Reč ima narodni poslanik Zoran Ćirković, predsednik poslaničke grupe Nova Srbija.

Gospođo potpredsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, bio sam član Komisije koja je donela ovaj predlog zakona o načinu promene Ustava Republike Srbije.
U početku izražavam zadovoljstvo zbog efikasnosti u radu. Naravno, ovaj bi rok bio i skraćen da nije bilo više sile, odnosno tragičnog događaja, atentata na predsednika Vlade Republike Srbije.
Naravno, zadovoljstvo zbog tog roka ne delim u pogledu rešenja, u pogledu odredbi koje je ovaj zakon doneo.
Ono što je sigurno i što niko ne spori jeste činjenica da se Ustav mora promeniti. Rokovi su obavezujući iz razloga što je to i Ustavna povelja propisala. Ono što je najznačajnije, jeste da je postojeći Ustav anahron i da je posle petooktobarskih promena trebalo doneti ustav koji bi mogao da pospeši reforme.
Postoji nekoliko dilema, postoji nekoliko problema koji su otvoreni na ovaj način. Činjenica je da se mi zalažemo za diskontinuitet. To znači da su prethodna ustavna rešenja prevaziđena i da ćemo u najboljoj demokratskoj formi, da ne kažem tradiciji, pošto smo mi zemlja koja nema posebnu demokratsku tradiciju, doneti nova, na način koji bi najbolje mogao da odražava narodnu volju.
Iz tog razloga izražavam žaljenje što Komisija koja je donela ovaj predlog zakona nije imala sluha za jedno rešenje koje bi moglo da reši mnoge probleme. To je pitanje referenduma, odnosno pitanje referendumskog izjašnjavanja o Ustavu. Nova Srbija i ja kao njen predstavnik smo se zalagali za jedno malo originalno rešenje. Ono jeste dobro, jer u pravoj meri odražava volju naroda.
Zalagao sam se da građani Srbije učestvuju u kreiranju ustavnog teksta. Iz tog razloga sam predlagao našim vrsnim pravnicima da prosto identifikuju koje su to ustavne kategorije koje stvaraju određene dileme. Meni se čini da tu postoje tri pitanja koja su se mogla razjasniti na tzv. predreferendumskom izjašnjavanju.
Referendum ima smisla ako zakonodavcu ukaže na ono za šta se narod zalaže, ono što u tom momentu predstavlja narodnu volju.
Kad govorim o ove tri stvari, na Komisiji sam istakao, drago mi je što je te iste stvari primetio i uvaženi profesor Lilić. On treću stvar koju ću ja pomenuti nije pomenuo. Ja ću reći zbog čega mi se čini da sam u pravu, a ne on.
Smatram da su tri stvari nerazjašnjene. Prvo, pitanje državnog uređenja. Ako mi zaista shvatimo da je komunistička revolucija bila jedan nonsens u revoluciji, jedan incident, onda je stanje koje je nakon toga trajalo bilo incidentno stanje. To je prosto jedan režim koji predstavlja u srpskoj istoriji crnu rupu. To je ono što mi ne priznajemo. Diskontinuitet u tom smislu jeste da pitamo građane - da li se vama dopada da i dalje imate republiku, mada pre komunizma to niste imali. Ako građani kažu - to nam se dopada, to je činjenica koju moramo uvažavati.
U tom slučaju, ako bi se građani izjasnili za republiku kao oblik državnog uređenja, može se postaviti pitanje da li će se šef države birati posredno u parlamentu ili neposredno na izborima. To je potpitanje ovog pitanja. Znači, tek onda kada ustanovimo da je republika ono što građani Srbije preferiraju, to pitanje se postavlja. To pitanje je stvar ustavnog koncepta, a ustavni koncept kaže da li mi zagovaramo kancelarski sistem, tj. smatramo da je izvršna vlast ono što je dobro, ili zagovaramo predsednički sistem, kao što je to, recimo, u Francuskoj.
U zavisnosti od tog ustavnog koncepta bi se moglo otvoriti ovo pitanje. Ovo pitanje se ne otvara pre nego što utvrdimo na referendumu da li su građani Srbije za promenu državnog uređenja, jer smatraju da je postojeće nametnuto revolucijom i revolucionarnim nasiljem. Ja nemam nikakvih drugih saznanja o raspoloženju građana osim onoga što mi saopštavaju mediji.
