Nesporna je potreba da se suzbije organizovani kriminal. Ako se setimo rasprave iz prošle godine marta meseca kada je raspravljano i kada se glasalo o izmenama Krivičnog zakona Srbije, setićete se primedaba koje smo mi iznosili. One su išle u pravcu neusklađene kaznene politike i blage kaznene politike za najteža krivična dela. S obzirom da smo mi tada podigli kazne koje su se odnosile na povredu izbornog procesa, izbornih prava, došli smo u situaciju da se, recimo, povreda nekog izbornog prava jednako kažnjava kao ubistvo iz nehata.
Mi smo te primedbe iznosili tada i ukazivali smo na potrebu da se uskladi kaznena politika, da se kazne za najteža krivična dela - a u ovom slučaju se, pre svega, misli na svirepa ubistva, organizovani kriminal, teške krađe, razbojništva, - podignu, kako bi se uskladile sa ovim kaznama koje su tada uvedene. Ono što tada nije bilo prihvaćeno, za šta se nije imalo sluha, pokazalo se da je možda proizvelo neke posledice, čiji smo svedoci ovih dana.
Blaga kaznena politika je nešto što je posledica, pre svega, opšte atmosfere u društvu i neodgovornog rada službi koje su morale da rade na suzbijanju organizovanog kriminala, pre svega u politici. Za borbu protiv organizovanog kriminala, i uopšte protiv kriminala, imate preventivne i represivne mere. Uvek sva društva teže da se pojačaju preventivne mere, a u ovom slučaju bi to bilo brzo hvatanje onih počinilaca krivičnih dela i njihov strah od toga da će biti uhvaćeni, jer je taj strah kod počinilaca krivičnih dela mnogo jači od onog straha koji sledi kada dođe do suđenja i do kazne.
Znači, mnogo više treba posvetiti pažnje odredbama koje se tiču krivičnog postupka, Zakona o krivičnom postupku i merama kojima može da pribegava policija, a koje naravno nisu u sukobu sa evropskim konvencijama i sa stavovima, pravilima Evrope, gde smo nedavno postali član.
Ovaj skup zakona ima prilično anahrone odredbe, i ne prave se razlike između osnovane sumnje, gde su prepisane definicije koje nisu pravne, nego političke, umetnute u ovaj zakon. Jednostavno, vidi se da ovaj zakon nije rađen od strane stručne ruke i da obiluje nizom odredaba koje nisu precizne.
To su, recimo, odredbe koje su vezane za kompjutere, za viruse; pre može da se definiše kao oštećenje tuđe stvari i kao posebni vidovi tog krivičnog dela, nego na ovaj način koji nije poznat Evropi do sada. To jednostavno govori o slabom praćenju uporedno-pravne prakse i nedostatku iskustva u ovoj materiji, u pisanju zakona. To će ostaviti posledice, jer neće pomoći da se suzbije kriminalitet u onoj meri u kojoj bi to pomoglo, da se precizno, odgovorno i sistematski radilo, uz jednu analizu stranog zakonodavstva koje treba da nam posluži kao uzor, naročito u zemljama koje su se izborile sa organizovanim kriminalom, pri pravljenju naših zakona.
Uzmimo samo predlog konfiskacije koji je jednostavno nešto što strana zakonodavstva ne poznaju, jer strana zakonodavstva poznaju termin da se imovina koja je nastala kao posledica izvršenja krivičnog dela uzima, odnosno da se nje lišava pojedinac, onaj ko je izvršio krivično delo, a u ovom slučaju vi konfiskujete svu imovinu. Može da se desi da nekom kriminalcu koji je osuđen za određeno krivično delo sticanja nečega, a nastalo je kao posledica krivičnog dela, oduzmete imovinu, a to je njegova dedovina ili očevina, zato što je on izvršio neko krivično delo.
Ovde se sve svodi na ono plemensko kažnjavanje ili plemensku odgovornost ili kolektivnu odgovornost, iako je dostignut stepen odgovornosti i definisan Ustavnom poveljom i međunarodnim aktima, i to je individualna odgovornost. Ovde nema veze između individualne odgovornosti i izvršenja nekog krivičnog dela i imovine koja je nastala kao posledica tog krivičnog dela, već se imovina, koja je možda zajednička imovina i njegovog bračnog druga, njegova dedovina i očevina, stavlja u isti koš i podleže konfiskaciji.
