Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moram cenjene gledaoce da podsetim da su u pravu oni koji misle da tema ovog zasedanja nisu G17 plus i razne štedionice, nego zakoni koji će omogućiti da dobiju kredite i zakoni koji će im vratiti pare koje su dali kao zajam za preporod Srbije.
Ovo je bio jedan mali izlet i, koleginice Milivojević, nemojte da se čudite, svako od nas ima neke noćne more i paranoje. Neko ovde ima to od poslanika, a neko je, videćete posle, kao ja, za ove tri godine izgubio malo vida. Ali, nisam o tome hteo da govorim.
U principu, ne želim da pričam o zakonima koje podržavam. Međutim, ovde postoji jedan razlog zbog koga ću da govorim, isključivo o Zakonu o Garancijskom fondu i isključivo zbog toga što on omogućava poljoprivrednicima da mogu da dobiju kredite za koje će garancije dati garancijski fond.
Pre toga, odnosno pre nego što počnem konkretno da govorim, izneo bih jedno svoje lično mišljenje, jedan svoj stav. Ako se sećate, gospodin ministar Mlađan Dinkić je u svom izlaganju rekao da će pravo na korišćenje ovih sredstava imati pravna lica i poljoprivrednici.
Kolega koji je govorio pre mene, mislim da se preziva Martić, rekao je da poljoprivredna domaćinstva liče na mala preduzeća. Mislim da, upravo na to hoću da ukažem, registracija poljoprivrednih domaćinstava treba da bude uvod da poljoprivredna domaćinstva ne budu više fizička lica, tj. poljoprivrednici, nego da postanu pravna lica. To će tek biti možda korak koji će doneti preporod selu i omogućiti seljacima da bolje i ugodnije žive i da lakše proizvode. Kao što rekoh, od onih sam poslanika koji je malo izgubio vid dok sam sedeo ovde, ali u svakom slučaju nemam ni strahove ni paranoje.
Zašto je bitno uključivanje seljaka, tj. poljoprivrednika u korisnike kredita koje obuhvata ovaj zakon? Postoji više razloga. Prvo postoji ono zbog čega zaslužuju poljoprivreda i poljoprivrednici da dobiju te kredite i moram izneti neke cifre koje o tome najviše govore.
Recimo, 1999. godine učešće poljoprivrede i prehrambene industrije u kreiranju društvenog proizvoda Srbije iznosilo je 25%.
Sa prehrambenom industrijom, proizvodnjom pića i duvana, to je bilo oko 33% ili trećina bruto društvenog proizvoda. Povećanje proizvodnje u sektoru poljoprivrede u 2001. godini je bilo 25% u odnosu na 2000. godinu, dakle, samo je poljoprivredna proizvodnja te godine povećala društveni proizvod za 5%. Takođe je visoko učešće agrosektora u izvozu naše države i to je 16% u 2001. godini, a često je to jedna četvrtina ili 20%.
To samo govori da poljoprivreda spada u grane koje imaju veliko učešće u svim sektorima proizvodnje i zaslužuju sve ovo. Inače, sve ovo važi za vreme kada su poljoprivredni kombinati ili društveni sektor potpuno uništeni i tako reći ne učestvuju u proizvodnji ili veoma malo učestvuju u odnosu na raniji period.
Inače, vlasništvo poljoprivrednog zemljišta, stoke i uopšte vlasništvo u poljoprivredi je kod seljaka negde oko 90%, a oni su za sve ovo vreme bili zaobiđeni i faktički nisu mogli da dobijaju kredite. Inače, glavne zamerke svima od 2000. godine su bile zašto nema kredita za poljoprivrednike i glavni zahtevi su bili od 2000. godine - dajte nam kredite.
Sada ću izneti podatke zašto ti krediti treba što hitnije da se omoguće i što pre da ih seljaci dobiju. To su podaci iz društveno-ekonomskih kretanja u 2003. godini, koji kažu: "Procenjuje se da je poljoprivredna proizvodnja u 2003. godini ostvarila pad od 5,7%, što je posledica loših vremenskih uslova. Ratarstvo i povrtarstvo zabeležili su pad od 25,9%, što je uslovilo da biljna proizvodnja bude manja za 15,6%. Naročito je podbacila proizvodnja pšenice i kukuruza, koja je u poređenju sa prethodnom godinom imala pad od 39,1% odnosno 31,7%. Sa druge strane, proizvodnja suncokreta, šljiva i malina bila je iznad tog proseka i ona je najviše učestvovala, posebno malina, u izvozu".
Inače, krediti koje će seljaci dobijati posredstvom garantnog fonda poljoprivrednicima će uglavnom samo olakšati rad i učiniti ga efikasnijim, a korist će imati celo društvo. I nemojte da zaboravite, gospodo, da seljaci ne dižu kredite da bi kupovali luksuzne automobile, da bi putovali na more i u inostranstvo, nego dižu kredite da kupe traktore, rasna grla, đubrivo i repromaterijal i od toga koristi imamo svi mi, dakle, i država, i građani ove države.
Uz ovakvu kreditnu politiku, poljoprivrednici će umeti da se oduže znatnim povećanjem proizvodnje, time i prerade, a nadajmo se i izvoza. To ćete imati priliku da vidite veoma brzo, već na jesen. Posebno važan uticaj će imati ovaj zakon kod plasiranja sredstava u nerazvijene regione.
Nerazvijeni regioni su uglavnom i poljoprivredni regioni, pa će krediti koji budu odobravani poljoprivrednicima u tim sredinama donositi višestruku korist.
Mladi će imati motiv više da ostanu na svojim imanjima i time će veoma loša starosna struktura žitelja biti popravljena, a krediti će nesumnjivo pomoći razvoju nerazvijenih područja. Time će se čak smanjiti pritisak mladih ljudi na biroe rada i otvorio bi se prostor nezaposlenima u gradovima.
Sada ovde postoji jedan problem na koji bih ministru posebno hteo da ukažem, a to je da situacija na terenu i u birokratiji, čak i zakonski propisi, mogu da ponište dobre namere koje postoje u novim zakonom, a to je da su vlasnici imanja uglavnom roditelji ili čak dedovi mladih seljaka koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Njima krediti ne trebaju.
Dakle, stariji ljudi ne razmišljaju o unapređenju proizvodnje, o povećanju proizvodnje, a krediti trebaju njihovim unucima ili sinovima, a oni nisu vlasnici. Predlažem da u pratećim dokumentima mladi seljaci dokazuju svoju proizvodnju i svoje učešće u domaćinstvu, dakle da žive u tom domaćinstvu, time što su penziono i dzravstveno osigurani preko domaćinstva.
Inače, već sada imamo problem sa davanjem repromaterijala, ugovaranjem za pšenicu na zeleno zato što su mnogi kombinati i zemljoradničke zadruge ugašeni i nema ko da vrši distribuciju. Dakle, imajte to u vidu i garantujem vam da će moje kolege seljaci vratiti to većom proizvodnjom i većim bruto društvenim proizvodom, a G17 plus zna da je ovo samo prvi korak u moru koraka koje treba učiniti da bi poljoprivreda stala na svoje noge i zauzela mesto u ovoj državi, ono koje joj pripada.