Dame i gospodo narodni poslanici, sasvim je sigurno da sprečavanje sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija treba na jedan zakonski način urediti i uobličiti. Pitanje je da li se to ovim zakonskim predlogom i čini.
Evo, analizirajući od člana do člana ovaj zakonski predlog, u prvom članu dolazimo do situacije da je stav 2. prilično nejasan i da unosi određenu zbunjenost u sam član 1.
"Sukob javnog i privatnog interesa postoji kada funkcioner ima privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove funkcije"; treba - već je suprotstavljen ili ugrožava javni interes. Takav jedan član mogao bi jasno da stavi do znanja na šta se on i odnosi.
Što se tiče člana 2, mnogi su govornici pre mene istakli, mislim da je tu propuštena jedna prilika da se u onaj broji ljudi koji podležu ovakvom zakonu uključe i sudije. Mislim da je pravosuđe oblast na koju se najviše može primeniti zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, iz prostog razloga jer na same sudije može biti vršen uticaj da oni krše svoju funkciju i da krše ovaj zakon. Mislim da bi se čak na neke sudije ovaj zakon odmah mogao i primeniti.
Konkretno, mogu navesti primer iz sredine iz koje dolazim. Imamo slučaj da je predsednik jednog okružnog suda u Valjevu izabran za to mesto iako ne ispunjava ni zakonski uslov da bude izabran za predsednika suda, iako nema godine rada u pravosuđu, čak ni polovinu od onog uslova koji zakon propisuje, ali je predsednik okružnog suda, jer mu je brat dobar prijatelj sa Čedomirom Jovanovićem, pa čovek postao predsednik okružnog suda.
Mogu vam navesti primer, kada već ovde navodite, a i za javne tužioce predviđeno je da se ovo uređuje posebnim zakonom, recimo iz opšine u kojoj živim, javni tužilac je kafedžija, čovek drži kafić, u taj kafić dolaze raznorazni tipovi koji ostavljaju ogromne sume novca i tu je sukob interesa. On ne može ni da ih goni krivično ako prekrše neki zakon, da pokreće protiv njih istrage, da ih izvodi pred sud, kada su to njegove dobre mušterije. To su njegove dobre mušterije. Javni tužilac u Ubu, Milan Ilić, koji je zauzeo pola ulice sa svojim kafićem, i to je direktan sukob interesa pri vršenju javnih fnkcija.
Zato je trebalo u ovaj zakonski predlog uvrstiti i tako nešto gde bi oni bili obuhvaćeni. A verujte mi, to sam mogao da vidim u ovih nekoliko meseci dok sam narodni poslanik, to ljude najviše tišti, problem u sudstvu. Najviše ih tište ovakvi slučajevi, gde su umešani javni tužioci, sudije u pojedinim manjim sredinama, gde javnost nije prisutna i to je toliko otišlo daleko da zaista ugrožava interes građana ove države.
Još bih par stvari prokomentarisao iz samog zakonskog predloga, obzirom da će biti amandman koji će regulisati položaj člana odbora i to ste vi rekli. Interesuje me oko ovih vrsta mera, jer zaista je besmisleno da nekoga ko je prekršio zakon kažnjavate javnom opomenom i to mi liči, malo na sportski žargon prevedeno, dajemo mu žuti karton. Šta je to, ako on ponovo uradi, što mu daje crveni karton, što ga diskvalifikuje, da li je to ta preporuka za razrešenje ili možda čak direktno razrešenje nekoga ko je definitivno prekršio zakon.
Naravno, kolege poslanici iz moje poslaničke grupe izrekli su zaista dosta kritike na član 33, gde se zaista komplikuje procedura, obzirom da je predviđeno da lokalne skupštine formiraju svoje odbore, a oni bi konrolisali sprovođenje ovog zakona i zaista bi mnogo jednostavnije i celishodnije bilo kada bi jedan republički odbor kontrolisao i sprovodio ovakav zakon.
Nije dovoljno navesti to da je sankcija moralnog karaktera za nekoga ko prekrši zakon. Zaista, ako neko prekrši zakon i ako direktno vrši svoju funkciju suprotno ovom i svim drugim zakonima koji su predviđeni da on na osnovu njih vrši svoj posao, i kazniti ga moralno, eto, sada se apeluje na njegov moral, a zašto: neko ko krši zakon i ko je sklon korupciji, tu morala nema.
