Po Poslovniku reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.

Ne želim, dame i gospodo, da vas ometam ili da govorim tek da bih govorio.
Međutim, do mene je stigao materijal, a u skladu sa Poslovnikom možete da uzmete član 220. stav 1. ili član 221. u kome se kaže da narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenje i objašnjenje od predsednika Narodne skupštine itd. iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.
O čemu je reč? Naime, dobili smo materijal, odnosno pozivno pismo "Internešenal monetari fand", a to mu dođe Međunarodni monetarni fond. Vi vidite, od kada smo mi počeli da kontrolišemo šta to radite, onda smo se svega i svačega dočepali. Ovde kaže ovako: Kancelarija stalnog predstavnika (a piše gospodinu Markoviću) MMF-a u Srbiji i Crnoj Gori želi da vas obavesti da odeljenje to i to iz Vašingtona organizuje već tradicionalni seminar za narodne poslanike zemalja u tranziciji Jugoistočne Evrope. Očekuje se, kaže, prisustvo poslanika iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Makedonije, Kosova i Srbije i Crne Gore.
Samo tražim objašnjenje, a čuo sam već da je neko doneo odluku da neki naši predstavnici idu na to čudo, interesuje me samo hoće li tamo da budu sa kolegama iz države Kosovo ili će da se prave kao da ih nisu ni videli ili ne znam šta je u pitanju. Molio bih vas da mi gospodin predsednik pruži odgovor i da nam kaže kakva mu je to država ili zemlja Kosovo. Nisam čuo da je ona međunarodno priznata, a još manje sam čuo da je država Srbija pristala na tako nešto.
Nadam se da niko neće biti određen da učestvuje u nečemu što prihvata državu Kosovo ili zemlju Kosovo, kako god već ko hoće, a očekujem da nas do kraja radnog vremena danas gospodin predsednik Skupštine obavesti da li smo mi možda prihvatili da učestvujemo u ovome sa državom Kosovo ili ne. Ako nismo, da li smo im uputili protestno pismo, baš u skladu sa Rezolucijom koju smo zajednički doneli, odnosno čiji smo tekst zajednički sastavili, a kasnije, onako, jednoglasno izglasali.
Mislim da bi to bilo u skladu i sa tom odlukom, a i sa principima uzajamnog poštovanja ovde u Skupštini Srbije. Ne bi bilo dobro da 82 narodna poslanika SRS-a nema informaciju da neki od vas sede sa predstavnicima države Kosovo. Onda bismo, očigledno, bili pogrešno obavešteni o vašim stvarnim namerama u odnosu na našu južnu srpsku pokrajinu. Hvala.

Mislim da će vam predsednik Narodne skupštine, gospodin Marković, odgovoriti na to pitanje po povratku na mesto predsedavajućeg.

Nastavljamo dalje.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan, G17 plus. Posle njega i ujedno poslednji prijavljeni govornik je narodni poslanik Živorad Smiljanić, SPS. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, želim da kažem ovde da G17 plus ima spremnost da podrži ovu ideju koja je ovim predlogom zakona izražena.
Kao što vidimo, postoji širok konsenzus ovde u Skupštini da se ovakav zakon donese. Mi ga možemo tumačiti ovako ili onako, a ono što je sigurno to je da poslanička grupa G17 plus polazi u razmatranju ovog zakona od nekoliko osnovnih načela. To je tzv. prezumpcija nevinosti, znači, niko nije kriv dok se ne utvrdi pravnosnažnom izvršnom presudom.
Zatim, svi državljani ove zemlje imaju ista prava. Ono što je najvažnije kod nas, zbog čega treba ovakav zakon doneti, a to je da se mi nadamo da će donošenje jednog ovakvog zakona pospešiti odluku onih koji su optuženi pred Haškim tribunalom i protiv kojih je podignuta optužnica da se dobrovoljno predaju i da odu u Haški sud i dokažu svoju nevinost.
Rekao sam da postoji širok konsenzus oko ovoga u Skupštini, a moram da upozorom Skupštinu i poslanike na neke stvari koje u ovom zakonu nisu dorečene i nisu dobro urađene. Naime, ovim predlogom data su veća prava optuženom i članovima njegove porodice koji su u Hagu, nego onima koji su ovde optuženi. Za to ima nekih opravdanja, naravno, Hag nije ovde, ali samo bih da prokomentarišem nekoliko stvari koje su ovde u ovom zakonu.
