Dame i gospodo narodni poslanici, u najavi i u uvodnoj reči koju je imao ministar finansija, pa čak i u izlaganjima kolega narodnih poslanika, kao da se želi da se održi jedna vrsta kontinuiteta sa ovim tzv. reformskim zakonima, koje je donosila Skupština u prethodnom sazivu.
Tako oni koji su o tome govorili i o ovim zakonima govore kao o jednoj vrsti nastavka takve ekonomske politike, a svi vrlo dobro znamo kakvi su rezultati te tzv. reformske, bolje rečeno kvazireformske politike.
Interesantno je da u najavi donošenja zakona o regulisanju obaveze Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj niko, barem ne poslednjih nedelja, ne govori o obimu zaduženja naše zemlje, posebno sa aspekta mogućnosti vraćanja ovih obaveza.
Mada je tačno da nisu velike obaveze po osnovu zajma za čuveni privredni preporod Srbije i da one iznose samo 56 miliona evra.
Ali, ako u obzir uzmemo činjenicu da je od 2000. godine, pa sve do kraja prošle 2003. godine, zemlja kod međunarodnih finansijskih bankarskih organizacija zadužena za više od 3 milijarde evra, kao i da nisu baš sjajno tekli i zapravo da su propali pregovori za reprogramiranje starih obaveza nastalih još 70-tih i 80-tih godina, kod međeunarodnih finansijskih organizacija, kod Londonskog i Pariskog kluba, onda je zapravo više nego jasno da ćemo biti u situaciji da već 2005. godine nećemo moći da izmirujemo obaveze.
A da vas podsetim, pošto je budžet garant izmirivanja obaveza po osnovu i onih starih i ovih novih kredita, pa i ovog iznosa u okviru zajma za privredni preporod Srbije, to praktično znači da će građani biti obveznici izmirivanja ovih dugova, jer su oni poreski obveznici, pune budžet i na taj način su oni taj krajnji reper koji će morati da preko svojih budžeta, naravno kasnije i budžeta Srbije, budu u celom ovom procesu najoštećeniji.
Dakle, mislim da je Srbija prezadužena zemlja i da će veoma teško moći da izmiruje one prve kvartalne rate u većem iznosu, koje dospevaju već 2005, 2006, 2007. i kasnije. Zašto 2005. i 2006.? Zato što su ovi veliki reformatori uzimali kredite koji su imali godinu ili dve poček. U okviru te godine, prve ili druge, živi se lepo, jer nema osećaja da postoji obaveza vraćanja kredita, a već 2005. ili 2006. godine na svaka tri meseca država će prema ozbiljnim analizama morati da vraća između 250 i 350 miliona dolara.
To danas, prema stanju stvari u srpskoj ekonomiji, nije moguće, jer nema niti rasta društvenog bruto proizvoda, nema proizvodnje, nema jednostavno stepena razvoja ekonomije koji garantuje da ćemo taj novac napraviti i da ćemo moći da servisiramo svoje dugovre. Zato sam pesimista kada je reč o mogućnosti da ćemo i ovako male obaveze, relativno male, u iznosu od 56 miliona evra, moći da vratimo, jer smo već natovareni obavezama.
Posebno ovim obavezama o kojima govorim, 3 milijarde evra zaduženja, i gledajući ovako u krajnjem, to pitanje ogromnog duga u ove tri godine ne bi bilo tako strašno da smo taj novac uložili u neke projekte, koji su mogli da donesu profit, iz čijeg dela bi vraćali, servisirali ove obaveze.
Umesto toga taj novac je otišao ko zna gde. Otišao je za pokrivanje budžetskih praznina, jer Vlada u protekle tri godine, a verujem da ni ova to neće uspeti, nije u stanju da definiše budžet i da ga realizuje u onom iznosu u kojem to zakonom i planira.
