Reč ima narodni poslanik Zoran R. Anđelković.

Dame i gospodo, naravno mislim da niko ovde od poslanika u Skupštini Srbije ne spori potrebu da se raspravlja o jednom ovakvom zakonu, imajući u vidu da je prethodni zakon, bez obzira na odgovarajuće promene, usvojen pre 10 godina i da je u međuvremenu došlo do velikih promena, ili bolje reći, do uvođenja novih tehnologija koje ovaj zakon sada tretira. Da ne govorim sada i o Internetu, mobilnoj telefoniji i sličnim stvarima.
Međutim, ako već govorimo o novom zakonu, mislim da je neophodno, a ovde se pozivamo na evropska iskustva, da pokušamo maksimalno da uskladimo ovaj zakon i ta evropska iskustva, a ne da posle par meseci ili godinu dana ponovo pod formom transparentnosti reforme ili prinuđeni na zahtev Saveta Evrope usklađujemo ovaj zakon i ugrađujemo one elemente koji trenutno nisu u samom zakonu tretirani, ili bolje reći, nisu usklađeni sa nekim evropskim načelima.
Tu se pre svega misli o članu 3. i o nekim novim pitanjima koja nisu uopšte ovde tretirana, u samim načelima nisu regulisana: i kad je reč o liberalizaciji propisa, liberalizaciji tržišta, infrastrukturi u ovoj oblasti i pristupu javnim telekomunikacijama. Naravno, mislim da i sa te pozicije treba ugraditi ove elemente, kako bi se o ovom zakonu moglo ozbiljno razgovarati.
Drugo, o agenciji je bilo dosta reči, ali šta radi sada trenutno Skupština usvajanjem ovog zakona - ona faktički ono što je njeno ovlašćenje i najveća obaveza, da se bavi ovom oblašću koja nije samo pitanje regulisanja, nekih zakonskih normativa, nego treba da bude neki razvojni potencijal Srbije u oblasti telekomunikacija, i jeste neki razvoj, neka ekonomska perspektiva ove države, ona faktički to ne prenosi ni na Vladu, nego na neku agenciju koju bira Vlada.
Hajde čak i da se bavi ovim poslom agencija, ali u tom slučaju bi bilo logično da tu agenciju, za koju se kaže - biraće se od stručnih lica, bira ova skupština i da faktički bude podređena ovoj skupštini, a ne Vladi. Na predlog Vlade se biraju i članovi upravnog odbora i faktički ovu agenciju vodi Vlada. Na primer, prema članu 5, u oblasti telekomunikacija Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove telekomunikacija, usvaja politiku i Strategiju itd.
Kad je reč o "Telekomu" ili bolje reći o fiksnoj mreži, pa čak i o mobilnoj, fali jedan element, fali neophodan segment, ukoliko želimo ravnomerni razvoj Republike Srbije. Mislim da ova skupština ima obavezu da razmišlja o tome na koji će način tretirati ravnopravno sve građene, bez obzira da li oni žive u nekoj zabiti (da se ne bi ti ljudi uvredili) ili u centru Beograda. Naravno, mi sada govorimo ovde transparentno da su svi ravnopravni, da svi mogu biti vlasnici fiksne mreže.
Objektivno, iz ovog zakona proističe, a i iz onoga čime raspolaže Srbija u potencijalu fiksne mreže, da niko sem "Telekoma" neće biti (kad kažem "Telekom", ne govorim o vlasničkim odnosima, jer se vlasnički odnosi mogu menjati, sada je vlasnik država preko 50%, sutra može biti više ili manje, to je manje važno) na ovom tržištu zainteresovan da pravi novu fiksnu mrežu. Naravno, teorijski je moguće, a praktično, ekonomski i kako god hoćete, to nije realno, budimo iskreni među nama, nemojmo da razgovaramo o nečemu što je potpuna fikcija, imajući u vidu i broj pretplatnika, mogućnost svega toga. Znači, nije to realno.
