Uvažene kolege poslanici, građani Srbije, ja ću biti zaista kratak, jer imam razloga da drugačije pristupim ovoj povelji o građanskim i manjinskim pravima, jer dolazim iz jedne od onih devet opština koje se udružuju. Zna se zašto, samo mi to kao nećemo da shvatimo. Dolazim iz opštine gde se, moram da kažem, krše prava građana, a da bih bio tačan i precizan navešću vam primer.
Opština iz koje ja dolazim, Mali Iđoš, konkretno broji tri naselja: Feketić, Lovćenac i Mali Iđoš. Iđoš je maltene čisto mađarsko naselje, Lovćenac je čisto srpsko-crnogorsko naselje, a u Feketiću je 60%-70% Mađara i 30% Srba. Odbornici u Skupštini opštine Mali Iđoš ne mogu po izbornoj volji građana da učestvuju u radu, da bi bili poštovani, jer jednostavno su pokradeni.
Naselje Lovćenac je preduzelo mere i traži izjašnjavanje referendumom da se izdvoji iz te opštine, jer ne može da trpi teror. To su ta manjinska prava koja oni imaju. Manjinska prava mi nemamo, mi smo ugroženi. Još jedan primer: "veliki vođa" te nacionalne manjine (koju ne osuđujem, jer građani su ispravni, nego nisu njihovi lideri koji to rade), potpredsednik Vlade - pre izvesnog vremena svi lokalni mediji u Subotici
su objavili da je jedan portir dobio otkaz samo zato što mu se nije obratio na mađarskom, jer nije znao.
To su ta prava i zato im treba dati veća prava nego nama. Tako mi živimo u Vojvodini, u tih devet opština, a vi iz Srbije to ne znate. Znate. Znate još nešto, u Vojvodini je 70% Srba, a Skupština Vojvodine nažalost predstavlja neverovatnu sliku: preko 60% poslanika u Skupštini Vojvodine su nesrbi. To su takođe ta njihova prava koja su ugrožena.
Kao pripadnik Socijalističke partije, na čijem je čelu veliki čovek, veliki junak, Srbin Slobodan Milošević, tvrdim odgovorno, smejte se, da su sva građanska prava u ovoj zemlji svima bila jednaka, po najvećim standardima Evrope. Koja su dodatna prava koja im treba dati, samo zato da bi poslužila za cepanje države? Hoće se federalizacija Srbije i zbog toga ti glasovi trebaju, zbog toga ti ljudi treba da sede u Vladi, u Pokrajini i svuda. Ako to ne shvatimo danas, shvatićemo jednog dana. Šiptari su krenuli sa puškom da urade to, oni puze ka cilju, ali puze mudro.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, a zatim narodni poslanik Rade Bajić.

Poštovane kolege narodni poslanici, dobili smo Povelju o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Kažu da je ova povelja uslov za integraciju u Evropsku zajednicu i da su koristili tekst međunarodne povelje pri izradi ove naše povelje.
Moram da konstatujem da je ova povelja urađena na brzinu, štura i nepotpuna, tako da nedovoljno štiti kako prava nacionalnih manjina, tako i ljudska prava, a naročito prava većinskog naroda u Srbiji. Jedino ispravno rešenje danas bi bilo da se vrati ova povelja na doradu.
Termin ljudsko pravo je danas, a pogotovo u poslednjih deset godina, termin koji se najčešće koristi. Bilo bi lepo da se koristi kao namera boljitka za sve ljude, za kompletno čovečanstvo, ali nažalost to je termin koji služi da se pod nekim izgovorom o navodnoj ugroženosti ljudskih prava, a pre svega američkih ljudskih prava, u čemu su oni jedino iskreni, sprovodi globalizacija novog svetskog poretka.
Da bi zaštitili neka navodno ugrožena ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji snage novog svetskog poretka bombardovale su 78 dana i noći neprekidno, pri čemu su nam nanete ogromne ljudske i materijalne žrtve. Posledica tog bombardovanja je Rezolucija 1244 i Kumanovski sporazum, okupacija Kosova i Metohije i prisustvo 55.000 vojnika i policajaca KFOR-a i UNMIK-a.
