Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani novinari, dame i gospodo iz ministarstva, potrebno je da se donese ovakav zakon. Probaću da u nekoliko rečenica, strogo držeći se dnevnog reda, kažem zašto i da navedem neke od konkretnih primera, pošto je očigledno u prethodnoj i jutrošnjoj raspravi bilo spočitavanja da nema konkretnih imena sa tim u vezi.
Zakon je neophodno doneti i zbog toga što je normalno da se javna pozicija političkih ili drugih funkcionera koristi mimo elementarne ekonomske javne logike da se sklapaju poslovi, da se ostvaruje profit koji nije proizvod sposobnosti menadžmenta ili kvaliteta roba i usluga koje se nude, već interpersonalnih odnosa lica koja su funkcioneri u vlasti, u javnim preduzećima, u lokalnoj i gradskoj samoupravi i u pokrajinama.
Sa tim u vezi, svako dobronameran može da kaže da je donošenje ovog zakona potrebno i to je jedan od razloga zbog čega će narodni poslanici SPS-a glasati za ovaj zakkon.
Ima nekoliko stvari koje bi se možda mogle rešiti na neki način kod ovih povezanih lica, kod naslednog reda. Za dobro vaspitane ljude je nepristojno da propituju svoje najbliže srodnike kojom omovinom raspolažu i na koji način su do te imovine došli. To može doprineti da se pokvare porodični, međuljdski odnosi u porodicama.
Bilo bi bolje da nadležni državni organi, pre svega poreski organi, po službenoj dužnosti za kandidata za ministra Petra Petrovića povere, ako takav zakon donesemo, kakvo je njihovo imovno stanje, koliki porez plaćaju, kojom nepokretnom imovinom raspolažu i da li imaju dugove, kao što predviđa ovaj zakon itd.
Verovatno će i sama praksa popravljati ovakav zakonski projekat, zato što mislim da zakon mora da bude primeren, između ostalog, i tradiciji, i mentalitetu, i realnom ostvarivanju, i mislim da to ovde manjka i da to ovde jeste feler.
Ima i nekih drugih pitanja. Mi smo imali priliku da sa gospodinom ministrom razgovaramo o ovom zakonu, naveo sam konkretan primer i bez ikakve rđave namere pomenuću ga za ovom govornicom.
Ovih dana treba da bude izabran ministar spoljnih poslova. Njegov rođeni brat je vlasnik nekoliko velikih kompanija u Srbiji. Da li će sada gospodin Rodoljub Drašković da se odrekne upravljačkih prava nad firmom "PIK – Takovo", ili recimo u Fabrici dečije hrane "Juvitana", zbog toga što njegov brat treba da bude ministar i kakve veze on ima sa njim. Oni su punoletna lica, svako odgovara za svoje postupke, svako ima svoja građanska i sva druga prava. Dakle, nije tako jednostavno, a zakon precizno propisuje ovo što ovde govorim.
Neće biti jednostavno da se neke odredbe ovog zakona sprovode. Jedan broj građana neće razumeti o čemu se ovde radi. Praksa će pokazati da li može da izdrži probu vremena ovo što ćemo usvojiti ili ćemo to morati menjati.
Zašto treba zakon i da li je bilo onih koji su vrlo svesno kršili određene principe i na taj način funkcionisali i obezbeđivali sebi, svojoj političkoj stranci ili svojim porodicama sredstva koja im inače ne bi pripala u nekim normalnim okolnostima.
Poštovana gospodo, gospodin Čedomir Jovanović bio je potpredsednik Vlade Srbije, bio je šef poslaničkog kluba DOS-a, Demokratske stranke. Njegov tast bio je direktor Fonda zdravstvene zaštite Srbije. To je najveća finansijska organizacija u ovoj zemlji. Ne mora da postoji nikakva rđava namera, ne mora da postoji nikakvo rđavo činjenje, sam podatak da su oni na tom nivou srodstva izaziva pozornost, izaziva sumnju kod jednog broja građana.
Gospoda Zoran i Goran Vesić, što se mene tiče slobodan sam da kažem, oni su bili elementarna nepogoda u Srbiji u protekle tri godine, bili su na toliko važnih pozicija u ovoj zemlji, koje su često bile veoma povezane.
Gospodin Zoran Vesić bio je specijalni savetnik gospodina Mijata Savića u Fondu zdravstvenog osiguranja. Gospodin Goran Vesić, osim ovih stvari koje je radio u oblasti bezbednosti, specijalni za ovo, specijalni za ono, a inače je vojni begunac i osuđen na efektivnu kaznu zatvora zbog toga što je dezertirao iz ratne jedinice, bio je do ovih dana u Ministarstvu odbrane čovek koji je bio nadležan za kompletnu logistiku.
