Da, to ne znači... možete da držite konferenciju za štampu i da držite predavanje o ljudskim pravima na konferenciji za štampu....

Onda, dajte da mi odmah glasamo i da završimo priču.

Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda. Ja vam kažem da se ne držite teme, to je moje diskreciono ovlašćenje.

Nije tačno da se ne držim dnevnog reda, ovde je reč o ljudskim pravima i građanskim slobodama i pravima manjina....

Imate određeni tekst i molim vas da se ograničite u raspravi, već sedam minuta pričate mimo teme.

Molim vas, da bi se videlo šta sadrži ovaj dokument, moramo da znamo šta su ljudska prava; da bismo znali da li naša zemlja poštuje prava manjina, moramo da znamo koja su to prava manjina.

Naravno, niko vam ne brani, vi možete držati predavanja o ljudskim pravima, možete držati konferenciju za štampu, ali ovde imate konkretan akt i molim vas da o tome raspravljate.

Znam da je vama neprijatno da slušate, tačno, povodom konkretnog akta ja pričam. Vi možete da me sprečite, možete da mi zabranite, ali ne možete me sprečiti da govorim o ljudskim pravima, građanskim slobodama i pravima manjina.
Dakle, nije važno, mi ovde danas raspravljamo o jednom dokumentu sa kojim želimo da pokažemo valjda i sebi i drugima da smo prihvatili nešto što se zove korpus ljudskih prava i građanskih sloboda i korpus manjinskih prava. Dozvolite mi da povodom toga kažem određene stvari; normalno, govorio sam o tome, zavisi ko kako sluša, ali neću da se osvrćem na to.
Znači, važno je šta piše u dokumentima, ali je još važnije kako to ko primenjuje i kako to tumači. Ovo pominjem iz jednog prostog razloga što je naša zemlja Srbija, Jugoslavija, zadnjih desetak godina bila predmet međunarodnog interesovanja, vezano za ljudska prava, a kasnije i direktne zloupotrebe, vezano za brojne napise koji su se pojavili o kršenju ljudskih prava i građanskih sloboda i o kršenju manjinskih prava.
Da li je to baš tako? Pokazalo se u ovih proteklih 10-tak godina da je to bio deo šireg scenarija, gde su nevladine organizacije (ne sve, čast pojedinim) u odbrani ljudskih prava pravile izveštaje, vodile kampanju, branile prava pripadnika određenih manjina, po pravilu određene etničke zajednice, da bi dokazale i pokazale da u Srbiji postoji kršenje ljudskih prava i manjinskih prava.
To je iskorišćeno kasnije, 1999. godine, svi se sećamo, kao konkretan povod za intervenciju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, uz obrazloženje da se želi sprečiti humanitarna katastrofa, odnosno da su ljudska prava iznad državnog suvereniteta i da međunarodna zajednica treba da primeni sve mere da se ta ljudska prava poštuju i humanitarna katastrofa spreči.
Poznato je, to nije nešto što se ne zna, ali se retko i pominje da je to bio samo jedan izgovor, da uopšte nisu tačni podaci vezani za broj pripadnika manjina koji su tada napustili prostor Savezne Republike Jugoslavije i Kosova i Metohije; poznato je da je sam UNHCR davao veoma različite podatke, od nekoliko desetina hiljada do nekoliko stotina hiljada; i to jeste bio povod.
O kršenju ljudskih prava se danas manje priča. O kršenju ljudskih prava se posle 5. oktobra gotovo i ne priča. Da li je moguće da ljudska prava nisu sada predmet interesovanja naše zemlje ili je u oblasti zakonodavstva načinjen tako krupan napredak da se može reći da je normativno sve u redu, ali u praksi nije.
Praksa je u stvari pokazala da se iste norme u drugo vreme drugačije tumače. Niko ne pominje ljudska prava Srba, Crnogoraca, Roma, koji su proterani sa Kosova i Metohije, kojima nije stvorena mogućnost da se vrate u svoje domove, koji nemaju objektivno ni uslova da kao pripadnici ove zajednice, kao ljudi koji imaju svoja zajamčena prava budu u situaciji da se vrate na svoja ognjišta.Niko ne pominje i brojne druge primere kršenja ljudskih prava ili pogoršanih međunacionalnih odnosa; to je nešto što sada objektivno postoji, a ne pominje se.