U razgovoru sa svojim prijateljima stičem utisak da je monarhija ono za šta se građani Srbije zalažu. Ne tvrdim da je to tako, ali zašto ih ne bismo pitali. Ako ih pitamo, oni će reći, i kad nam kažu, onda znamo. Do sada sam u nekim anketama na televizijskom programu video da je veliki broj građana Srbije rojalistički raspoložen. Moguće je da su u tom momentu samo rojalisti smatrali da je potrebno da se jave.
Profesor Lilić kaže - čini mi se da su argumenti za republikanski oblik uređenja jači. Naravno, oni su jači republikancima, ali je monarhizam jači monarhistima. Prema tome, argumenti su nekima jači, a to zavisi od toga za šta su se opredelili. To je stvar o kojoj nećemo polemisati.
Druga stvar koja stvara određene dileme, i ne samo dileme nego, rekao bih, čak i konflikte u našem političkom životu jeste pitanje regionalizacije. Prateći ova četiri ustavna rešenja koja su u medijima objavljivana, vidimo da su tu stavovi podeljeni.
Neki se zalažu za 12 okruga, srezova ili pokrajina, nije važno, a neki se zalažu za šest. Ne znam šta je tu prava mera. Hajde da pitamo građane šta oni misle da je dobro.
Treća stvar je pitanje državnih simbola. To pitanje sam postavio na prvoj konstitutivnoj sednici ovog saziva, već 2001. godine u mesecu januaru. Sada opet izražavam žaljenje, zbog čega ovaj žalosni amblem Đorđa Andrejevića - Kuna još predstavlja ovu zemlju. Ako je već pitanje diskontinuiteta, onda da ustanovimo, jer nijedna od zemalja koje su nastale iz bivše Jugoslavije nije zadržala ovaj amblem, osim Makedonije. Makedonija nije imala drugi, Makedonci su dobili državu tek kada su im je komunisti napravili. Srbima nije bilo potrebno da komunizam pravi državu, oni su je imali pre nego što su komunisti, nažalost, došli na vlast.
Ako bi ta tri pitanja zaista razrešili jednim referendumom, onda je naknadno referendumsko potvrđivanje nepotrebno. Građani Srbije su učestvovali, kreirali su postojeći ustavni tekst. Time će nama, kao narodnim predstavnicima, da pošalju signal u kome će reći - to je ono za šta se mi zalažemo. Ako dobijemo takvu povratnu informaciju, onda bi i parlamentarna većina koja podrži određeno ustavno rešenje imala veću potporu u narodu.
Zbog čega sam se zalagao za ovakav način komunikacije sa narodom? Iz još jednog razloga: na ovaj način će svaki referendum da uspe. Mi ćemo ova tri pitanja sa dve dileme, naravno, sa dve alternative da razrešimo i dobićemo odgovor. Postojećim predlogom referendumskog izjašnjavanja referendum može da ne uspe na dva načina. Prvi način je, prosto, da se građani ogluše o naš apel da izađu na referendum. Znači, to je tehnički problem, ali jeste problem jer nismo dobili odgovor. Drugi način da referendum ne uspe jeste da građani ne podrže ono za šta se ustavna komisija zalaže.
Ako bismo usvojili ovaj model za koji sam se zalagao, onda ne bismo došli u ove neprilike za koje ne tvrdim da će ih biti, ali su moguće. Nakon toga priča kako je to prosto politički neuspelo ništa ne znači, jer ustavna komisija je onda blokirana. Ako referendum ne uspe, onda smo mi prosto trošili vreme i novac i nismo došli ni do kakvog rešenja, a postojeći ustav i dalje je na snazi i petooktobarske promene ništa u stvari nisu donele.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih deset minuta?)
Završiću ovo moje prvo izlaganje sa još jednom rečenicom. Smatram da nam nedostatak sluha za ovo rešenje može stvoriti probleme. Moguće je da zaista tesna većina izglasa ustav i da to kasnije bude signal da svaki novi saziv Skupštine posegne za promenom ustava, a to zaista ne bi bilo dobro. Hvala.