Kada neko u vojsci dobije priliku da kupi samo špenadle, rajsnadle, bilo šta drugo, on je veliki kupac i on naravno na ovaj ili onaj način može da utiče na izbor, na kvalitet, na rokove plaćanja.
Može na čitav niz drugih stvari koje su veoma bitne i koje mogu da dovedu do određenih problema.
Gospodin Vuksanović, bivši načelnik Uprave za sport u Ministarstvu prosvete, predsednik Gradskog odbora Demokratskog centra, sestrić gospodina Dragoljuba Mićunovića, sprovodeći kampanju "Igraj za život, droga ne", sve poslove u vezi sa marketinškim potrebama ove uprave dao je svojoj supruzi. Imamo validnu dokumentaciju, 19 miliona dinara je koštala ova marketinška kampanja. To je nedopustivo.
Tražili ste precizine podatke, iznosim precizne podatke i neka me bilo ko od ovih lica tuži neću se pozvati na poslanički imunitet. Zato je potrebno da postoji ovaj zakon.
Još zbog nečega je potrebno da postoji ovaj zakon, zato što nije normalno da jedan broj ljudi bude u nekoliko upravnih odbora sa apanažama od 10.000 do 150.000 dinara. To prosto izlazi iz okvira dobrog ukusa, izlazi iz okvira normalnog ponašanja. Ovo će biti elegantan način da jedan broj narodnih poslanika više ne može na taj način da ostvaruje prihode, koji praktično nigde nisu evidentirani i koje niko ne kontroliše. Zbog toga je neophodno da se donese ovaj zakon, i svaki drugi, da bi se imao uvid u ono što se dešava u ovoj oblasti.
Tačno je da je donet Zakon o javnim nabavkama, tačno je da je namera zakonodavca bila da se spreči korupcija, tačno je da sprovođenje Zakona o javnim nabavkama ima određenih problema, ali je i tačno da je Zakon o javnim nabavkama jednom broju lica omogućio enormno bogaćenje, iako je jedno od obrazloženja bilo da je neophodna transparentnost u javnim nabavkama, a one se tiču svih onih koji nabavljaju iz budžeta, iz Vlade, iz vojske, iz policije, iz lokalnih gradskih i pokrajinskih samouprava.
Dakle, naša bi bila obaveza, kao narodnih poslanika, da stvaramo normalan ambijent da se korupcija, ako ne može da prestane da postoji, svede u okvire da se može podnositi, da je građani Srbije mogu podnositi, a da imamo stalnu težnju da ona prestane i da na jedan normalan i efikasan način država od svojih građana ubira prihode i da za te prihode njeni građani dobiju maksimum. Ako imamo tu elementarnu nameru, onda možemo da funkcionišemo kao normalan parlament i onda možemo da donosimo zakone koji će pomoći građanima Srbije da žive bolje i normalnije nego do sada.
SPS je podnela nekoliko amandmana. Mislim da će neki biti prihvaćeni. Oni treba, po našem mišljenju, da poprave kvalitet zakona i sa tim u vezi smo obavili određene konsultacije i razgovore.
Dakle, prosto molim da ne zaboravimo da nema apsolutno nevinih, da njih ima i da ih može biti na svim stranama, da svako od nas treba da čini sve što može da u njegovom okruženju ne postoje ljudi koji hoće da išta prigrabe, da prisvoje na način koji nije zakonit i da sve to uviju u neku formu javnog eksponiranja volje građana, podrške itd.
Na kraju imam jednu sasvim konkretnu primedbu. Za mene je nedopustivo da bilo koji državni činovnik kontroliše narodnog poslanika. Ovo je odbor koji treba da bude konstituisan, kome mogu verovati i želim da mu verujem. Bilo bi normalnije da bude odbor koji sačinjavaju narodni poslanici. Ovako je ta stvar dosta problematična.
Svaki od nas narodnih poslanika, koji se nalazi u ovom parlamentu, iza sebe ima 30.000 punoletnih građana. Svako od nas biran je po proceduri koja je žestoka i ništa slično ne postoji u državi. Zbog toga mislim da, pošto su ovde javni funkcioneri i narodni poslanici, nije primereno da bilo koji činovnik na taj način vrši kontrolu nad onim što čini narodni poslanik.
Ukoliko je potrebno da se to čini, a smatram da jeste, onda bi to trebalo da bude odbor sačinjen od predstavnika svih poslaničkih grupa koje su zastupljene u parlamentu i onda bismo imali čistu situaciju.