U članu 4. posebna naknada zarade optuženog koji je u radnom odnosu određuje se u visini plate zaposlenih u državnim organima sa koeficijentom 8,80. Vi dobro znate šta to znači i kolika je to zarada. Zatim, član 7, pravo na materijalno obezbeđenje ima član porodice optuženog takođe u visini plate zaposlenih u državnim organima sa koeficijentom 8,80.
Ono što je najzanimljivije, u članu 8. imamo da naknadu za smeštaj u visini koja se priznaje zaposlenima u državnim organima na službenom putu u inostranstvo. To je naknada za smeštaj porodica optuženika da odu u posetu. Ova naknada koja se priznaje zaposlenima u državnim organima na službenom putu u inostrnstvo određena je paušalno, znači, prema određenim kriterijumima u zavisnosti od toga gde oni putuju.
Porodice optuženih nemaju potrebe i obaveze da dostave račun iz hotela i da se vidi stvarni trošak koliki su imali posećujući svog člana porodice, već imaju unapred utvrđeno koliko će im država naknaditi. Tu se mogu napraviti neke zloupotrebe, ukoliko se to želi.
Zatim, član 11. ne bih sada komentarisao, kao što vidim, pored mog ima još dosta amandmana koji će sprečiti tu sumnju ili stvarnu mogućnost povratnog dejstva ovog zakona. Rekao bih samo nešto o članu 13, gde se kaže da se sredstva za ovo, više puta čujemo minimalna, a ne znamo tačno kolika ali minimalna, obezbeđuju se na odgovarajućoj poziciji Vlade u budžetu Republike Srbije.
Koja je to pozicija, ne znamo, a da li je konsultovano Ministarstvo finansija, ne znamo. Znamo da je donet budžet, a da li je tada već predviđena ta pozicija, nisam siguran. Znači, to je nedorečeno.
Stvara se mogućnost, a ovde ne treba praviti razliku među optuženima. Ima tu ljudi kojima je zaista pomoć potrebna, a ima ljudi kao što su neki koji su ovde pominjani i kojima ta pomoć nije potrebna, ali postoji sumnja da svi oni mogu tu pomoć da koriste.
Na kraju, želeo bih da kažem da se ove stvari moraju promeniti u ovom zakonu i stoga treba obratiti pažnju na amandmane koji nam slede. Ponavljam, G17 plus u načelu je za ovu ideju, a pre svega zbog onog razloga koji sam pomenuo, a to je, nadam se, pošto je država ako se ovaj zakon donese sada obezbedila sredstva.
Apelujem na sve koji su pred Haškim tribunalom optuženi, a nisu u Hagu, protiv kojih su podignute optužnice, a ne žele da otputuju u Hag i dokažu svoju nevinost, neka idu i neka dokažu da su nevini. Država će im pružiti svu pomoć i njihove porodice će biti sigurne u svoju egzistenciju. Zaista, više nemaju izgovora da opterećuju ovu državu, nego da joj pomognu sada kada je država spremna da pomogne njima i njihovim porodicama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Živorad Smiljanić, SPS, a to  je ujedno poslednji prijavljni govornik.

Poštovani poslanici, mi znamo da su Haški tribunal osnovale UN. Često sam u saveznom parlamentu bio u prilici da slušam kada su govorili, pošto smo članovi UN moramo da poštujemo sve ono što UN donesu.
Nažalost, UN danas mislim da se nalazi u goroj poziciji nego što je bilo Društvo naroda pred Drugi svetski rat. Fašistička Nemačka nije mogla da iskoristi Društvo naroda u svoje svrhe, pa nije ni bila član. Danas su UN, koje su donele zakon o Haškom tribunalu i osnovale ga, u takvoj poziciji da se sećamo 1994. godine kada je Madlen Olbrajt rekla: "Koga mi plaćamo taj mora da nas sluša."
Tada je bio Butros Gali generalni sekretar UN. Njega je zamenio Kofi Anan, ali kako. Godine 1994. trebalo je da Butros Gali potpiše odobrenje NATO da bombarduje Republiku Srpsku. Butros Gali nije to uradio, ali zato je to potpisao Kofi Anan, koji je bio njegov zamenik. Prema tome, na osnovu potpisa Kofi Anana, bez odluke Ujedinjenih nacija, Republika Srpska je bombardovana.
