate kao Vlada imati zadatak, preko zakona o koncesijama, da dokazujete sebi i drugima kada donosite koncesioni akt, da čuvate jedinstvo infrastrukturnog sistema Republike Srbije, obezbeđujete zaštitu i unapređenje životne sredine.
Prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi, kao i objekti, uređaji, postrojenja koja koriste javna preduzeća čiji je osnivač država, odnosno jedinica lokalne samouprave, mogu se dati u koncesiju drugom licu pod uslovom da ta javna preduzeća ne mogu obezbediti njihovo racionalno korišćenje.
Znači, član 4. je fundament za svakog građanina Srbije i za nas poslanike u ovom parlamentu koji dajemo nalog, bilo ko da je u vladi, ne samo u vašoj Vladi, nego i budućoj koja će da dođe ovde, da mora tako da razmišlja. Zato je bilo prirodno da u narednom članu 8. na str. 5. vašeg zakona osnovni razlog za izradu koncesionog akta bude naveden. Vlada mora zakonom biti obavezana da je dužna kada donosi koncesioni akt da prva stvar u koncesionom aktu mora biti razlog zbog čega Vlada Republike Srbije, na predlog svih onih koji joj predlažu, donosi taj koncesioni akt. Vi to u proceduri izrade koncesionog akta brišete.
Pa, da nastavim dalje. Govorite o nekim novim načelima koja ste uveli. Nema nijednog novog načela. Odmah da vam kažem, samo se vi smejte, ali znate, kada se radi o Zakonu o koncesijama iz 1997. godine, prvo sam radio promenu saveznog Zakona o stranim ulaganjima, pa sam u saveznom Zakonu o stranim ulaganjima uveo tender kao pojam. Vi verovatno niste primetili da u postojećem zakonu u članu 13. jasno piše - javna licitacija za davanje koncesija domaćim i stranim licima sprovodi se na način utvrđen saveznim propisima.
Prema tome, cela procedura koja je predviđena u postojećem Zakonu o koncesijama upravo podrazumeva javnu licitaciju, izradu tendera, gde je koncesioni akt u suštini tender za javnu licitaciju. A što je najgore za vas i što sada već dovodi u jednu situaciju o kojoj treba ozbiljno razmišljati zašto se određeni elementi brišu iz postojećeg zakona i uvodi u suštini fluidnost i šansa da se odlučuje mimo zakona, jer se suviše slobode daje onima koji odlučuju, jeste činjenica da u suštini o B.O.T. sistemu opet se brišu članovi 32, 33. i 34.
Slažem se da se o B.O.T. sistemu može mnogo pisati. Ima jedna knjiga kod nas napisana - "Koncesije po B.O.T. modelu", odlična je ta knjiga i treba je čitati. B.O.T. sistem kao takav je širok, ali građani Srbije preko ovog parlamenta, propisujući Vladi kako da se ponaša, imaju pravo da propišu minimum odrednica koje taj B.O.T. sistem ima, kojima će se štititi interes države da definiše koji to međusobni odnosi mogu biti i koji su to osnovni elementi sadržine ugovora - o ugovornim stranama, predmet ugovora sa opisom projekta, odnosom objekta, transfer tehnologije koji mora da bude u B.O.T. sistemu i izvori, uslovi finansiranja tog B.O.T. sistema, naknada za korišćenje objekta, standardno korišćenje proizvodnih usluga i o uslovima više sile.
To je taj minimum koji zakonom dobar domaćin, dobar građanin Srbije preko ovog parlamenta mora da propiše bilo kojoj Vladi, pa i vašoj kako će da se ponaša. Zašto vi to brišete? Zašto i tu uvodite fluidnost, možda otkriva sledeća činjenica: u starom zakonu koncesije po članu 13. isključivo mogu da se daju javnom licitacijom, uzimajući u obzir savezni propis o stranim ulaganjima, znači javnu licitaciju putem tendera. Tender nije nastao nakon 5. oktobra, tender je kategorija koja postoji već duže vremena. U starom zakonu u članu 13. piše - izuzetno, kada javna licitacija ne uspe, moguće je ili ponoviti javnu licitaciju ili ići po pozivu, licitacija po pozivu. Opet minimum dva učesnika.