Ali, čak i ako postoji mogućnost da to bude realno, čak i u tim uslovima, neophodno je ovde u zakonu predvideti za onoga ko ima monopol, a to je sada "Telekom", ili onoga ko ima veći tržišni udeo u oblasti fiksne mreže, a mislim da to čak treba da se odnosi i na mobilnu mrežu, da ima obavezu pokrivenosti svih mesta u Republici Srbiji.
Budimo i tu realni. Slovenija je pre 10 - 15 godina čak uvela tu obavezu da PTT ima obavezu da svako naseljeno mesto iznad određenog broja domaćinstava mora biti pokriveno fiksnom mrežom. Šta sada, seljaci skupljaju pare tamo po selu; prvo, zašto bi oni to radili? Sada znate, i po sudskoj presudi u Sloveniji PTT ima obavezu da im vrati sredstva uložena u uvođenje tih mreža. Prema tome, to će doći i ovde, bez ikakve dileme. Ali, zašto država kroz ovaj zakon ne obaveže onoga ko ima monopol u fiksnoj mreži ili onoga ko ima dominantno tržišni uticaj, odnosno tržišni udeo u fiksnoj mreži, da sva naseljena mesta pokrije fiksnom mrežom.
Naravno, može se to uraditi i na drugi način, da obavezno uvodi jednu baznu stanicu, pa da ih poveže onda u okviru te teritorije, gde bi oni plaćali ne po ceni mobilne mreže, nego po ceni fiksne mreže. Ako ima ekstraprofit jedna dominantna kuća kao što je "Telekom", kad neko ko ima fiksnu mrežu u svojim rukama ima od toga profit, mora da ima od ove skupštine i obavezu da rešava neka pitanja vezana za građane Srbije, valjda sa željom ove skupštine da ti građani ostanu na toj teritoriji, a ne da se sele i da mi praznimo Srbiju.
Tačno, npr. kod tebe, u tvom mestu, nema šanse da ti seljaci skupe dovoljno sredstava da pokriju to područje, ukoliko država ne interveniše. Država treba da interveniše tako što obaveže onoga ko je dominantan da uloži sredstva i da pokrije to područje. To ovim zakonom sada nije regulisano.
Sada govorim o ovom zakonu, na koji način ćete vi to rešiti, a to se isto odnosi čak i na mobilnu mrežu, i kad je reč o javnim govornicama. Ukoliko bi se to na taj način rešilo, onda bi onaj ko ima ekstraprofit imao obavezu da iz tog ekstraprofita (kad kažem ekstraprofit, to nije u negativnom smislu, nego u pozitivnom smislu, a ekstraprofit je u tome što ima monopol) uloži u razvoj te mreže i pokrije teritoriju Srbije svim ovim obavezama koje mi želimo.
Naravno, kad je reč o ovim drugim pitanjima, mi smo podneli odgovarajući broj amandmana i mislimo da bi tim tehničkim rešenjima, ukoliko bi se ovi amandmani prihvatili, ovaj zakon mogao da bude u skladu sa evropskim standardima. U tom slučaju bismo mogli ovo da podržimo. Ali, ako ministar ne prihvati ove naše amandmane, mi ne možemo da podržimo nešto što nije u skladu sa evropskim standardom.

Reč ima narodni poslanik Radmilo Milošević.

Poštovani poslanici, razmatramo zakon predložen još u decembru mesecu po hitnom postupku. On se našao na dnevnom redu Skupštine posle gotovo pet meseci, a da mi u petak popodne čak nismo znali da će danas ovaj zakon da se nađe na dnevnom redu.
Čak su juče u Ministarstvu mislili da zakon ide po redovnom, a ne po hitnom postupku. Mogu da razumem želju i potrebu Vlade i ministarstava da treba da se usvoji što više zakona, da i ovakav zakon treba da bude usvojen, ali mislim da je mogao da ide i za mesec dana, po redovnom postupku, gde bi ove dileme i ovi nedostaci u međuvremenu mogli da se isprave.