Šta je posledica? Kakvu su nam demokratiju doneli navodni mirovnjaci na Kosovu i Metohiji? Kakva su danas ljudska prava i građanske slobode na Kosovu i Metohiji? Gde su sada nevladine organizacije i zašto ne reaguju? Zato što nisu ugroženi američki interesi. To što je izvršen neviđen egzodus nad srpskim narodom i svima onima koji nisu Šiptari nije kršenje ljudskih prava i građanskih sloboda. Kršenje ljudskih prava i građanskih sloboda mora se garantovati samo za one koji su poslušni, za one koji žele da služe novom svetskom poretku i mondijalistima.
Inače, ovaj predlog ima mnogo stvari koje su u suprotnosti sa Ustavom i u kojima stoji, a evo primer člana 1. - ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno. Svako ima obavezu da ga štiti, osim ako se ne radi o Srbinu na Kosovu i Metohiji.
Dalje, član 14: "Svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost". Ponovo samo ne za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Uhapšeno lice se mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati izvesti pred sud, što je suprotno sa postojećim zakonima, gde se mora odmah izvesti iz pritvora, jer samo sud može da odredi pritvor.
Zatim, neka posebna jemstva. Zakonom se određuju slučajevi u kojima interes pravičnosti zahteva da okrivljeni dobije branioca po službenoj dužnosti ako nije u mogućnosti da plati branioca. Imali smo praksu na Kosovu i Metohiji da je na stotine nevinih Srba optuženo i držano od godinu do dve i tri godine u zatvoru, bez ikakve krivice, a onda pušteno. Nešto slično vi u ovoj povelji stvarate, da bi moglo tako i na široj teritoriji, a ne samo na Kosovu i Metohiji, da se radi.
"Niko ne može dva puta biti kažnjen za isto delo". Ima više slučajeva u kojima je ovaj član u suprotnosti sa onim što se dešava u praksi.
- Verske zajednice. Zašto se ne izuzmu verske sekte koje su veliko zlo za svaki narod i za svaku državu?
- Pravo na slobodne izbore. Tu je trebalo da dodate stav tri, koji kaže da član 33. ne važi kada je DOS na vlasti, a predsedava Skupštinom gospođa Nataša Mićić. Inače, sad bi bili u jednoj predizbornoj kampanji za predsednika Srbije, jer su ovde građanima uskraćena prava da biraju i da budu birani.

Reč ima narodni poslanik Rade Bajić, a sledeća prijavljena za reč je narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Poštovani narodni poslanici, pred sam početak ili u toku sednice, da tako kažemo, dobili smo povelju o ljudskim i manjinskim pravima. Vrlo je neozbiljno što je tako kasno dostavljen materijal o kome ne može da se diskutuje, po principu uzmi ili ostavi. Niti možemo stavljati neke zvanične primedbe, niti ga možemo menjati. Naravno, svako od nas može da govori o ovim stvarima; svako ko dolazi iz multinacionalne sredine može da govori o pravima nacionalnih manjina, jer i sam živim među tim nacionalnim manjinama.
Zaista, što se tiče prava nacionalnih manjina u ovoj zemlji, mislim da nije bilo zemlje gde je dostignut veći nivo u davanju prava nacionalnim manjinama. Oni koji su nam prigovarali, pogotovo u ovih zadnjih trusnih deset godina, kad su u pitanju nacionalne manjine, imali su zaista dvostruki aršin. Zbog tih, navodno, povreda nacionalnih prava su oni izvršili bombardovanje, a sad vidimo šta znači kad se ta prevelika prava daju nacionalnim manjinama. Imamo jug Srbije.
