Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2003. godini.
Molim vas da radi utvrđivanja kvoruma ubacite identifikacione kartice u vaše poslaničke jedinice.
Konstatujem da imamo kvorum za rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Stanko Kovačević, Petar Mišić, Marijan Rističević, Bojan Kostreš, Miroslav Markićević i Pal Šandor.
Obavetavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZA IZGLASAVANjE NEPOVERENjA VLADI REPUBLIKE SRBIJE (nastavak)
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva, narodni poslanik Borislav Pelević, povreda Poslovnika.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, vi ste juče pri kraju rasprave grubo prekršili Poslovnik, član 89. i član 91, po kojem narodni poslanici naizmenično dobijaju reč po pismenim prijavama.
Vi ste prethodno pročitali da je sledeći na redu u raspravi poslanik Stranke srpskog jedinstva gospodin Petar Petrović, a onda ste dali preko reda reč gospodinu Zahariju Trnavčeviću, kršeći član 89. i član 91. Poslovnika. To je lako utvrditi konsultacijom stenograma. Gospodin Petar Petrović je bio prozvan, a vi ste dali reč poslaniku DOS-a mimo pravilnika. To je samo još jedan dokaz da vi permanentno kršite Poslovnik i da ste zato na dnevnom redu za smenu kao predsednik parlamenta. Hvala na pažnji i molim vas da odgovorite argumentovano na ovu primedbu.

Argumentovano odgovaram da narodni poslanik Petar Petrović nije bio u sali. Nije bio u sali, prozvala sam ga, videla sam da nije; a drugo, imala sam pismenu molbu najstarijeg poslanika, to je gospodin Zaharije Trnavčević, da govori juče, pošto je danas odsutan. Izašla sam u susret, kao što vama izlazim u susret da zamenim nekada redosled poslanika. Tada vam ne smeta, samo vam smeta kada se nekom drugom izađe u susret.
Reč ima narodni poslanik Golub Rajić, koji je izdvojio mišljenje na sednici Odbora za zaštitu životne sredine. Pet minuta.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, gospodo ministri, na sednici Odbora za zaštitu životne sredine, gde je razmatran izveštaj o radu i postignutim rezultatima Ministarstva za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine, izdvojio sam mišljenje koristeći pravo da uzmem učešće u raspravi o nepoverenju Vladi Republike Srbije i tek danas dobih reč, a bili smo u prilici da vidimo da poslanici vrlo teško dolaze do reči od premijera i ministara u Vladi.
Rad ovog ministarstva, od kada je ono formirano 23. maja 2002. godine, kao i rad gospođe Anđelke Mihajlov su nesporni, ima određenih rezultata, ali je činjenica i da za rešenje problema u ovoj oblasti treba svakako vremena, treba sredstava, vrlo često menjanje određenih navika, pre svega ljudskih, ali isto tako i normativno regulisanje. I pored toga što je bila dobra saradnja između Odbora i Ministarstva, pa i poslaničkih grupa, i što je zakon o sistemu zaštite životne sredine jedan sistemski zakon, preko potreban svima, bez obzira na političko ubeđenje, mi ga još uvek nismo usvojili. Doduše, on je u proceduri više od godinu dana. Došao je na dnevni red, pa je povučen, a zbog toga što nije na dnevnom redu ili što do sada nije usvojen ne može biti kriva opozicija. Za to snosi odgovornost Vlada, odnosno vlast ili DOS.
Predlozi nekih sistemskih zakona se nisu našli u prvobitnom sazivu dnevnog reda za Prvu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine, već ih je Vlada kao dopune predlagala po hitnom postupku i važniji je bio zakon o stečaju i zakon o licenciranju stečajnih upravnika nego zakon o sistemu zaštite životne sredine. Normalno, desilo se što se desilo, ova vlada nema većinu u parlamentu i zakon o zaštiti, a i oni drugi nisu uvršćeni na ovoj sednici u dnevni red. I pored toga smatram da je ovo izuzetno važan zakon i da što pre treba biti usvojen. Da li sa ovom vladom ili nekom drugom videćemo, ali ako hoćemo u Evropu to je neminovnost.