Da li se još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Ako ne, prelazimo na redosled narodnih poslanika po prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije.
Prvi prijavljeni za reč je narodni poslanik Velimir Simonović, a posle njega narodni poslanik Miloš Lukić.

Dame i gospodo, imam izvesne rezerve prema tekstu zakona koji nam je danas predložen.
Ako je ustav načelni dokument na kome treba da se bazira svako demokratsko društvo, a mi želimo da budemo takvo društvo, onda ne vidim nikakvu opasnost da se ovde ne može obezbediti dvotrećinska većina za njegovo usvajanje. U uvodnoj reči ministar Batić je rekao da treba da bude napisan ustav po evropskim standardima. Kako smo mi svi pristalice toga da poštujemo te evropske standarde, ubeđen sam da ustavna komisija može da napiše tekst ustava, kao što rekoh, strogo načelni. Ako daje neke osnovne principe na kojima se bazira država, može se vrlo lako obezbediti dvotrećinska većina. Na kraju krajeva, zato je dvotrećinska većina i važna.
Mi zaboravljamo u ovim raspravama jednu osnovnu činjenicu: nas 250 poslanika ovde zastupamo suvereni narod. Mi zastupamo te naše birače, u njihovo ime možemo da odlučujemo, jer ne može da se skupi svih 6 miliona birača da donose odluke. U tom smislu je pitanje, da li je čak i referendum potreban ili recimo da li je potrebna javna rasprava. Ako se na osnovu javne rasprave, koja treba da bude pre svega stručna, komisija odluči da dotera svoj prvobitni predlog ustava, onda ćemo posle toga videti da li treba da idemo na referendum, s obzirom na to, kao što rekoh, da mi zastupamo narod ovde u ovom parlamentu.
Ako idemo na referendum, s obzirom na to kako je ovde predloženo, da može da se usvoji ustavni tekst sa 126 poslanika, dakle prostom većinom, potrebno je 50% plus jedan i treba da glasa za ustav opet polovina birača plus jedan. Može se dogoditi, teorijski govoreći, da samo četvrtina birača Republike Srbije izglasa ustav. To je, razume se, suviše malo i zato sam pristalica toga da ne bismo smeli da idemo ispod nivoa dvotrećinske većine ovde u ovom parlamentu.
Sam sastav Komisije je pomalo diskutabilan; za mene nije bilo normalno ni to da je predsednik komisije za pripremu ovog zakona član Vlade. Dakle, molim vas, Komisija koju određuje Skupština ima za predsednika ministra Vlade! To, razume se, nije u redu.
Isto tako, mislim da nije u redu, jer mešamo zakonodavnu i izvršnu vlast, da u komisiju koju treba Skupština da se izabere uđu tri predstavnika Republičke vlade. Ta komisija mora da bude čisto parlamentarna i da ovde predloži tekst ustava.
Da li ćemo ići na referendum - možda, nisam protiv u principu, ali smatram da se i bez toga može proći ako se ovde u ovoj sali obezbedi dvotrećinska većina za usvajanje ustava. Ponavljam svoje duboko ubeđenje, za jedan dobar tekst ustava se takva većina može ovde obezbediti, čak bez velikih problema. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miloš Lukić, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić. Za raspravu u načelu prijavilo se ukupno 19 narodnih poslanika iz četiri poslaničke grupe. Vreme koje im je na raspolaganju ukupno je 134 minuta. Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, SSJ je uzela učešće u radu ove komisije za izradu Predloga zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije, jer smo želeli da pokažemo dobru volju i da i mi smatramo da je potrebno izvršiti ustavne promene.
Očigledno je da je važeći Ustav anahron i da su se mnoge stvari dogodile u međuvremenu i više to nije ni ta teritorija, a na kraju krajeva, ni društveno uređenje nije ono koje je bilo kada je taj ustav donošen. S druge strane, taj ustav se oslanjao na Ustav SRJ i, takođe, bilo je mnogo problema u funkcionisanju na toj relaciji. Svesni smo da je ta obaveza proistekla iz Ustavne povelje koja uređuje odnose Srbije i Crne Gore. Zbog toga, još jednom naglašavam, želeli smo da imamo aktivnu ulogu u izradi ovog zakona i kasnije u izradi teksta ustava.