Nažalost, iz ove zemlje, možda i iz ove sale, bilo je ljudi koji su prizivali i pozivali međunarodnu zajednicu zbog kršenja ljudskih prava nacionalnih manjina, a sada se isti zalažu da se u korenu saseku takvi pokušaji terorista na jugu Srbije. Kad je SPS i prethodna vlast pokušala na Kosovu da to uradi, svim političkim sredstvima, onda to nije bilo politički, nismo znali politički i nismo znali upotrebiti sva politička sredstva. Danas se došlo u situaciju da se protiv terora zaista mora odgovoriti na adekvatan način.
Ova povelja o ljudskim pravima, pored toga što se amandmanski ne može ništa učiniti, ima nekoliko odredaba i članova koji su direktno protiv ove zemlje i protiv građana ove zemlje. Pomenuću samo neke članove.
Recimo, član 28. - priznaje se prigovor savesti. Ovo je zemlja, kako je rekao jedan govornik, na trusnom području, na području gde se ukrštaju putevi svih sila. U ovim uslovima se može desiti da se nijedan pripadnik nacionalne manjine ne odazove, recimo, u vojsku. Zar se ne treba danas organizovati? Jednostavno, ako se jave takvi slučajevi, kao što je jug Srbije, zar se ne mogu pozvati narod ili građani ove zemlje da brane taj deo zemlje? Mislim da je ovaj prigovor savesti neprihvatljiv u ovom trenutku i u ovim uslovima.
Kaže se da se rođenjem deteta priznaje državljanstvo. U normalnim uslovima da, ali da li znate da je u zadnje dve godine, a znate sigurno, preko 200.000 Albanaca iz Albanije došlo u ovu zemlju. Koliko se rodilo dece za dve godine? Sigurno 100.000. Znači da imamo još 100.000 državljana koji su protiv ove zemlje i koji su pristalice separatizma. Sutra će to biti jedna vojska. Jednostavno, i ovoga puta izgleda kao da se mi potpuno odričemo Kosova i naše zemlje, jer ovako nešto danas usvojiti, praktično, to je odsecanje jednog dela teritorije ove zemlje.
U nekim članovima kažete da se mora poštovati pravo na život, pravo doma, pravo na imovinu. Šta ćemo sa onih 150.000-200.000 ljudi koji su proterani sa Kosova, šta ćemo sa pedesetak hiljada stanova i imovinom koja je uzurpirana, zauzeta, oduzeta? Kako će ovaj zakon stupiti na snagu kad ti ljudi budu tražili da se vrati njihova imovina i da se vrate na svoja ognjišta.
Kažete - pravo na rad; zagarantovano je pravo na rad, čak i pravo na izbor profesije i rada. Mi ovde donosimo zakone koji su apsolutno protiv radnika i protiv prava na rad. Privatizacijom otpuštamo hiljade i hiljade radnika, bez ikakvog socijalnog programa i ostavljamo ih na ulicama, a ovamo kažemo da im je zakonom zagarantovano pravo na rad, socijalnu zaštitu i čak pravo na izbor rada.
- Sloboda medija. Apsolutno sam za i svako je za slobodu medija, ali šta imamo u zadnje dve godine. Nema slobode medija kad je sve pod cenzurom, a zabranjena je, kao, cenzura. Zar se može desiti da neko iz opozicije, u meri koja je dostupna pripadnicima vlasti, bude na televiziji? Naravno da ne može.
Ranije je opozicionih listova bilo više nego režimskih listova; oni su se maksimalno svaki dan, što kažu, drvljem i kamenjem obarali na vlast. Danas se takve informacije ili takvi prigovori ne mogu ni pojaviti.
Još nešto, ako već dajemo nacionalnim manjinama prava, da li imaju nacionalne manjine obaveze. Osnovno je da te nacionalne manjine poštuju nacionalno zakonodavstvo, da poštuju prava drugih građana, da li većinskih ili manjinskih, svejedno, da poštuju teritorijalni integritet i nacionalni suverenitet.
Svedoci smo da su baš na teritoriji Srbije građani koji su nacionalna manjina, ali su u većinskom delu, izvršili takoreći otcepljenje i danas hoće svoju državu na teritoriji Srbije. To je to što smo mi davali sva prava, a drugi su nam jednostavno krojili kapu i govorili su da mi čak ne poštujemo ni osnovna prava. Danas vidimo kakva su prava kod njih i kako oni postupaju kad se ugrozi njihova teritorija.