Jedan od prethodnih govornika je rekao, sa tim se slažem, da Internet i kablovska televizija treba da budu posebno poglavlje u ovom zakonu. Vidimo da agencija ima neograničena ovlašćenja, ali mislim da u zakonu nije dovoljno posvećena pažnja kaznenim merama, jer znamo da u Internetu i kablovskoj televiziji može doći do zloupotreba i te zloupotrebe mogu korisniku doneti velika novčana sredstva.
Mislim da je u zakonu trebalo posebno obratiti pažnju i dodati regulativu o izgradnji kablovskih mreža i još da se ovim zakonom amnestiraju dosadašnji korisnici Interneta i kablovske televizije; a znamo da je do sada bilo dosta haosa u toj oblasti, tako da se bojim da se taj haos ne prenese i kada se usvoji ovaj novi zakon.
Takođe, verovatno je to dato agenciji da odluči, ali mi nisu jasni termini "značajan prihod" ili "razuman prihod". Mislim da mi ne znamo kolika su ta sredstva, jer za nas "značajan" i "razuman" prihod ne znači baš ništa.
Složio bih se i sa prethodnim govornicima da ovaj zakon nema zakonsku obavezu prema korisnicima i operaterima da grade mreže tamo gde im to nije komercijalno isplativo. Verovatno da je zakonodavac mislio da sva sredstva agencije ne idu u budžet, nego da će agencija iz njih potpomoći i finansirati te nekomercijalne mreže. To ovde u zakonu ne vidimo i ne znamo ko će to preuzeti na sebe.
U zakonu vidimo da je agencija obavezna da u nekom roku, taj najduži rok treba odrediti, posle prijave objekata za tehnički pregled da upotrebnu ili dozvolu za rad. Trebalo bi možda staviti da ukoliko agencija, pored ovoliko velikih ovlašćenja, u tom roku ne izda dozvolu, da korisnik koji je podneo dokumentaciju može da počne da radi bez dozvole agencije.
Javni telekomunikacioni operater može da zahteva pravo prolaska preko tuđeg zemljišta. To se nekada zvalo viši interes. Ne vidi se iz zakona od koga on to zahteva, da li od agencije, Ministarstva ili Vlade. Treba reći kome podnosi zahtev.
Odredba da agencija može da naredi vlasniku mreže da ustupi ili da izda dozvolu dvojici ili više telekomunikacionih operatera smatram da već zalazi u vlasničke odnose. Mislim da je to nepotrebno. Pošto je ovde agenciji dato da izdaje licencu, neko od prethodnika je rekao da ovo nije licenca, ovo je koncesija. U suštini, licenca je samo pravo da mogu nešto da radim, ali ne mora da znači da ću dobiti taj posao. Ako je već u zakonu agenciji dato pravo da daje koncesije, mislim da je trebalo u ovom zakonu da se planiranju, projektovanju i izgradnji telekomunikacionih objekata posveti jedno čitavo poglavlje.
U Predlogu zakona se ni jednom rečju ne pominje dobijanje građevinske dozvole. Zakon o telekomunikacijama treba da ovu oblast definiše u celini, uključujući čak pitanje građevinske dozvole svih telekomunikacionih objekata. Iz ličnog iskustva imam podatke da, ako treba neki telekomunikacioni objekat da se izgradi, traži se saglasnost i od "Energogasa", od EPS-a, Direkcije za puteve itd.
Mislim da zakon ima dosta nedostataka, da je bilo bolje da je stavljen u redovan postupak i da smo pre tog postupka neke stvari ispravili.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a posle njega narodni poslanik Branko Ružić.

Stav SRS o ovom veoma važnom zakonu danas na razmatranju pred Narodnom skupštinom izneo je naš predstavnik Zoran Krasić. On je uglavnom objasnio sve razloge zbog kojih SRS neće glasati za ovaj zakon.
Naime, pre svega smatramo da se trebalo ozbiljno pozabaviti i doneti strategiju razvoja telekomunikacija, o tome ozbiljno raspravljati, a onda napraviti okvir, odnosno zakon da se jasno vidi pod kojim će se uslovima obavljati ta delatnost, kako će se razvijati i na osnovu toga nastaviti sa onim što je već započeto u razvoju telekomunikacija.
