Gospođa Gordana Pop-Lazić, kao predlagač.

Dame i gospodo, da se razumemo, nama srpskim radikalima je apsolutno svejedno kako će ko u ovoj sali glasati i sa kim će se u određenom trenutku složiti. Interesi su različiti, koncepcije su različite, programi su različiti.
I, nemojte vi nas da prozivate zbog toga što se neko odlučio u ovoj sali da podrži naš predlog. Taj neko ima neke svoje razloge. Naše je bilo da podnesemo predlog zakona. Na to imamo pravo. To smo uradili. Ko će to podržati nama je svejedno. Mi bismo želeli svi. Ne smatrate svi da je to potrebno, imate neke razloge zbog kojih nećete – to je takođe vaše pravo.
Nikakvih dogovora, nažalost, oko ovih zakona među političkim partijama nije bilo, iako, ponovo kažem, trebalo je da bude i trebalo je da se oko toga dogovaramo. Svi znate šta stoji iza ovoga, kakve ćemo mi izbore ubuduće imati, i zato hoću malo da se vratim u istoriju, jer su se neki za ovom govornicom vraćali u istoriju govoreći o periodu između 1990. i 1997. godine.
Molim vas, svi znate da je bilo preko milion rezervnih glasova na Kosovu, šiptarskih glasova, i da su oni korišćeni. Pa, te 1997. godine naši poslanici su bili hapšeni na Kosovu i Metohiji, oni koji su pokušavali da budu na biračkim mestima. Policiju su socijalisti tada slali na naše poslanike. To je otišlo u istoriju. Bilo, ne ponovilo se, i nadam se da se nikada zaista neće ponoviti.
Malo ulazim u temu tačke dnevnog reda koja će tek doći - da me pogrešno ne protumačite, apsolutno nemamo ništa protiv da i dijaspora glasa. Ali, treba da se obezbede uslovi da se kontroliše glasanje i da svi mogu da glasaju, da mogu da iskoriste to pravo. Ne može onaj u Americi da glasa, a onaj u Australiji da ne glasa, zbog toga što je država neozbiljna i ne može da obezbedi te uslove, a pozivate se na ozbiljnost.
Nama je svejedno. Pazite, vi preuzimate na sebe rizik. Vi ćete biti vlast. Vas će prozivati i politički protivnici i ti građani u dijaspori ako im ne omogućite da pod jednakim uslovima mogu da glasaju. A, ko će, molim vas, da obezbedi da se pred diplomatsko-konzularnim predstavništvima i u diplomatsko-konzularnim predstavništvima sprovede evidencija izvoda iz biračkih spiskova i da se ljudi prijavljuju u biračke spiskove? Neće valjda to da uradi Goran Svilanović? Neće.
A, ako uspete dotle, molim vas da promenite Gorana Svilanovića, jer evo, gospodin Maršićanin je sigurno obavestio Skupštinu državne zajednice da je ovde izglasana delegacija za parlament državne zajednice, a kao da se ništa nije desilo. Tamo još uvek nema nikakvog saziva. Ljudi više ne znaju da li su poslanici ili nisu. Jesu verovatno, legitimno je da jesu, jer su ovde izabrani, ali ne znaju gde da odu, niko ih ne zove.
A, on se šeta po belom svetu, juče na konferenciji Saveta Evrope, kao predsednik Skupštine državne zajednice. Čovek se legitimiše i predstavlja lažno, onako kako nije.
Taj isti Goran Svilanović nam ovde piše, kao ministar inostranih poslova, i traži da odredimo delegaciju koja će primiti, molim vas, sestru senatora tog i tog, ili svastiku senatora tog i tog, ili snaju savetnika Džordža Buša, i traži da mi budemo delegacija koja će primiti takve goste. To je ponižavajuće za ovaj parlament i za ovu državu.
Verujte, kada sam pročitala taj poziv došlo mi je da odgovorim gospodinu Svilanoviću – u delegaciji Srpske radikalne stranke biće komšinica gospodina Mirčića, narodnog poslanika, sestra gospodina Šarovića, narodnog poslanika, itd. Pa, mislim, toliko ne poštujemo institucije, toliko ne poštujemo sami sebe, nije ni čudo što nam se dešavaju ovakve stvari i što nam radi ko šta hoće i naređuje kako ćemo mi u našoj kući da radimo. Za sve smo uvek krivi sami. Ne treba da krivimo druge.
Oko cenzusa - molim vas, setite se lokalnih izbora i zakona o izboru predsednika i gradonačelnika opština. Cenzus ne postoji. Za opoziv opet treba da se izjasni veliki broj birača, i recite mi, molim vas, koji je to predsednik u svetu ikada opozvan. To je iluzorno, znate, da dođe u tu situaciju. Uvek postoji politički pritisak koji će navesti tog predsednika, koji izađe iz okvira svojih ovlašćenja, da podnese ostavku. To je nešto što je apsolutno logično. Tu situaciju mi nikada nećemo imati i ne treba toliko toga da se držimo.
To je uglavnom to. Htela sam da se osvrnem na ono što ste u dosadašnjoj diskusiji istakli, a rasprava će teći dalje i nadam se da ćemo se do kraja ipak razumeti.