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić. Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Dragan Todorović. To je poslednji prijavljeni za reč. Poslanička grupa SRS ima deset minuta.

 Gospođo predsedavajuća, iskoristiću deset minuta, iako ste uskratili mogućnost mojim kolegama, gospodinu Mirčiću i Kesejiću da govore, jer su bili odsutni iz sale u trenutku kada ste ih prozivali, a veoma su se ozbiljno pripremali za ovu diskusiju. Očigledno vam se žuri. Na taj zaključak me navelo i to što ste i gospodinu Šandoru onemogućili da govori, iako sam ubeđena da se on baš nije bogzna kako za ovu temu pripremao.
Dame i gospodo, da imamo ustav ne bi nam trebala ova povelja. Rasturili smo zajedničku državu, umesto ustava imamo neku ustavnu povelju, a ta ustavna povelja nas opet obavezuje da donesemo jednu drugu povelju, ne znači da će biti i poslednja, o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Sam naziv na neki način govori o kršenju ljudskih prava, jer potencira manjinska prava, kao da pripadnici manjina nisu ljudi. Mogao je da se nađe neki srećniji naziv ove povelje.
Upravno zbog toga što se radi o ustavnoj materiji i zbog ozbiljnosti ove materije nije bilo u redu, ja to moram još jednom da potenciram, da poslanici u toku jutra, odnosno pred samu sednicu dobiju materijal da se ozbiljnije njime pozabave. Očigledna je namera skupštinske većine da rasprava ne traje dugo. Obezbeđena je poslanička većina za izglasavanje Povelje i treba samo preko toga preći, jedna tačka dnevnog reda manje.
Bez obzira na to, uspela sam da uporedim sve ove norme u povelji sa normama iz bivšeg Ustava SRJ, još uvek važećeg Ustava Republike Srbije i da utvrdim šta to do sada nije bilo garantovano kao građansko pravo svih građana ove zemlje ili šta je to što manjine nisu imale, a pripadnici većinskog naroda, odnosno srpskog naroda jesu imali.
Došla sam do zaključka da su se 52 člana starog Ustava SRJ bavila ovim pravima, građanskim pravima. Sada ova povelja ima ukupno, čini mi se, 57 članova. Ubeđena sam da je nivo zaštite prava građana, pa i građana koji pripadaju nacionalnim manjinama, i do sada bio veoma visok, odnosno najviši po svim standardima i da su svi međunarodni ugovori koji se tiču ovih prava bili ugrađeni u građanska prava i norme koje su regulisale tu materiju u postojećim ustavima, i savezne države i Republike Srbije.
Osvrnuću se samo na nekoliko članova ove povelje koji su me posebno zaintrigirali. Dakle, neću ponavljati niti komentarisati one norme koje već postoje i koje su do sada važile. Jedna opšta opaska - moram da kažem da je jezik vrlo neprecizan i da su norme veoma konfuzne i više mi liče na neki loš prevod nekog stranog teksta, nego na nešto što je ova komisija zaista iz svoje glave i uradila.
U članu 6. se kaže: "Po zvaničnom proglašenju ratnog ili vanrednog stanja, ako je opstanak državne zajednice ili države članice ugrožen, dozvoljene su mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajamčenih ovom poveljom i to samo u onom obimu u kome je to nužno u datoj situaciji".
Mi, istina, nemamo proglašeno ratno ni vanredno stanje, ali još koliko prošle nedelje, Dušan Mihajlović je na Odboru za odbranu i bezbednost, sećate se, ukoliko ste bili prisutni ili ako ste mogli da dođete do te informacije, ako ste pogledali zapisnik, rekao da se očekuju nemiri od strane albanskih i šiptarskih terorista dole, ali da MUP nema sredstva da se suprotstavi tim napadima. Čović te iste teroriste naziva gangsterima i onda potpuno ostaje bespredmetna ova odredba Povelje o ljudskim i manjinskim pravima.