Ono za šta Butros Gali snosi odgovornost, nažalost i Ujedinjene nacije, nije samo za mnoge nevine, ubijene u Republici Srpskoj. Butros Gali je kriv i za 63 vojnika italijanskog UNPROFOR-a, koji je bio u Bosni i Hercegovini. Od toga je 19 umrlo od posledica zračenja. Prema tome, odobreno je bombardovanje sa osiromašenim uranijumom.
Još jedno želim da kažem: Ujedinjene nacije su donosile odluke o embargu protiv nekih zemalja, kao što smo bili mi, Irak, Libija. Doneti odluku o embargu protiv jedne zemlje je zločin protiv čovečnosti. Najviše onih koji stradaju od toga jesu deca. Imamo jednu ironiju, da smo doživeli, kada su nas bombardovali, prvo, nismo to očekivali, nismo se ni nadali, ali smo doživeli jednu nepravdu u kojoj je stradalo više od 3.000 civila. Ono što je najstrašnije, stradalo je više od 200 i albanske i srpske dece.
Veliki prijatelj dece i UNICEF-a, koji su u okviru Ujedinjenih nacija i koje se bore za pravo i zaštitu deteta, Deni Kej je jednom rekao: "Sva blaga ovog sveta nisu vredna jedne suze deteta". Nama su za vreme bombardovanja ne samo ubijali decu, više od 200 dece je osakaćeno, više od 1.000 dece su ostala ratna siročad, a mnogo suza je proliveno upravo zbog te nepravde koju su nam Ujedinjene nacije napravile, pod vođstvom generalnog sekretara Kofi Anana.
Najstrašnija izjava za vreme bombardovanja je bila da je ubijanje dece kolateralna šteta. Ubijati decu i nazivati to kolateralnom štetom je najveći zločin koji su učinili NATO agresori na našu zemlju.
Kada je državno rukovodstvo proglašeno ratnim zločincima u Jugoslaviji? Želim da vas podsetim da je NATO bombardovanje počelo 24. marta, a rukovodstvo Srbije je proglašeno za ratne zločince 25. maja 1999. godine, posle dva meseca besomučnog bombardovanja i kada su shvatili da se Srbija neće tako lako pokoriti.
Želim da vas podsetim da su i Milošević i Karadžić bili u Dejtonu 1995. godine. Tada je bio rat završen i u Hrvatskoj i u BiH. Niko od njih nije zadržan ili uhapšen zbog genocida nad Bosancima ili Hrvatima. Prema tome, proglašeni su za ratne zločince onda kada su se dva meseca branili od NATO bombardovanja i kada Srbija nije klekla na kolena, kao što su očekivali da će za nedelju dana.
Zašto se naši ljudi nalaze u Hagu? Pre svega, zbog odbrane Kosova. Odbrana Kosova i etničko čišćenje na Kosovu traje još od Prizrenske lige, koja je održana pre 100 godina, kada je rečeno da Kosovo treba biti albansko i da etnička čišćenja nisu nikada ni prestajala.
Poslednje etničko čišćenje koje se desilo podseća, a ne da podseća, to je isti scenario koji su izveli Hrvati kada su bili u pitanju "Bljesak" i "Oluja"; pogotovo "Bljesak", koji je ostvario ideju koju su njima preneli, a to je spržena zemlja. U Medačkom džepu je sve uništeno, sve spaljeno. Po tom istom scenariju je urađeno i sada na Kosovu, gde je 35 srpskih svetinja spaljeno.
Smešno zvuči kad kažu da će obnoviti manastire iz 13. i 14. veka. Uništena je baština sveta, ali nažalost, uz podršku UNMIK-a, koji ništa nije uradio da zaštiti srpski narod, kao što ništa nije uradio kad je bio u Republici Srpskoj za vreme "Bljeska" i "Oluje", nego su, jednostavno, bili inspiratori, konsultanti i organizatori tih vojnih akcija. Zato Hrvati kažu – zašto da idemo u Hag, kad su nam oni sve to organizovali.
