Zahvaljujem, gospodine Šaroviću. Ako sam vas dobro razumeo niste zadovoljni objašnjenjem. Prema tome, zna se postupak po Poslovniku. Dakle, Skupština će se, po Poslovniku, izjasniti, na osnovu odluke Administrativnog odbora koja je stupila na snagu, u Danu za glasanje.
Gospodin Ristić, po Poslovniku.
Prozivao sam vas na početku popodnevnog zasedanja i niste bili tu. Izvolite sada.

 Tada sam se javljao po prigovoru na Poslovnik, a pošto je kolega izneto te primedbe, javljam se sada po pravu na repliku koju je izazvao gospodin ministar. Pošto je u svom izlaganju izneo niz ocena, jedna je neistinita, a to je da osporava činjenice koje sam izneo za ovom govornicom, da je gospođa Lepa Karamarković izabrana za predsednika Vrhovnog suda Srbije iako nije bila sudija Vrhovnog suda Srbije. Moram da podsetim sve prisutne da je gospođa Lepa Karamarković vraćena u sud poništajem Odluke o prestanku njene sudijske funkcije, koja je inače protivustavna, kao što je bio i poništaj Odluke o izboru Kori Udovički za guvernera NBS. To su činjenice. Gospođa Lepa Karamarković, u vreme kada je izabrna za predsednika Vrhovnog suda, nije bila u Vrhovnom sudu.
S druge strane, bilo je primedbi da su na sastanku koji je organizovala predsednica Vrhovnog suda, zajedno sa predsednicima okružnih sudova, učestvovala i lica kojima je po zakonu prestala sudijska funkcija. "Tek je danas prestala sudijska funkcija onima koji su bili na spisku i po predlogu Velikog personalnog veća i Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije."
Netačno je i to da se veoma mali broj predsednika sudova odazvao povodom ocena ustavnosti i štetnih posledica koje imaju predložene izmene pravosudnih zakona.
Samo tri predsednika okružnih sudova se nisu javila na taj sastanak, a svi ostali predsednici okružnih sudova su bili prisutni i jednoglasni u oceni da se radi o kršenju sudijske samostalnosti i nezavisnosti.
Da se ovde radi o potpuno politički motivisanoj akciji da se podjarmi srpsko pravosuđe, govori i izlaganje gospodina ministra za ovom govornicom, gde on maše potpisima pojedinih sudija koji njemu daju podršku za ovakav akt. Vi ste pokazivali ovde spisak sudija, ako sam dobro razumeo. Dozvoljavam da sam to prečuo i da nisam na najbolji način shvatio izlaganje ministra u tom delu, ali sam shvatio da on ima spisak određenih sudija koji podržavaju ovakve promene u pravosuđu. Ukoliko sam izrekao nešto netačno ili neistinito, unapred se izvinjavam. Nisam siguran i moram da ostavim tu otvorenu stvar.
Međutim, izlaganje gospodina ministra u delu gde se on poziva na izjave pokojnog premijera Đinđića, koje su izvađene iz konteksta, gde se izjave pokojnog premijera ovde tumače na jedan negativan način, mislim da su neprimerene kada govorimo o gospodinu Đinđiću, koji je izgubio život i dao život za demokratizaciju Srbije. Mislim da tome nema mesta za ovom govornicom!
(Predsednik: Gospodine Ristiću, vreme.)
Apelovao bih na sve prisutne da smanjimo politizaciju ove teme, jer se radi o zaista stručnoj osnovi koja znači promenu u pravosudnom sistemu. Mislim da je to naše životno pitanje i da građane Srbije suštinski interesuje kakvi će sudovi biti, da li će procesi biti završavani blagovremeno i da li će pravda biti blagovremena i dostižna. Zato pozivam sve da se vratimo temi. Biće tu i amandmana. Očekujem da posle pažljive analize amandmana, možda Vlada i uvaži neke od tih amandmana i poboljša svoj zakonski predlog.

Reč ima ministar Stojković.

Neću vas zadržavati, ali ako gospođa Karamarković nije bila sudija u momentu kada je izabrana za predsednika suda, molim samo jedno objašnjenje - koga ste danas razrešili pre podne? Koliko znam, Leposavu Karamarković, sudijske funkcije. Ako nije bila, niste mogli da je razrešite danas. Bila je.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković, on je u međuvremenu došao, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevović.

Poštovani predsedniče, izvinjavam se, trajao je Odbor za pravosuđe, pa to je razlog zbog čega sam zakasnio na ovu raspravu popodnevnu. Dakle, pred nama se nalazi ovaj set predloga izmena i dopuna zakona iz oblasti pravosuđa po hitnom postupku, a moram reći, ima tu i dobrih rešenja.