Pogledajte samo jedan paradoks. Danas ćemo u okviru druge tačke dnevnog reda govoriti i o poskupljenju cigareta, a sa druge strane traje vladina akcija na legalizacij projekta cigareta, odnosno na suzbijanju sive ekonomije. Dakle, Vlada priznaje da promet cigareta nije u stopostotnom iznosu u legalnim kanalima, a sa druge strane veoma hrabro povećava cenu cigareta i na taj način pokušava da popuni budžet.
Drugi zakon je na tragu te reformske priče o razvoju Srbije, o razvoju malih i srednjih preduzeća, i ovako na čisto teorijskom osnovu ovaj zakon možda može i biti prihvaćen, kada bi se naravno Srbija zasnivala na jednom teorijskom modelu i kada u praksi ne bi postojali drugi problemi koji opterećuju male i ove srednje po veličini preduzetnike, i zbog kojih oni ne mogu da razviju biznis. U prvom članu izmene i dopune ovog zakona dodaje se poljoprivrednik kao privredni subjekt, koji će moći da bude korisnik kredita i zapravo jedna vrsta privrednog subjekta prema kojem će se krediti i naravno kapa garancijskog fonda moći usmeriti u narednom periodu.
Zapravo, radi se o demagogiji. Poljoprivredni proizvođač u protekle tri godine besomučno je uništavan od strane ekonomske politike aktuelne vlade. Na najprizemniji mogući način carinskom politikom poljoprivredni proizvođači, seljaci, pa sve do nivoa velikih poljoprivrednih sistema, a to je srž ekonomije naše zemlje, dovedeni su u ono stanje u kojem se teško mogu oporaviti, čak i kada bi došlo do radikalnog zaokreta u ekonomskoj politici.
Vest od juče, cene akcija naših najvećih pivara počele su da padaju. To je naša najekonomičnija, najbolja grana u poljoprivrednoj proizvodnji. Kako i ne bi kad je vlada i u ovoj oblasti i u drugim poljoprivrednim sektorima dozvolila ogroman uvoz, oborila sve carinske dažbine, čak i one dažbine koje je propisala, koje su velike.
U praksi se, u primeni, ne poštuju, dolazi do zloupotrebe u carinskoj službi u sprovođenju carinske politike, jedno gotovo beznadežno stanje u kojem se naravno ne može pojaviti svetlo u tunelu u obliku novog privrednog subjekta poljoprivrednog proizvođača, kada je reč o promenama Zakona o garancijskom fondu.
Nažalost, naša vlada je u svojoj ekonomskoj politici okrenuta konceptu koji su provodile razvijene zemlje, kako ona to naravno voli da kaže, proteklih godina i proteklih decenija, ne tako retko smišlja koncepte koji baš u tim razvijenim zemljama nisu imali potvrdu.
Kada je reč o malim i srednjim preduzećima, to je velika šansa ne samo za razvoj biznisa i za razvoj samih vlasnika kapitala u malim i srednjim preduzećima, to može biti šansa i za smanjenje broja nezaposlenih u našoj zemlji. Tu je najpoučniji primer Italije. Ja sam o tome u više navrata govorio.
Italija je negde na koncu 1995. godine imala oko 11% nezaposlenog stanovništva od ukupnog broja radno sposobnog stanovništva i efikasnim merama kroz razvoj baš malih i srednjih preduzeća uspela je da taj procenat smanji, gotovo da ga prepolovi. To su bile celovite mere. U njima su učestvovale i lokalne samouprave i italijanski regioni, italijanska vlada. Obezbeđena su sredstva kao podsticaj za razvoj malih i srednjih preduzeća. Delovao je i garancijski fond italijsnske vlade.
Nedostaje kod nas ta veoma važna karika, a to su lokalne samouprave, one su danas prepuštene same sebi i ako pogledate položaj privrednih preduzetnika koji imaju kapital i koji žele da razviju svoj biznis, oni na najveće prepreke nailaze upravo u birokratiji, administraciji lokalnih samouprava i tu vam ne pomažu onda ni fondovi, ni garancijski fondovi, tu vam ne pomažu ni niže kamate, kada je reč o bankarskim principima, i tu ne pomaže ništa, jer jednostavno, kapital koji imate ne možete da uložite, jer imate prepreku u lokalnim birokratijama, ne možete da dobijete ni parcelu za izgradnju hale, ne nožete da dobijete ni olakšice za zapošljavanje većeg broja radnika itd.