Šta su radili u proteklom periodu, pre svega, šiptarski teroristi? Oni su ubijali, čistili i svakog zarobljenog srpskog vojnika i policajca zverski mučili. Možda se sećate kada je Radio-televizija Beograd objavila svedočenje jednog studenta medicine, radi se o Albancu, koji je studirao u Beogradu i uhvatili su ga kao saradnika UČK. On je pričao tada na televiziji, mnogi se možda toga i sećaju, šta su radili sa zarobljenim vojnicima. Samo jedan primer: jednog kapetana policije su uhvatili Albanci i držali su ga u logoru za mučenje; odsekli su mu uši, iskopali mu oči, odsekli su mu polni organ, a onda je on kao student medicine pomagao dok ga nisu zverski ubili. To su radili šiptarski teroristi sa zarobljenima.
Najveći kukavičluk DOS-ovske vlasti bio je u samom saveznom parlamentu kada smo donosili Zakon o amnestiji. Tada je pušteno 1.300 šiptarskih terorista.
Pitao sam tada da li neko od DOS-ove vlasti u saveznom parlametu ima hrabrosti da, pre nego što pustimo te šiptarske teroriste, postavi pitanje šta je sa 1.500 kidnapovanih Srba?
(Predsedavajuća: Tema.)
Imamo li pravo bar da pitamo šta je sa sudbinom otetih Srba na Kosovu i da uslovimo puštanje šiptarskih terorista sa istinom o 1.500 otetih Srba, a da ne govorim da je 1.500, od kada se UNMIK stvorio, pobijeno na Kosovu. Niko nije imao hrabrosti da to kaže, niko nije imao hrabrosti da traži.
Nas napadaju za svašta, ali mi smo šiptarske teroriste hapsili, sudili, nismo ih zverski ubijali kao što su oni radili. Mi smo u ratu 1999. godine pokazali da smo ono što je rekao Marko Miljanov: "Junaštvo je braniti sebe od jačega, a čojstvo je braniti slabijeg od sebe". Junaštvo je bilo braniti se od najjače alijanse koja je ikada u svetu postojala, a čojstvo je bilo da šiptarske teroriste ne ubijamo, nego ih osuđujemo, a onda je DOS-ovska vlast donela Zakon o amnestiji. Isti ti teroristi danas ponovo ubijaju na Kosovu.
(Predsedavajuća: Molim vas da se držite teme dnevnog reda.)
Još na kraju da kažem da je licemerno, da je neozbiljno, da je nepošteno reći – neka idu u Hag, pa neka dokazuju svoju nevinost. Ko god ode u Hag, nema oproštaja. Hag je izmišljen da nam se sudi, da bi se opravdala NATO agresija na Srbiju i da bi se NATO amnestirao od ogromne odštete koju bi trebalo Srbiji da da za to. Mi smo kažnjeni i naši su ljudi kažnjeni za primer celom svetu, ko god se pobuni protiv NATO alijanse biće kažnjen kao što su i naši rukovodioci kažnjeni. To je primer svima u svetu koji se pobune da će tako proći.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Na kraju da vam kažem, mi govorimo o pravu, o zakonu, o Ujedinjenim nacijama. Danas u svetu vlada zakon jačeg, zakon džungle, zakon topuza, ali što je Njegoš rekao: "Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom".

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa koji nisu iskoristili svoje pravo iz člana 89. Poslovnika?

Gospodin Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Poštovane kolege narodni poslanici, SPS će podržati Predlog ovog zakona, o kome danas Skupština Republike Srbije raspravlja, jer smatramo da on ima poseban značaj, pre svega u činjenici što zakon predstavlja potvrdu pozitivnog odnosa države Srbije prema svojim građanima koji se nalaze u Hagu.
Kao što građanin ima obaveze prema državi, tako logično i država ima obaveze prema građanima i smatramo da je ovaj zakon jedan mali doprinos države da se građaninu koji je u Hagu, a koji je optužen, naravno uz poštovanje principa da je svako nevin dok se ne dokaže, može pomoći da svoju odbranu učini što boljom.
