Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, evo mene, kao španska serija, malo pre ručka, malo posle ručka, u nastavcima. Što kažu stari Latini - repetitio est mater studiorum, znači ponovićemo neke stvari za sve one koji, naravno, nisu čuli to pre ručka.
Dakle, kao što sam rekao, pre nepune tri godine bio sam dvostruko ponosan: ponosan na građane Srbije koji su nakon decenijskog sunovrata odlučili da zaustave propadanje u ovoj državi, iskazavši na septembarskim i decembarskim izborima bezrezervnu podršku DOS-u; i čast i ponos što i sam, kao poslanik, pripadam dvotrećinskoj većini od 176 poslanika koji su dobili mandat da izmene dotadašnju Srbiju. Smatrao sam da nismo dobili mandat da vladamo, već smo dobili mandat za promene. Znao sam da će već nakon prvih reformskih poteza i nameravanih, korenitih promena, biti teško održati tako visok nivo podrške. Takođe, uveren da uz jedinstvo svih demokratskih snaga u zemlji i istinu, kao najjače oružje, možemo napraviti diskontinuitet sa Srbijom koja je na pragu 21. veka svoje nacionalne interese branila metodama i rečnikom 19. veka, sa svim poznatim rezultatima.
Nažalost, već posle par meseci, bio sam demantovan, jer sam uočio da deo pobedničke koalicije želi da kapitalizuje narodno poverenje i da visoki rejting svog stranačkog lidera, koji je izgradila kompletna koalicija DOS-a, iskoristi u stranačkom i ličnom interesu. (Iz sale: Tema.) Da, ovo je tema, gospodo. Odjednom, uprkos dvotrećinskoj većini, postalo je jako teško donositi zakone koji bi trebalo da promene Srbiju. Donošenje novog ustava pokazalo se u perspektivi kao sve teži zadatak, uprkos onih 176 poslanika sa početka ove priče.
Ilustracije radi, sećam se teškoća koje smo imali, a mislim prilikom donošenja jednog od reformskih zakona, mislim da je bio Zakon o radu, sa obezbeđivanjem kvoruma, kada je tadašnji predsednik Skupštine dobacio poslanicima kako je nezabeleženo u parlamentarnoj praksi da vladajuća većina izlazi iz Skupštine, kako bi oborila kvorum za odlučivanje, a na šta sam odgovorio, kako je nezabeleženo u parlamentarnoj praksi da neko bude izabran od vladajuće većine za predsednika parlamenta, istovremeno predstavlja vlast, ali i opoziciju većini koja ga je izabrala.
Mi nismo imali nijedan razlog da pristanemo na ovakvo ponašanje, jer smo bili svesni da smo se za svoje mandate izborili u decenijskoj borbi sa Miloševićevim režimom. Dok su se nekima mandati očigledno dogodili, pa su se sa neviđenom lakoćom, neodgovorno poigrali sa njima i sa izbornom voljom građana.
Mnogo se ovih dana postavlja pitanje gde je koji poslanik DOS-a bio i kako je glasao prilikom donošenja reformskih zakona. Mi postavljamo pitanje građanima Srbije gde je pedesetak poslanika koji su zajedno sa nama dobili mandat, ne da vladamo, već da promenimo Srbiju! Gde su i čiji su danas naši i vaši nekadašnji poslanici? Odgovor je jasan. Evo ih u koaliciji sa onima kojima je Srbija i njeni građani dvotrećinski rekla - ne, krajem 2000. godine. Sva pravdanja i razlozi pred ovom činjenicom postaju besmisleni i odgovarajući na njih, dopisujući jednu narodnu poslovicu, rekao bih, "u laži su kratke noge, ali veliki podočnjaci".
Danas govorimo o poverenju predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije Nataši Mićić. Pre svega, zbog toga što je neko izneverio narodnu volju iskazanu na septembarskim i decembarskim izborima 2000. godine. Bilo bi smešno, a da nije tužno, čuti tvrdnje sa ove govornice da se tekovine 5. oktobra čuvaju rušeći demokratsku Vladu Srbije i predsednicu Parlamenta, u saradnji sa SSJ, SRS i SPS, kao i poslanicima koji su pod sumnjivim okolnostima promenili svoje političko mišljenje, ako su ga ikada uopšte i imali.