Nažalost, po stilu, pisanju i izvesnoj neurednosti, zaista otvaraju sumnju da se, u stvari, iza ovih zakona, a posebno iza zakona o sudijama, skriva nešto što je čista politika, a to je da se izvrši smena predsednika sudova prostom odredbom zakona. Mislim da je to strašno loše, zbog toga što se postavlja pitanje, da li neka nova vladajuća većina koja se napravi za godinu, dve, tri ili četiri, sasvim je nebitno, može da donese jedan zakon o izmenama i dopunama ovog zakona i ponovo da odredi da nekim sudijama, predsednicima sudova prestaje dužnost danom stupanja na snagu tog zakona.
Problem je u tome što mi imamo problem sa oblasti pravosuđa i sa našim pravosudnim zakonima. Sigurno je da ovi zakoni koji su sada na snazi zahtevaju određene intervencije. Trebalo je danas da svi zajedno i te intervencije i izvršimo, bez ikakve sumnje, bez ikakve senke političke ostrašćenosti. Čini mi se da su i diskusije, ovde u prepodnevnom delu sednice, malo pojačale tu sumnju da je u pitanju neka vrsta političkog revanšizma.
Nečija greška, ukoliko je postojala i kada je postojala, nikada nije izvinjenje za novu grešku. Ukoliko se budemo držali principima suprotno od ovoga, nikada nećemo izaći iz kruga grešaka. To će se multiplikovati i doći ćemo u jednu apsurdnu situaciju u brzo vreme.
Posebno je pitanje, da li će današnje izmene i dopune ovih pravosudnih zakona promeniti naše stanje u pravosuđu. To je stanje kojim niko ovde nije zadovoljan. Da li će se možda presude, odnosno parnični postupci okončavati za vreme manje od 5, 10, 15, pa čak i 20 godina? Da li će neko moći da natera sudiju da izradi presudu u roku od osam dana ili ćemo na presudu čekati po dva, tri, šest ili osam meseci. Nije to nešto što je posledica prethodne dve ili tri godine, to je stanje koje mi vučemo verovatno prethodnih 10 ili 20 godina. Mislim da tu leži ključni problem našeg pavosuđa i mislim da ovim setom izmena i dopuna zakona ništa nećemo učiniti.
Poslanička grupa DS - Boris Tadić podnela je niz amandmana u nameri da se poprave ovi zakoni, ali odmah da kažem, sigurno nećemo glasati za predložene izmene i dopune ovih zakona, ukoliko vladajuća većina ostane na prelaznoj odredbi koja se tiče smene predsednika sudova; smatramo da je takva odredba ipak posledica jednog neodgovornog odnosa i prema pravosuđu i prema državi u celini. Mislimo da je proistekla iz jednog iracionalnog pristupa politici i političkim neistomišljenicima.
Mislim da su sve ove izmene i dopune mogle biti pažljivije pripremljene. Zbog toga, opet, na neki način sumnjam u osnovni motiv predlagača. Recimo, imamo u postojećim zakonima izrazite nelogičnosti. Imamo stavove zakona koji počinju krajnje gramatički neispravno.
Reći ću vam samo jednu nelogičnost iz člana 13. Zakona o sudijama, a ne mogu da verujem da je promakla, pa kaže, "obaveznom udaljenju sudije odlučuje predsednik suda". Nema u obaveznom udaljenju odlučivanja! Odlučivanje podrazumeva "dispoziciju", odlučivanje podrazumeva "arbitrernost". O obaveznom udaljenju se donosi rešenje. Znači, da se neko pozabavio ovim zakonom o sudijama, mogao je da ispravi niz ovakvih grešaka koje postoje. Ako već govorimo o nezavisnosti sudijama i svaka vladajuća većina treba da ide korak napred...
Gospodine predsedniče, strašno je teško govoriti, ako može malo tiše. Bio sam poslanik vladajuće većine i znam da je manje - više za vladajuću većinu dosadno da slušaju, jer manje - više ne prate predloge zakona, ali dobro.
Mislim da pretnjom nezavisnosti sudija postoji i zbog mogućnosti upućivanja sudije u drugi sud protivno njegovoj volji, a to je član 18. postojećeg Zakona. Razlozi za to sigurno postoje, ali mislim da one izmene zakona koje su se desile prethodne tri godine, a odnose se na mogućnost uvećanja plate, pa čak i do 75% dovoljni su instrumenti da se iz reda sudija uvek nađe dovoljno dobrovoljaca da obavljaju funkciju u nekom drugom sudu. Jedno rešenje predsednika Vrhovnog suda o upućivanju sudije, i 300 kilometara daleko, u neki drugi sud može biti izvor zloupotrebe. Na svu sreću, koliko je meni poznato, a verujem i vama, to se ne dešava. Bilo bi dobro da u nekim budućim izmenama možda malo više pažnje obratimo i na ovaj član.