Član 30. govori o slobodi medija. Kaže se, između ostalog, da u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora nema cenzure. Doduše, zvanične institucionalne cenzure verovatno i nema ili bar ne znamo da ima, ali ima i pretnji i ucena, i kao posledica toga ima autocenzure. Jer, kako inače da protumačimo stav medija da je u nedelju na mitingu SRS bilo između deset i petnaest hiljada ljudi, a bilo je preko 100.000 ljudi. Bilo bi verovatno i milion ljudi, samo da smo pozvali narod na rušenje Vlade Srbije.
Član 38. - pravo na utočište u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora; u stavu 2. se kaže da svako ko je prinudno raseljen u okviru teritorije Srbije i Crne Gore ima pravo na delotvornu zaštitu i pomoć, u skladu sa zakonima i međunarodnim obavezama Srbije i Crne Gore. Ova odredba, gospodo, krajnje je necelishodna i maliciozna. U ovakvom jednom aktu, a ponovo ponavljam da je ovo ustavno - pravna materija gde se govori o opštim pravima građana, ne treba potencirati i dodatno izdvajati raseljena lica, jer to upućuje na zaključak da oni nisu dobrodošli i nemaju ista prava kao svi drugi građani ove države.
Član 40. - pravo na rad. Zaboravili ste ovde, gospodo, zaštitu za slučaj nezaposlenosti. Toga je bilo do sada u Ustavu SRJ.
Član 45. - pravo na zdravstvenu zaštitu. Zaboravili smo da svako mora da ima pravo na zdravstvenu zaštitu.
Član 50. - zabranjena je nasilna asimilacija pripadnika nacionalnih manjina. Nikada u istoriji srpskog naroda nije zabeleženo da je srpski narod i pokušao asimilaciju bilo kog drugog naroda. Srpski narod je uvek bio samo izložen genocidu. Danas pola miliona Srba živi u Srbiji, jer je moralo da napusti svoja vekovna ognjišta.
Član 52. - pravo na očuvanje posebnosti - pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na upotrebu svojih simbola na javnim mestima. Ne kaže se - uz simbole države, državne zajednice ili države Srbije, to će verovatno biti u ustavu republičkom ili u skladu sa zakonom, bar.
Zato ćemo imati opet onu pojavu koju smo imali u Novom Pazaru, da se vijori zastava sa ljiljanima, u Tutinu takođe. Imaćemo verovatno i očekujemo od Bele Tonkovića da će se i hrvatska šahovnica uskoro zavijoriti u Vojvodini i u Srbiji. Pravo na slobodu i na upotrebu svog jezika i pisma već imamo. Bošnjački jezik, čujemo da ga ima. Gospođa predsedavajuća i predsednik Skupštine vrlo često uvode neki novi govor u ovaj parlament.
Pravo na udruživanje, član 53. stav 2: "Organizacijama i udruženjima pripadnika nacionalnih manjina se priznaje posebna uloga u ostvarenju prava pripadnika nacionalnih manjina". Zaista ne znam šta to znači posebna uloga, objašnjenja nema i mogu samo da pretpostavim da je namera bila da kolektivna prava budu iznad pojedinačnih.
Toliko što se tiče samih odredaba ove povelje, s tim što je tčlan 57. član koji predstavlja posebnu opasnost, s obzirom da garantuje stečena prava nacionalnih manjina. Ne zaboravite na situaciju koja je na Kosovu i Metohiji i koja su prava Albanci i Šiptari stekli na Kosovu i Metohiji; hoćemo li ta prava zadržati i nakon što jednog dana vratimo Kosovo i Metohiju pod suverenitet (nažalost, ne mogu da kažem više ni SRJ) Republike Srbije.