Možete vi njega da prozivate koliko god hoćete, možete da ga na taj način etiketirate kao nekoga ko je sklon kršenju zakona, a on za to neće mnogo hajati, jer ako čovek nema morala, on ga nema i to ga sigurno neće sprečiti da i dalje to krši.
Mi ćemo vam na našem primeru pokazati kako jedan odgovoran i moralan političar treba da vrši funkciju, da nema sukoba interesa, da ne krši zakone, a to ćete videti nakon 13. juna. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mikavica, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo, problematika sukoba, nesaglasja, rekao bih, između ličnog i javnog ili opšteg i ličnog interesa nosilaca javnih funkcija, gotovo redovno u našoj političkoj tradiciji ili ako hoćete u našem narodnom shvatanju rešavana je nažalost u korist ovog drugog. Razloga za to je više, a broj primera nije moguće zaokružiti, jer mnogi slučajevi su brižljivo sklonjeni od uvida javnosti. Neretko, upravo zbog toga smo primorani da se prema imenovanju onih koji ne drže do opšteg interesa odnosimo iskljčivo u zavisnosti od političke opcije koju zastupamo, pa i u ovoj skupštini.
Ipak, sa velikom sigurnošću danas možemo zaključiti i ustvrditi da je vlast ostatka DOS-a sa razlogom ostala u narodu i u sećanju kao vlast gde su mrski ljudi, a svoje interese ostvaruju sa one strane zakona. Bez obzira na to koliko su Demokratsku stranku Srbije pokušavali da omalovaže, onemoguće, ućutkaju, rekao bih, u njenom političkom delovanju u onom prethodnom periodu, što je upravo imalo cilj da ukaže na ovu vezu koja je odgovarala svima, samo ne narodu, ona je bila dovoljno vidljiva.
Broj antikorupcijskih zakona o kojima je ovde bilo reči za ovom govornicom, antikorupcijskih zakona koji su doneti u prethodnom skupštinskom sazivu, u tom smislu se pokazuje gotovo sasvim nebitan.
Opšte je poznato da ostatak DOS-a nije mnogo držao do zakona, da nije mnogo držao do prava, pa čak ni do morala. Zakoni su izigravani, državne institucije kontrolisane i ukidane, a moral iz politike proterivan. Brojne afere su međutim potvrđivale da je prethodna vlast potpuno nezainteresovana da dobijene funkcije ispunjava u opštem interesu. Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija zbog toga, razumljivo, nije htela previše ni da se bavi.
Taj i takav zakon izgledao je suvišan i potencijalno opasan. Problem nesaglasja između javnog i ličnog interesa posebno se iskazao na nivou AP Vojvodine. Ovde je, naime, kao što je verujem svima dovoljno poznato, a ovom prilikom bih samo na to podsetio, veza između pokrajinskih funkcionera i nosilaca privrednog kriminala, i svakog drugog, ne samo očigledna, već ima i svoj naročit izgled.
Onda, čak i kada nije rodbinska, reč je o izvesnoj očitoj povezanosti i sličnosti između onih koji predstavljaju pokrajinsku vlast i onih kojima ona kao takva odgovara i terba radi obavljanja njihovih poslova.
Kada kažem sličnosti, mislim i na onu sličnost u mentalitetu, navikama, pa ako hoćete i porocima. Ono što je očigledno u AP Vojvodini čini supstrat političkog obrasca u Novom Sadu kao glavnom gradu AP Vojvodine.
Vladajuće koaliciono dogovaranje Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine pokazalo se idealnim za sticanje dobiti, materijalne i političke, onih koji odavno u Novom Sadu i Pokrajini nemaju nikakav politički legitimitet.
Vlast u Novom Sadu prepoznatljiva je kao nesposobna, neodgovorna i kriminogena. Možda ovim zakonom neće biti potpuno onemogućena u svom političkom, materijalnom i finansijskom naumu. Ali će joj, verujemo, isto biti uveliko ili bar unekoliko otežan posao. Vladu Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine u AP Vojvodini i Novom Sadu možda ćemo morati trpeti još neki mesec, ali ovim zakonom možemo na nju posredno i neposredno uticati i ujedno osigurati pretpostavke za bolju, moralniju i uspešniju vlast.
Načelne i amandmanske primedbe, izmene i dopune, verujem da se oko njih možemo složiti i da je ovaj antikorupcijski sistemski zakon potreban ovom društvu, da ima smisla i da od njega naše društvo može da ima koristi u svakom pogledu, možda čak i u onom koji se odnosi na etiku, odnosno na vrlinu, što toliko često nedostaje u obavljanju javnih funkcija. Tek sa njom čini se mogućim prevazilaženje iluzija da neograničena, pa i neprekidna vlast, može doneti, kako reče Aristotel, zdravlje bolesnim vladarima. Hvala vam.