Što se tiče odredbi Predloga izmena i dopuna Zakona o sudijama, moram reći da je veliki broj tih odredbi, po meni, potpuno suvišan u ovom predlogu zakona. Tu sam pre svega mislio na član 2. Predloga zakona. Smatram da se nepotrebno menja postojeća formulacija. Iskreno rečeno, mislim da je najbolje rešenje bilo u spoju prethodne formulacije, koja predviđa da u slučaju ukidanja suda, sudija nastavlja dužnost u sudu koji je preuzeo nadležnost, a da se supsidijarno navede ovo što ste predložili. U tom smislu, postoje određeni amandmani i o tome ćemo više kada bude rasprava u pojedinostima.
Znate šta, niz tih članova koje ću pomenuti, a njih pominjem upravo da bih obrazložio zbog čega smo mi tako sigurni da ovaj zakon, a posebno ovaj zakon o sudijama ima samo jedan jedini zadatak, a to je da se zakonskom odredbom izvrši smena predsednika sudova.
Recimo, član 3. vrlo komplikovano piše nešto što inače postoji u samom Zakonu, da sudija može obavljati stručnu i naučnu delatnost, uz naknadu. Sada se dodaju tri reči, kaže, "bez ičijeg odobrenja". To je sasvim jasno iz postojećeg zakona. Ovo - bez ičijeg odobrenja, taj deo mi ne zvuči pravnički, taj deo mi zvuči "marketinški", mislim da za takvim nečim nije bilo nikakve potrebe.
Mi smo ovde intervenisali amandmanom i tražimo samo jednu reč da se briše i da ova stvar ostane vrlo jednostavna. To je stvar stila ili možda potrebe da se ovde napravi neki sadržaj, kako bi se pokrilo ono što je suština, a to su te prelazne i završne odredbe.
Što se tiče unutrašnje kontrole i nadzornog odbora, ideja jeste dobra, a smatrali smo da je potrebno izvršiti razradu te teme. Kolega Boško Ristić je dao izuzetno dobre amandmane, pa se nadam da će naići na razumevanje većine. Kroz te amandmane će se zaista taj nadzorni odbor moći da stavi u funkciju i mogli bismo biti sigurni da će se obavljati.
Dalje, dali smo još jedan predlog, a to je, da se poveća, a da se reigoroznije, postave uslovi za izbor sudija, prvi put kada se biraju za sudiju, a u vezi njihovog staža. Naime, smatramo da je vrlo teško jednom mladom čoveku, bez obzira na sve znanje i talenat, da posle jedne relativno skromne prakse u odnosu na materiju koju on sutra treba da obrađuje i da mu je vrlo teško da za kratak vremenski period postane sudija koji treba da odlučuje o pravima, obavezama i o slobodi nekih ljudi. Potrebno je malo više znanja i malo više životnog i radnog iskustva. Mi smo taj amandman dali i o tome ćemo kada dođu amandmani.
Član 8. je dobro rešenje i tu sam na Odboru za pravosuđe povukao amandman. Vrlo je važno da ne može da dođe do zastoja između Visokog saveta pravosuđa i Narodne skupštine, time što bi išli "tuk na utuk", što bi rekao narod, odnosno time što bi Visoki savet pravosuđa predlagao konstantno istog kandidata koga Narodan skupština neće da prihvati. Dobro je rešenje člana 8. i podržavam i povlačim amandman.
Što se tiče člana 9, a i na Odboru za pravosuđe sam rekao, mislim da ne postoji ni jedan jedini razlog da Narodna skupština ne bude istovremeno obaveštena kada i predsednik Vrhovnog suda kome i kada nastupaju uslovi za odlazak u starosnu penziju, odnosno za navršenje radnog veka. Nema ništa loše da to Narodna skupština zna, odnosno odbor nadležan za poslove pravosuđa. Treba, odbor nadležan za poslove pravosuđa, da ima neku sliku o toj starosnoj strukturi pravosuđa u državi. Nije to ništa loše, niti je to ugrožavanje nezavisnoti suda. Dobro je da Narodna skupština ima svest o tome, da se ne bi desilo nekome u pravosudnim institucijama da eventualno propusti da pokrene postupak ili da prijavi da postoje razlozi za prestanak sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka. Ne znam, ne vidim razlog zašto se Narodna skupština i nadležni odbor Narodne skupštine iz toga eliminišu.
Što se tiče člana 10. mislim da niste dosledni do kraja u zalaganju za nezavisno pravosuđe, zbog toga što predviđate da umesto Odbora za pravosuđe i upravu ili Narodne skupštine Republike Srbije, koja bira sudije, postupak pokreće nadležni ministar.
Znači, vi sada predlažete da nadležan za pokretanje postupka, kada postoje uslovi za razrešenje ili kada postoje uslovi usled navršenja radnog veka, da taj postupak pokreće ministar nadležan za poslove pravosuđa. Zašto to ne bi bio i narod, Narodna skupština, odnosno nadležni odbor Narodne skupštine. To je samo inicijativa, ne donosi se merotorna odluka. Ništa se ne dešava. Ne šalje Narodna skupština nekoga u penziju direktno. Može samo inicijativu da vrati nadležnim organima u sistemu pravosuđa, da oni o tome razgovaraju. Ne treba da se odričemo nekih nadležnosti koje od nas niko i ne traži da se odreknemo. Ovim zakonom mislim da se toga odričemo.