Hvala. Gospođa Vjerica Radeta konačno, izvolite. Neka se pripremi... Pardon, nemate sreće. Gospodin Dačić, replika. Nisam video gospodina Dačića. Molim vas, ne zloupotrebljavajte činjenicu da stvarno nastojimo da budemo korektni prema svima. Izvolite.

 Pošto je gospođa Gordana Pop-Lazić u ulozi predstavnika predlagača rekla neke stvari koje bi se mogle odnositi na poslovničku odredbu da se uvredljivo izrazila o političkoj stranci čiji sam ja predsednik poslaničkog kluba, vezano za neke prethodne predsedničke izbore, želim i ovom prilikom da kažem da je tačno da SRS ima manir da za sve što je dobro iz prethodne vlasti kaže da je ona bila predlagač toga, a za ono što nije bilo dobro da su oni bili kritičari te vlasti.
Svako ima svoju ulogu u tom periodu. Još jednom ponavljam – Milan Milutinović je izabran za predsednika Srbije u drugom izbornom krugu. Milan Milutinović je mandat za formiranje Vlade poverio Mirku Marjanoviću, i ovde u Skupštini je izabrana ta vlada.
Potpredsednik Vlade je bio Vojislav Šešelj, a gospođa Pop-Lazić je bila ministar u Vladi, kojoj je mandat za formiranje dao Milan Milutinović.
Zašto ste prihvatili onda mandat od čoveka za koga smatrate da je došao na vlast krađom glasova?

Replika, gospodin Vučić, ili hoćete da pustite damu prvo? Dogovorite se.

Dame i gospodo narodni poslanici, prosto ne volim ovakvu vrstu rasprave zato što morate da polazite u otvoreni politički obračun sa neravnopravnim protivnikom, koji je mnogo, mnogo jači od nas, mnogo, mnogo veći od nas, jer tako misli, zato što mu je to tako ostalo još od pre 10 ili 15 godina i misli da se ništa u Srbiji nije promenilo.
Naime, što se tiče činjenice da je Milan Milutinović nekome davao mandat, nije Milan Milutinović davao mandat nikome iz SRS, čak ni godinu dana posle toga Vojislav Šešelj, kao potpredsednik Vlade, nije hteo da razgovara sa Milanom Milutinovićem i nije ni razgovarao. I niko iz Srpske radikalne stranke.
A što se tiče njegovog odnosa prema toj vladi, u tu vladu je ušao sa željom da zaštiti Kosovo i Metohiju i da Kosovo i Metohija ostanu u državno-pravnom sistemu Republike Srbije. Na našu žalost u tome nismo do kraja uspeli, opet ne zahvaljujući SRS, već zahvaljujući nekoj novoj koaliciji koju je jednokratno u Skupštini Srbije napravila SPS sa SPO-om.
Dakle, to je što se našeg ključnog cilja i zadatka tiče. Ta Vlada je imala mnogo loših, mnogo dobrih strana, i ovakvih i onakvih. Mi smo na svoja pleća primali najgore i najteže udarce i nije slučajna bila činjenica da je izmišljena priča o Šešeljevoj taksi na sve i svašta, iako to nije bila Šešeljeva taksa. Nisu to slučajno radili službenici DB-a i preko medija i na sve druge načine, nego da bi se za to okrivili srpski radikali.
Za ono za šta smo mi krivi, mi smo pretrpeli političku odgovornost. Postavlja se pitanje da li smo mi u Srpskoj radikalnoj stranci kršili zakon, da li smo krali i otimali. Političke konsekvence loše vladavine ili ne najbolje vladavine doživeli smo u septembru mesecu 2000. godine i nismo hteli da idemo ni u prelaznu Vladu, ni u kakvu drugu Vladu sa DOS-om; nismo imali šta da krijemo, ni račune, ni bilo šta drugo, odmah smo ušli u žestok obračun sa njima, sukobili se sa njima i svoju priču tu završili.
Da li su srpski radikali krali, otimali ili ubijali? Niko u SRS nije ubijao, krao i otimao, i time se ponosimo i nikome iz SRS, ni vi, za taj period, ni ovi danas koji još vladaju, ni ovi koji dolaze ne mogu da kažu ime ni jednog jedinog člana da je ubijao, krao i otimao.
U tome je razlika između srpskih radikala i naših protivnika, zato vas pobeđujemo, zato, ma kako vi umišljali sopstvenu veličinu, vi ste danas mali, mnogo mali, a mi smo sve veći i veći, toliko veći da ćemo biti veći od svih ostalih zajedno.