Ove odredbe su suprotne svim međunarodnim konvencijama gde se reguliše privatna imovina; jednostavno, na ovaj način ne sme da bude regulisana ova oblast. Da se podsetimo da u zakonu već sada postoje ovlašćenja da imovina koja je nastala kao posledica vršenja krivičnih dela bude oduzeta, tako da samo govorimo ovde da se neke odredbe zakona nisu primenjivale.
Da se vratimo na sledeće činjenice: naime, članom 3. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora kao jedan od ciljeva osnivanja državne zajednice propisano je usklađivanje propisa i prakse sa evropskim međunarodnim standardima. Ustavna povelja uvodi zabranu smanjivanja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava, individualnih, kao i kolektivnih građanskih sloboda, a to vam je član 9.
Povelja utvrđuje i primat ratifikovanih međunarodnih ugovora i uopšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava, nad pravom državne zajednice i pravom država članica. To vam je član 16. Znači da su oni međunarodni akti koje smo mi ratifikovali, a ima ih puno, i međunarodni akti koji proizilaze iz našeg članstva u međunarodnim organizacijama, iznad našeg prava i mi njih moramo primenjivati. Ako je naš zakon u koliziji sa međunarodnim pravom, primenjuje se međunarodno pravo. Upravo se to ovde govori i govori se o nivou dostignutih ljudskih prava, da se ona ne mogu ugrožavati kasnijim zakonom.
Prijemom Srbije i Crne Gore u Savet Evrope obavezali smo se na primenu i poštovanje evropskih konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pri čemu odredbe konvencija imaju prioritet u odnosu na domaće propise. O tome smo govorili, da i to proističe iz našeg prijema. Ako ste pratili celu ceremoniju prijema i sve ono što je usledilo, videli ste i čuli biste da je to tamo i rečeno.
Vlasti državne zajednice su obavezne da u svakom trenutku kada se uvede vanredno stanje obaveste Savet Evrope, a naše članstvo u Savetu Evropu obavezuje nas da o tome obaveštavamo Savet Evrope. Sa druge strane Savet Evrope je obavezan da prati stepen ljudskih i manjinskih prava, građanskih i svih ostalih prava, garantovanih tom konvencijom, i kako se ona izvršavaju u toku vanrednog stanja.
Danas se ovim predlogom zakona uvodi da svedok može biti lišen slobode. Po međunarodnim konvencijama i međunarodnom pravu svedok nikada ne može biti lišen slobode. Ovde se ostavlja mogućnost da svedok bude lišen slobode i do 60 dana. To ni u jednom međunarodnom dokumentu nemate i to nigde ne postoji.
Član 5. stav 2. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda je izričit - da svako ko je uhapšen biće odmah, na jeziku koji razume, obavešten o razlozima za njegovo hapšenje i izveden pred sud. Vi svedoka ne možete da izvedete pred sud i ne možete da mu iznesete razloge za njegovo hapšenje, jer ti razlozi ne postoje. Jednostavno, nigde nijedno međunarodno pravo, a mi smo obavezni da to poštujemo, ne poznaje institut lišavanje slobode svedoka, i to čak na 60 dana. Da još bude grđe i gore, lice kome je određen preventivni pritvor protiv rešenja o pritvoru izjavljuje je žalbu Republičkom javnom tužiocu.
Evropska konvencija, koju smo mi obavezni da poštujemo, govori o tome da se licu uhapšenom ili lišenom slobode garantuje da će bez odlaganja biti izvedeno pred sudiju, ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije. Državni tužilac, u ovom slučaju javni tužilac, jeste organ gonjenja, odnosno stranka u krivičnom postupku, koja je u svojim procesnim pravima u svemu jednaka sa okrivljenim i njemu procesno suprotstavljenim.
Davanjem mogućnosti okrivljenom ili svedoku da žalbu izjavljuje organu koji je njegova suprotna strana u postupku, koja stoji nasuprot njemu, vi ste njega ostavili i uskratili mu njegovo pravo.
Ovde se dešava da se sud kao nepristrasni organ izopštava iz ovog postupka i to u skladu sa onom narodnom "kadija te tuži, kadija ti sudi", pa sve o istom trošku. To je, naravno, uskraćivanje zagarantovanih prava Evropskom konvencijom.
Ako se uzme da je suspendovano pravo na branioca, žalbu i sudsku zaštitu, vidi se da se mi svodimo na policijsku državu.
Prava pritvorenika, kojima se garantuju ta prava i kojima se zabranjuje ovakvo ponašanje, utvrđena su Konvencijom o torturi i drugim surovim i nečovečnim ili ponižavajućim postupcima ili kaznama, Ujedinjenih nacija iz 1984. godine.