Drugi značaj ovog zakona jeste što pokazuje da će Srbija da se brani, konačno, pred Haškim tribunalom od izmišljenih optužbi i već izrečenih presuda. Do sada su Srbi isporučivani Hagu kao krivci unapred, kao ljudi koji su počinili to za šta se optužuju, kao ljudi kojima je presuđeno, samo ih treba predati i stvar je sama po sebi gotova. Šteta je što do sada ovakav zakon nije donet. To bi bila ona dvosmerna komunikacija. Smatramo da bi optuženi, ljudi koji su tamo, imali sigurno boljitak od ovog zakona.
Ne treba posebno prenaglašavati, kao što to neke kolege čine, materijalni značaj ovog zakona, jer materijalnog ovde mnogo nema. Ovaj zakon ima političku dimenziju. Mi smo svesni da svi u ovoj skupštini naravno takav odnos prema zakonu nemaju, ali je dobro što postoji saglasnost većine stranaka u Narodnoj skupštini Republike Srbije, većine stranaka kojima je Srbija dala podršku na proteklim izborima, oko ovog zakona. Ovo, pre svega, mislim s obzirom na značaj, državni i nacionalni, koji suđenje ljudima koji su u Hagu ima po državu Srbiju.
Naime, ovde smo danas u toku prepodnevne rasprave čuli jedan neuspeo pokušaj da se odvoji priča o suđenju u Hagu u odnosu na sudbinu tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske prema SRJ, odnosno državnoj zajednici Srbija i Crna Gora. Čak je bilo reči o tome kako je eto činjenica da dugo traje to suđenje povodom tužbe dokaz neke pravne sposobnosti našeg tima, a niko od ljudi koji su to govorili nije rekao građanima Srbije ono što se čulo iz usta glavnog pravnog savetnika tada SRJ, a sada državne zajednice Srbija i Crna Gora, da će ishod suđenja Miloševiću opredeliti sudbinu tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv nas. Znači, čeka se ishod ovog suđenja, pa će naravno onda biti poznat ishod ovog drugog.
Država treba da brine o svojim građanima, i to je opštepoznato, a pogotovo o onima koji su u inostranstvu. Ljudi koji su u Hagu, koji su okrivljeni, nisu presuđeni. Prethodna vlast, i to ide ne samo na njihovu štetu, nego i na štetu države Srbije, nažalost delila je građane na podobne i nepodobne, na one koji odgovaraju njihovim interesima i na one koji ne, i naravno u odnosu na takav stav prema ljudima oni su gradili politiku države.
Ne treba zaboraviti, bar mi socijalisti nećemo im to zaboraviti, da su Slobodana Miloševića kidnapovali jednom stranom odlukom, protivustavnom odlukom Vlade Republike Srbije.
Ne treba zaboraviti da su hapsili ljude, i to u vreme vanrednog stanja, da bi onda bila naručena optužnica, optužnica stigla i ljudi bili isporučeni; znači uhapšeni pod jednom optužbom, a isporučeni Haškom sudu pod drugom.
Ne treba zaboraviti da su sami ljudi iz DOS-a, verovatno u dosluhu sa Karlom del Ponte, najavljivali sve te optužnice, ne treba zaboraviti da su oni bili glavni glasnogovornici takve politike ovde u Srbiji. Ne treba zaboraviti da je Karla del Ponte tvrdila da ima toliko zahteva da se Srbi hapse da ne može jednostavno da postigne ceo taj posao.
Ne treba zaboraviti da je DOS pomagao Hagu da dokaže optužbe protiv tih ljudi i protiv Srbije. Kako je pomagao? Jednostavno, praveći pogodbe sa optuženim, šaljući te optužene Karli del Ponte, sa unapred predviđenim ishodom.
Ako pogledate sadržaj ove odredbe, što je u nadležnosti Nacionalnog saveta, videćete da jednostavno oni koji se dobrovoljno predaju mogu računati na određenu milost države, ali naravno samo oni koji se dogovore. Dogovora tu bilo nije. Oni koji su isporučeni naravno bili su prevareni, ali generalno štetu od svega toga imala je država Srbija.
Srbija će imati tu štetu ne samo danas, nego i sutra. Bez namere da dublje ulazim u sadržaj onoga što se tamo zbiva, ne treba velika mudrost da se proceni kakav se proces u Hagu vodi, da je to proces protiv države, protiv naroda. Tragedija Srbije, tragedija građana Srbije jeste što je u protekle tri godine postojao negativan odnos prema pojedincima, prema Socijalističkoj partiji Srbije, a samim tim i prema državi Srbiji.
