Članom 12, koji propisuje ko je isporučilac predmeta lizinga i kako on prenosi pravo svojine na predmetu lizinga, napravljena je jedna greška, jer ako nakon ovih reči: "Isporučilac predmeta lizinga u smislu ovog zakona je pravno ili fizičko lice koje na osnovu ugovora o isporuci", ako ga tamo u članu 2. predviđamo kao neophodno, "na davaoca lizinga prenosi pravo svojine na predmetu lizinga" stavimo tačku, apsolutno bismo zadovoljili sve obaveze isporučioca predmeta lizinga, jer šta, na kraju krajeva, briga proizvođača opreme zašto je ovaj kupio opremu.
Ne razumem šta je bila svrha ovako formulisanog člana 12, jer onaj ko proda opremu uopšte se ne interesuje šta je razlog kupovine opreme. Ja mogu da kupim nešto i da to isto odmah uništim, mogu da dam pod zakup, mogu da ga koristim, da ga ne koristim, da ga prodam. To je moje pravo raspolaganja koje proističe iz prava svojine. Bez prava raspolaganja nema prava svojine, a mi sve vreme govorimo da je davalac lizinga vlasnik stvari.
Prema tome, to je njegova stvar - polaže pravo svojine, može da raspolaže kako hoće i ne treba uopšte da uplićemo ovde isporučioca kao nekoga ko treba da se interesuje za to šta će se dalje sa njegovom opremom ili predmetom lizinga dešavati.
Postavlja se pitanje šta ako ugovora o isporuci nema, da li postoji pravni posao koji se zove lizing? Znači, nema ugovora o isporuci, sve je regulisano ugovorom o kupoprodaji, davalac lizinga kupio neku opremu, naknadno je odlučio da je da u lizing, jer to odgovara nekome ko hoće da kupi tu opremu. To je situacija koju mi nismo ovde regulisali. Ja ću samo da postavim pitanje, a odgovore nemam. Dakle, može da se dogodi i ta situacija.
Može li davalac lizinga da ponovo da u lizing opremu koja je već bila predmet lizinga, pa je iz bilo kog razloga on kao vlasnik ponovo došao u posed te opreme? Može li polovna oprema da bude predmet lizinga? To je ono što mi iz ovog zakona ne vidimo. Može. Onda isporučioca opreme nema u tom smislu, kao proizvođača. Onda je to onaj koji je davalac lizinga.
Zbog toga je ovaj član mnogo bolji ovako kako smo ga mi formulisali, nego onako kako ste ga vi predložili. Možda se ne razumemo. Uglavnom, dobila sam odgovore na ova pitanja. Sve je ovo i te kako moguće. Pribojavam se da ćemo ovde biti smetlište stare tehnologije. Ko zna šta je cilj ovog zakona. U stvari, one naše strepnje da je zakon i predložen na insistiranje Svetske banke, da ona svoj slobodni kapital angažuje tako što će omogućiti strancima da oplode taj svoj kapital na najbolji mogući način, a mi u ovakvim uslovima u kakvim se nalazimo teško da ćemo moći baš neku savremenu tehnologiju da kupujemo.
Ko zna šta ćemo kupovati i šta ćemo u zemlju dovoziti, ali to nam je situacija takva kakva jeste, u koju smo nesrećno dovedeni zbog celokupne politike koja se vodi prema ovoj državi već godinama, iz koje ne možemo da se iščupamo i sada snosimo te posledice. Izgleda da ćemo još dugi niz godina snositi te posledice, a one mogu da budu višestruko štetne, i po privredu, po zdravlje i ko zna šta još.
Mislim da je amandman zaista prihvatljiv. Možda niste bili spremni da ga prihvatite, jer je on greškom bio naslovljen na član 13, pa se niste upuštali u njegovu sadržinu. Dakle, odbijen je samo zbog toga što se ne odnosi na član 13. Ispravka je stigla kasnije i vi niste imali mogućnost da se o tome izjasnite, ali ostaje vam sada vreme da malo o tome razmislite, pa prilikom glasanja da se, eventualno, ovaj amandman, koji je dat u cilju poboljšanja teksta zakona, usvoji.