Ova vlada je nastavljač DOS-ovske politike, koja je pogubna za osnovne nacionalne, političke, ekonomske i socijalne interese naroda. Ona nastavlja sa širenjem lažnih obećanja da je moguća čvršća veza između Republike Srbije i Crne Gore unutar postojeće državne zajednice, a vidimo da to nije tako i sve je labavija veza, a i sve smo dalji. Za Kosovo i Metohiju Vlada još uvek nema program zaštite srpskih interesa, a sada je nedostižna i Rezolucija 1244, koja je do sada kritikovana.
Ova vlada će biti upamćena da je nastavila sa isporukom Srba Haškom tribunalu i to je jedan od najskupljih i najisplativijih izvoznih poslova. Drugog izvoza i nema. Vlada je kontinuitet DOS-ovske politike, čiji je krajnji domet čuvanje pozicija vršenja vlasti, i to samo golo i brutalno nastojanje da po svaku cenu i svim sredstvima obezbedi i očuva parlamentarnu većinu za izglasavanje svega i svačega u Narodnoj skupštini. Apsurd je da Narodna skupština polaže račune Vladi umesto da Vlada svakodnevno polaže račune građanima i Skupštini. Izmišljaju se vesti i afere u medijima i tako pokušava da se skrene pažnja sa naraslih i nerešenih problema koji opterećuju svakodnevni život svakog građanina Srbije.
Ova vlada je grobar srpske privrede i ekonomije. Milion je nezaposlenih, a skoro sva preduzeća su pred stečajem. Ogroman je spoljnotrgovinski deficit, a proizvodnja i dalje pada. Enormno je zaduženje u inostranstvu. Sprovodi se pljačkaška privatizacija. Danas se širom Srbije štrajkuje, demonstrira i blokiraju se putevi.
DOS je obećao građanima Srbije poštovanje Ustava i zakona, vladavinu prava, izgradnju demokratskih institucija, ekonomski razvoj, prosperitet i bolji život uz izdašnu finansijsku pomoć iz inostranstva. Obećano je, takođe, da će izgraditi demokratsku, poštenu i odgovornu državu, koja će štititi siromašne radnike i stvaraoce. Danas je sve suprotno.
U protekle tri godine, DOS je pokazao da nema, a nije ni imao nameru da rešava vitalne državne interese, ekonomske i socijalne probleme društva i građana. Od instrumenta u rukama finansijske i političke, a često i kriminalizovane elite, vlast se uključila u pljačku i razaranje sopstvene zemlje.
Danas je Srbija u sunovratu i pored svih lepi reči ministara za ovom govornicom i težnjom da samo oni pričaju, kriveći za sve prethodni režim. Živi se teško, a biće i teže, jer su privredne aktivnosti zamrle. Zato ovoj vladi treba izglasati nepoverenje i to što pre, jer svaki novi dan donosi novo propadanje Srbije i njenih građana. Zahvaljujem.

Reč ima ministar vera, gospodin Vojislav Milovanović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, obratiću vam se sa par reči. Posle višedecenijske suprostavljenosti države i crkava, odnosno verskih zajednica, nužno je bilo da se kao prioritet stavi u zadatak Ministarstva vera da stvori ambijent za saradnju države i crkava. Zatim, drugo, posle jednodecenijskog manipulisanja nacionalnim i verskim osećanjima, nužno je bilo, takođe, da se stvori ambijent za međusobnu saradnju crkava i verskih zajednica.