(Predsednik: Da li želite da koristite i narednih 10 minuta? Molim da se držite teme.)
Da. Sastavni deo ove povelje o ljudskim i građanskim pravima i pravima manjina jesu i manjinska prava. Postavlja se jedno logično pitanje - šta je to što naša zemlja nije normativno uredila, ili obrnuto - da li je prihvatila sva međunarodna dokumenta koja su vezana za položaj manjina i da li ih poštuje.
Kolega pre mene, a čini mi se i uvodničar, pomenuo je nekoliko međunarodnih dokumenata koji služe kao standard za uređenje pitanja prava položaja manjina. Tu je pomenuta i Okvirna konvencija o pravima nacionalnih manjina i mnoga druga međunarodna dokumenta.
Moramo reći, jer se to svesno zaboravlja, da je naša zemlja Srbija, SRJ, potpisala sve međunarodne dokumente koji regulišu položaj manjina. Znači, objektivno naša zemlja jeste prihvatila standarde vezane za manjinsku politiku, ali, nažalost, imamo jednu paradoksalnu situaciju - da se od nas traži, i to upravo od onih zemalja koje to nisu učinile, da mi primenjujemo ono što one negiraju.
Manje se zna da SAD, primera radi, ne priznaju nacionalne manjine, one priznaju samo etničke grupe, ali samo u meri u kojoj to ne dovodi u pitanje karakter sistema ili eventualno da se postave neka druga prava. Francuska ne priznaje manjine, niti je potpisala Okvirnu konvenciju o zaštiti manjina. Nemačka priznaje samo određene manjine, i to samo one koje su malobrojne, da bi što manji bio spektar prava i obaveza.
Znači, naša zemlja jeste prihvatila te međunarodne standarde i primenjivala ih. Ovde ima mnogo poslanika sa prostora AP Vojvodine koji mogu posvedočiti da li je ili nije u našoj zemlji taj korpus manjinskih prava primenjen.
Brojni su podaci koji vrlo taksativno govore šta je u protekloj deceniji učinjeno u poboljšanju manjinskih prava. Brojne škole, osnovne, srednje, mogućnost studiranja, otvaranje fakulteta na jeziku manjina, izdavačka delatnost, pravo u oblasti kulture, očuvanja jezika, sve je to nešto što objektivno doprinosi zaštiti pripadnika manjina. Na Kosovu i Metohiji je naravno bilo toga, ali imali smo jedan paradoksalan slučaj - da su pripadnici manjina krajnje selektivno koristili ta svoja prava.
Postavlja se jedno logično pitanje, šta u ovoj povelji nedostaje ili da li ima u ovoj povelji nešto više u odnosu na ono što je bilo ranije da bi se mogao dokument oceniti kvalitativnim. Da li pripadnici manjina u ovoj zemlji imaju međunarodnim dokumentima zagarantovana prava? Imaju. Da li ih koriste? Da. Da li su zadovoljni? To je već subjektivno pitanje.
Pre neki dan je na severu Vojvodine potpisan jedan protokol o saradnji devet opština po nacionalnom ključu. Postavlja se jedno logično pitanje - šta je to što pripadnici mađarske nacionalne manjine nemaju kao pravo ili šta je to što građani Srbije i ostali imaju, a što pripadnici mađarske nacionalne manjine nemaju, da postoji potreba da se njihov položaj i pravo unapredi posebnim protokolom? Ako je osnov za zaključenje protokola isključivo nacionalni, onda to, izvinite, nije nešto što može doprineti razvoju ove zemlje, poboljšanju odnosa u Vojvodini, a kamoli nešto što može koristiti budućnosti.
Ovo govorim i u kontekstu izjava koje se mogu čuti čak i od čelnika ove vlade, i čak u današnjim novinama resorni ministar kaže - Vojvodina država. Ako će Vojvodina biti država, onda ovaj protokol objektivno jeste korak ka daljem cepanju Srbije i nazovi države.