Dalje, ako se već svi zalažemo za nezavisno sudstvo, moramo voditi računa, a to ću i kasnije obrazložiti još jednim delom diskusije, da unutar pravosuđa postoje demokratske procedure, da se na svaki mogući način unutar pravosuđa onemogući stvaranje oligarhija, koje nadam se da sada ne postoje, stvaranje oligarhija koje će sutra da kontrolišu to pravosuđe, a na koje niko neće moći da utiče. Jedna od mera koju sam ja predložio, a nadam se da će i na ovoj skupštini da je podrže, jeste da se predsednici sudova biraju na rok od četiri godine, ali da najviše dva puta mogu biti izabrani za predsednike istog suda. Postoji mnogo sudija, mnogo kvalitetnih sudija. Čovek se potroši radeći u dva mandata jedan posao i ništa ne škodi. Postoje druge institucije gde je to predviđeno, da se tu pojavi neko nov, neko svež, neko sa novim idejama. Ako je ovaj opet ekstra kvalitetan, on će napredovati u sud višeg ranga, pa će možda i tamo biti predsednik suda.
Na kraju, dolazimo do onoga što mislimo da je ipak, i meni je veoma žao ali ja verujem posmatrajući ovaj predlog zakona duboko verujem da je jedini razlog zbog koga danas imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, svojevrsna, politička čistka jednog broja predsednika sudova i to se vrši na način koji po meni nije adekvatan; vrši se na taj način što se stavom 2. člana 15. kaže da predsednicima sudova, izabranim po Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz 2003. godine, prestaje dužnost predsednika suda za koji su izabrani. To nije način za prestanak funkcije predsednika suda i mislim da ćemo sigurno imati ocenu ustavnosti ove odredbe pred Ustavnim sudom Republike Srbije. Možemo doći ponovo u situaciju da zakon koji izglasa Narodna skupština bude ponovo predmet rada Ustavnog suda.
Što se tiče Zakona o javnom tužilaštvu, po pitanju same tehnike, stila pisanja, iste primedbe stoje kao i na Zakon o sudijama. Mislim da tu nema neke razlike. Mi smo intervenisali nizom amandmana iz ovih razloga. Recimo, ja sam, samo primera radi, molio bih vas da pogledate članove 12. i 20. - ti članovi su tako napisani, u tim članovima tačke postaju zarezi, zarezi postaju tačke, crtice se pretvaraju u dve crtice ili ne znam kako već.
Mislim da taj stil pisanja i ta tehnika pisanja nije adekvatna i primerena ni onome ko je to radio, nije primerena ni ovom domu. Mislim da se sve to može daleko jednostavnije i bolje napisati i biti prijemčivije i za poslanike Narodne skupštine i uopšte više da kažem prijemčivo i za našu struku.
Ono što posebno želimo da vam skrenemo pažnju, to je naš predlog da zamenici javnih tužilaca imaju istu poziciju kao što imaju i javni tužioci. Ustavom Republike Srbije predviđana je stalnost za javne tužioce. Zamenici javnih tužilaca nemaju stalnost, nego ide se na reizbor nakon osam godina. Ako pogledamo sve instrumente koji postoje u sistemu javnog tužilaštva, počev od obaveznih uputstava, preko načela devolucije, načela supstitucije, a zatim počev i od toga da za svakog postoji postupak razrešenja i za sudije i za tužioce, pa i za zamenike javnih tužilaca, onda možemo postaviti pitanje - ako neko ne valja, ako nije dobar zamenik javnog tužioca, pokrenuće se postupak za njegovo razrešenje.
Ako je pak dobar tužilac, onda nema potrebe da mu stavljamo da on drhti svake sedme godine, da li će dogodine biti izabran, jer to će mu zavisiti od izvesnih političkih igri koje mogu da budu na relaciji unutar samog tužilaštva, pre svega, a možda čak i na relaciji nekih političkih neistomišljenika, koji će se desiti tada u Skupštini Srbije.
Moj predlog je, i molio bih da ga uvažite, da funkcija zamenika javnog tužioca bude stalna, jer sigurno će bolje i adekvatnije obavljati svoju dužnost. Kada promenimo Ustav, Ustavom ćemo da utvrdimo kako ćemo uopšte postaviti ceo taj sistem; da li će biti reizbora ili neće biti reizbora i kod sudija, to ćemo još videti. Imamo Hrvatsku, Sloveniju sa nekim drugim rešenjima, a onda možemo da razgovaramo o nečemu drugom, ali hajde sada, kada smo u ovom sistemu, da u okviru ovog sistema napravimo stvar tako da nikoga ne stavljamo u jedan podređeni položaj, da ne postoji mogućnost manipulacije. Opet ističe vreme, nikada nam ne dozvoljavate duplo vreme za diskusiju, iako objedinjavate zakone. Mislim da to nije u redu, mislim da smo mi dozvoljavali. Zato ću ubrzati.