Replika, gospodin Pajtić.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, u nekoliko navrata smo danas skrenuli pažnju da je neodgovorno paušalno ocenjivati velike grupe ljudi ili grupe ljudi koji na čestit način obavljaju svoj posao. Ukoliko neko ne obavlja svoj posao na čestit način ili ukoliko krši zakone, onda treba reći ime i prezime onoga ko krši te zakone i taj treba da odgovara u krivično - pravnom smislu, a ovako je neozbiljno i neodgovorno paušalno ocenjivati cele stranke da krše zakone, a posebno što to apsolutno nije tačno.
Demokratska stranka i struktura Vlade jeste takva da je od Vlade iz prethodnog saziva ostalo pet ministara koji su bili nestranački, ministri na samom kraju mandata, a učestvovali su tu i ministri iz G17 plus, iz mnogih nevladinih organizacija, učestvovali su mnogi ministri koji su bili izrazito stručni. I ova vlada je isključivo politički definisana i nema ni jednog člana van toga. Vlada, Savet Narodne banke itd.
Nemojte spominjati Demokratsku stranku u kontekstu kršenja zakona. Ako je neko kršio zakon, molim vas ime i prezime, a kakva je ta pokrajinska skupština, uz mane koje poseduje ili uz poslanike koji se nekome dopadaju ili ne dopadaju, u civilizacijskom smislu, govori činjenica da je ta pokrajinska skupština danas jednoglasno, posle rasprava u kojoj je učestvovao i DSS, usvojila predlog da se ukine Zakon o pravima haških optuženika.
U toj raspravi učestvovala je i Demokratska stranka Srbije. Nije glasala protiv tog zakona, tako da znači da je ta pokrajinska skupština verovatno imala blagotvorno dejstvo čak i na poslanike DSS-a.

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić i neka se pripremi narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, zakon o kome se danas vodi rasprava pojedini poslanici Srpske radikalne stranke iskoriste da pomenu predsedničkog kandidata i ne treba da nam zamerite zato što sam ubeđen da biste ih i vi, da  imate predsedničke kandidate, pominjali, da su vaši stranački organi već doneli tu odluku.
Međutim, zakon i odlučivanje o ovom zakonu je palo u vreme kada su raspisani predsednički izbori i možda su oni koji su predložili ovaj zakon već hteli njegovim usvajanjem sebi da prikače epitet da je to poštena vlast i da sa ovim usvajanjem zakona stave do znanja da kod njih neće biti korupcije i sukoba interesa.
Možda bi bolje bilo da je naslov ovog zakona - zakon o sprečavanju sukoba interesa pri obavljanju javnih funkcija. Međutim, ako hoćete da vršite javne funkcije - vršite. Ovi odbori su namenjeni, pre svega, da oni koji vladaju trenutno u Srbiji imaju mogućnost da zaposle uglavnom svoje rođake i prijatelje.
Nekoliko stotina u celoj Srbiji, sa veoma visokim platama i na taj način, pomnoženo sa cifrom tri, obezbede sebi biračko telo.
Problem Srbije je korupcija u celom društvu i to se neće sprečiti samo usvajanjem ovog zakona. Protiv korupcije se moramo boriti počevši od dece kroz osnovno i srednje školstvo pa nadalje, da bismo stvorili kvalitetne ljude sa visokim moralnim kvalitetima, koji neće posezati za zloupotrebama funkcija na kojima se sutradan nađu.
U obrazloženju ću pomenuti dve nelogičnosti, dva člana. U članu 4. prvi stav kaže - "funkcioner je dužan da se povinuje propisima koji uređuju njegova prava i obaveze i da stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno vršenje javne funkcije". Dakle, vi ste spremni da imenujete nekoga ne znajući da li on već ima ugled kod građana, spremni ste da ga imenujete i da on naknadno kao funkcioner, tek onda, stvara i održava poverenje u to da časno i pošteno obavlja svoju funkciju. Ako ste imenovali nekoga ko nije časna osoba, nijedan zakon ga neće sprečiti, niti će mu omogućiti da posle toga ubedi građane da je on častan.