Insistirali smo već na početku na kvalifikovanoj većini, kada je donošena ova prva odluka, jer smo smatrali da je u svim fazama promene Ustava potrebna kvalifikovana većina, da je to jedan dobar signal koji bi pokazao da postoji u ovoj državi dobra volja i želja da se većina okupi na jednoj strani, oko jedne ideje, a to je ideja promene Ustava.
Međutim, naišli smo na jedan problem, a to je da se u startu već počelo odlučivati prostom većinom i jedina svetla tačka je bilo odlučivanje u Komisiji gde je doneta odluka da se glasa tropetinskom većinom. Naime, Komisija je konstituisana na bazi 25 članova i zbog toga izgleda da će to biti jedina faza kada je odlučivano jednim oblikom kvalifikovane većine.
Kada je reč o konstituisanju ustavne komisije nailazimo na pokušaj da se ta greška, koju smo imali u radu ove komisije, ispravi; sada se predlaže članom 4. da se komisija konstituiše tek kada se članovi pojave i legitimišu na ustavnoj komisiji i kada se konstatuje ko je dao svog predstavnika, a ko nije.
Očigledno je da ovaj sastav komisije, gde Skupština daje 20 članova, Vlada tri, Skupština Vojvodine tri, Skupština Kosova tri, ne može da predstavlja pravi odraz političke volje građana, jer ta politička volja se manifestuje kroz odnos u skupštini i realno je bilo da se prihvate predlozi opozicije da to bude sastav koji odgovara sastavu u Skupštini.
Naš predlog je bio da to bude 25 članova, a ostala je mogućnost da pojedine grupe daju i eksperte van Skupštine, ukoliko to žele. Međutim, očigledno je da će komisija biti konstituisana na ovaj način i takođe je očigledno da će Skupština Kosova i Metohije odbiti naš poziv, tako da ćemo imati jednog predstavnika Koalicije "Povratak" u ovoj komisiji.
Član 8. takođe donosi jedno veliko nezadovoljstvo, kako kod nas tako i kod većine onih koji su upućeni u ovu materiju, za to što će budući ustav biti usvojen većinom od ukupnog broja poslanika. Napraviću malu digresiju. Kada je reč o radu u komisijama, vrlo često se desi da mi, članovi tih komisija ili odbora Skupštine, kroz taj rad zaboravimo na svoje stranačko opredeljenje, na stranačku pripadnost, pa se vrlo često stvori radna i konstruktivna atmosfera. Tako je bilo u prvoj fazi rada ove komisije. Međutim, jednog momenta je došlo do naglog zaokreta i usvojen je stav da se ide sa prostom većinom, odnosno sa većinom od ukupnog broja poslanika.
Naime, ja bih vrlo rado podsetio, međutim, ne vidim ovde u sali članove Komisije koji su izričito govorili da oni lično, bez obzira na stranačke stavove, na koalicione stavove, ne bi sebi želeli da dozvole da se izjasne da se Ustav menja prostom većinom, jer je to jedno moralno pitanje i svi su se zaklinjali u te principe, međutim na kraju, bez ikakvog obrazloženja došli smo do ovog načina na koji će Ustav biti usvojen.
Sledeća stvar koja je vrlo problematična jeste pitanje referenduma. Tu nailazimo na jednu veliku protivurečnost. Na Odboru za ustavna pitanja i u prvom delu rada Komisije iznošeno je vrlo mnogo argumenata u prilog tome da promena Ustava nije moguća po postojećem Ustavu zato što on predviđa referendum. Referendum nije moguće sprovesti na celoj teritoriji, i to su na neki način sa oduševljenjem neki članovi koji su to obrazlagali objašnjavali kao da su otkrili veliki povod zbog čega Ustav ne može da se menja na postojeći način, pa mora doći do diskontinuiteta.