Pravo na repliku. Pre nego što vam dam reč, samo da kažem, pošto ste imali prigovor da ne postupam u skladu sa Poslovnikom, obzirom da vam nisam dala reč. Važi jednako za sve poslanike, znači i poslanike DOS-a i poslanike opozicije: ako poslanik nije u sali kada ga predsedavajući prozove, nema pravo da dobije nakon toga reč zato što se u skladu sa članom 89. Poslovnika pravi redosled prema tome koliko je velika poslanička grupa i da li je za ili protiv. Osnovni je red da neko ko se prijavio za reč bude prisutan u sali. Ovo ne  dajem vama objašnjenje, nego svim poslanicima. To je pravilo koje smo  poštovali i koje ćemo poštovati. Sada imate pravo na repliku, pošto ste spomenuti od gospođe Pop-Lazić.

Poštovane kolege, naravno da mislim da je to malo drugačije, jer tamo kaže, 90 i koji član, da se rasprava ne zaključuje dok god ima prijavljenih. Mislim da je Skupština za to da se priča u Skupštini, dvoje - troje više koji će govoriti, to nas ništa neće koštati. Želeo bih da repliciram koleginici koja je tu moju nameru da se prijavim, pa onda to što nisam govorio, shvatila onako kako ne treba.
Želeo bih da kažem nekoliko rečenica o ovom setu problema. Mislim da posle Zakona o pravima nacionalnih manjina, posle Okvirne konvencije Saveta Evrope koja je od septembra obavezna i za našu zemlju i posle ove povelje ulazimo u fazu kada prestaje problem pravnog normiranja prava pripadnika nacionalnih manjina.
Postavlja se osnovno pitanje - kako u stvarnosti ostvariti ono što je ovim aktima zagarantovano? To je zaista ključni i pravi problem. Ako bismo još ušli u fazu da decentralizujemo i na zdrav način regionalizujemo ovu zemlju, onda bismo ostvarivanje prava nacionalnih manjina mogli da svedemo na jedan mnogo prihvatljiviji i mnogo ubedljiviji nivo i da ga spustimo tamo gde taj problem može da se ostvari.
Za mene je pomalo neshvatljivo da pokrajinski sekretar govori o tome da se prava nacionalnih manjina ostvaruju na maksimalan način, da to jeste upisano u zakone koje imamo, ali da, recimo, još uvek izvod iz matične knjige rođenih ne može da se dobije i na manjinskom jeziku, čak i onda kad je onaj ko je rođen upisan u matičnu knjigu rođenih sedamdesetih godina, baš na mađarskom jeziku i po mađarskom pravopisu. Recimo, u opštini Subotica, kao što je slučaj sa dve ženske osobe. Ili, kada nemate još uvek račune za struju ili formulare za porez na manjinskom jeziku, a govorimo o tome, i pogotovu pokrajinski sekretar, da je sve u najboljem redu.
Prema tome, mislim da sve to treba ostvariti i na jezicima manjina i da se za to konkretno treba boriti, kada usvojimo sada ove tekstove.
Inače, mislim da bi u članu 16. umesto da svako ima pravo da u najkraćem roku podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten, bila bolja formulacija - na svom maternjem jeziku. Zatim, da treba u članu 23. izvršiti promenu Zakona o nasleđivanju, koji tamo kaže: "Onaj ko se nije odazvao mobilizaciji, ne može da nasleđuje".
Inače, mislim da je najbolja formulacija iz člana 47. koja pominje kolektivna prava manjina, a to je ono za šta se DZVM zalagala od početka svog nastanka, a to je politički subjektivitet i kolektivna prava manjina; to je jedan veći stepen prava koje je ova država spremna da prizna.
I naravno, mislim da u članu 52. treba izvršiti čitav niz konkretnih promena. To znači - promena zakona o obrazovanju, znači da treba obezbediti i mogućnost formiranja privatnih škola, i, recimo, Zakona o službenoj upotrebi jezika itd.
Završićemo sa ovom poveljom fazu pravnog normiranja, ali treba krenuti u konkretno ostvarivanje prava nacionalnih manjina, onako kako je to ovde zapisano.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, poslanička grupa SPS, koja ima na raspolaganju još devet minuta; ovo je poslednji prijavljeni za reč.