Niko ne govori o zloupotrebi manjinskih prava i niko ne pominje prava ljudi koji nemaju mogućnost da se vrate. Niko ne govori o pravima Srba, Goranaca, Roma i o svemu onome što se zbivalo u protekle dve godine. Zašto? Zato što se objektivno sve to želi zaboraviti. Ima možda još nedostataka koje ovaj dokument objektivno sadrži, ali mislim da je najveći nedostatak ovog dokumenta upravo u tome što ne sledi ceo sadržaj Okvirne povelje za zaštitu nacionalnih manjina, ne sadrži nijednu odredbu vezanu za obaveze pripadnika manjina.
Ovo ne govorim slučajno. Mi smo, nažalost, imali to gorko iskustvo da su pripadnici manjina zloupotrebljavali manjinska prava i kao pripadnici manjina ponašali se krajnje loše prema pripadnicima većinskog naroda i prema državi.
Najeklatantniji primer takvog odnosa su pripadnici albanske manjinske zajednice i njihovo ponašanje 90-tih godina u Srbiji i SRJ, kada su, ostvarajući neke druge interese, a sada se vidi i koje - stvaranje etnički čistog prostora i nezavisne države i verovatno stvaranje neke nove albanske države na Balkanu - krajnje selektivno koristili ono što im je država obezbeđivala. Tada je postojala i mogućnost, a oni su to oberučke koristili, da nabavljaju određena dokumenta, da koriste putne isprave ili slično, ali zato nisu želeli da ispunjavaju obaveze prema državi, nisu želeli da služe vojni rok itd.
Ovo pominjem iz prostog razloga što Okvirna konvencija o pravima manjina sadrži pasus koji je pročitao i moj kolega Pelević, a koji sadrži vrlo precizno određenje da pripadnici manjina pored prava imaju i obaveze, a te se obaveze mogu svesti na četiri: da poštuju nacionalno zakonodavstvo, zakonodavstvo države u kojoj žive; da poštuju prava drugih građana, i onih građana koji su pripadnici većine, ali i drugih građana koji su pripadnici određenih manjinskih zajednica; da poštuju teritorijalni integritet i nacionalni suverenitet države.
Mislim da je najveći minus ovog dokumenta upravo u tome što ne sadrži i ovo određenje. Zašto ovo kažem? Imamo, nažalost, u protekle dve godine mnogo primera baš na polju manjinske politike, koji se svesno prećutkuju, jer se naravno ne želi menjati nametnuta loša slika o prethodnim godinama, niti se želi promeniti tu bilo šta ili reći da je u prethodnom periodu manjinska politika bila dobra.
Mislim da je ministar za manjinska pitanja sam priznao da je na području Novog Pazara u protekle dve godine bilo više incidenata nego u 10 godina pre toga, što govori o pogoršanim međunacionalnim odnosima. Logično je da se to stavlja u drugi plan i da se pokušava objasniti nekim drugim razlozima, ali pošto je čovek ministar on ne može da kaže, što je i tačno, da mi nemamo međunarodna dokumenta koja to pokrivaju.
Ima i brojnih drugih primera koji govore da manjine ne smeju zloupotrebljavati manjinska prava, da treba da imaju sva prava koja im omogućavaju očuvanje manjinskih posebnosti, ali da pre svega manjine jesu pripadnici ove države, da su državljani ove države i da treba da poštuju ta osnovna ljudska prava i slobode.