Naravno, ako pogledamo i poslednji popis stanovništva, tamo možemo da vidimo da se svega 0,5% izjasnilo kao ateisti, 4,5% se nije izjasnilo, a 95% građanstva se izjasnilo eksplicitno kao vernici. Ako ovome dodamo da crkve i verske zajednice ne pripadaju ni jednoj stranci, a da vernici pripadaju svim strankama, onda je očigledno da su crkve i verske zajednice jedini integracioni faktor u ovom stranački i na sve druge načine raslojenom društvu u Srbiji.
Posle ovog rečenog, mislim da bi bilo kontraprodukitivno kada bih sam pričao o rezultatima Ministarstva; ja da ih hvalim, a neko da ih osporava, a pogotovo imajući u vidu da su u ovom radu i u tim rezultatima svoj doprinos dale većine stranaka. Ovde mi je išlo na ruku i to što su sve crkve i verske zajednice uputile Narodnoj skupštini mišljenje o radu Ministarstva. Zato mislim da je mnogo korisnije da pročitam kako vide korisnici usluga, da ih tako nazovem, rad Ministarstva vera.
Narodnoj skupštini je stigao dopis od Svetog arhijerejskog sinoda, a biću slobodan da vam ga pročitam.
"Narodnoj skupštini Republike Srbije, Beograd.
Čast nam je da izvestimo Narodnu skupštinu da u ovom sudobonosnom trenutku, kako za srpski pravoslavni narod, tako i za sve stanovnike zemlje Srbije, osećam potrebu da u ime Srpske pravoslavne crkve učinimo kratak osvrt na rad Ministarstva vera u Vladi Republike Srbije od januara 2001. do danas.
Pre svega, ne zaboravljamo blagonaklonost prvog premijera srpske Vlade, od ruke zločinca ubijenog dr Zorana Đinđića, koji je svojim autoritetom učinio da u njegovoj Vladi postoji institucija Ministarstva vera, a na čelu sa dr Vojislavom Milovanovićem, protoneimarom Hrama svetog Save na Vračaru.
Ministarstvo, kao takvo, ne samo da je opravdalo ukazano mu poverenje, nego je i ulagalo i ulaže velike napore za uspešno rešenje svih problema u kojima se nađe i Srpska pravoslavna crkva i ostale crkve u Srbiji, kao i sve tradicionalne verske zajednice u njenim granicama. Svi susreti u periodu o kom se upravo govori bili su primereni trenutku kada i zašto se održavaju, i razume se, rezultati nisu izostali. Međutim, smatramo da nije potrebno ulaziti u detalje.
S poštovanjem, predsednik Svetog arhijerejskog sinoda i patrijarh srpski Pavle."
Drugo mišljenje Narodnoj skuštini Republike Srbije je uputila Katolička crkva u Srbiji.
"Narodnoj skupštini Republike Srbije, Beograd, Mišljenje o radu Ministarstva vera:
Na početku trećeg milenijuma, u kojem bi čovečanstvo konačno trebalo da teži autentičnom jedinstvu i saradnji, došlo je do promena u društvu naše zemlje. Upoređujući se sada sa drugim zemljama na kontinentu, moglo se jasno konstantirati pred kojima i koliko izazova smo imali.
Bio sam pozitivno iznenađen kada je Ministarstvo vera Republike Srbije odmah započelo sa kvalitetnim radom u duhu najboljih evropskih standarda; između crkava i verskih zajednica, te Ministarstva, došlo je do otvorenog, punog i svrsishodnog dijaloga. Dijalog je odmah vodio delima, od priprema novih zakona koji, nažalost, nisu bili usvojeni u nadležnim institucijama (misli se na savezne institucije), do svih ostalih inicijativa, kao što su saradnja između crkava, odnosno verskih zajednica i država, uvođenje veronauke u škole, razmišljanje i seminar o ulozi crkve u društvu i državi, zatim pitanje denacionalizacije i uređenje sakralnih zgrada.