U čemu se ova protivurečnost sastoji? Sastoji se u tome što je po postojećem Ustavu potrebno da na referendum izađe 50% birača, odnosno da glasa za. Sada imamo obavezu da izađe 50% birača i da od toga polovina glasa za. Ako budemo realni, trebalo bi da budemo, svi smo pametni ljudi, ako se ovaj ustavni tekst bude usvojio sa 126 poslanika u ovoj skupštini, vrlo teško će 50% građana izaći na taj referendum. Zapitajte se, razmislite i videćete da sam u pravu.
Sa druge strane, ukoliko izađe 50% građana, ti građani koji izađu uglavnom će glasati za. Ta priča da će izaći 50%, a da 25% glasa za Ustav apsolutno ne stoji. Može da se pojavi par procenata, neznatan broj onih koji će glasati protiv, tako da se praktično vraćamo na ono prvobitno rešenje.
Još jedno ozbiljno pitanje se postavlja - šta ako taj referendum ne uspe? Mi ga imamo usvojenog u Skupštini, referendum ne uspe i naravno ovaj sadašnji Ustav ne radi, jer smo se opredelili za diskontinuitet i imamo jednu situaciju koja je totalno protivustavna; ali, život teče dalje, i pretpostavljam da bi se taj ustav, koji je usvojen u ovoj skupštini, primenjivao i bez uspeha na referendumu.
Još jedna primedba, koju bih izneo ovde, a to sam izneo i na Komisiji - smatram da je Komisija prekoračila svoja ovlašćenja koja je dobila odlukom o formiranju, time što je mimo teksta zakona predložila i posebne zaključke, jer mi ovlašćenje za podnošenje zaključaka nismo imali. Na kraju krajeva, bar deo tih zaključaka smo mogli da udenemo u tekst zakona ili u preambulu zakona.
Takođe, mislim da nije bilo mnogo razloga da se odbije mogućnost da se amandmandski interveniše, s obzirom na činjenicu da je to tekst koji se formira na osnovu odluke ove skupštine. Komisiju je formirala ova skupština i Komisija je ovoj skupštini podnela taj predlog, tako da ne bismo mogli da koristimo analogiju sa Ustavnom poveljom koja je istovremeno trebalo da bude usvojena i u Skupštini Crne Gore i u tadašnjoj saveznoj skupštini. Ta analogija ovde nije mogla da prođe i mislim da je zloupotrebljena na neki način.
Donošenje ustavne deklaracije, što je takođe jedan od zaključaka, vrlo je problematično. Da budem iskren, imam utisak da smo mi u Komisiji na neki način izbegli rešavanje tog pitanja; to je ono što je trebalo da stoji u preambuli ovog zakona ili da uopšte ne stoji, jer ustavna deklaracija kao takva, a imali smo prilike da pogledamo jedan predlog, nosi mnoga rešenja koja unapred praktično opredeljuju sadržinu Ustava, kao što je pitanje autonomije, pitanje monarhije ili republike. Praktično se ovom deklaracijom mnoge stvari prejudiciraju.
Takođe smatram da ovaj sastav komisije, gde ulaze predstavnici pokrajina, na neki način narušava ovu izbornu volju građana i da se građani Vojvodine dvostruko predstavljaju, a učešće Vlade je moglo da bude u nekoj drugoj formi, a ne da ona učestvuje u prebrojavanju glasova praktično unutar ustavne komisije. Na neki način čini se kao da se demokratski odlučuje, međutim sastav ove komisije i sastav ustavne komisije garantuju DOS-u jednu apsolutnu većinu; i, postavlja se vrlo ozbiljno pitanje učešća opozicije, da li ćemo biti samo dekor ili će naši stavovi i naši predlozi biti ravnopravno tretirani u radu ustavne komisije.
Stranka srpskog jedinstva ne može podržati ovaj tekst zakona, a o svom učešću u radu ustavne komisije naknadno će odlučiti.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Zoran Anđelković.

U okviru prve tačke dnevnog reda, danas razmatramo jedan predlog zakona koji nije pravno moguć. On nema pravni osnov u Ustavu Republike Srbije, a pozivanje na član 65. Ustavne povelje nije taj pravni osnov, koji nam daje mogućnost da donesemo ovakav zakon, iz jednog prostog razloga, što Ustavna povelja ukazuje na to da je moguća promena, odnosno da je potrebna promena postojećeg ustava, ili eventualno donošenje novog ustava, i određuje neki rok, ali Ustavna povelja ne definiše ovo što ste vi u nazivu zakona pogrešno naveli da se zove način i postupak promene Ustava.