Protivimo se da inspekcijske službe, odnosno kontrola bude van nadležnosti Ministarstva. Stručni poslovi, vezani za razvoj telekomunikacija, moraju se obavljati u resornom ministarstvu. Ako je već potrebno napraviti neku specijalnu organizaciju ili nešto što bi pomoglo radu ovog sistema, to je formiranje komisije koja bi organizovala neka javna nadmetanja, određivala uslove i propozicije nadmetanja za bavljenje ovim poslovima.
Već ko zna koji zakon donosimo i uvek se osniva neka agencija. Praktično se svi važni poslovi izmeštaju izvan okvira resornog ministarstva i prepuštaju nekim agencijama nad kojima praktično niko ili samo Vlada može imati kontrolu. Na taj način se izbegava odgovornost Vlade za eventualne neuspehe, a javnosti u radu nema. I u ovom slučaju agencija postaje monopolista, samostalni pravni subjekat funkcionalno nezavisan od bilo kog državnog organa. Šta onda ostaje u nadležnosti ministarstava i ko će kontrolisati rad takvih agencija?
Mislim da je vreme da se ministarstva zaista ozbiljno posvete svojim poslovima, da rade ono za šta su formirana i da se prekine sa izbegavanjem odgovornosti i prebacivanjem poslova na razne agencije. Na kraju ćemo imati agencije, nećemo imati ministarstva ili ćemo imati takve agencije u kojima će dominirati predstavnici jednog političkog mišljenja, jedne političke stranke, pa bez obzira ko od ministara sedi u ministarstvu poslove će obavljati ove agencije.
Mislim da je zaista vreme da i kod donošenja nekih sledećih zakona, čini mi se da će biti na redu i zakon o železnici, kako reče danas ministar, počnemo ozbiljnije da shvatamo poslove vezane za ovo ministarstvo i da se tek posle ozbiljne rasprave i saslušanog mišljenja svih zainteresovanih, predlože ovi zakoni.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić, a posle njega narodni poslanik Radomir Naumov.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministre, Predlog zakona o telekomunikacijama, na dnevnom redu današnje sednice, važan je sistemski zakon, tretira problematiku od nacionalne važnosti. Može se reći da je donekle konzistentniji i stručnije napisan, sa definisanim kategorijalnim aparatom, što je mali pomak u odnosu na amaterski politički napisan zakon o informisanju.
Međutim, postoje određene praznine, nedorečenosti, kao i elementi rigidnosti u nekim odredbama predloženog zakona.
Socijalisti se protive suštini člana 5. predloženog zakona, na koji se nadovezuje i sa njim je u korelaciji član 104. Naime, oblast telekomunikacija je od strateškog nacionalnog interesa za svaku zemlju i predstavlja jedan od najprofitabilnijih resursa u uslovima modernih tehnoloških inovacija. Samim tim politiku i strategiju razvoja telekomunikacija, čiji su sastavni delovi i plan namene opsega radiofrekvencijskog spektra i plan raspodele radifrekvencija za radiodifuziju, mora utvrđivati parlament na predlog Vlade, a ne Vlada samostalno, jer bi na taj način bilo otvoreno polje za eventualne zloupotrebe i manipulacije jednim od najznačajnijih resursa naše države.
Takođe, ukoliko se želi primenjivati u praksi proklamovana politika težnje ka evropskim integracijama, onda se u okvire načela regulisanja odnosa u oblasti telekomunikacija, definisana članom 3. predloženog zakona, pošto inače proističu iz načela politike zakonodavstva Evropskog parlamenta i Saveta ministara u oblasti telekomunikacija, moraju inkorporirati sledeće tačke: deregulacija i liberalizacija propisa; liberalizacija tržišta opreme, usluga i infrastrukture u oblasti telekomunikacija, odvajanje regulativne funkcije u oblasti telekomunikacija u nadležnosti državne vlasti od operativne funkcije za telekomunikacionu infrastrukturu; ukidanje specijalnih i eksluzivnih prava i uspostavljanje režima administrativnih dozvola za pružanje telekomunikacionih usluga; održavanje i razvoj osnovnih telekomunikacionih usluga; pristup javnim telekomunikacionim mrežama i zaštita tajne u oblasti telekomunikacija.