U članu 5. stav 2. vrlo zanimljiva formulacija - "funkcioner ne sme vršiti poslove savetovanja pravnih i fizičkih lica. Izuzetak su narodni poslanici, poslanici i odbornici". Zamislite funkcionera koji ima sina što treba da upiše fakultet i obrati se ocu za savet šta da upiše, a on mu kaže - sine, kao funkcioner, ne smem ti dati takav savet.
Prema tome, počevši od ovoga pa nadalje, sve do 37. člana, ima mnogo nelogičnosti i mislim da je ovo samo marketinški zakon od kojeg očekujete da vam obezbedi bolju prođu na narednim izborima.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Predlog zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu spada u grupu loših zakona, jer je praktično neprimenljiv. Neprimenljiv je, i ako je takva situacija, onda ne vredi donositi jedan takav zakon. Onda se samo gubi vreme. Možda medijski i demagoški nešto završava, ali ne pogađa suštinu.
Naravno, predlagač je pre svega pogrešio u tome što nije mogao da pronađe ustavni osnov za ovaj zakon. On je ustavni osnov pronašao u odredbama koje regulišu organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa i u još jednom članu Ustava koji kaže da i druga pitanja mogu da se regulišu zakonom.
Da je tvorac ovog zakona okrenuo samo nekoliko strana ispred, pročitao bi da postoji član 53. Ustava Republike Srbije, u kome jasno stoji da je svako dužan da se pridržava Ustava i zakona i da savesno i odgovorno vrši javnu funkciju.
Verovatno je to jedini ili možda postoji još neki član u Ustavu Republike Srbije u kome se upotrebljava pojam javna funkcija. Javna funkcija kao pojam je očigledno nedeljiva, što znači da ne može da se deli na pokrajine, opštine, republiku, već svaki javni funkcioner podleže ovoj obavezi.
Problem ovog zakona jeste što u stvari ide po jednoj ivici. Sa tim problemom su bile suočene i druge države, i praksa je različita. U nekim državam se to ne reguliše zakonom, nego se od državnog organa do državnog organa, odredbama u posebnim zakonima ili u podzakonskim aktima reguliše način kako se sprečava sukob interesa, odnosno da javni funkcioner ne dođe u situaciju da se dvoumi oko lične koristi i obavljanje svoje dužnosti.
Predlagač je, očigledno, procenio da ovde to treba da se reguliše zakonom, i ako to predlaže, onda to mora biti na nivou cele Republike, a za sprovođenje ovog zakona mora da bude nadležan samo jedan organ. Čim se to podeli na nivoe vlasti, a lokalna samouprava u formalno-pravnom smislu nije vlast, onda se ova osnovna ideja toliko razvodni da praktično predlagač posle žali što je pomislio da se donese ovaj i ovakav zakon.
Sledstveno tome, predlagač nas nije ubedio šta je sukob javnog interesa, kada postoji taj sukob, u čemu se on manifestuje.
Iz toga logički slede i pogrešna rešenja, i ne samo kod organa, nego i kod mera, a mere su neke više političko-pravne posledice stanja u kome se našao javni funkcioner, a da nije obavestio nadležne organe, nego što bi mogla da bude pravna posledica sa značajem krivične ili materijalne odgovornosti.
Ovaj zakon ne reguliše ni krivičnu ni materijalnu odgovornost, to je tačno. On samo reguliše jedno stanje u koje može doći javni funkcioner, da se posumnja da on ne može biti nepristrasan, jer ga privatni interes goni da malo zakine od one svoje službene dužnosti, koja ga upozorava i obavezuje da mora da radi na tačno propisani način.
Neke zemlje su ovo pitanje rešile normiranjem, odnosno prenormiranjem, pa su, praktično, kompletan postupak tako uredile da se izgubilo diskreciono ovlašćenje funkcionera, lica koja primenjuje zakone. Sa ovim problemom je upoznata i Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Ona je donela poseban kodeks kako treba da se ponašaju lica koja rade na primeni zakona. Naša zemlja je to potpisala i preuzela neku obavezu.
Mi smo amandmanima pokušali da ovo malo popravimo. Tu je 40 i nešto amandmana, i to je potpuno drugačiji koncept zakona, ne samo što se tiče organa, nego i onoga što nazivamo mere.
Ukoliko taj organ kome treba da se prijavi imovina funkcionera, organ koji treba da se obavesti o nekim privatnim poslovima funkcionera, nema ovlašćenje da izvede neku posledicu povodom tog stanja, onda se stvarno postavlja pitanje čemu organ koji treba nejavno ili javno da upozori.