(Predsednik: Da li želite da koristite narednih deset minuta?)
Naravno, hoću.
Ovo je suprotno ovim konvencijama.
Mi ovde govorimo o tome da je prekršen niz evropskih konvencija i da tekst koji je iznet pred nas grubo krši sva prava koja su zagarantovana i grubo narušava dostignuti stepen ljudskih prava. Zabrana ovoga definisana je i članom 9. Ustavne povelje, gde se kaže da se stepen dostignutih ljudskih prava ne može snižavati. Ovim se država uvodi u vanredno stanje i kada se to vanredno stanje ukida.
Evropska konvencija poznaje uskraćivanje pojedinih prava samo u slučajevima vanrednog ili ratnog stanja. Tada Savet Evrope dozvoljava da vi uskratite pojedina prava pojedinim građanima, osumnjičenima ili onima za koje postoje osnovane sumnje da su izvršili neko krivično delo.
U drugim slučajevima te mogućnosti ne postoje. Jednostavno, dolazimo u situaciju da mi kao država, koja se tek sada učlanila u Savet Evrope, posle nepunih deset dana prekršimo osnovna pravila zagarantovana članstvom u Savetu Evrope.
Članstvom u Savetu Evrope mi smo otvorili mogućnost i pravo našim građanima da se žale Evropskom sudu za ljudska prava. Ko će nadoknaditi štetu onima koji se po našem članstvu u Savetu Evrope budu žalili Evropskom sudu za ljudska prava, koji je nadležan za ovakvo ugrožavanje prava naših građana. Ko će im se žaliti i ko će snositi troškove naknade štete tim licima?
Ono što je važno da se napomene i zbog čega se javnost obmanjuje, to je da nema retroaktivnosti i da ovo što mi sada donosimo, da kazne za ova krivična dela koja ćemo definisati ne mogu da se primenjuju retroaktivno. I to je isto definisano Ustavnom poveljom i svim evropskim konvencijama čiji smo potpisnici, koje moramo da primenjujemo. Definisano je da se kasniji zakon primenjuje samo ukoliko je blaži u odnosu na zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, tako da se ovo primenjuje ubuduće. Jednostavno, ne može se primenjivati sada.
Ako govorimo o Zakonu o krivičnom postupku, kada je o tom zakonu raspravljano u Saveznoj skupštini Savezne Republike Jugoslavije, Demokratska stranka Srbije je imala niz amandmana koji su bili upereni u pravcu davanja većih ovlašćenja policiji nego što su sada definisana Zakonom o krivičnom postupku. Sada je definisano da se skraćuje policijski pritvor, da se jednostavno policiji vezuju ruke.
Mi smo tada predlagali amandmanima u Saveznoj skupštini da se daju veća ovlašćenja policiji, ali sve u skladu sa evropskim konvencijama.
Demokratska stranka Srbije ostaje verna sprovođenju evropskih i drugih međunarodnih konvencija u našoj državi i nećemo učiniti ništa da ih prekršimo.
"Human Rights Njatch" je organizacija na čije smo se izveštaje dok smo bili opozicija puno pozivali i puno uzdali i koje smo uzimali kao relevantne onda kada su nama pod jednim drugim režimom kršena prava, ugrožavane slobode, kada je neko hteo da donese i zanosio se zakonom o borbi protiv terorizma; setite se svih onih zakona kojima su neki pokušavali da uskrate pravo na drugačije političko mišljenje, da uskrate pravo da se drugačije govori. Tu organizaciju smo tada poštovali. Mi je poštujemo i sada.
Hjuman Rajts Voč je organizacija koja je saopštila, i to ne iz Beograda, u Njujorku 7. aprila, da bi Vlada trebalo da odustane od predloga novog krivičnog zakona, kojim je predviđen dugotrajan pritvor bez ikakve komunikacije, čak i ako stanje nije vanredno. Hjuman Rajts Voč je izrazio zabrinutost zbog toga što je Vlada Srbije 3. aprila usvojila nacrt zakona kojim se policija ovlašćuje da drži do 60 dana lice bez prava na kontakt sa braniocem i drugim osobama.
Produženi pritvor osumnjičenih bez prava na komuniciranje predstavlja kršenje normi Saveta Evrope, saopštava Hjuman Rajts Voč. Ulazak u Savet Evrope podrazumeva više od ceremonije u Strazburu i mora uključivati konkretne korake u poštovanju standarda Saveta Evrope, naglasila je izvršni direktor Hjuman Rajts Voč za Evropu Elizabet Andersen.