Ko želi stvarno da vidi šta je uzrok sukoba u Bosni i Hercegovini dovoljno je da pročita knjigu Davora Perinovića, prvog predsednika HDZ-a u Bosni i Hercegovini, pa će videti koji su dogovori sklapani između Bosne i Hercegovine i Hrvatske kako da se razbiju Bosna i Hercegovina i Jugoslavija.
Ko želi da sazna šta se zbivalo na Kosovu i Metohiji dovoljno je da sazna šta se zbivalo u Račku kao izmišljenim povodom za bombardovanje Jugoslavije, a da ne pominjem sve ono što je bilo prethodnih godina, a što jeste bila borba protiv terorizma: Markale, Vase Miskina itd.
Iluzurno je, bar nekim poslanicima, o tome pričati. Zašto? Iz prostog razloga što je sadržaj njihove politike bio da se Srbija unapred optuži, odnosno da joj se unapred izreknu sve te mere.
Kada se pogleda i druga strana priče zašto ovim ljudima koji su optuženi nije suđeno u našoj zemlji, iz prostog razloga što je naše pravosuđe uništavano sistematski od strane DOS-a.
Sa jedne strane pravite pogodbu, šaljete tamo ljude, izlazite u susret međunarodnoj zajednici, a sa druge strane domaće pravosuđe namerno onesposobljavate da bi moglo ljudima, koji su optuženi, da se sudi.
Danas smo čuli više primedbi na sadržaj ovog zakona od strane onih koji naravno imaju taj negativan odnos. One se primarno odnose na tu navodno materijalnu stranu. Kada se uđe dublje u sadržaj ovog zakona videće se da je ta strana apsolutno minorna u odnosu na ono što se zbiva u Hagu. Naime, krug lica koja mogu da pođu tamo ograničen je, i dužina njihovog boravka, i koliko može da se ide, ali najvažnija stvar ovde objektivno nije materijalno potpomognuta, a to se zove pribavljanje dokaza, izjava od svedoka, koje optuženi ima pravo da predloži u svrhu svoje odbrane.
Naime, oni koji su upoznati malo više sa sadržajem rada i sa odbranom optuženih znaju da je potrebno obaviti sijaset razgovora sa svedocima u pripremi odbrane, da je potrebno da ti ljudi dolaze iz unutrašnjosti, eventualno da ostanu nešto duže, da je potrebno to prekucati. Izjave su od 30 do 120 strana po svedoku i to je potrebno prevesti. Potrebno je jako, jako mnogo učiniti svih stvari koje su vezane za odbranu da bi odbrana bila efikasnija.
Nažalost, to se prenebregava, pominju se neki troškovi, a niko neće da kaže, a bilo bi dobro da dobijemo izveštaj MUP-a, koliko je samo ljudi bilo angažovano u svrhu obezbeđenja čelnika DOS-a u protekle tri godine.
Ima jedan podatak koji malo ko pominje. Za vreme vanrednog stanja gotovo svaki narodni poslanik Skupštine Srbije iz redova DOS-a imao je svog službenog pratioca.
Moraju se građani Srbije zapitati za šta je služio taj čovek ako su radili svoj posao, a očigledno je da je strah bio ogroman i da savest nije bila čista, a da ne pominjem brojna kola, obezbeđenje, korišćenje privilegija za koja nema pravnog osnova ni onda, ni sada.
Kada se pogleda cela ta priča ti troškovi su stvarno minorni. Ako pogledamo koliko su ti troškovi minorni u odnosu na suštinu suđenja i šta to suđenje može da proizvede po Republiku Srbiju, onda dolazimo do jednog frapantnog podatka. Ishod suđenja Slobodanu Miloševiću i drugim ljudima koji su optuženi u Hagu opredeliće, to kaže glavni pravni savetnik, a ako je stručan njemu treba verovati, sudbinu tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv nas.
To znači, gospodo, nadoknadu ratne štete i DOS je činio sve da izađe u susret Haškom tribunalu, a ništa da zaštiti svoju zemlju i svoje građane. Ovaj zakon jeste jedan mali doprinos pokušaju da građani koji su optuženi, koji su u Hagu, makar malo potpomognu svoju odbranu. Hvala.