Narodni poslaniče, deseti minut je. Da li koristite i drugo vreme?

Produžavam dalje. Kod vas u vašem članu 20. događa se nešto što daje pravo za sumnju zbog čega ste uveli član 2. kao deklarativnu kategoriju. U članu 20. dopuštate da je moguće, po toj transparentnosti vašeg pristupa, da postoji samo jedan učesnik na javnoj licitaciji, tenderskoj i da sa tim jednim jedinim javnim učesnikom Vlada Republike Srbije može ući u pregovore i ugovoriti ceo posao. Sada dolazimo do suštine.
Imamo postojeći Zakon o koncesijama koji je jasno obavezao bilo koju Vladu Republike Srbije da mora precizno da navede razloge zašto se opredelila da uđe u potencijalni koncesioni aranžman tako što donosi koncesioni akt. U vašem zakonu nema nijedne definicije iz te oblasti, posebno iz člana 4, vezane za racionalno korišćenje prirodnog bogatstva, za tehničko-tehnološko unapređenje, očuvanje jedinstva sistema, posebno velikih javnih preduzeća, niti za zaštitu i unapređivanje životne sredine.
Zbog čega se to briše? Ne znam. U starom zakonu jasno se kaže da koncesioni akt (član 1.) mora da ima razloge zašto se odlučilo da se ide u koncesiju. Nema, nema. Pogledajte iz čega se sastoji član koji govori o koncesionom aktu i razlozi za donošenje koncesionog akta su kao takvi izbrisani. Pored toga, kada ste me podsetili, gospodine, baš ste mi i pomogli, samo da pronađem.
Znači, prvo, kada je u pitanju donošenje koncesionog akta, ne da nema razloga za donošenje koncesionog akta, nego nema ocene o očekivanim prihodima i rashodima i tehnološkim mogućnostima za izvršenje date koncesije. Domaćin koji odlučuje da raspiše koncesionu licitaciju i utakmicu mora da ima jasnu perspektivu ponašanja potencijalnih konkurenata, da bi tačno znao limite u kojima se oni mogu pronaći. Između dvoje ili više njih bira onoga ko je državi u tom trenutku najpovoljniji.
Naravno, kao obaveze u takvim postupcima nema ni kaucije koja mora da se položi, izbrisano je iz starog zakona. Dalje, sama organizacija rada o koncesijama. Tačno je rekao malopre poslanik gospodin Zoran Nikolić kada je govorio da vi imate u Vladi Republike Srbije više agencija nego ministarstava. Začuđujuće je da se radi o jednom potpuno novom, specifičnom vidu poslovanja koji može omogućiti značajan izvor prihoda. Koncesionarstvo može biti pozitivno, i te kako. Ne može neko ko gradi autoput, ko gradi branu da to stavi na rame i iznese iz zemlje. Taj koji gradi kod nas, taj ulaže u našu zemlju, angažuje našu operativu, angažuje našu proizvodnju. Znači, nama je dobro da imamo koncesiju.
Oko znanja uopšte, kada su u pitanju koncesije. Vidite, odjedanput novim zakonom dobijamo hiljade pačića. Svako će da uči šta je koncesionarstvo. Svaka lokalna samouprava i svako ministarstvo mora da uči iz početka šta su koncesije. Upravo da ne bi bilo pačije škole i da ne bi pačići sedali da pregovaraju sa belim kragnama iz inostranstva, koje su mnogo verzirane i u Evropskoj banci za rekonstrukciju i razvoj, Evropskoj investicionoj banci, UNIDO-y, UNDP-u, i Svetskoj banci, mi smo starim zakonom predvideli da imamo agenciju za ulaganja od značaja za Republiku Srbiju.