Dakle, kada se pogleda ceo ovaj dokument on jeste objektivno jedan spisak lepih želja, popis prava koji je sadržan u nekim međunarodnim dokumentima. On objektivno jeste nešto što naša zemlja ima, ali tu, sem jednog ili dva elementa, nije napravljen radikalno neki novi pomak. Čak mislim da u oblasti manjinskog pitanja on predstavlja korak nazad, da sadrži brojne slabosti koje se objektivno ne mogu opravdati. Možda će se pokušati da se one u nekom budućem periodu kroz razne zakonske akte, dokumenta prikriju, ali je činjenica da dokument nije konzistentan, da je objektivno površan, da nije rešio sva pitanja, odnosno da je neka pitanja ostavio za kasnije.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Hvala, završavam. Dakle, dokument koji se danas nalazi na dnevnom redu Skupštine jeste samo jedan spisak lepih želja, bez objektivne vrednosti, iz prostog razloga što je ogroman broj tih odredaba već sadržan u dokumentima Srbije. Više SRJ ne postoji, vi ste je ukinuli, ali postoji u dokumentima Republike Srbije, u međunarodnim dokumentima koje smo prihvatili. Ovo je objektivno samo jedan dokument koji treba da zamaže oči i da služi kao jedna šarena laža, kao i svi drugi dokumenti koji su usvojeni unutar ove priče o državnoj zajednici Srbija i Crna Gora i njenom postojanju.

Za reč se javio narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre da odmah konstatujemo da nas je Narodna skupština, kao što nam to čini uvek kada imamo neki ozbiljniji predlog zakona pred sobom, ponizila na taj način da ste skoro svi ovaj tekst dobili jutros na ulasku u salu Narodne skupštine Republike Srbije. To je akt diskriminacije narodnih poslanika.
Znači, samo vi koji učestvujete u izradi povelje imate pravo godinu dana da je pišete, da javnost sporadično sazna o tome šta radite i kako teku vaši dogovori, a mi koji treba o tome da odlučujemo dobićemo tekst tako da ne stignemo da ga pročitamo, pa kada izađemo za govornicu da predsednik Narodne skupštine odmah kaže - ne govorite o temi. Možda predsednik Narodne skupštine zna ovaj tekst napamet, pa može da govori o temi, ali bih je pozvao da ovde govori 20 minuta i da je vi iz DOS-a opominjete kada god ne govori o temi, da vidite koliko bi puta uspela da ostane u temi. Moguće je da to može predsednik Narodne skupštine.
(Predsednik: Kako bi bilo da se vi vratite na temu dnevnog reda?)
Da se odmah razumemo, ovo nije nikakva novina, ovo ne ide ni korak dalje od postojećeg Ustava i ima sudbinu izmena Ustava Republike Srbije, za koji nam niko ne reče zašto ne valja, samo nam rekoše da mora hitno da se menja. Tako i ova povelja o ljudskim i manjinskim pravima, kao da manjinska prava nisu ljudska, i nju isto moramo da promenimo, a o njoj ne sme da se kaže ništa što nije po volji onoga ko sednicu vodi.
Član 4. - odredbe ove povelje ne mogu se tumačiti tako da podrazumevaju pravo na ukidanje ovom poveljom zajamčenih prava ili na njihovo ograničenje, u većoj meri od one koja je propisana Ustavnom poveljom ili ustavima država članica. Već u članu 4. vi kažete da će ustavi država članica moći da odstupe od ove povelje toliko koliko to ustavi budu propisali. Pitanje je zašto se onda ova povelja propisuje, zašto ustavi država članica to nisu regulisali.
Dalje, u članu 5. kažete - zajamčena ljudska i manjinska prava mogu se ograničiti pod određenim uslovima, čak i zakonom koji ima opštu primenu, a u članu 57. kažete da dostignuta prava uopšte više ne mogu da budu smanjivana. Otkud onda pravo da budu umanjivana članom 5?
Član 6: "Po zvaničnom proglašenju ratnog ili vanrednog stanja, ako je opstanak državne zajednice ili države članice ugrožen, dozvoljene su mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajamčenih ovom poveljom i to samo u onom obimu u kome je to nužno u datoj situaciji".
Podsećam vas, pre nepune četiri godine smo imali rat na teritoriji SRJ. Ko je od vas ostao miran, dok ste bili u opoziciji, i nije neprekidno i svakog dana upozoravao kako se krše ljudska i manjinska prava, iako je zemlja bila u ratnom stanju? Sada, kada očekujete da vi budete na vlasti kad izbije neki rat, predviđate da ograničite prava u meri u kojoj vi smatrate da je nužno, pa čak u stavu trećem kažete: "Odluka o odstupanju od ljudskih i manjinskih prava u slučaju proglašenja ratnog stanja donosi se uz saglasnost nadležnih organa država članica".
