Gospođa Pop-Lazić me je spomenula, pa imam nešto prava da kažem. Ono što sam pisao kao amandman, a mislim da je vrlo dobro da se prihvati, tako kažu u Zakonu o pravima nacionalnih manjina. Drugo, ovog što se tiče srpskog, srpskohrvatskog, hrvatskosrpskog, bošnjačkog itd. ta stvar je rešena onog trenutka kada je završena sukcesija bivše SFRJ. Nisam rekao bosanski, jer to ne postoji, postoji novoštokavski standard ekavskog i jekavskog izgovora, a mi ne možemo sporiti jednoj grupi ljudi islamske veroispovesti, a verovatno slovenskog porekla da sebe zovu onako kako hoće da zovu. To je osnovna stvar. Tu očigledno ima, ako ste gledali film Mirze Idrizovića "Miris dunja". Taj "Miris dunja" je razlika koja Slovene katoličke, odnosno pravoslavne veroispovesti razlikuje od Slovena islamske veroispovesti. Tu očigledno Balkan ide u pravcu fragmentacije i zbog problema koji južnoslovenski narodi imaju međusobno zbog multikulturalnosti dva pisma i onoga što mi defakto zovemo novoštokavskim standardom u nauci, a svako zove svojim imenom kako misli, to je, mislim, samo prednost, a ne mana.
Zbog toga svi oni koji su nacionalna manjina, koji su klasična manjina, nacionalna manjina u pravom smislu reči, ne bi smeli da trpe posledice. Prema tome, ja isto mislim da za one, da kažemo Bošnjake, koji sebe tako nazivaju i borili su se za to i to je gospodin Koštunica rekao pre godinu i nešto dana prvi put, pa univerzitet itd. i ne vidim šta je tu sporno, treba omogućiti da uče nešto različito od Srba pravoslavaca na svom jeziku i iz svoje sopstvene nacionalne tradicije. Ne vidim da je tu bilo šta sporno. Prema tome, sve ovo što sam ja pisao jeste u tom pravcu i rešava taj spor, kojeg nema.