Zašto tu agenciju? Negde država koja ide u velika strana ulaganja, koja ide u velike koncesije, mora da ima kontinuitet znanja o svim pregovorima koji se događaju na teritoriji te države kada su ozbiljne koncesije u pitanju. Ta agencija nije gazda. Ta agencija je servis ministarstvima i lokalnoj samoupravi, da ne kreću u pačiju školu od prvog razreda, nego kada se pojavi potreba u Ministarstvu rudarstva i energetike da se eventualno da koncesija za određeno prirodno rudno bogatstvo, da taj ministar za rudarstvo i energetiku ne ide u pačiju školu, nego ima svoju agenciju gde se nalaze stručnjaci koji su već prošli pregovore o nekoj koncesiji, naučili na sve one fazone koji su u međunarodnom finansijskom svetu prisutni, znaju dobro tipske delove ugovora o koncesiji. Oni kao tim prilaze ministarstvu ili lokalnoj samoupravi i pomažu ministarstvu i lokalnoj samoupravi da urade koncesioni akt. Time dobijamo snagu u znanju i Vlada Republike Srbije, ma ko da se u njoj nalazi, ima ekipu koja i te kako radi svoj posao stručno, sa znanjem.
Umesto toga, gospodin Pitić sa svojom vladom u određenom članu briše agenciju, briše sve, radiće se evidencija koncesionih ugovora. Znači, neka službenica sa srednjom stručnom spremom udari pečat i evidentira koncesioni ugovor, i završen posao.
Znači, razlika je ogromna. Agencija za strana ulaganja, posebno kad su u pitanju koncesije, neophodna je, jer to je specifičan vid ulaganja, tu su ugovori od 200, 400, 600 miliona dolara, milijardu dolara, to su ugovori ogromne vrednosti.
Ne može opština Vrnjačka Banja da uđe u pregovore o koncesiji sa nekima koji su prošli stotine pregovora o koncesijama, i u Poljskoj, i u Slovačkoj, i u Češkoj. Mora da ima leđa, leđa joj daje grupa eksperata u Agenciji za strana ulaganja, u Vladi Srbije, ne da evidentira pregovore, nego da čuva znanje, da stiče iskustvo i da u narednoj sekvenci, narednoj koncesiji, još pametnije uđe u pregovore sa drugima.
To sve ruši Zakon o izmenama i dopunama postojećeg zakona, jednostavno se brišu te odredbe, i sve upisuje u pačiju školu. Znači, ko god sada dođe zbog koncesije u Tutin, ili u Sombor, ili u Zrenjanin, predsednik opštine će, obrazovan znanjem o koncesijama, da sedne da pregovara s njom, čovek sve zna. Naravno da ne zna i naravno da će pregovori biti očajni, i naravno da to neće valjati.
Znači, apelujemo na ministre i na Vladu Republike Srbije da prihvate one amandmane. Prvo, amandman da se član 4. vrati natrag u zakon, jer govori o uslovima davanja koncesije, jer time građani i država, preko ovog parametra, propisuju šta Vlada mora da ispuni.
Apelujemo da prihvati amandmane vezane za agenciju, da bi imali kontinuitet znanja i pomoć ministarstvima i lokalnoj samoupravi u pregovorima. I, apelujemo da se u članu 20. ukine mogućnost da jedan jedini ponuđač koji se javlja može biti taj sa kojim se u tim pregovorima, po sistemu člana 2. koji je potpuno nepotrebno napisan, u poštovanju legalne utakmice, transparentno itd, ulazi u dogovor.
Jer, mi svi znamo da, konačno, i tender i licitacija mogu biti takvi, urađeni baš za tog jednog jedinog ponuđača. Vratiti se na rešenje iz starog zakona: javna licitacija mora biti uspela, ako su najmanje dva ponuđača; ukoliko ona ne uspe, ili raspisati javnu, ili onda ići po pozivu, ići na ljude koji se interesuju, ali opet moraju biti dva. Naravno, tenderom, i to je ono što ovde treba prihvatiti, jer, pošto savezne države više nema, nego postoji zajednička država Srbija i Crna Gora, iz saveznog propisa o stranim ulaganjima sve stvari oko tendera su prebačene.
Što se tiče zakona, treba istaći i sledeće - dve i po godine, ponavljam, postoji Zakon o koncesijama. Naravno da je bio od 1997. do 2000. godine. Urađen je jedan ugovor potpuno loš, između Beograda i Novog Sada, jer su radili ljudi koji nisu ni poštovali zakon koji je urađen, a logično je što do 2000. godine nije mogao biti urađen, iako su bili pregovori, jer takva je bila međunarodna klima i sprečavani su dogovori koji su bili skoro došli do kraja, posebno za autoput Beograd - Niš - makedonska granica.