Moral je jedna lična kategorija. Ne treba apelovati da svi ljudi imaju taj pozitivan moral koji je potreban za vršenje javne funkcije. Ako se pođe od te prezumpcije, onda se čini stvarno strahovita greška. Nas praksa svakodnevno demantuje. Moral ne može da se uredi zakonom, ne može ni odlukom. Nama je ovakav jedan zakon verovatno potreban da spreči mogućnost nastanka korupcije, zloupotrebe službenih ovlašćenja, koje uvek dolaze post festum, više kao posledica, a ne nešto što treba da spreči stanje. Ako neko misli da ovim zakonom može da uplaši nekoga, ni to se ne postiže ovakvim tekstom zakona.
Zbog toga smo podneli ovako veliki broj amandmana, da ovaj zakon uredimo, počevši od definicije šta je to sukob interesa. Ovo što ste vi napisali da je sukob, pročitaću: "Sukob javnog i privatnog interesa postoji kada funkcioner ima privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove javne funkcije". Pa, svaki građanin ima neki svoj interes. Njegov interes može i pozitivno i negativno da utiče na obavljanje njegove funkcije.
Mi zato i predlažemo u amandmanu da se to promeni, da se jasno stavi da sukob interesa u smislu ovog zakona u stvari postoji kada je privatni interes javnog funkcionera u suprotnosti sa javnim interesom, ili kada privatni interes utiče ili može uticati na nepristrasnost javnog funkcionera pri obavljanju javne funkcije. Ako ovu definiciju prihvatite, po toj logici stvari slede i ovi naši amandmani koji bi verovatno morali da se prihvate, da se na jasan način ukaže kako to treba da se spreči sukob privatnog i javnog.
Ovim zakonom se donekle ulazi u materiju koja se zove diskreciona ovlašćenja javnih funkcionera. Ali, kažem, samo delimično, površno, u naznakama. Verovatno to može biti od koristi pravosudnim organima, koji su suočeni kod nekoliko krivičnih dela sa diskrecionim ovlašćenjima službenih lica. To je stvarno problem u našem pravosuđu.
Malo koji sud se upušta u ocenu da li je prilikom korišćenja diskrecionih ovlašćenja došlo do zloupotrebe položaja ili ne. Kvalitetan zakon bi mogao da pomogne i sudovima, kao jedna poštapalica, da se vidi koje je to društveno opredeljenje, u kom smislu se definišu ta diskreciona ovlašćenja.
Pošto imam asocijaciju na Zakon o finansiranju političkih stranaka, predlažem vam da usvojimo ove amandmane, da ne prođe i taj zakon kao ovaj. Zakon o finansiranju političkih stranaka je lupio o glavu upravo one koji su najviše insistirali na tom tekstu zakona.
Oni su sada u neopravdano podređenom položaju. Promenilo se. Verovatno će biti i sa ovim zakonom, koji je danas na dnevnom redu, ista sudbina, jer mora da se uzme u obzir i glas razuma.
Mi amandmanima tražimo da se precizira ko su to javni funkcioneri. Ukoliko ste čitali te naše amandmane, videli ste da je to veći spisak javnih funkcionera, koji su navedeni, ali i sa dva stava smo dali opisno ko bi to još mogao da bude, u smislu ovog zakona, javni funkcioner i da podleže obavezama koje nosi ovaj zakon.
Moram da kažem da ne shvatam predlagača zašto je sudije zaobišao ovim zakonom. Samostalnost, nezavisnost suda, to je jedna dimenzija koja je regulisana Ustavom Republike Srbije. Posebni zakoni koji regulišu javno-tužilačku i sudijsku funkciju takođe sadrže neke odredbe, ali vrlo neprecizne, pa bih rekao čak i neprimenljive, ne toliko precizne kao odredbe procesnih zakona o izuzeću sudija, te smatram da bi odredbe ovog zakona suštinski morale da se primenjuju i prema nosiocima pravosudnih funkcija, s tim što bi bio poseban organ koji bi radio ove poslove.
Na taj način bi se očuvala njihova samostalnost i nezavisnost. U tom smislu, ako već planirate promenu Zakona o sudijama i o Velikom personalnom veću, mislim da tu postoji prostor da odredbe ovog zakona to Veće primenjuje kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija.