Sada vas pitam koji su to nadležni organi država članica, ako se već konstatuje da Skupština Srbije i Skupština Crne Gore ili Skupština Srbije i Crne Gore nisu u mogućnosti da se sastanu. Kažete da odluku donosi Savet ministara. Sad me interesuje koji je to nadležni organ u državi članici koji će dati saglasnost da se smanje ljudska i manjinska prava?
Članovi 7. i 8. su mogli da budu jedini članovi ove ustavne povelje.
Razvezali ste priču, pišete o svemu i svačemu, a u članu 7. kažete: "Ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, kao i međunarodnim ugovorima koji važe u državnoj zajednici zajemčena su ovom poveljom i neposredno se primenjuju".
Član 8: "Nije dopušteno ograničavanje ljudskih i manjinskih prava zajamčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, međunarodnim ugovorima koji važe u državnoj zajednici i zakonima i drugim propisima na snazi, pod izgovorom da ona nisu zajamčena ovom poveljom ili da su zajamčena u manjem obimu".
Šta će nam drugi tekst? Što posle razrađivati tekst koji se garantuje međunarodnim obavezama? Što niste samo napisali da Republika Srbija, odnosno državna zajednica Srbija i Crna Gora nema svoju povelju o pravima, primenjuje opšteprihvaćenu, primenjuje okvirnu konvenciju i sva pravila doneta u međunarodnoj zajednici, i po tome mogu da se donesu i zakoni i sve dalje da se razrađuje.
Pravo na život - član 11. stav 2: "Zabranjeno je kloniranje ljudskih bića". Zar niste mogli da napišete neku lepšu rečenicu? Time će da se pohvali neko pred svetom i da kaže - mi zabranismo kloniranje ljudskih bića.
Član 12. stav 2. direktno krši prava jedne manjine koja, nažalost, postoji i u Republici Srbiji. Kaže: "Niko se ne sme podvrgnuti mučenju". Gde su ovi vrli pravnici, kako ovo tumače? Znači, nema mazohista u Republici Srbiji, jer se takvi podvrgavaju mučenju. Vi ne kažete da niko ne sme nekoga da podvrgne mučenju, nego kažete da niko ne sme da se podvrgne mučenju. Šta ako on hoće da se podvrgne mučenju, šta ako hoće da se obesi? To samo govori o pismenosti onih koji pišu zakone i o pismenosti onih koji provode dane i noći raspravljajući, tobož, o tome.
Otkud ova diskriminacija u članu 15, da policija ponovo može 48 sati da pritvori lice bez branioca, bez izvođenja pred sud. Pa, mi smo to u Saveznoj vladi, ministri SRS, jedva uneli u predlog zakona. Taj zakon je donet u Skupštini Savezne Republike Jugoslavije, da niko ni minut ne sme da bude izložen samo policiji. Godinu dana nam je trebalo da slomimo otpor policije i da se ustanovi da čim je čovek pritvoren odmah ima pravo na advokata i odmah se izvodi pred sudiju, a vi ponovo vraćate pravo policiji da 48 sati drži čoveka. To je ljudsko pravo koje vi uvodite sada u 21. veku.
Član 16. stav 3. ponovo smanjuje prava i kaže: "Zakonom se određuju slučajevi u kojima interes pravičnosti zahteva da okrivljeni dobije branioca po službenoj dužnosti, ako nije u mogućnosti da nadoknadi usluge branioca". Do sada nije postojao uslov pravičnosti, nego je onaj ko nema materijalnih sredstava da sebi obezbedi branioca dobijao odmah branioca po službenoj dužnosti. Sad mora da dokazuje da će time biti obezbeđena pravičnost.
- Pravo na pravno sredstvo. Gde vam je ovde pravo na zaštitu pred sudovima van zemlje, sudovima drugih država, tzv. međunarodnim sudovima? Da li građanin Srbije ili ove državne zajednice ima pravo da mu država pomaže i kad se spor vodi u inostranstvu, ili zbog Haškog tribunala to namerno izbacujete? Računate da niko od vas neće biti tamo. Varate se, samo što će vas da vode i da kmečite i da drečite.