Ali, imati Zakon o koncesijama dve i po godine, u vreme otvaranja, kada ovu državu svi vole, (primljeni smo u UN, evo, hoćemo u EU, hoćemo u Savet Evrope), i ne iskoristiti postojeći Zakon o koncesijama, to već govori o efikasnosti Vlade Republike Srbije.
Ali, napisati da je važno da se usvoji nešto što je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o koncesijama, zato što je postojeći zakon štetan, e, to je već pitanje morala onoga ko je to napisao.

Reč ima ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, gospodin Goran Pitić.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo prilike da čujemo neke komentare vezane za  zakon i ja bih probao da napravim jednu sintezu i komentarišem na ono što smo do sada čuli.
Prvo, rekao bih par tehničkih stvari, za koje mislim da su važne i mislim da je dobro na neki način da čujete i od strane predlagača zašto smo se negde tako opredelili, iako će biti razgovora o pojedinostima, jer su uvažene kolege poslanici uglavnom govorili o amandmanima, koje su podneli na sam Predlog zakona, i mi smo probali da ukažemo zašto neke stvari nisu prihvatljive.
Govori se o nekim stvarima koje daju jako puno prostora definisanju - šta je to suštinski, a ukazuje se da su to ključni elementi u postupku i uslovima davanja koncesija, i govori se o definisanju, ili o kriterijumima koji podrazumevaju racionalno korišćenje ili tehničko - tehnološko unapređenje, a ne ukazuje se na koji način izmeriti da li je nešto racionalnije, da li nešto tehnički i tehnološki unapređuje sistem, a da li, s druge strane, daje prostora za diskreciju u definisanju toga - šta je racionalnije, što je upravo poenta ovog zakona; definisanje nepreciznih kriterijuma ostavlja prostor u kome mogu da se prave zloupotrebe.
Znači, to je pitanje koje smo probali da rešimo prihvatanjem jednog amandmana koji, u članu 8. koji definiše predlog za davanje koncesije, definiše jednu stavku koja kaže: "procenu opravdanosti koncesije"; to je jedna mala studija, koja će reći da li nešto treba da bude, ili ne, predmet koncesije.
Kad se govori o nekim mogućnostima, a mi sada govorimo o toj ravni nekih tehničkih komentara, npr. putarina, i ako nešto košta danas 20 dinara, da li će sutra koštati 200 dinara? Pa, upravo je poenta celog zakona obrnuta. Ja sam već napomenuo da se radi o kategorijama koje su dispozitivnog karaktera i koje daju mogućnost, a na kraju je Vlada nadležna, u skladu sa nekim opštim kriterijumima, posebno imajući u vidu standard stanovništva, da upravo ne dozvoli, i zato nismo dali neke koncesije koje su tražile da se cena putarine npr. poveća nebrojeno puta i da time, u suštini, niko onda ne koristi te puteve.
Znači, postoji neka logika i ja bih molio stvarno, kada se to komentariše, da se ima u vidu, a gospodin Ivković to posebno zna jer poznaje tu materiju, da sa tim stvarima ne može baš tako da se pravi kombinatorika i da se postavi pitanje - zašto nema te koncesije? Pa, zato što ona direktno udara na standard stanovništva i zato što to nije intencija predlagača zakona, nego je intencija da narod ima koristi, a da ne udari po njihovom džepu. Mislim da se sigurno nećemo ubeđivati da je ista logika bila u tom kontekstu prisutna.
Kad se govori o tome, čini mi se da smo stvarno zaboravili kategoriju ugovora; govorimo da zakon treba da definiše neke stvari, a zaboravljamo da je ugovor taj koji mnoge stvari definiše, koji daje prostora ugovornim stranama da definišu svoja prava i obaveze.
Tačno je da smo mi zaboravili poslednjih godina da ono što je predviđeno kao ugovor važi, da je to obaveza za ugovorne strane, da bi to trebalo da predstavlja osnovni pravni institut kojim treba da se rukovode oni koji ulaze u obaveze, kao koncedent i kao koncesionar, a ne da objašnjavamo u zakonu na način koji, nezavisno od toga koja je vlada u pitanju, ostavlja prostor za diskreciju.