Tako smo mi optuživani da smo trgovali, a oni, kako tvrde, dobili većinu. Pozivam građane da porazmisle pred sledeće izbore, ma kada oni bili, o poslanicima koji se ponašaju kao fudbaleri, koji posle potpisa basnoslovnog ugovora tvrde kako su baš od detinjstva navijali za taj klub, svim srcem, a to je već četvrti, peti klub za koga su upravo od detinjstva navijali. Neki klubovi, za koje su upravo potpisali ugovore, u njihovom političkom detinjstvu nisu ni postojali. U pamćenju građana Srbije, još je sveže sećanje na reči nekadašnjeg člana Predsedništva SFRJ Vasila Tupurkovskog o neprincipijelnoj koaliciji koja je nakon toga srušila Jugoslaviju. Ubeđen sam da građani Srbije na sledećim izborima neće dozvoliti jednoj neprincipijelnoj koaliciji da vrati Srbiju unazad ili da je razgradi.
Mnogi su sa mukom prihvatili i izbor Nataše Mićić za predsednicu Parlamenta. Teško im se navići na Srbiju i njen Parlament koji ne liči na Dragana Tomića, Zorana Aranđelovića, Aleksandra Bakočevića, Slobodana Unkovića, pa i prethodnika na mestu Nataše Mićić. Promena je za neke bila i suviše nagla i suviše očigledna. Tražili ste izbore i dobićete ih, ukoliko Vlada i predsednica Parlamenta ne dobiju većinu.
Pitaćemo građane Srbije da li žele da se vrate na staro ili im je ova nova slika i ovo novo lice Srbije draže. Nasmejana, vedra, inteligentna, lepa, razborita, odgovorna, okrenuta ka opštem dobru, takva je vlast potrebna Srbiji. Neki kojima je neobaveštenost, neodlučnost, nespremnost za prihvatanje odgovornosti posao zaštitni znak, po mnogo čemu, pokazali su se neodlučni, a jedino su odlučni u rušenju Vlade i predsednice Parlamenta. Ovoj Srbiji je dosta onih koji su odlučni u rušenju. Srbiji su potrebni oni koji su odlučni da grade i da stvaraju. U javnosti se olako prešlo i preko jednog skandaloznog predloga, neposredno po jednoj tragičnoj pogibiji premijera Srbije dr Zorana Đinđića.
Taj predlog o koncentracionoj vladi, dat je sa lakoćom, bez elementarne svesti o njenim posledicama. Umesto lustracije kao duhovnog očišćenja ovog naroda vi ste i ovim predlogom kao i 6. oktobra ponudili amnestiju. Ima li većeg ruganja dvotrećinskoj izbornoj volji građana iskazanoj krajem 2000. godine? Ima li većeg nepoštovanja prema milion građana Srbije koji su izašli na ulice Beograda i gradova širom Srbije da odbrane izbornu pobedu 5. oktobra 2000. godine? Ima li ružnijeg šamara koji je mogao biti udaren stotinama hiljada građana koji su u nemom mimohodu odavali počast dr Zoranu Đinđiću, arhitekti nove moderne Srbije?
Ulazak u Vladu ponuđen je onima koji su se sa lakoćom poigravali i trošili dva veka srpske istorije. Sa katastrofalnim posledicama po narod i po državu, onima koji su najavljivali "krvavo proleće" i "29. maj" ne parlamentarnim strankama i kome sve ne, jer suviše je ružno da bi bilo slučajno. Ocenu ovakvog vašeg ponašanja daće već na sledećim izborima reke normalnih, pristojnih i mirnih ljudi koji žele život u normalnoj Srbiji i budućnost za svoju decu, kao i 15. marta ove godine, mirno će došetati ovoga puta do glasačkih kutija i reći šta misle o ovakvim vašim predlozima i vašoj politici.
Sa ove govornice danas je pomenuta i nekakva priča o Socijalističkoj internacionali i članstvu Demokratske stranke u Socijalističkoj internacionali i kako je to nespojivo sa liberalnim kapitalizmom. Ta tvrdnja je dobila veliki aplauz. Nemojte držati u zabludi svog šefa poslaničke grupe. Molim vas, u kom sistemu žive socijaldemokratske partije u Nemačkoj, Španiji, Belgiji i drugim evropskim državama, u kom to oni sistemu žive, pa su članovi Socijalističke internacionale. U obrazlaganju razloga za smenu Nataše Mićić pominjane su, draga gospodo, i kazne izrečene poslanicima po Poslovniku koji je usvojen velikom većinom. Poslovnik ne bi bio restriktivan da ponašanje poslanika često nije bilo suviše destruktivno.