Iz te povrede sledi druga vrlo važna i značajna povreda, što ovaj zakon ima čak i pogrešan naziv. Očigledno je neko, ko se malo razume u ustavnu materiju, hteo da napravi kombinaciju dva odvojena pojma, nečega što se zove postupak i što je karakteristika nekih procesnih prava i nečega što se zove način, koji duboko zadire u slobode, prava i dužnosti čoveka i građanina.
Jer, pogotovo svim našim ustavima, samo način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava je moguće urediti zakonom, te praktično na ovaj način tvorci ovog predloga zakona nam dokazuju da se nalazimo u materiji suverenosti koja pripada građanima Republike Srbije.
Pošto se nalazimo u toj materiji, onda moramo da se osvrnemo na postojeće odredbe Ustava Republike Srbije, koje su pravno kompletne; to su one odredbe koje pružaju samozaštitu ustavu, kao najvišem pravnom aktu, od političkog avanturizma, neozbiljnosti i bilo kakvih drugih promena koje mogu da izazovu nestabilnost i dovedu u pitanje suverenitet jedne države.
Zbog toga u gotovo svim ustavima, a možete pogledati ustavne sisteme, ima i nekoliko knjiga, recimo, deset uporednih ustavnih sistema u Evropi, i videćete da ovakvih rešenja, kakva se nude i Ustavnom poveljom i ovim zakonom, gotovo nema, jer pravno nisu ni moguća. Znači, pogrešan naziv zakona daje i pogrešnu sadržinu.
Sledeća greška koja se ovde javlja jeste zahtev za efikasnošću. Izvinite, molim vas, u ustavnoj materiji efikasnost ne postoji kao pojam. Ustavi se donose i menjaju po jednoj proceduri koja treba da bude stabilna, sigurna, a to treba da bude garancija da će taj ustav, kao najviši pravni akt, da odrazi volju, interese i zahteve najvećeg broja građana teritorije na kojoj treba taj najviši pravni akt da se primenjuje.
Zato svi ustavi sadrže odredbu o posebno kvalifikovanoj većini, ili o sazivanju posebnih ustavotvornih skupština, koje ad hok završe vrlo značajan posao, pošto se sprovedu odgovarajuće političke pripreme.
Naravno, u prilog ovoj tezi da nije potrebna efikasnost treba prokomentarisati ovo što neki tumače političkim i pravnim diskontinuitetom. To, kako je navedeno u obrazloženju ovog predloga zakona, osim toga što ne bi smelo ništa da znači, jeste nešto što je poražavajuće. Politički i pravni kontinuitet, ili uopšte, kad se priča o nečemu uz korišćenje tih reči - politika i pravo, duboko se zadire u državotvornost jednog naroda i državotvornost jednog prostora, tako da onaj ko se odriče na taj način i to koristi da se odriče kontinuiteta, praktično tvrdi nešto što je nemoguće.
To bi otprilike bilo kao da Dušan Mihajlović ili Čović izađu ispred Skupštine i kažu - mi nikada nismo bili u vlasti. Ili, dete koje je rodila jedna žena, po punoletstvu kaže - mene ta majka nije rodila, a svi znaju da ga je rodila.
Naravno, ova moja intervencija ne odnosi se na ova lica, nego samo da ukaže na besmislenost nekih stvari koje su napisane i koje ostaju za istoriju.
Sledeća stvar koja svakako treba da zasluži pažnju jeste naziv budućeg najvišeg pravnog akta - to je ustavna deklaracija. Od toga predlagač treba da se okane, iz prostog razloga što ne odgovara našoj istorijskoj praksi, a ovako navedeno daje otprilike neki značaj, da nevladina organizacija formira nešto što ne bi smelo da bude nešto tako obavezno, već slobodno i dostupno svima.
O većini ne treba posebno trošiti reči, jer je ta zakonom propisana većina garancija ozbiljnosti, a ustav mora da bude ozbiljan akt.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković.