Takođe ovim predlogom zakona nije regulisano pitanje kablovske distributivne mreže namenjene distribuciji radio i televizijskih programa. Indikativno je i nejasno zašto je Vlada izbegla da predvidi u članu 17. zakona da upravni odbor Republičke agencije za telekomunikacije sve odluke donosi većinom glasova, dakle uz minimum tri glasa, s obzirom da je predviđeno da upravni odbor ima ukupno pet članova.
Ovakve nedorečenosti takođe otvaraju mogućnost manipulacija, što nije dopustivo u ovako važnoj sferi za jednu državu.
Paradoksalno je da u članu 35. stav 4. stoji da je numeracija ograničen resurs, što naravno nije i ne može biti tačno, jer je dokaz za to Severno-američki kontinent, dakle SAD i Kanada, gde je jedinstvena numeracija za fiksnu i mobilnu telefonsku mrežu, a tamo, kao što se zna, postoji preko 400 miliona pretplatnika. Takođe, u globalnoj internet mreži numeracija je jedinstvena za celu zemaljsku kuglu i onda čudno zvuči da baš državna zajednica Srbije i Crne Gore ili država Srbija ima numeraciju kao ograničavajući faktor, gde nema ni 10 miliona potencijalnih pretplatnika.
Socijalna dimenzija u ovom zakonu praktično ne postoji, s ozbirom da se predviđa da javni telekomunikacioni operater može korisniku privremeno prekinuti pružanje usluge, ako u roku od 15 dana od dana dospeća ne plati novčane obaveze za korišćenje usluga, a da se pri tome ne vodi računa da većina građana u državi Srbiji svoje pravo na zaradu ostvaruje sa velikim zakašnjenjem, za šta je naravno odgovorna Vlada Repbulike Srbije, koja i predlaže ovakve nemušte odredbe.
Intencija narodnih poslanika iz poslaničke grupe SPS bila je, kao što je rekao i naš ovlašćeni predstavnik gospodin Miloš Nešović, da argumentima ukažemo na nedorečenosti, nesklad sa međunarodnim zakonodavstvom u sferi telekomunikacija i na rigidnost pojedinih odredbi, u kojima izvršne vlasti ostavljaju prostor za manipulacije kod ovog resursa, koji je od strateške nacionalne važnosti. Naravno, tu korekciju smo kanalisali amandmanski, ali vi kao i mnogo puta do sada nemate sluha za nešto što bi rezultiralo boljim, potpunijim i skladnijim zakonskim rešenjem. To je za nas dovoljan razlog da poslanici SPS glasaju protiv ovog zakonskog predloga. Hvala.

Ima reč narodni poslanik Radomir Naumov.

Gospođe i gospodo, najuporniji narodni poslanici, gospođo ministre, cenjeno predsedništvo, pre prelaska na razmatranje teme naše današnje rasprave dopustite mi nekoliko opaski.
Na sajtu Vlade Srbije objavljen je razgovor sa gospođom ministrom za saobraćaj i telekomunikacije, 10. januara 2002. godine, dakle pre više od 16 meseci, o tome šta je sve urađeno i šta se planira u oblastima koje su, kako je to tada konstatovano, pojam za neuređenost, nebrigu, propadanje. Tada kada je novac počeo iz budžeta i donacija da se preusmerava i u oblast saobraćaja i telekomunikacija, javnost se interesovala i pitala ministra zašto se tako sporo donosi novi zakon o telekomunikacijama. Pitanje je glasilo: kada će se predlog zakona naći pred narodnim poslanicima? Odgovor je bio, verovatno se sećate, da je novi zakon u pripremi već skoro godinu dana, nacrt je završen, samo se čeka usvajanje zakona na saveznom nivou.