Što se tiče člana 29. - član 29. je direktno neustavan. Funkcija javnog tužioca je stalna. To je član 106. Ustava Republike Srbije. Ne može se zakonom, odredbom, stavom zakona predvideti da li im prestaje funkcija. Postoji postupak po kojem može prestati funkcija javnim tužiocima. Ukoliko pak ostanete pri ovoj odredbi, što je verovatno, ja vas molim da prihvatite amandman na član 28. Naime, ako je neki javni tužilac disciplinski kažnjen u toku svog rada, odnosno zamenik javnog tužioca, molim vas, on je kažnjen za delo koje je učinio i imao je disciplinsku meru i tu disciplinsku meru je on izdržao.
Kakav je to način da mi sada donosimo zakon i kažemo - pa eto, onaj ko je bio nekada kažnjen po tom osnovu, odnosno u poslednjoj godini mandata, hajde da mu oduzmemo i prava koja proističu po osnovu rada. To ne može! Njemu prava proizilaze iz radnog odnosa, on ima određena prava, jer će mu sutra možda tako predvideti da nekom ukinemo i možda penziju. Molim vas, ovo je stvar koju morate promeniti.
Na kraju, što se tiče Visokog saveta pravosuđa, predložili smo amandmane i vodili smo vrlo interesantnu diskusiju na Odboru za pravosuđe. Radi se o tome da, ako imamo zakonodavnu vlast, a to smo mi ovde, ova zakonodavna vlast se bira po jednoj demokratskoj proceduri koja je svima poznata. Imamo izvršnu vlast, a to je Vlada Republike Srbije, i tu postoji jasna demokratska procedura izbora.
Imamo nešto što je sudska vlast i najviše organe te sudske vlasti, kao što je Visoki savet pravosuđa. Pošto će biti potpuno nezavisan, mora unutar tog pravosuđa da postoje jasne demokratske procedure koje će sprečiti bilo kakvu vrstu esnafskog zaokruženja, bilo kakvu vrstu zloupotrebe, bilo kakvu vrstu nastanka oligarhija u tom sistemu. Zato mi smatramo da moraju da budu neposredni izbori od strane sudija i tužilaca za funkciju u Visokom savetu pravosuđa.
Zbog toga što nemam vremena završavam! Ponavljam, naš poslanički klub neće podržati ove zakone, ukoliko vladajuća većina ostane, istraje pri ovim odredbama koje u stvari ne znače ništa drugo, nego smenu po političkoj osnovi, političkoj podobnosti. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, a neka se pripremi narodni poslanik Hranislav Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću o ova tri zakona govoriti na malo specifičan način, s obzirom na to da je objedinjena rasprava. Hteo bih da povučem paralelu između Zakona o sudijama, Zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o Visokom savetu pravosuđa. Kao prvo hteo bih da ukažem na činjenicu da se ovde mešaju terminologije i termini.
Ako govorimo o Zakonu o sudovima, moramo govoriti o terminu nezavisnost sudova i nezavisnost sudija. Ako govorimo o Zakonu o javnom tužilaštvu, tu moramo govoriti o samostalnosti. Samostalnost javnog tužilaštva propisana je u članu 32. Zakona, a što se tiče nezavisnosti po Zakonu o sudovima, ona je predviđena u članu 1.
Tu su samo izvesne kozmetičke izmene izvršene od strane Vlade. Svi znamo da je nezavisnost sudija jedno osnovno načelo po kome su sudile i sudije u bivšim režimima i po kojima sude sudije i sada. Mi treba tim sudijama da obezbedimo uslove i tehnička rešenja da oni u svom poslu budu nezavisni. Oni od deklarativnih priča nemaju ništa, tako, praktično, moramo to sprovesti u život. Cilj moje diskusije je upravo taj.
Što se tiče ukidanja sudova i tužilaštava, smatram da je predlog Vlade jedno bolje rešenje od dosadašnjeg. Ne znam kako će se to u praksi sprovesti, ali smatram da u ovom slučaju ne treba sudije i javni tužioci da mnogo trpe i ispaštaju.
Naime, sudijama se garantuje nepremestivost. Takođe, u jednom delu to važi i za tužioce s tim što kod tužilaca važi jedno drugo pravilo, a to je pravilo na upućivanje u trajanju od 9 meseci u dve kalendaske godine. Takva rešenja bi možda trebalo zadržati i u zakonu o sudijama.
Dakle, osnovno pravo na premeštanje iz jedno u drugo mesto je svakog sudije i svakog tužioca, ali uz njegovu izričitu pismenu saglasnost. Kada to imamo u vidu onda moramo imati u vidu i sledeće činjenice, to je: da se nijedan sudija protiv svoje volje, niti jedan tužilac protiv svoje volje može, usled prestanka potrebe toga organa, gde je do sada obavljao svoju funkciju, da bude premešten u drugo mesto.