Poznavajući dobro ostale postkomunističke zemlje, mogu da kažem da je Ministarstvo vera Srbije pošlo najodvažnijim putem i najintegralnije je pristupilo rešavanju problematike. Želimo posebno istaknuti izvanredno historijsko značenje sadašnje delatnosti Ministarstva vera koje vodi unapređivanju mira, pomirenja i saradnje među vernicima različitih nacija i konfesija, a što je za ovaj region od presudne važnosti. Ugrožavanje tog procesa moglo bi ga ponovo ispostaviti haosu i neprevidivim potezima negativnih snaga. Odgovornost za budućnost ove zemlje, a osobito mladih, koji često puta gube nadu, zahteva da se osigura kontinutet i sve veći intenzitet svih onih koji su već pokazali da umeju šta hoće i da vole ono što je dobro.
Želeći svima puno nadahnuća božijeg, s poštovanjem pozdravljam, Stanislav Hočevar, Beogradski nadbiskup i mitropolit, predsednik Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore."
Sledeće mišljenje Republičkoj skupštini je poslala Islamska zajednica.
"Narodnoj skupštini Republike Srbije, Odboru za prosvetu.
Poštovana gospodo, Islamska zajednica na čelu sa muftijom beogradskim hadži-Hamdijom efendijom Jusufspahićem, vam izražava svoje poštovanje i ovim pismom vas želi obavestiti o našim utiscima o radu Republičkog ministarstva vera, na čijem čelu je poštovani dr prof. Vojislav Milovanović, za period od januara 2001. do oktobra 2003. godine.
Odmah na početku, i ovim putem želimo da se zahvalimo gospodinu Milovanoviću, kao i njegovim vrednim saradnicima na zaista velikom trudu koji su uložili u svom radu. Upravo zbog njegovog velikog angažovanja u ostvarivanju prava verskih zajednica, mi smo gospodinu ministru i njegovom ministarstvu krajem meseca septembra 2003. godine uručili specijalnu zahvalnicu.
Islamska zajednica Srbije učestvovala je na velikom broju skupova, zajedno sa ostalim crkvama i verskim zajednicama, koje je organizovalo Republičko ministarstvo vera, a koje mi zovemo našim ministarstvom, a to vam najbolje i govori kakav je naš međusobni odnos.
Na tim sastancima su donesene veoma važne odluke koje su nakon toga prosleđivane Vladi Srbije, koja ih je uglavnom usvajala. Sigurno, najveći uspeh i doprinos Ministarstva vera i našeg ministra Milovanovića jeste da se napokon, nakon pola veka čekanja, vraća i veronauka u škole, što je zaista veliki uspeh na koji smo mi svi zajedno veoma ponosni. Takođe, ovim želim pohvaliti i Vladu Republike Srbije, koja je ubrzala ovaj proces. U ovom mandatu vera nije ušla samo u škole, već i u druge veće državne institucije od kojih izdvajamo vojsku, gde su ušli sveštenici, a nadamo se da će i predstavnici naše verske zajednice uskoro početi sa radom u vojsci.
Takođe smo zahvalni Ministarstvu vera na podršci i priznanju koje smo dobili na izgradnji prve beogradske islamsko-teološke srednje škole, koja se nalazi u Ulici gospodar Jevremovoj, kao i zbog velikog broja asistencija u drugim institucijama. Na primer, urgencija kod nadležnih ministarstava za ulazne vize za naše goste, intervencija povodom registarskog broja naše zajednice. Posebno smo zahvalni Ministarstvu zbog zalaganja za povraćaj naše devizne štednje i u razumevanju naših neophodnih potreba koje još uvek čekaju rešenje. To je molitveni prostor, groblje, rezidencija i predstojeća denacionalizacija. Na kraju, ili možda bi bilo umesnije na početku, a to je upravo potvrda onog drugog prioriteta da smo ga realizovali, međusobna saradnja crkava i verskih zajednica."
To je zajednički dopis koji su potpisali svi čelnici crkava, odnosno verskih zajednica. Zamolio bih vas za malo pažnje, biću slobodan da vam to pročitam.
