Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, Srbija nema predsednika Republike zato što dosadašnja vlast to nije želela. Predloženim rešenjima će se sigurno smanjiti legitimitet i kredibilitet budućeg predsednika, kao važne funkcije u državi i kao kohezionog faktora.
SPS neće podržati predložene izmene Zakona o izboru predsednika Republike, pogotovo one koje se odnose na ukidanje cenzusa od 50 posto, kao uslova validnosti izbora i pobede nekog od kandidata za predsednika Republike. Zanimljivo je, to je jedno malo zapažanje pre nego što pomenem razloge zbog kojih nećemo podržati ove izmene, da postoji saglasnost dve najveće poslaničke grupe oko tog famoznog cenzusa, ali zanimljivo je iz razloga što kada slušate predstavnike te dve poslaničke grupe, niko se ne usuđuje da kaže da je reč o koaliciji. Radikali su upotrebili jednu lepu reč "konsenzus". Kada se druge poslaničke grupe slažu, postoji istovetnost stavova, onda to nije konsenzus, onda je to koalicija. To govori samo koliko, u stvari, politički interesi dominiraju svakom raspravom koja se vodi u ovoj skupštini, što nije sporno, ali bi bilo pošteno priznati.
Juče su nekima usta bila puna ustavnosti i potrebe poštovanja Ustava, donošenja rešenja koja su u skladu sa Ustavom, a danas, kada je reč o ovom predlogu zakona, Ustav se apsolutno zaobilazi. Morala bi postojati jednakost u izbornom procesu. Ustav propisuje kako se predsednik može opozvati i takvi uslovi bi bili logični da se primenjuju i kada je reč o izboru predsednika Republike.
Svi govore o cenzusu, a vrlo se malo govori o ovlašćenjima. Ranijih godina priča je bila upravo obrnuta. Pričalo se o velikim, ogromnim ovlašćenjima, cezarističkim ovlašćenjima predsednika Republike, a cenzus nije bio sporan. Izbori koji su održavani između 1990. i 2000. godine su uspevali, iako je postojao cenzus od 50 posto i u prvom i u drugom izbornom krugu i to nije bila smetnja da građani Republike Srbije dobiju legalno izabranog predsednika, tajnim glasanjem na izborima, kao što je to red.
Sada je, očigledno, cenzus problematičan, jer nema kandidata koji mogu privući građane da izađu u tom broju i obezbede da izbori budu uspešni. Zato se pribegava najprostijem, najbezbolnijem rešenju: izmeniti zakon, cenzus ne postoji, pa koliko izađe neka izađe, predsednik da bude izabran. Ima jedan mali problem, kažem, ta ustavna rešenja vezana za opoziv. Imaćemo predsednika sa ovlašćenjima, neću reći ni velikim ni malim, jer ranije je bilo reči da su velika, a sada to niko ne pominje, čak kaže da su protokolarna, ali je suština da postoji jedan raskorak između izbora i opoziva.
Zanimljivo je da i ovaj sadašnji cenzus od 6.511.000 birača jeste problem za izbor predsednika, a zaboravlja se pomenuti da je već jedanput cenzus smanjen. Godine 1997. biračko telo Srbije iznosilo je 7.220.000 birača, pa je taj cenzus smanjen, pa je i to smanjenje birača prepreka za neke kandidate da pobede na izborima. Ali, cilj opravdava sredstvo. Sada se koriste drugi argumenti, naravno, da bi se obezbedila pobeda kandidata.
Moramo reći da se predloženim izmenama Zakona, posebno smanjenjem cenzusa potrebnih glasova za izbor predsednika, narušava i princip jednakosti u izbornom procesu oko izbora predsednika i njegovog opoziva. Logično je da se neko bira i razrešava na isti način i pod istim uslovima. Ustav Republike Srbije, još uvek važeći, u članu 88. stav 3. propisuje da je predsednik Srbije opozvan ako za to glasa većina od ukupnog broja birača. Naravno da se o opozivu odlučuje neposredno i tajnim izjašnjavanjem.
Ako se usvoje ponuđene izmene zakona, logično je da onda predsednik Srbije može biti, i sigurno će biti, izabran sa jako malim brojem glasova birača, svakako daleko manjim nego što je potrebno za njegov opoziv. Isti čovek, ista funkcija, a potpuno različiti uslovi za izbor i opoziv.