Dakle, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu ne nudi ništa novo, jer ne menja suštinu stvari. Suština stvari mora da se menja u odnosu prema vlasniku kapitala u malim i srednjim preduzećima, kod onih koji već imaju mala i srednja preduzeća, kao i kod onih koji ih nemaju, koji možda imaju neki svoj mali kapital i koji žele da ga ulože ili imaju neku malu proizvodnju koju žele da uvećaju, da je utrostruče ili da povećaju obim svoje proizvodnje i broj radnika u svom preduzeću.
Ono što je još veoma interesantno, a što je na tragu ovih afera o kojima je bilo reči nedavno kada je zasedao Anketni odbor i kada smo primetili kako se, zloupotrebama, na neekonomski način sredstva Narodne banke plasiraju u nekvalitetne banke.
One su zapravo bile pokriće za malverzaciju u oblasti prodaje električne energije, odnosno u Elektroprivredi, čini mi se da se nešto slično priprema kada je reč o članu 5a.
U tački 8) koja je glasila - određuje banku kod koje će se voditi sredstva fonda na osnovu javnog tendera, imamo jednu promenu koja je naizgled samo tehnička, a koja zapravo menja suštinu stvari i kaže se - određuje banke kod kojih će se voditi sredstva fonda na osnovu javnog tendera. To znači da se priprema i javno izražavam sumnju da se priprema nova vrsta zloupotrebe, nova vrsta prevare u plasiranju naših sredstava, a ovo su državna sredstva, sredstva svih građana.
Dakle, traži se model da se izabere banka treće klase, da se u nju plasiraju državna sredstva, da ona služe za potrebe koje nisu državne i da onda od toga korist imaju pojedinci.
Kao što je to bio slučaj sa EvroAksis bankom, sa aktuelnim ministrom finansija koga danas nema u sali, iako narodni poslanici govore o setu zakona koje je on predložio, i sa zloupotrebama u oblasti elektroprivrede.
Zaključak, dakle, kada je reč o raspravi o ova tri zakona jeste da lepe želje Vlada može da ostavi na ulazu u Narodnu skupštinu, jer od lepih želja nema suštinskih promena u ekonomiji i privredi. Još jednom izražavam sumnju da ćemo, iovako relativno male obaveze po osnovu zajma za privredni preporod, moći da vratimo, zato što je zemlja prezadužena i zato što od 2005. godine, svi ozbiljni ekonomisti na to ukazuju, ulazimo u dužničku krizu.
I to iz dva razloga. Reprogramiranje obaveza po osnovu starih dugova do 2000. godine nije izvršeno na način na koji je to ona stara vlada obećavala, a imamo i nova zaduženja od 2000. godine do danas, koja su potrošena kroz neracionalan, nenamenski i, rekao bih, možda primitivan odnos prema tim sredstvima i prema budžetu. S druge strane imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o garancijskom fondu, to bi trebalo da bude kao neka vrsta novog kvaliteta za preduzetnike, za vlasnike kapitala u malim i srednjim preduzećima, a on znači samo prazno slovo na papiru.
Jer kao i prošla i ova vlada ne izlazi sa celovitim merama koje bi trebalo da znače pokretanje naše nacionalne ekonomije, stvaranje uslova za razvoj malih i srednjih preduzeća i preko toga stvaranje uslova za smanjenje broja nezaposlenih. To će samo moći da učini neka druga vlada koja će moći da prepozna probleme koje imaju naši građani, pa i ove kojih se tiču ovi zakoni i naravno, čini mi se nakon pobede našeg kandidata na izborima, kandidata za predsednika Republike, čini mi se da ćemo u pripremi samih zakona imati jednu novu polugu koja će značiti, odnosno znaće dati ton i novi kvalitet sa novim zakonima. Hvala.