"Kao ovlašćeni predstavnici crkava i verskih zajednica, koji smo najviše sarađivali sa Ministarstvom vera Vlade Republike Srbije u proteklom periodu, od januara 2001. godine, osećamo se pozvanim da damo svoj doprinos u radu Narodne skupštine, a u vezi sa delatnošću Ministarstva vera. Da ne bi svako od nas pojedinačno iznosio svoja gledišta, dogovorili smo se da Narodnoj skupštini Republike Srbije dostavimo zajednički. Napominjemo da mi tekstom koji sledi ni na koji način ne učestvujemo u debati o poverenju sadašnjoj vladi. Za tako nešto nemamo mandat crkava i verskih zajednica koje predstavljamo, a ne bi bilo primereno da se crkve i verske zajednice izjašnjavaju kao arbitar u ime svog verskog autoriteta, mimo zakonitih institucija sistema, parlament stranke, organizacije građana, kroz koje i naši vernici kao građani inače imaju pravo i dužnost da slobodno izražavaju svoju političku volju.
Ovde se neće govoriti ni za Vladu, ni protiv nje. Predmet naših skromnih, iskrenih i dobronamernih zapažanja jeste samo i isključivo Ministarstvo vera. Ovako konstituisano Ministarstvo vera se pokazalo kao vrlo efikasno i svrsishodno, ponajpre zbog činjenice da se apsolutna većina građana naše države izjasnila kao vernici, osećamo svoju odgovornost i prema vernicima i prema zakonitim predstavnicima državnih vlasti. Ministarstvo vera kao institucija državne vlasti najbolji je posrednik i prenosnik u službi koja je vrlo zahtevna, delikatna i važna. Zato smo svi mi predstavnici crkava i verskih zajednica našli u Ministarstvu vera svog pravog sabesednika po svim pitanjima koja su specifična za versku delatnost i opšte dobro svih građana.
U Ministarstvu smo imali sagovornika i tumača svega onog što se od crkava i verskih zajednica ovog vremena očekuje i sa strane državnih vlasti. Tako je Ministarstvo vera u stvari susretište i posredništvo upravo u svim onim poslovima i zadacima koji su za opšte dobro i skladno funkcionisanje pravnog sistema u društvu. Ministarstvo nije samo nominalno, kao što je nekad bilo, nego stvarno radno telo na opšte dobro koje sobom i snagom svog poslanja povezuje, prenosi i usmerava rad, poznavajući i poštujući osobenosti i autonomiju svake crkve i verske zajednice. Stoga naša ocena i konstatacija jeste da je postojanje i rad Ministarstva ovakvog profila neophodno i u daljem radu na opštem dobru, što i treba da je cilj Vlade i svih njenih organa, kao što i predstavlja cilj crkava i verskih zajednica, s obzirom na građane vernike i na sve ljude dobre volje. Ovo svoje tvrđenje želimo da potkrepimo i sa nekoliko važnih činjenica.
U Ministarstvu vera i njegovom načinu rada prepoznali smo zakonitu državnu instituciju, kojoj smo se mogli obratiti u svako vreme i sa svakim problemom, sigurni da će naša namera biti pravilno protumačena, molba pravilno potkrepljena i učinjeno sve da se eventualni sporovi pravedno rešavaju. U procesu vraćanja verske nastave u državne škole Ministarstvo vera je na osoben način bilo nezaobilazni adresant susreta i most saradnje sa Ministarstvom prosvete i sporta, kao i sa drugim državnim institucijama. Na tom planu je stvorena jedna od najvrednijih institucija novijeg datuma, a to je Komisija Vlade Srbije za organizovanje i praćenje verske nastave, konstituisana od predstavnika svih crkava i verskih zajednica, predstavnika Ministarstva vera i Ministarstva prosvete i sporta. Tada je započet jedan ogroman posao saradnje i dijaloga, koji je po opštoj oceni čak i za neke druge evropske zemlje postao uzor kako se na najbolji način interkonfisionalno i međureligijski sarađuje u dijalogu tolerancije i poštovanju različitosti, a u postizanju jedinstvenog cilja opšteg dobra. Ova komisija je uz najefikasniju pomoć Ministarstva vera postala prepoznatljiva u svim crkvama i verskim zajednicama, kao i strukturama državne vlasti. Tako je nađen model najefikasnije saradnje između crkava i verskih zajednica i državnih vlasti.