To je dobro rešenje, ali rađa i neke praktične probleme. Naime, dolazimo u situaciju da pojedine sudije godinama sude u istom mestu i u istom stepenu, pa se zbog toga postavlja i pitanje njihovog kvaliteta rada. Oni se na neki način demorališu zbog toga što u sistemu pravosuđa i javnog tužilaštva nema mogućnosti za napredovanje. Nekada su postojale rang-liste vrednosti i kvaliteta sudija. Ako bismo to vratili na sadašnji nivo, možda bi bilo vrlo dobro rešenje, da poboljšamo situaciju u pravosuđu.
Upravo iz tih razloga premeštanje, odnosno napredovanje u struci i sudija i tužilaca doprineće jednom opštem kvalitetu pravosuđa kao jednog dela i segmenta naše vlasti. Zalažem se u ime SRS za takva zakonodavna i zakonska rešenja.
Kada govorimo o trajanju dužnosti, jedno je ako su u pitanju sudije a drugo ako su u pitanju tužioci. Zamenicima javnog tužioca je ograničen period u kome oni mogu da obavljaju javnotužilačku funciju. To je osam godina. Takvo rešenje nije dobro. Zbog čega nije dobro?
Zbog toga što ako uzmemo član 15. Zakona o javnom tužilaštvu videćemo da javni tužilac ima obavezu i zadatak da daje određena uputstva, a ako tome dodamo i hijerarhijski odnos koji vlada u tužilaštvu, onda se postavlja pitanje šta će biti sa zamenikom javnog tužioca koji u prethodnom periodu od osam godina nije slušao svoga javnog tužioca.
Verujem da će biti razrešen, iako je stručan, iako je kvaltetan, iako je držao do svog mišljenja i do svog načina rada. Iz tih razloga ovo rešenje nije dobro.
Kada govorimo o ovom problemu možda bi trebalo razmisliti i dobro je razmisliti o jednoj sasvim drugoj koncepciji - da svi zamenici javnih tužilaca postanu tužioci.
A da tužioci više ne postoje nego da postoji institut "glavnog" tužioca. Taj "glavni" tužilac ima istu odgovornost kao što ima i javni tužilac.
Dakle, u pitanju je odgovornost javnih tužilaca za ono što rade. Ukoliko oni rade kvalitetno, njima će se pripisati uspeh u poslu. Ali, ako ne rade kvalitetno, niko zbog toga ne može razrešiti "glavnog" tužioca. Tu je poremećen sistem vrednosti i sistem odgovornosti.
Iz tih razloga zalažem se za jedno drugačije koncepcijsko rešenje - da se zamenici javnih tužioca proglase u javne tužioce, a da javni tužioci budu "glavni tužioci". Tada uvodimo ono što treba da budu. Znači, odgovornost, jer je tako paralelno u zakonu o sudijama. Postoje sudije, i tu je u pitanju i analogija, postoje sudije i predsednici suda.
Kada govorim o predlogu za izbor i sudija i tužilaca, koncepcijski se ne slažem da to radi Visoki savet pravosuđa, ali vreme će pokazati da li je ta koncepcija ispravna ili nije. Međutim, teorijski pravno postoji jedna mogućnost – da taj izbor ne bude adekvatan. Naime, ako se traži mišljenje sudija i ako se traži mišljenje tužilaca, može se desiti da ljudi koji su proveli van pravosuđa neko vreme ne budu na adekvatan način vrednovani.
Zato je vrlo dobro da i sudije koje dobijaju kandidate iz organa uprave, iz preduzeća, iz firmi, iz drugih oblasti, provere na neki način koliko ko vredi i kako ko može da radi. Tako ćemo stvoriti ravnopravnost među kandidatima, ravnopravnost onih van pravosuđa i onih u okviru pravosuđa. I, tada će tek moći Visoki savet pravosuđa da svoju meritornu ocenu da – ko više vredi.
Ne slažem se sa rešenjem da predsednici sudova i javni tužioci ne budu iz preduzeća, iz firmi, iz drugih oblasti, pod uslovom da su određeni period proveli u okviru pravosuđa. To su oni čelni ljudi od kojih zavisi celokupan sistem funkcionisanja pravosuđa.
Dakle, ako javni tužilac bude postavljen iz privrede, a imali smo takva rešenja, i to čak za okružnog javnog tužioca, onda se postavlja pitanje svrhe postojanja javnih tužilaca i onih koji su bili u pravosuđu. Javni tužilac može da postane izvrstan sudija krivičar, koji je godinama sudio i više neće to da obavlja nego će da bude javni tužilac.
Zašto njega ne birati? Ali, s druge strane, moramo da znamo i činjenicu da oni koji su bili dobri zamenici javnih tužilaca, u onom sistemu napredovanja, mogu da dobiju mesto javnog tužioca. Nisam za to da se na čelne funkcije postavljaju ljudi koji nemaju dana provedenog u pravosuđu. O tome je nešto i sam ministar rekao.