Ne mogu da shvatim zašto ste izbegli predsednika i sudije Ustavnog suda da obuhvatite. Oni nisu nosioci sudijske funkcije, vrlo specifične, ne klasične, ustavno-sudske funkcije, gde se razmatra o pravima i na zakonu zasnovanim interesima pojedinaca i uopšte o zakonitosti i zaštiti interesa građana. Oni su morali da budu u ovom zakonu i oni bi morali da prijave ne samo svoju imovinu, nego sva ona stanja i one slučajeve kada njihov privatni interes može da ugrozi obavljanje njihove funkcije.
Dalje, kod organa nadležnog za sprovođenje ovog zakona sa predlagačem nikako ne možemo da se složimo. Pokrajinski odbor, lokalni odbor, to je potpuno nepotrebno. Nama je potreban jedan organ, jedan odbor definisanog sastava, ne ovog kombinovanog sastava, toliko kombinovanog čak i da se omalovažava Srpska akademija nauka i umetnosti, jer ulazi u neku prljavu oblast i prljavu materiju. Nije trebalo ni kao predlagača, ni kao tvorca liste od 10 kandidata da stavljate Akademiju. Četitost i poštenje svakodnevno se dokazuju.
Mi predlažemo da bude jedan odbor na nivou Republike, predlažemo i odgovarajući broj članova, da veći broj članova budu lica koja izabere Narodna skupština iz svog sastava, znači, od narodnih poslanika iz različitih političkih stranaka, a da predsednik odbora nikako ne može da bude lice koje pripada stranci koja je na vlasti.
Nemate veću konkurenciju i veći politički sukob interesa nego kada predstavnike pet-šest političkih stranaka stavite na jedno mesto. Najveća je kontrola tada, u jednoj takvoj situaciji, tim pre što, po odredbama ovog zakona, nema sankcija, nego ima nečega što se naziva merama. Pa i to je čak nepravilan termin. Pre bi moglo da se kaže da se ovde radi o političko-pravnim posledicama, što je došlo, što je utvrđeno da postoji sukob interesa kod određenog javnog funkcionera.
Oko tih mera mi ne možemo sa vama da se složimo, jer nejavno, javno, u suštini ništa ne znači. Predlažemo da se za odgovarajuće povrede odredaba ovog zakona, koje nisu prouzrokovale štetne posledice po vršenje javne funkcije i dostojanstvo države, uvede novčana kazna, odnosno, ne bi se ni zvala novčana kazna, nego tromesečna obustava jedne trećine plate tog funkcionera.
Tako uporedna praksa pokazuje da postoje države u kojima je upravo tako regulisano - jedna trećina plate funkcionera se obustavlja, što nije poštovao državu i organ, nije prijavio imovinu i nije prijavio da postoji sukob interesa, pa bez obzira na posledice, da li je nešto koristio, omogućio nekom drugom da stekne korist ili pričini štetu.
Onda ima svrhe ovaj zakon. Javno, nejavno apelovanje na to da li će da podnese ostavku ili da li će neko da ga razreši, vežite mački o rep. Pa idite u Internet salu, pa potražite uporednu praksu i videćete nekoliko država u kojima postoji čak i taj oblik kažnjavanja. Tu je blizu, 50 metara, videćete da postoje u praksi i takva rešenja.
Ovde se još uvek izriču kazne, iako smo svi protiv ovog poslovnika. Te odredbe vam Ustavni sud nije poništio, nego je verovatno procenio da su u skladu sa Ustavom. Zašto se vi sekirate, što kaznu da plati onaj ko je prekršio odredbe zakona? I treba da plati.
Za povrede koje predstavljaju aljakavost predvideli smo opomenu. Treća, najrigoroznija sankcija jeste javno objavljivanje odluke odbora kojim se lice poziva da podnese ostavku ili predlaže organu da ga razreši zato što je postupio suprotno odredbama ovog zakona. To su prave političke sankcije. Da vidim taj organ koji neće da razreši.
Pravimo razliku između imenovanih i postavljenih lica, s jedne strane i izabranih lica sa druge strane ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... izabrana lica, javno objavljivanje odluke da podnese ostavku. Naravno, unosimo i novinu da svaki javni funkcioner, prilikom izbora, podnese dve izjave, jednom izjavom da izražava pristanak da se vodi postupak pred jednim takvim organom kao što je republički odbor i druga izjava kojom preuzima obavezu da, ukoliko odbor utvrdi da je izvršio tešku povredu zakona, podnese ostavku. Tu već može biti govora o nekim sankcijama, o nečemu što je ozbiljno. Ovo što ste vi napisali je neozbiljno i nesprovodivo i na kraju će ispasti smešno.