Ovo su neke stvari koje bi morale da nas obavezuju i koje su, bez obzira na vaše negodovanje i sve ostalo što možemo da čujemo sada u sali, i činjenice. Ako želimo da budemo deo evropske porodice naroda, što jesmo, ako hoćemo da to ne budemo samo na papiru ili geografski, moramo primenjivati standarde koji važe u civilizovanoj Evropi.
Juče sam čuo izjavu vršioca dužnosti predsednika Republike, koji je rekao da ćemo raditi na izgradnji i podizanju nivoa ljudskih prava. Očekujem da će se ovo što je Hjuman Rajts Voč izrazio, pošto je veliki deo ostatka DOS-a nekada tesno sarađivao i sa ovom organizacijom i sa Amnesty internacional i sa Helsinškim odborom za ljudska prava, ispoštovati i da će se zakoni uskladiti sa evropskim i međunarodnim konvencijama, da se neće u Srbiji, kako neko govori, koja je krenula putem izgradnje demokratskih institucija, pravne države, ta prava kršiti na svakom koraku, da se neće stvarati i u redovnom stanju policijska prava, policijska država, već da će se policijska država i policija odnositi samo na kriminal, ali se to onda radi drugim sredstvima.
Italija ima zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, je usklađen sa pravilima Saveta Evrope. Da li je Italija zemlja koja nije imala organizovan kriminal? Imala ga je bar onoliko koliko ga mi imamo sada, ako ne i više. Ona se sa tim organizovanim kriminalom izborila zakonodavstvom koje je u skladu sa evropskim konvencijama.
Da li nama treba da na prvom koraku, 10 dana posle prijema u članstvo Saveta Evrope, kršimo evropske konvencije i međunarodna akta? Da li je ta bahatost nešto što nam je potrebno u ovom trenutku? Ko će snositi odgovornost za naše novo izopštavanje iz tih međunarodnih organizacija?
Ovo je suviše ozbiljna tema da bi se pre kraja rasprave, u toku rasprave ta rasprava napuštala i da bi u poslaničkim klupama bilo više kartica nego poslanika. Jednostavno, ne postoji potreba u ovoj skupštini da se vodi rasprava o ovako ozbiljnoj temi, predlogu kojim se ograničavaju i ugrožavaju ljudska i građanska prava definisana evropskim konvencijama, međunarodnim aktima, ne postoji dovoljno političke ozbiljnosti da se o tome ovde razgovara i raspravlja krajnje argumentovano.
Nama je svima cilj, bar ja tako verujem, da vodimo borbu protiv organizovanog kriminala, ne selektivnu, da se pored ovog klasičnog kriminala iskoreni i duvanska mafija, da se pohvataju počinioci raznih vidova privrednog kriminala i da na taj način dođemo do sistema koji će biti jak i do jedne pravne države koja će moći da funkcioniše.
Jednako opasna kao ovaj kriminal, klasični, jeste i korupcija. Poslednjih dana, poslednjih nedelja nije bilo ni reči o tome. Ako pogledate sredstva za koja se pretpostavlja da se kreću u korupcionim tokovima, ona su veća od onih sredstava koja se koriste i koja nastaju kao posledica prodaje droge i proizvodnje narkotika. Da li se o tome vodi računa? Ne.
Ovde se selektivno primenjuju neke mere. Mislim da to neće dovesti do konačnog obračuna sa organizovanim kriminalom. Plašim se da ovakve mere, koje su uperene na ugrožavanje ljudskih prava, neće doprineti borbi protiv organizovanog kriminala, već zastrašivanju građana, formiranju i kreiranju političke države koja treba da obezbedi mere vanrednog stanja, kada se to vanredno stanje ukine, a sve u cilju održavanja na vlasti i borbe protiv političkih neistomišljenika. Ali, očekujem da ima u ovoj sali onih koji će prihvatiti sugestije "Humans raight njoch", OEBS-a i ostalih međunarodnih organizacija i koji će videti da ovde nešto škripi, da ne funkcioniše i da treba da se pridržavamo pravila, ne samo onda kada su nama ta prava ugrožena, već kada ta prava treba da garantujemo drugima.
To je pravilo koje postoji u svim državama. Jednostavno, ukoliko se toga ne budemo pridržavali, teško da možemo da budemo članica bilo koje međunarodne organizacije i da se tako zovemo, ako ovde više para izdvajamo za zatvore, nego za izgradnju sistema zaštite ljudskih i građanskih prava.