Kada govorimo o koncepcijskim rešenjima Zakona o sudovima, i Zakona o javnom tužilaštvu, moram da kažem nešto i u vezi razloga razarešenja.
I u jednom i u drugom zakonu imamo prvi i drugi stepen. Kod Zakona o sudovima u prvom stepenu odlučuje Personalno veće i to devet sudija Vrhovnog suda. Utvrđuju se okolnosti i o tome se odlučuje.
Kod javnih tužilaca to nije slučaj, nego odlučuje Republički javni tužilac u prvom stepenu. U drugom stepenu, kod sudija, dopušten je prigovor Opštoj sednici svih sudija Vrhovnog suda. To je, dakle, drugi stepen. A, pazite ovo kod javnih tužilaca, u drugom stepenu odlučuje Visoki savet pravosuđa. Trebalo bi nam dati objašnjenje što je to tako i zbog čega je takvo rešenje dato.
Posebno skrećem pažnju na postupak razrešenja predsednika Vrhovnog suda i postupak razarešenja Republičkog javnog tužioca. Evo i zbog čega. Postupak razrešenja predsednika Vrhovnog suda Srbije pokreće i odlučuje Veliko personalno veće, u prvom stepenu, a u drugom stepenu Opšta sednica.
Kada govorimo o pokretanju postupka za razrešenje Republičkog javnog tužioca, to pokreće ministar za poslove pravosuđa, a u drugom stepenu odlučuje Visoki savet pravosuđa. Treba odgovoriti javnosti - zbog čega je to tako. Zbog čega ministar pravosuđa da pokrene postupak za razrešenje Republičkog javnog tužioca?
Moram dati jedan osvrt. Republički javni tužilac je viša funkcija, nego ministar pravosuđa. To možete videti i po nagradama. Ako razmatramo pitanje plata Republičkog javnog tužioca - Republički javni tužilac ne može imati platu manju od predsednika Vlade. To je poređenje. U ovom slučaju, ministar pravosuđa ili ministar za poslove pravosuđa ima pravo da o tom višem funkcioneru razmatra, odlučuje i pokreće određeni postpak. Nisu dobra rešenja, nisu adekvatna onome zašta se mi svi u ovom parlamentu zalažemo. Ja ne mogu da kažem da iko od nas ovde u pravosuđu ima loše namere, ali ako dođemo do loših rešenja, to se može pogrešno protumačiti.
Šta sam hteo još da kažem, naime, u pogledu nadzornog odbora vreme će pokazati da li je ovaj institut dobar ili nije, međutim, zašto mi ne uradimo nešto na sistemu krize "izuzeća". Dakle, postoji jedna opšta kriza instituta "izuzeća" koja je predviđena i u krivičnom postpku i u parničnom postupku. O "izuzeću" sudije, odlučuje predsednik suda. O izuzeću predsednika suda odlučuje predsednik okružnog suda itd. Međutim, to se u praksi ne sprovodi. Ja ne znam kada je koji sudija dobio izuzeće od strane predsednika, jer predsednik na taj način ne želi da prizna određenu grešku i određenu krivicu organa kome on predsedava. To je ta "kriza izuzeća".
Po ovom zakonskom rešenju postoji "kriza zakletve", zakletve sudije i zakletve javnog tužioca.
Pogledajte tekst zakletve sudija - sudija se zaklinje svojom čašću da će vršiti dužnost itd. Ne kaže se, sudijsku dužnost, to su jaki propusti. Ko zna koliko ko ima kakvih dužnosti i ako se zaklinje pred predsednikom Skupštine, odnosno pred Skupštinom, pitanje je na šta se to odnosi.
Dalje, želim da kažem još nekoliko stvari, u pitanju je nešto sa čim se ja ne slažem. Ne možemo mi generalno govoriti o pravosuđu i generalno govoriti o sudovima i o javnim tužiocima, i još što je gore generalno osuđivati i jedan i drugi segment pravosuđa lošim radom, lošim tretmanom itd. U pitanju su pojedinci. Ako su u pitanju pojedinci, pronađimo tog pojedinca i eliminišimo ga sa vršenja određene funkcije, ali nemojmo da zanemarimo veliki i dobar deo sudija i tužilaca, pravosudnih funkcija, koje časno i odgovorno vrše svoje dužnosti. Iz tih razloga, ne slažem se ni sa odredbama u Zakonu o Krivičnom zakonu Republike Srbije gde je propisano krivično delo.
Korupcija u organima pravosuđa u članu 225. stav d, to nijedan sudija nije smeo da dozvoli, to nijedan tužilac nije smeo da dozvoli. Trebalo je da se čuje i njihov glas sa ove govornice, da se usprotive tome, kako mogu časne i poštene sudije da se slože sa tom konstatacijom da u njihovoj oblasti, kojom se bave, postoji jedan generalni zaključak "korupcija". Izvinite molim vas, do sada se o tome raspravljalo u okviru zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. Krivičnog zakona Srbije, zašto to i dalje ne učinimo, zašto da generalno osuđujemo pravosuđe. Šta će da misle drugi, kada mi ovako govorimo o pravosuđu, jer ne možemo mi samo radi Evrope donositi zakone. Slažem se i radi uporednog prava, ali moramo voditi računa o specifičnostima koje naš pravosudni sistem nosi.