Doduše, u ovom zakonu ima i dobrih stvari. Jedna je brisanje odredbe koja je davala predsedniku Narodne skupštine mogućnost da odlučuje o raspisivanju izbora za predsednika Republike. Da to nije dobro rešenje i da daje mogućnost za zloupotrebu, SPS je istakla i novembra 2002. godine, kada je Skupština raspravljala o izmenama Zakona o izboru predsednika. Tada smo bili u pravu, pokazala su i kasnija dešavanja na političkoj sceni Srbije.
Tadašnji predsednik Narodne skupštine Republike Srbije je, radeći jedino i samo u interesu politike DOS-a, "odlučio", jer svi znamo kako je odlučivano, da ne raspiše izbore, sa tada, a i sada vrlo smešnim objašnjenjima. U stvari, izborni rejting DOS-a je tada bio vrlo mali i procenilo se da treba kupiti vreme, pa tek u nekim novim uslovima raspisati izbore. Posle devet meseci, kada im se učinilo da je situacija bolja, da je rejting veći, naprasno je od strane istog tog predsednika odlučeno, a odlučili su drugi, da se raspišu izbori.
Kasniji razvoj događaja je pokazao da procene nisu bile dobre, što je dobro za Srbiju, ali i koliko je ta odredba bila osnov za voluntarističko tumačenje. Suština priče jeste u tome da su takve odredbe bile u Zakonu da bi se mogle oblikovati kako odgovara vladajućoj koaliciji.
Naravno, DOS je pravio izbore da uspeju ili ne uspeju, kako im odgovara, kao što je na izborima za predsednika Republike imao i svoje kandidate, kako one zvanične, tako i nezvanične. Ceo izborni proces je bio napravljen tako da ostvari željene interese DOS-a, pa smo imali zvaničnog kandidata i onih nezvaničnih koji su, da kažem, popunjavali prazan prostor i oblikovali medijsku scenu Srbije da drugi pravi kandidati ne bi mogli da iskažu svoje vrednosti, a kamoli da se politički stavovi mogu predstaviti na valjan način.
Imali smo situaciju, i to je tolerisano, da neki kandidati nisu skupili 10 hiljada potpisa, neki 500, neki 600, neki 1000, a neki čak i 4-5 hiljada manje. O tome je postojao i zvanični izveštaj MUP-a, koji je imao zakonom utvrđenu obavezu da proverava validnost tih potpisa, da vidi da li su stvarno potpisnici. Naravno, taj zvanični izveštaj MUP-a je potpuno ignorisan, jer je to tada odgovaralo DOS-u. Nadam se da se to više nikada neće desiti i da i ta dimenzija izbora neće biti primenjena.
Srbiji je, nesporno, potreban predsednik, ali za to nije prepreka cenzus. Potrebna je saglasnost političkih stranaka i jedinstven poziv biračima Republike Srbije da učestvuju u izborima, takođe i da mediji ne vode negativnu kampanju, da rešenja budu u skladu sa Ustavom, bar dok Ustav postoji, što sada nije slučaj.
Još dve reči, vezano za izbore. Slažem se sa ostalim kolegama da biračke spiskove treba urediti, da tu ima mnogo manjkavosti. Objektivno, to je jedna velika prepreka za uspešnost svakih budućih izbora. Opštinski organi očigledno nisu uradili na tom planu mnogo i to će biti jedan veliki izazov za njih, a prepreka za legalan izbor predsednika Republike ili za bilo koje druge izbore.
Još nešto o načinu praćenja samih izbora. Mi smo imali jedan nadzorni odbor, koga niko nije pominjao, niti se zna da li je živ i da li funkcioniše ili ne funkcioniše. Skupština bi morala stvoriti i te pretpostavke za uspešnost izbora, jer smo imali jednu paradoksalnu situaciju, da se pojavljuje nevladina organizacija CeSID kao neko ko u ime državnog organa daje ocene o regularnosti izbora, a videli smo u protekle tri godine da je postojala apsolutna pristrasnost tog organa, vezano za vladajuću koaliciju, odnosno DOS.
Ako želimo regularne, fer, poštene izbore, da građani Srbije biraju onoga koga žele, onda i ta rešenja moraju biti izmenjena ili napravljena da budu u skladu sa Ustavom. Ovaj predloženi zakon delom predloženih rešenja nije u skladu sa Ustavom i mi, Socijalistička partija Srbije, ih zato nećemo ni podržati.