(Predsednik: Da li želite da koristite narednih 10 minuta?)
Da. Član 25: "Jemči se pravo na sklapanje braka na osnovu slobodno datog pristanka budućih supružnika". Gde su vam ovde polovi, gde su ovde ljudska bića? Šta ako neko hoće da sklopi brak sa životinjom, pa ona kaže "me", a on kaže "da", pa je slobodno izražena volja budućih supružnika? Šta ako krenete da venčavate pripadnike istog pola i sklapate brak u kome biološki ne može da bude dece? Da li je to uvod u to? Da li ste pitali građane Srbije je lÄ hoće to, je lÄ hoće da preskaču vekove svog vaspitanja, svoje civilizacije i da uskaču u Evropu? Gde vam je ovde pravo na narkomaniju? To je već garantovano u pola evropskih zemalja.
Ne stigoh jutros, imalo bi na svaki član.
Zašto ste izbacili obavezu sredstava informisanja koja se finansiraju iz javnih prihoda ili iz obavezne pretplate da blagovremeno, objektivno, nepristrasno informišu građane? To je onaj diktatorski ustav imao. Možda nije poštovano, pitanje je i od ovoga što je ovde napisano šta će biti poštovano, ali zašto bar nije napisano. Gde je obaveza Radiodifuzne ustanove Srbije da objektivno, pravovremeno informiše građane Srbije o događajima? Ukinuo je komitet, Beba Popović, sekretarijati za informisanje.
Sloboda okupljanja - ubacili ste jedan deo rečenice koji može da omogući zabranu okupljanja, a posebno srpskih radikala, jer mi ćemo ubuduće da vam smetamo svojim javnim okupljanjima. Pokazali smo vam to u nedelju, brojnošću i masom. Kaže - sloboda okupljanja može se ograničiti ako je to neophodno radi zaštite prava drugih lica. Mi se okupljamo da srušimo Vladu, a vi ćete da kažete - ugrožavate pravo Vlade da i dalje vlada. Hoćemo da održimo skup protiv predsednika Vlade, a vi kažete - ugrožavate njegovo pravo da bude predsednik Vlade.
Gde vam je iskustvo iz vaših okupljanja? Mesecima ste blokirali saobraćaj i ugrožavali prava drugih i da li vas je neko sprečavao u tome? Nije, bogami, nego samo kada ste kontejnerima gađali policajce, a oni vam pokazali da su jači od vas. Za sve ostalo ste išli, duvali, zviždali, lupali i niko vas nije u tome sprečavao. Imali ste podršku SRS; kada su izvršili napad na prostorije DS-a mi smo prvi reagovali i rekli da to nije dozvoljeno, ili na prostorije Nove demokratije - mi smo reagovali i rekli da to nije dozvoljeno. Nije nam padalo na pamet da učestvujemo u zabrani vašeg okupljanja, posebno zato što ste bili u pravu.
"Organizacije čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, ukidanje zajamčenih ljudskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje mogu se zabraniti odlukom nadležnog suda". Zašto niste napisali - mogu se zabraniti odlukom nadležnog suda, u skladu sa zakonom. Šta to znači? Može da se sastane preki sud noću i da zabrani neku političku organizaciju, zato što je to vama po volji. Gde je tu postupak? Gde je procedura? Gde je dokazivanje? Vi ste zadržali član 19 - svako je nevin dok se njegova krivica ne dokaže. Ovako, odlukom nadležnog suda zabranjuje se politička stranka. Valjda u skladu sa zakonom i odlukom nadležnog suda.
Član 35, opasan član; da li ste vi o tome razmišljali? Koliko zemalja u svetu, koje imaju slobodni vizni režim ulaska, dozvoljava da dete rođeno na teritoriji države automatski dobije državljanstvo? Mi smo država koja nema vize prema stranim građanima, ima slobodan režim, ne proverava se u kom mesecu trudnoće je žena koja stiže na granicu. Ona ulazi u zemlju i, daj bože, porodi se i rodi zdravo dete, jedno, dvoje, troje; obično te što će tako da ulaze po tri - četiri će da rađaju. Odmah postaju državljani bez propitivanja o državljanstvu roditelja.