Posle 11 meseci od ovog razgovora Vlada je usvojila Predlog zakona, uputila ga Skupštini, da bi ga evo posle pola godine, kako smo čuli u uvodnom izlaganju, zbog neophodnosti i važnosti, mi usvajali po hitnom postupku u preduskršnje dane strasne sedmice. I ne samo to, nego još uvek u vremenu vanrednog stanja. Ovo su činjenice za neke buduće istraživače i skupštinske hroničare.
Ali, vraćam se na zakon. Vlast, kao svaka vlast, puna je hvale za kvalitet zakona; kaže da je on reformski, moderan, evropski, usklađen sa međunarodnim pravnim standardima, antimonopolski, antidiskriminatorski, rešava brojna bitna pitanja kojima se reguliše i kontroliše ponašanje u sektoru telekomunikacija, danas jednoj od najpropulzivnijih oblasti ljudske delatnosti.
Rezultat ovog zakona treba da bude razvoj telekomunikacija u Srbiji odnosno stvaranje uslova za zadovoljenje potreba građana za kvalitetnim telekomunikacionim uslugama. Takođe mu je cilj da se u oblasti telekomunikacija i u obavljanju telekomunikacionih usluga uvede red i to tako da niko od postojećih telekomunikacionih operatora ne bude onemogućen u daljem radu, ukoliko se upodobi novim pravilima ponašanja na telekomunikacionom tržištu.
Da li je to sve baš tako sa ovim predlogom zakona? Čuli ste od gospodina Mihajlova i od gospodina Radmila (prezime mu je trenutno u Hagu pa ga ne oslovljavam) koje su ključne zamerke DSS zbog kojih ovaj zakon ne može biti podržan.
Njlapidarnije, u pitanju je sam koncept zakona sa agencijom. Ali ne agencijom kao regulatornim telom, nego kao državom u državi, kao telom van svih kontrola; nejasni odnosi licenci, koncesija itd. Malo detaljnije bih se osvrnuo samo na nekoliko za mene bitnih stvari, koje se tiču politike i strategije razvoja u sektoru telekomunikacija. Takođe bih dao neke kritičke opaske oko agencije i ukazao na nepotpunosti u odeljku o standardima, tehničkim pregledima, kao i na nepreciznosti u definicijama.
Smatram da su u prvih nekoliko članova dosta neprecizno i nesistematski obrađena načela na kojima se zasniva zakon. Nedostaju članovi o ciljevima politike i planiranju razvoja u oblasti telekomunikacija.
Gospođa ministar je u uvodu jasno rekla šta su načela zakona i sa njima se slažem. Međutim, njih nema u zakonu, samo u obrazloženju.
U članu 3. se samo navodi šta treba uraditi. To nisu načela. Načelo je: razvoj telekomunikacija, zadovoljenje potreba korisnika itd. To možda deluje i previše kao cepidlačenje, ali čini mi se da zakon, kao moderan propis, treba da obrati pažnju i na ovakve detalje.
Politika, strategija i planovi sažeti su u članovima 5. i 6. Navodi se samo da Vlada utvrđuje politiku u oblasti telekomunikacija, donosi strategiju razvoja telekomunikacija u Republici i plan namena radiofrekvencijskih domena. Valjda je trebalo da se kaže: šta su politika razvoja u oblasti telekomunikacija i dugoročni ciljevi koje taj razvoj treba da ostvari. Isto, spominje se strategija razvoja telekomunikacija u Srbiji; verovatno se misli da je potrebno doneti strategiju razvoja telekomunikacija u skladu sa ciljevima politike u ovoj oblasti.
Dalje, strategiju u ovoj oblasti ne može da donosi Vlada. Strategiju donosi Narodna skupština na predlog Vlade i to za period od najmanje 10 godina. Znači, te stvari nedostaju ovde. Strategija mora dalje da bude usklađena sa strategijom razvoja Republike Srbije.