Molim vas, nema replika, ovo nije uvredljivo, ovo je naprosto hiperbola. Prethodna replika, gospođa Pop-Lazić, izvolite.
Hoćete kao predlagač onda, pošto je pravo na repliku iskorišćeno? Izvolite.

Dame i gospodo, samo hoću da napravim jedno poređenje. Septembarski izbori 1997. godine i drugi krug, za divno čudo, desio se 5. oktobra 1997. godine sa Lilićem, kada je nesporno Vojislav Šešelj pobedio. Gospodin Dačić je tada bio predsednik izbornog štaba i, pretpostavljam, veoma uticajan u to vreme kada smo zna se kako na Kosovu i Metohiji prolazili. Svi znaju da je Vojislav Šešelj pobedio tada na izborima, 49,8% je bilo navodno izašlih glasača; i šta nam je preostajalo da uradimo? Da izađemo na ulice kao što ste vi iz DOS-a izašli na ulice 5. oktobra 2000. godine da tražite da se prizna pobeda Vojislava Koštunice? Ne postoje nigde dokazi da li je Vojislav Koštunica stvarno pobedio, da li je izašlo dovoljno birača, sem u arhivi Srpske radikalne stranke, s obzirom da je ono što postoji u Saveznoj skupštini spaljeno.
Prema tome, vi ste tada imali podršku Zapada, vama je rečeno - jurišajte na Saveznu skupštinu, jurišajte na televiziju, idite na Miloševićevu kuću, radite šta hoćete, mi ćemo vas podržati, šta ja znam.
SRS nikada nije koristila revolucionarne metode, niti joj pada na pamet da zarad bilo koje pozicije u državi koristi te metode i da rizikuje život bilo koga. Shvatite, kad-tad će većina shvatiti da smo mi ta jedina demokratska snaga u ovoj zemlji koja se bori za demokratske principe, evropske, i mi ćemo legitimno pobediti na svim izborima i naći se na svim mestima na kojima ćemo moći da utičemo na budućnost ove države i ovog naroda.
Narod je nestrpljiv, ne igrajte se njegovim strpljenjem. Mi vam ovo dobronamerno kažemo. Ne znam da li ćemo moći sami da vladamo. Mi hoćemo da svi budete ispravni, da možemo nekoga od vas da pozovemo u koaliciju, jer ćemo sigurno biti najjači, a vi vodite računa o svojim postupcima i gledajte malo da umilostivite i ovaj narod, a i nas. Molim vas, ko se usuđuje da danas kritikuje i da viče na poslanike SRS? Nije ovo 2000. kada je vas bilo 176, a nas 23. Nas sada ovde ima 82 i nemojte da se usuđujete više tako nešto da radite, molim vas da sa respektom gledate u desnu stranu.

Replika, gospodin Dačić, gospodin Mihajlov.

Dame i gospoda iz Srpske radikalne stranke ne shvataju poentu. Ja ih nisam kritikovao zbog toga što su učestvovali u Vladi, a mandat joj je poverio Milan Milutinović. Mislim da je dobro što su učestvovali u toj Vladi, samo mislim da sada nije vreme za kajanje.
Što se toga tiče, SPS, ako se reči gospodina Vučića odnose na nas, nije ni ubijala, ni krala, a ako imate aluzije na SPS, onda nije trebalo sa njom ni da sarađujete sve ovo vreme koliko ste sarađivali sa njom.