Dame i gospodo, danas imamo pred sobom Zakon o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije. U stvari, mi smo o načinu kako ćemo doći do ovog zakona razgovarali i kada je na dnevnom redu bio predlog sastava komisije koja bi trebalo da radi na predlogu o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije.
Ono na šta smo tada upozorili sa ove govornice u stvari se pokazalo potpuno tačnim i ispravnim. Tada smo upozorili da se predlogom sastava Komisije prejudicira rešenje koje će biti u ovoj skupštini i da se, u suštini, već tada ovde moglo razgovarati o predlogu zakona, jer kad se video sastav Komisije i način na koji je formirana, znalo se šta će u stvari u predlogu zakona biti, koja će rešenja biti. Moguće je da budu neke nijanse u tom smislu, ali je suština bila potpuno jasna.
Tada smo već rekli da se predlogom tadašnje komisije u suštini stvara osnov za dvotrećinsku većinu u toj komisiji, koja treba da predloži odgovarajuće rešenje, i da obezbedi već u startu da stavovi vladajuće većine, ili dela Vlade Republike Srbije, budu ovde apsolutno prihvatljivi. To je, u suštini, i danas ovde pred nama i to se pokazalo tačnim i u radu same komisije.
Moram odmah da kažem da nije problem bio u korektnosti u radu Komisije, odnos u Komisiji je bio korektan i moram da budem potpuno iskren: mislim da je jedna tolerantna atmosfera, i predsednika odbora i zamenika predsednika i svih članova odbora, bila tu apsolutno prisutna, i to nije sporno. Nije reč o tome, reč je u stvari o političkim stavovima, kao što jedan moj prethodnik ovde reče, koji su do jednog dela rada Komisije bili tretirani na jedan način, a onda, posle sednice politbiroa DOS-a, potpuno na drugačiji način. Do te sednice komisije i do sednice predsedništva DOS-a bila je inicijativa i stav i Boška Ristića, kao člana Komisije i predstavnika DOS-a, da neće sebi da dozvoli da se u Skupštini bira i usvaja ustav bez dvotrećinske većine, da bi posle sednice predsedništva DOS-a to sve bilo promenjeno i bili su potpuno drugačiji politički stavovi.
U suštini, to vas dovodi u jednu poziciju - da li da učestvujete u radu takve jedne komisije, kada znate ishod, ili ne? Otuda su razlozi i razlike u tome na šta smo mi imali primedbe. Zašto govorim o sastavu Komisije koja je radila ovaj posao - to govorim baš zbog člana 4. Isti princip, ista suština se sada predlaže u ovom zakonu, na osnovu koga treba da se formira ustavna komisija. I, nova ustavna komisija, ili bolje reći, ustavna komisija koja treba da predloži ustav Republike Srbije, na taj način se formira da obezbeđuje apsolutnu većinu predstavnika DOS-a, dvotrećinsku većinu predstavnika DOS-a u ustavnoj komisiji.
Naime, bilo je predloga - prvo, 15 narodnih poslanika, a moram da izrazim zadovoljstvo u ime gospodina Obradovića i svoje, da smo predložili da se poveća na 25. Dobro, prihvaćeno je 20, što je veća prisutnost, sasvim sigurno, narodnih poslanika i predstavnika Narodne skupštine u toj komisiji. Naravno, može i Vlada da predloži, kao zaseban organ, ali suština je da ova skupština bira ustavnu komisiju, koja predlaže ustav, polazeći pre svega od proporcionalne zastupljenosti političkih partija u ovom parlamentu.
Mogu da budem zadovoljan ili nezadovoljan time šta su građani Srbije dali SPS-u, ali sa toliko koliko su dali, SPS treba da participira u izradi novog ustava. Iz ovoga što se ovde predlaže očito je da ona neće (ni SPS, ni bilo koja druga politička partija, sem DOS-a) da participira u onom broju predstavnika u toj ustavnoj komisiji, koliko su građani Srbije dali poverenje toj poslaničkoj grupi ili toj političkoj partiji koja treba da učestvuje u radu ustavne komisije.