Potom, nedostaje član koji će npr. reći kako se ostvaruje ta strategija; nedostaje program ostvarivanja strategije, koji donosi Vlada, a kojim se utvrđuju uslovi, zakoni, rokovi, planirane aktivnosti. Program se donosi npr. za pet godina, pa AP donosi svoj program razvoja itd. Čini mi se da to nedostaje, a to se vrlo lako dalo sa nekoliko članova urediti u prvom delu ovog zakona.
A da ne bih ponavljao ovde iznete kritičke primedbe gospodina Mihajlova u vezi agencije, odnose se ne na agenciju kao regulatorno telo, već na agenciju kao organizam sa ogromnim nadležnostima a bez dovoljne kontrole - daću ovde par konkretnih predloga.
U članu 16, gde se sasvim opravdano navodi sukob interesa, osim ograničenja u pogledu izbora i imenovanja predsednika i članova upravnog odbora, možda bi trebalo, slično slovenačkom zakonu, staviti da i zaposleni u toj agenciji bar tri godine pre zapošljavanja u njoj ne smeju biti zaposleni niti da imaju vezu sa organizacijama iz oblasti telekomunikacionih delatnosti. Skrećem pažnju na deo koji se odnosi na dozvole za javne telekomunikacione mreže. Rečeno je da ima kolizije, odnosno nerazumevanja oko izdavanja licence za vršenje usluga i koncesionih odnosa.
Na kraju, ono što mene kao više tehničku osobu interesuje povodom dela 7, standardi i uslovi za izgradnju, tehnički pregledi i tehničke dozvole, imam dve osnovne primedbe. Govori se da agencija propisuje standarde, vrši kontrolu usklađenosti mreže i objekata sa propisanim standardima, izdaje tehničke dozvole i tome slično.
Po meni, trebalo bi da stoji da tehničke preglede i druga potrebna ispitivanja u cilju dokazivanja usklađenosti, a pre izdavanja sertifikata, mogu da sprovode samo odgovarajuće ovlašćene ustanove; to su odgovarajuće akreditovane laboratorije, odnosno pravna ili fizička lica koje ovlasti agencija. Takva lica moraju da raspolažu potrebnim stručnim radnicima, mernim instrumentarijumom, opremom; merenja i ispitivanja moraju da se sprovode u duhu i u skladu sa tehničkim uslovima i normama.
Takođe, u delu koji govori o primeni propisa i standarda, čini mi se da bi trebalo naglasiti da se na prvom mestu primenjuju JU standardi ukoliko postoje i ako su u skladu sa međunarodnim standardima. Ako nema tih standarda, onda se preuzimaju međunarodni.
Više decenija sam se bavio fenomenima koji nastaju u telekomunikacionim ili drugim postrojenjima zbog rada elektroenergetskih postrojenja u neposrednoj blizini. Zato bih bio malo oprezniji u članu 90; ne bih kategorički tvrdio da energetska postrojenja moraju biti građena, korišćena, samo ako njihov rad ne prouzrokuje smetnju u funkcionisanju. Znači, negde moraju da postoje u blizini, jedna sa drugima da koegzistiraju. Nije obaveza elektroenergetskog postrojenja, ukoliko je ono starije i na tom je mestu već postojalo, da štiti telekomunikaciona postrojenja. Ono može da obezbedi dopunske mere zaštite u skladu sa propisima. Neće se valjda energetsko postrojenje izmestiti samo zbog jednog prelaza telefonske linije.
Na kraju, imam primedbu na definiciju pod brojem 47. u članu 2- elektromagnetska kompatibilnost: to je sposobnost telekomunikacionih sistema, odnosno sredstva da zadovoljavajuće radi u svojoj okolini, a da pri tom samo to postrojenje ne stvara nedopustive elektromagnetne smetnje bilo kome drugome ko se nalazi u toj sredini. To bi bila prava definicija, odnosno obuhvatala bi smisao koji se odnosi na elektromagnetsku kompatibilnost u ovom zakonu. Hvala.