Moram da kažem da nije baš jasno otkuda toliko nepoverenje u lokalnu samoupravu. Mislim da je poenta celokupnog razvoja društva da se ide ka decentralizaciji, koja podrazumeva da se osposobljavaju lokalna samouprava i sve institucije u pravcu prihvatanja onih nadležnosti za koje se oni zalažu.
Ako smo predvideli za komunalne delatnosti da lokalna samouprava treba da se bavi time i da prihod u potpunosti ide lokalnoj samoupravi, pa dozvolimo onda i njima da oni naprave svoju organizaciju na osnovu priručnika ili uputstava, kao i modela ugovora koji je urađen.
Znači, pripremljen je model koncesionog ugovora koji će biti takav da definiše sve odredbe ugovora koje su determinisane ili određene da budu u njima, a ostavlja se opet autonomija volje između ugovarača da eventualno određene stavke dodatno ugovore. Tu je i B.O.T. sistem. Sami ste rekli - ako bi krenuli s tim koliko B.O.T. sistema sada ima, siguran sam da biste nabrojali bar dvadesetak modela poslovnog prometa u kome postoji B. O. T. sistem.
A, šta ako se nešto ne zove tako u zakonu a odgovara po prirodi koncesiji, pa se time zakon izbegava i ne primenjuje se, da to bude koncesija; šta ćemo onda sa tim modelima koji su bili predviđeni u prethodnom zakonu kroz B.O.T. sistem, a zovu se B.O.O.T. sistem ili B.O.O; kako obuhvatiti te modele, a u suštini je to koncesija.
Ovim zakonom je veoma jednostavno definisano, jer se kaže da je koncesija, u smislu ovog zakona, i koncesija po B.O.T. sistemu, uključujući i sve oblike tog sistema. To znači - sve što je potencijalni predmet koncesije u okviru ovog modela i oblika jeste predmet ovog zakona. Kako će se definisati - to je predmet ugovora. To će ugovor definisati sa determinantama koje su predviđene, znači, šta sve mora svaki ugovor o koncesiji da sadrži. A, u zavisnosti od različitosti samog oblika sistema biće i različite neke kategorije ugovora. Pa, to je osnovno načelo tržišne privrede, načelo autonomije volje, ponavljam već peti put, načelo autonomije volje u ugovaranju između dve ugovorne strane.
Pitanje prihoda ili koncesionih naknada je normalno pitanje o kome može uvek da se razgovara. Opet moram da vratim priču na početak - radi se o dobrima u opštoj upotrebi i prirodnim bogatstvima koja su svojina Republike, i to je po definiciji javni prihod. Javni prihod po Zakonu o budžetu se uplaćuje na budžet Republike, i to je prvi stav.
Drugi stav je da ova skupština svake godine, sa pomeranjem datuma unapred, srećom, jer idemo u tom pravcu da na vreme razgovaramo o budžetu, razgovara o budžetu koji treba da se rasporedi na način koji će zadovoljiti interese građana Srbije preko onoga što vi utičete na strukturu raspodele rashoda, odnosno način na koji će biti trošena sredstva koja dolaze od koncesije, od privatizacije, od onih predmeta koncesije koji su u svojini Republike.
Da li je ta struktura raspodele u redu? To je predmet vaše rasprave. Da li treba više davati u razvoj infrastrukture - sigurno. Da li ova država može da daje više za razvoj infrastrukture - trenutno je omeđena onim prinadležnostima koje moraju da se obezbede. To su i penzioneri, i zdravstvo i prosveta itd. Kamo sreće, nema nijedne vlade u svetu koja ne bi više izdvojila para za razvoj infrastrukture.
Bilo je i drugih vlada, pa su na različite načine trošene pare. Mislim da ste i vi imali primedbe kako su trošene pare u prethodnom sistemu, ali u tom kontekstu govoriti o domaćinskom ponašanju, da je suština u tome, kako ste definisali, u toj priči, nacionalna ekonomija... Nemojte da se vraćamo unazad i da govorimo šta je suština priče i kako su trošena državna sredstva i gde je bila nacionalna ekonomija koja danas izgleda ovako kako izgleda.