To je najbolji mogući model. U saradnji sa Ministarstvom vera održano je više međunarodnih susreta sa stručnom tematikom koja je za naše i međunarodne odnose bitna, kao što su tolerancija, pomirenje, identitet itd. Isto tako je Ministarstvo u više navrata bilo posrednik sudelovanja članova različitih crkava i verskih zajednica na međunarodnim skupovima u inostranstvu. Naš doprinos predstavljanju pravih vrednosti i naše svedočenje o demokratskim promenama u našem društvu bili su i veliki doprinos predstavljanju naše države. Ministarstvo je takođe organizovalo mnoge skupove sličnog karaktera i na nivou Republike Srbije ili je na njima učestvovalo. Tako su održavana savetovanja, seminari, tribine, izložbe i slično.
Sve ovo ukazuje koliko je veliko područje saradnje, kao i da je od još većeg značaja za našu budućnost ovakva vrsta kvalitetne saradnje. U ostvarivanju prava crkava i verskih zajednica u raznim domenima Ministarstvo vera je bila prvi i pravedni posrednik. Tako smo ostvarili dobru saradnju sa više ministarstava, i na poseban način treba istaći problem verskih službenika i služenje vojnog roka, gde je i jedno i drugo ministarstvo izašlo u susret opravdanim zahtevima crkvenih i verskih zajednica.
Posebno poglavlje rada Ministarstva vera je prisustvo samog ministra i njegovih saradnika na svim značajnim verskim skupovima. Gospodin ministar je u svojim govorima i nastupima uvek bio najbolji tumač onoga što je u ovom društvu, u ovom času, vrlo važno i njegovi jasni stavovi u odnosu opšteg dobra, tolerancije i saradnje, koje se očekuje od crkava i verskih zajednica, bili su ubedljivi, te svaki pripadnik crkve ili verske zajednice je mogao dati svoj doprinos.
Odgovorno tvrdimo da je prisustvo ministra i Ministarstva vera u javnosti posebno na verskim skupovima gde se pojavljuje veliki broj ljudi doprinelo sigurnijoj stabilizaciji i boljitku našeg društva. Naše je mišljenje da upravo ovakav profil Ministarstva za ovo društvo je vrlo važan i da duhovna dimenzija koja se preko Ministarstva i u saradnji sa Ministarstvom može i dalje širiti u našem društvu otvara nove stranice bolje perspektive, napretka ukupne društvene zajednice.
Mi smo zahvalni Ministarstvu, gospodinu ministru i svim njegovim saradnicima što su crkve i verske zajednice ovim načinom rada svojih odgovornih predstavnika našle svoje mesto i osetile svoju misiju uvažavanja i vrednovanja, kao izuzetno pozitivne komponente ovog društva.
U nadi da je ovaj naš dopis, makar i u najkraćim crtama, izrazio i široku lepezu rada Ministarstva vera, ostajemo u nadi dalje saradnje. U Beogradu, 31.10.2003. godine."