Ovde nije reč samo o predstavnicima Vojvodine i Kosova, da se oni dva puta pojavljuju u ustavnoj komisiji, već se sada, pre nego što smo došli do nacrta ustava Republike Srbije, vraća Ustav iz 1974. godine. Narod je za taj ustav, ne na referendumu, nego na protestima, na ulici, tražio da se promeni i da se Srbija ponovo objedini. Sada mi, faktički, te delove u ovom predlogu zakona već ugrađujemo time što imamo predstavnike Skupštine Vojvodine i Skupštine Kosova u samoj komisiji, kao i predstavnike Vlade.
Znate, ako Vlada po sadašnjem ustavu ima pravo da predloži ustav, što naravno nije sporno, i ona preuzima odgovornost da li će taj ustav proći u ovoj skupštini ili neće, i na referendumu, onda nema potrebe da ona bude predstavljena i u ustavnoj komisiji.
Nije dobro, to je profesor Simonović odlično primetio, da ustavnu komisiju, a ispašće tako, jer i ovu komisiju vodi ministar pravde; nije bitno što je ministar pravde, nije reč o njemu personalno, nego je reč o principu, nije dobro da član Vlade vodi ustavnu komisiju, i da članovi Vlade budu u ustavnoj komisiji koju Skupština formira.
U tom smislu smo mi bili protiv tog člana. Insistirali smo da ustavna komisija ima 25 članova, da bude 10% od broja poslanika, da se oni proporcionalno biraju i da na taj način odraze odnos snaga u republičkom parlamentu, tim pre što je danas, faktički, Skupština prejudicirala, mi smo preveslani na komisiji tako što smo dobili jedan predlog zaključaka sa alternativom - da li će biti ustavna deklaracija ili nacrt. Bilo je logično da se raspravlja o nacrtu i do današnjeg dana je bila alternativa, a danas se izgubila ta alternativa i dobili smo ustavnu deklaraciju o kojoj će se razgovarati ovde, a neće se razgovarati o nacrtu.
Zato kažem da tim pre ovaj član 4. treba da bude promenjen. Kada nema amandmana, neophodno je da se o nacrtu ustava razgovara u Skupštini Srbije. Pazite, ustavna komisija koja je na ovaj način formirana ima devet članova više nego što je proporcija u odnosu na Skupštinu, a to je 9:0; ona pravi ustav, ona nacrt ustava šalje na ustavnu raspravu, ona obezbeđuje podršku građana i onda ona donosi taj ustav i daje ga Skupštini da ga usvoji bez amandmana i to je kraj, uslovno rečeno, jer referendum je predložen tako kako je predložen, bez amandmana.
(Pal Šandor, sa mesta: Ali ne na ulici.)
Bolje je i na ulici kad narod prihvati i shvati da taj ustav nije dobar, jer neće proći ovaj cenzus na referendumu, to je sasvim izvesno, ako se na ovaj način priprema. Ovde se potpuno zaobilaze poslanici da učestvuju u izradi najvišeg akta, koji pripada građanima Srbije. Zaobilaze se tako što ne razgovaraju o nacrtu, što nemaju pravo ni u jednoj pravnoj proceduri, ni u jednom domenu rada na ustavu da daju amandmane, nijednog trenutka nemaju mogućnost da razgovaraju o tom ustavu. Imaju mogućnosti da u načelu raspravljaju o samom predlogu ustava, bez amandmana, i to je kraj priče.
Onda je bolje bilo da sada, dok traje vanredno stanje, gospođa Nataša Mićić proglasi novi ustav, to je po zakonu i po ustavu moguće, pa da rešimo taj problem, a ne da pokušamo da pravimo neke zaobilaznice koje su potpuno van zakonskih propisa. Nisu van ustava, već van nekih normalnih demokratskih načela koja u svetu postoje.
Nemojmo, s jedne strane, da slavimo ulazak u Savet Evrope, a da ništa od onoga što u tim demokratskim zemljama, članicama Saveta Evrope, funkcioniše i poštuje se i primenjuje se kao princip promene nekih takvih akata kao što je ustav jedne zemlje, ne primenjujemo u našoj zemlji. Naravno, možemo sve. I danas, kada razgovaramo o početku promene ustava, mi razgovaramo na zatvorenoj sednici, na tajnoj sednici, na tajnoj večeri, ali već od prvog dana je neophodno da o ustavu svi građani Srbije budu informisani, da učestvuju...