Novčane kazne su izuzetno blage u odnosu na osiono i bahato ponašanje neprimereno ovako visokom domu. Takvo ponašanje nekih političkih činilaca nije bilo sankcionisano u protekloj deceniji Poslovnikom, ali su kazne za takvo ponašanje ipak izricane. Nažalost ne onima koji su ih svojim političkim ponašanjem zaslužili. Političari su radili u protekloj deceniji nedopustive stvari, a za njihovo ponašanje kažnjavan je narod bombardovanjem, sankcijama, izolacijom, siromaštvom, bedom, gubitkom teritorija. Složićete se da je po građane Srbije ova poslovnička varijanta kažnjavanja sigurno i povoljnija i jeftinija.
U pravu su oni koji su tvrdili da se ovde ne radi o suđenju Nataši Mićić, nego o politici koju reprezentuje. Jeste, gospođa Mićić je reprezent moderne evropske i demokratske Srbije. Nasuprot politici koja je rezultirala najvećom nacionalnom katastrofom u protekla dva veka sa nezabeleženim u ekonomskoj nauci sunovratom bruto nacionalnog proizvoda sa 29 milijardi dolara na svega 10 milijardi, u periodu od svega jedne decenije. Odbijamo da o našem poverenju govore oni koji su izneverili narodnu volju iskazanu na poslednjim izborima. O našem poverenju ne mogu govoriti oni koji su lični i stranački interes stavili iznad interesa Srbije, odmah nakon pobede na izborima.
Da smo vas pitali draga gospodo mi nikada ne bismo ni bili vlast. Pitali smo onda građane Srbije, pitaćemo ih i danas i ubuduće i samo njihova volja za nas će biti vrhovni zakon. Kada bi nataši Mićić iskazali nepoverenje, iskazali bi nepoverenje u sopstvene političke stavove i program, i zato je ovo i odbrana demokratije u Srbiji i izborne volje.
Iskazujemo poverenje Nataši Mićić, jer je i ona oličenje politike koja se rukovodi političkim principima razboritosti, odgovornosti i strasti za opšte dobro. Iskazujemo poverenje Nataši Mićić jer je i ona reprezent drugačije, druge Srbije i zato je trn u oku, iskazujemo poverenje Nataši Mićić jer je i ona oličenje državne i nacionalne ozbiljnosti, ekonomske kompetentnosti i evropske orijentacije naše koalicije.
Iskazujemo poverenje Nataši Mićić, jer i ona predstavlja politiku priključenja Evropi, usvajanja evropskih standarda i revitalizacije najbolje tradicije. Iskazujemo poverenje Nataši Mićić jer je i ona simbol politike koja se brine o problemima građana a ne problemima funkcionera i političkih stranaka, svesni da nas potomci neće pamtiti ko je šta o kome rekao, nego ko je šta uradio za narod i za državu.
Ne pristajemo na smenu Nataše Mićić kao što nismo pristali na promene dozirane na kašičicu. Ne pristajemo da se pola stvari izmeni, a pola da ostane po starom. Ne pristajemo na udruživanje narodnjačko-populističkih elemenata sa elementima zapadne ekonomije, jer ne može, gospodo, standard Zapada a politika Istoka.
Ne može građanska država pod imperativom nacionalne homogenizacije, ne može redizajniranje nečega što se ne može redizajnirati, ne može legitimisanje Miloševićevizma bez Miloševića, ne može jeftina demagogija i populizam koji građane Srbije na kraju izuzetno skupo koštaju, ne može oštar rečnik prema Međunarodnoj zajednici na kome se mi uvek kao država posečemo. Narod, građani Srbije jednom su ovakvoj politici rekli "ne". Opet će, jer će znati da izaberu između onih koji rade i onih koji mudruju, onih koji vuku napred i onih koji vuku nazad.
Mi imamo viziju, kompetentne ljude i elementarno poštenje prema građanima koji su dali mandat za promene. Svi koji žele modernu, demokratsku Srbiju, dobro su došli. Iza toga ću završiti rečima pokojnog premijera Zorana Đinđića kojima ću završavati svaki svoj politički govor do kraja sledećih izbora. Ako imaš viziju, vodi, ako hoćeš da pratiš, prati, a ako nećeš ni jedno ni drugo, skloni se da ne smetaš.