U potpisu su, a to je ono što je mene posebno obradovalo i daje mi satisfakciju za sve ono što sam uradio, na jednom listu predstavnici svih crkava i verskih zajednica. To su: Srpska pravoslavna crkva, ovlašćeni predsednik episkop Bački Irinej; Islamska verska zajednica, zamenik predsednika Mešihata Mevlud Dudić; Katolička crkva, predsednik Komisije za Srbiju i Crnu Goru magistar Andrija Kopilović; Slovačka evangelička crkva - biskup Samuel Vrbovski; Evangelička hrišćanska crkva - superintendant Arpad Dolinski; Reformanska hrišćanska crkva - biskup Ištvan Čete Semeši; Jevrejska zajednica, predsednik Verske komisije, gospodin Davor Salom.
Ja sam im na ovim mišljenjima koja su upućena Narodnoj skupštini veoma zahvalan i sav ovaj moj trud uložen u prethodne tri godine, a verujte da nije bio mali, ovim je nadoknađen. Ovo je za mene jako velika satisfakcija. Ružno bi bilo, posle onog što sam rekao kao uvod, da sada ja dalje nešto dodajem. Srećan sam da su korisnici usluga Ministarstva zadovoljni i zahvalan sam svim damama i gospodi narodnim poslanicima, jer su dali svoj doprinos u svemu što je ovde pomenuto.
Naravno, zahvalan sam i većini stranaka, jer u ovom radu, kao što se nije dešavalo u radu na drugim mestima, učestvovali su i predstavnici skoro svih stranaka. Hvala vam.

Za reč se javila narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, predstavnica predlagača.

Dame i gospodo, ovo izlaganje aktuelnog ministra vera pokazalo je da Vlada Srbije odgovara i na ono za šta je ne optužujemo, odnosno da su zamislili da nam podnose izveštaje o svom radu, a ne da odgovore na optužbe na koje SRS kao predlagač ovde insistira, ne bi li ubedila i ostale poslanike, a verujemo da smo već  zadobili većinu za glasanje o predlogu koji treba da razreši ovu vladu, odnosno da joj se izglasa nepoverenje, a o javnosti Srbije da i ne govorim.
Dakle, mi Ministarstvo vera nismo uopšte u predlogu spominjali. Što se nas tiče, ovo vaše izlaganje, gospodine ministre, prilično je degutantno, obzirom da je crkva zadužena za duhovno stanje građana i ne bi trebalo da se uopšte meša, kada je u pitanju jedan državni organ kao što je Ministarstvo vera i da prepusti nama, narodnim poslanicima i Skupštini Srbije, da ocenjujemo da li ste vi dobro radili ili niste. Naravno, mi vas nismo uopšte spominjali, ali to ne znači da eventualno nemamo nekih zamerki na vaš rad.
Recimo, možemo da vam zamerimo da ste propustili i da se niste dovoljno angažovali ni kod vaših prijatelja u svetu, odnosno kod Evropske unije, niti kod Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, da zajedničkim snagama omogućite jednom episkopu Filaretu, episkopu Mileševskom, da putuje u zemlje Evropske unije, jer je on izrazio želju da ode u Holandiju, da ode u Haški tribunal i poseti sve Srbe zatočenike i da im da duhovnu potporu. To je bio vaš zadatak.
Zašto baš episkopu Mileševskom, gospodinu Filaretu ne daju da ide u Holandiju i Hag? Zato što je on poznat kao patriota, antiglobalista, antihegemonista. To je razlog, a vaše je bilo da na taj način pomognete i Srpsku pravoslavnu crkvu i samom episkopu Filaretu, a i Srbima koji se nalaze u Hagu, da mogu da se susretnu sa vladikom Filaretom. To je ono što mi možemo da vam zamerimo i eventualno i to, mada to nije od malog značaja, što niste uspeli za tri pune godine da nam dostavite predlog zakona o verskim zajednicama, a smatramo da je on neophodan. Ako izađete da mi kažete - što to niste vi uradili dok ste bili na vlasti, moram da vam kažem da smo imali gotov predlog, gotov zakon o verskim zajednicama i još uvek ga imamo, ali nismo stigli, zbog one "oluje" 2000. godine, da ga u skupštinsku proceduru ubacimo. Nadam se da ćemo već od nove godine to moći da uradimo i da će to mnogo značiti.