Mi imamo jednu situaciju i imamo ovaj zakon i mi možemo da govorimo o nekim konceptualnim stvarima, ali ako se raspravlja o agenciji ili ne, ako je to razlika, pri čemu moram da kažem, pošto je to rekao kolega poslanik narodni socijalista, ako je 80% normi iz zakona preuzeto, onda je vaša implicitna hipoteza da tih 20% ništa ne valja, ili očekujem da vi glasate za zakon zato što je u suštini replikacija ovog prethodnog zakona. Mislim da nije. Ne da mislim, nego sam ubeđen da ovaj zakon predstavlja novitet.
To što ste vi razgovarali sa članicama OEBS-a - verujte, mi smo uspostavili komunikaciju sa svima u okruženju koji postoje, upravo pokušavajući da ovaj zakon izložimo oštrom tretmanu onih koji negde daju neku vrstu konfirmacije da li je to nešto što jeste deo Evrope ili nije.
Tako isto i ja mogu da kažem: razgovarali smo sa Evropskom unijom, sa Svetskom bankom, razgovarali smo sa ne znam sve kojim institucijama koje su rekle - ovo je razlika, ovo je zakon koji je po duhu različit u odnosu na prethodni zakon. Izvinite, ali javna licitacija koja podrazumeva prikupljanje dva poziva nije tender. To je način na koji se daje mogućnost nekome da pozove ona dva, a da ne pozove ona druga dva.
Zato, izvinjavam se, ali ako možemo o Zakonu iz 1997. godine da sudimo samo na osnovu teorije i na osnovu prakse, koja u potpunosti dezavuiše prethodni zakon, onda mislim da se time priča o samom zakonu i zašto nije bilo koncesija i o kvalitetu toga tu negde završava, uz maksimalno uvažavanje svega onoga što je urađeno u tom zakonu, što jeste tačno. I sam sam na početku rekao da neke stvari nije moguće promeniti.
Mi ne možemo da promenimo šta je predmet koncesije. Možemo da razgovaramo da li nešto mora ili ne može. Možemo da razgovaramo o roku trajanja, pitanje je da li treba, usaglasili smo da je to opet 30 godina. Možemo da razgovaramo o nekim drugim stvarima koje su se pokazale da smo u tehničkim stvarima, u stvarima koje definišu neke elemente po pitanju koncesija, imali neka slična viđenja.
I, možda još samo jedan tehnički detalj, a to je - kada se jedan potencijalni koncesionar javi na tender, zašto se daje prostora da država može (znači ne da mora) da sprovede novi javni tender ili da pregovara u smislu postavljanja koncesionara. Zato što se može desiti, a to vi jako dobro znate, da u nekim oblastima stvarno može da postoji uvek samo jedan jedini koji je zainteresovan za koncesiju. Da li zbog toga nećemo da damo koncesiju tamo gde imamo interesa da se unapredi standard stanovništva i tamo gde treba da se pospeši razvoj? Ne.
Ne. Ne. Jer, postoje kriterijumi i u predlogu za koncesiju i u predlogu koncesionog akta i u ugovoru, a konačno, izvinjavam se zbog toga što malo više komuniciram sa kolegom Ivkovićem, što je normalno, jer je on bio jedan od graditelja prethodnog zakona, jeste da biste napravili napomene za neke koncesije npr. kako će se davati upravo za one koje će biti predmet rasprave na Narodnoj skupštini.
Znači, Narodna skupština će raspravljati i o termoelektrani, i o putevima od međunarodnog i strateškog značaja, i svi narodni poslanici će imati priliku da kažu da li država treba da da koncesiju u tim oblastima. Nemojte da se skrivamo iza toga šta radi Vlada. Mi smo prihvatili upravo korektne amandmane poslaničkih grupa koje su rekle da u nekim oblastima treba to da uradi Narodna skupština, jer to jeste interes koji treba da se proveri upravo u ovom domu. Još jednom podvlačim, malo sam i replicirao na neke amandmane, ali verujte i praksa u okruženju, a i ova kod nas, jeste pokazala da moramo da se klonimo nekih rešenja koja su postojala u prethodnom zakonu.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Branislav Ivković, replika. (Žagor.) S obzirom da iz klupa dobacuju poslanici koji se pozivaju na član 99. Poslovnika, zahvaljujem. Izvolite.