Još jedna stvar: ako će to da važi i retroaktivno, koliko će Albanaca steći državljanstvo čim stupi na snagu ova povelja? Ko će to da im daje izvode iz matične knjige rođenih, a Srbija da proveri jesu li verodostojni izvori; KFOR, UNMIK, njihovi organi lokalne samouprave, to je na lokalnoj samoupravi matični ured. Dobićete 500.000 izvoda iz knjiga rođenih za decu ili za odrasle koji će odmah postati državljani Srbije i državljani Srbije i Crne Gore, a vi znate da su automatski ta dva državljanstva vezana. Ili ne mislite više na Kosovo i Metohiju? To nam objašnjenje duguje vrli predlagač.
"Državljanin može biti izručen u skladu sa međunarodnim obavezama državne zajednice". Kako se preuzimaju međunarodne obaveze? Istovremeno sa pravima. U kojim smo mi to međunarodnim organizacijama član? Odmah preuzimate obaveze, a članstvo, to vam je rečeno, 2013, 2014. A koliko će nas onda biti živo? Mi sada odlučujemo o sudbinama ljudi. Potpuno poništavamo državnost i suverenitet Srbije, odnosno ove kvazidržave Srbije i Crne Gore i prihvatamo supremaciju svega što se u svetu napiše i donese kao odluka protiv interesa srpske države i srpskog naroda. Ne lupaj, ti znaš šta je Belorusija.
Ovo je sramotni član: "Svako ko je prinudno raseljen u okviru teritorije Srbije i Crne Gore ima pravo na delotvornu zaštitu i pomoć, u skladu sa zakonima i međunarodnim obavezama Srbije i Crne Gore". Zar će nas međunarodne obaveze da teraju kako da se ponašamo prema Srbima koji su pobegli iz Srpske Krajine, Republike Srpske i sa Kosova i Metohije? Zar to nije naša obaveza, šta će nama međunarodna? Još će neko da kaže - ne mogu da pružim pomoć, nije u skladu sa međunarodnom obavezom koju je prihvatila Srbija i Crna Gora.
Ovo je deklaracija o pravu na rad, a o tome neću da pričam.
Član 45. stav 1. i 2. su u koliziji. "Svako ima pravo na zaštitu zdravlja", a u stavu 2. kaže se da pravo na zdravstvenu zaštitu imaju deca, trudnice i stara lica. Otkud to ograničenje? Ako svako ima pravo na zaštitu zdravlja, nema više ograničenja. Svako, pa i trudnica, dete, i staro lice, i nezaposleni, i zaposleni. Šta ćemo sa odraslim čovekom koji ne ostvaruje pravo po drugom osnovu? Mrdate glavom. Čitao sam ja ovo na brzinu, ali sam shvatio. Otkud sada to? Po nekom osnovu mora da ima pravo na zaštitu zdravlja, ako ni po čemu, onda po Ustavnoj povelji.
"Neće se smatrati diskriminacijom", član 49. stav 3, "oni propisi, mere i akcije koje su usmerene na obezbeđivanje prava pripadnika nacionalnih manjina, kada se nalaze u nejednakom položaju, da bi im se omogućilo puno uživanje prava pod jednakim uslovima". Molim vas, ko će preduzimati te mere i akcije? Lokalna samouprava? Organizacija nacionalnih manjina? Državni organi? Međunarodna zajednica? Vojska? Policija? Sudstvo? Ko? Ko to ima pravo na mere i akcije za koje tvrdi da se sprovde u cilju dovođenja u ravnopravan položaj nacionalnih manjina?
Ne znam kako ćete zakonima sve ovo regulisati, ali pravo na upotrebu svojih simbola na javnim mestima manjinama treba omogućiti, uz obavezno isticanje simbola države, a ne kao u Bujanovcu. Da li je to pravo Albanaca u Bujanovcu da istaknu albanske simbole? Jeste, ali tu mora da stoji srpska zastava. Ako nema zastave države, neće biti ni zastave pripadnika nacionalnih manjina, ili se ja baš ništa ne razumem.