Dobro, onda ću se javiti i sa tim.
Kaže gospodin Dinkić da gospođa Pop-Lazić ima 1.000 kvadrata. Nema, bio sam jednom kod gospođe Pop-Lazić. Ne mogu da kažem da se baš često viđamo van posla, da se često privatno viđamo. Prodala? Nije prodala, gospodine Dinkiću. Vi ste naučili da prodajete sve, a ona nije prodavala ništa jer nije ni bilo njeno, gospodine Dinkiću. To što ste dali nekim novinama da tako nešto objave, to što ste vi u toj prljavoj kampanji učestvovali, dobro je da ste nam konačno ukazali na taj trag, da znamo ko stoji iza toga, da znamo ko je to sve osmislio.
Što se tiče Nove Srbije, nikada nisam pomagao Novu Srbiju. Ne znam da li je tu gospodin Ilić da to kaže. Nikada ni list "Nova Srbija" nisam pomagao. Pročitali ste nešto iz novina što čak nije tačno, jer sam tu bio samo prenosnik za nešto što je bilo potpuno normalno, kao i za sve druge novine.
Što se tiče mog posla u "Pinkiju", otiđite danas, sedam godina posle, pitajte zaposlene u "Pinkiju", svi će vam reći samo da im se vrati to vreme i da vi ne budete ni slučajno na vlasti. Budite ubeđeni u to.
(Predsednik: Vreme, gospodine Vučiću. )
Završavam, gospodine Markoviću, još nekoliko rečenica. Gospodine Dinkiću, na kraju, za sve to postoji narodni sud. Govorili ste ovde o Zemunu, napadali ste svojevremeno Vojislava Šešelja da je zaposlio sina. Jeste, da bude fizički radnik. Da vas pitam sada, gospodine Dinkiću, koliko je vaša politika dobila glasova u Zemunu? Znate li koliko?
Za onoliko koliko sam vam ponudio razmenu naše imovine. Pet puta manje glasova ste dobili. Na vašeg jednog dođe pet onih koji glasaju za Srpsku radikalnu stranku. Biće, gospodine Dinkiću, da je od lopova bar pet puta više poštenih ljudi u Zemunu, koji znaju da treba da glasaju za Srpsku radikalnu stranku.