Nemojte da se dičite time da ste i vi i crkva zadovoljni time što je veronauka uvedena u škole, jer je to isključivo zasluga Gaše Kneževića, koji je, da bi ubacio građansko vaspitanje, morao da ima neki pandan, pa je to bila veronauka, pa je onda bilo, sećate se, nedefinisano koje su to verske zajednice i nisu bile samo ove koje su vas sada, kao tradicionalne crkve, podržale, nego još i mnoge druge. Zahvaljujući amandmanu poslanika SRS jasno je definisano da to mogu da budu samo Srpska pravoslavna crkva, Islamska zajednica, Katolička crkva, Slovačka evangelička crkva, Evangelička hrišćanska crkva i Reformatska hrišćanska crkva, kao i Jevrejska zajednica. To je bio naš doprinos, barem da se to definiše i da se deca odbrane od mogućih sekti u školama.
Neću ništa da kažem povodom hvala koje je crkva uputila vama. Koliko sam ovde mogla da zabeležim, vi ste, kako ste ono rekli, protoneimar Crkve svetog Save. Međutim, niste rekli da se tu pojavljujete u trostrukoj ulozi, kao izvođač radova, podizvođač radova i investitor. Dakle, trebalo bi to da objasnite, kao ministar, kako ste sebi dozvolili da se u tri uloge nađete i da zloupotrebite svoj položaj kada je u pitanju izgradnja Hrama svetog Save.

Reč ima ministar za vere, gospodin Vojislav Milovanović.

Probaću redom da vam odgovorim. Kada se govori o Njegovom preosveštenstvu vladiki Filaretu, njega znam mnogo duže nego što ga, pretpostavljam, svi ovde prisutni znaju i nemojte sumnjati u dobru nameru.
Drugo, ako govorimo o toj zabrani izlaska, te zabrane izlaska nije uvela ni Vlada, a pogotovo Ministarstvo vera. To je nešto što je došlo spolja. Nemojte uopšte sumnjati u to, a nije ni mesto da se ovde pominje Sveti arhijerejski sinod, da i Sinod i crkva i sve institucije ne ulažu sve napore da ulasci naših građana u druge države i boravci naših građana u drugim državama budu pod istim uslovima.
Ne bih vam sad navodio primer. Sigurno su vam primeri poznati, i ta zalaganja su poznata za crkvene velikodostojnike, počev od Ministarstva spoljnih poslova, pa do ovog, nekog malog ministarstva. Za zakon o verskoj slobodi potpuno se slažem s vama. Tu postoji samo jedno malo nerazumevanje za sada: zakon o verskoj slobodi je još uvek u saveznoj nadležnosti, bilo je u nadležnosti savezne vlade, a sada još uvek u nadležnosti te skupštine. Znate da je taj zakon rađen, naravno, ne od strane republičkog Ministarstva vera, nego je podnesen od Saveznog sekretarijata za vere, i da je to na poslednjem zasedanju prekinuto, on nije donosen.
O hramu bih mogao da vam pričam satima, ali mislim da ovo nije mesto za priču o hramu, jer je to građevina Srpske pravoslavne crkve, a ne građevina države. Tamo se pojavljujem samo u jednoj ulozi i to već 18 godina. Znači, ja sam taj neki, da prevedem na ovaj savremeni jezik, koordinator toga, a daleko od toga da sam bilo kakav izvođač, još manje da sam investitor. Možda bi meni sve to tako imponovalo, ali, nažalost, ja to sve nisam. Tamo sam jedan mali sluga Božiji koji 18 godina pomaže da se to izgradi.
Ne bih dalje o tome, jer je to privatna građevina Srpske pravoslavne crkve i nije tema za ovu govornicu. Zahvalan sam vam i na primedbama i na pitanjima, mislim da je to uvek od koristi.