Šta mislim kada to govorim? Govorim upravo zbog toga što svaki sudija i svaki javni tužilac ili zamenik javnog tužioca, bar treba da bude upoznat sa ovim predlogom. Ja sam prvi koji sam odneo i fotokopirao, i koji sam njih upoznavao. Nisam to bio dužan, ali sam osetio potrebu da bar budu informisani da Skupština o tome raspravlja. Niko nije dao jednu jedinu primedbu iz unutrašnjosti, iz Beograda na ovaj predlog, zašto to činimo, kako pišemo zakon. Nama će Evropa da se smeje zbog ovakvog načina.
Mora prvo da se prouči prvi stepen, drugi stepen, ljudi koji tu godinama rade i žive, da kažu oni da li valja ili ne valja, pa da oni daju svoje sugestije, pa da mi inkorporiramo te sugestije u sve ovo o čemu raspravljamo, ali možda nije bilo vremena i ja to razumem.
Ne možemo mi stalno popravljati određene zakone i stalno nama neki zakon ne valja, pa ćemo ga malo doraditi da traje, pa ćemo ga posle popravljati. Nemojmo se igrati sa vrlo važnim segmentom vlasti! Ja sam protiv toga!
Govorim u ime Srpske radikalne stranke, ali i u svoje lično ime. Za šta bih se ja to založio? Nisu potrebne sudijama i javnim tužiocima politički hvalospevi o vrednostima ovih zakona, njima je potrebno konkretno rešenje. Iz tih razloga, ako pođemo od te premise, moramo pisati drugačije zakone.
Rekli ste u Zakonu o sudijama i Zakonu o javnim tužilaštvima, da oni imaju slobodan vid organizovanja i udruživanja i znamo da postoje udruženja tužilaca i znamo da postoje udruženja sudija, a niko nam ništa nije dao danas ovde da pročitamo. Gde su njihova mišljenja, zašto se oni udružuju, kome oni to rade? Mislim da ovakva rešenja nisu dobra i o svemu treba dobro razmisliti. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić, a neka se pripremi narodni poslanik Snežana Stojačić-Lakićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, daas imamo paket zakona koji bi trebalo da poprave stanje u pravosuđu i tužilaštvu. Ja ću govoriti o Zakonu o tužilaštvu. Zakon o tužilaštvu iz 1991. godine je bio dobar. Izmenama ovog zakona 2001, 2002, onda  2003. godine, dobili smo zakon koji nije dao rezultate.
Ovakav zakon da se ne ponovi više nikada. Zakonom iz 1991. godine tužioci su bili odgovorni samo Republičkom javnom tužiocu. Kada smo vršili promene Zakona i kada smo hteli da uvedemo nezavisno sudstvo, onda smo uveli da sudstvo bude zavisno i to političko. Verovatno je Batić hteo sve to da drži pod kontrolom. Ali upravo mu je to bilo glavno oružje da bi mogao da montira krivične prijave protiv članova SPS-a koji su bili na funkcijama, od lokalne uprave pa do vrha države. Podnete su mnoge krivične prijave koje nisu mogle da prođu na sudovima, jer nisu imale dovoljno dokaza. U prvom redu verovatno je bio cilj da se zaplaše ljudi, a posle podizanja prijava, nastupali su krizni štabovi i pod parolom – imaš krivične prijave, menjali su sve živo na terenu. Velika su bila obećanja Batića – reforme u sudstvu, nezavisno sudstvo.
Ovaj zakon, kako je sada predložen, može biti dobar, ukoliko se primeni u praksi, ali nisam mnogo ubeđen da će to zaživeti, imajući u vidu da i zakone koje smo doneli van sudstva, ništa se ne menja sve je po starom. Kako je tužilaštvo funkcionisalo u praksi u prethodnom periodu, ja ću izneti na svom primeru. U vreme korišćenja Baneta Ivkovića da glasa za DOS, pokušano je da se o poslanicima podnese što više krivičnih prijava, a onda se Bane javljao da nas spasava u dogovoru sa ljudima iz vrha DOS-a. Tada, u to vreme i protiv mene je podneta prijava - da sam odobrio da se šporet iz Kampa za raseljena lica, da raseljenom licu u privatnom smeštaju.
Iseljeno lice u privatnom smeštaju je bio milicionar koji je sa Kosova bio raspoređen u stanicu policije u Merošini. Upravnik Centra za raseljena lica je moj upravnik u preduzeću, koji je zajedno sa Crvenim krstom, jedan šporet koji je bio oštećen u transportu i nije htelo da ga prihvati nijedno raseljeno lice u kampu, potpisao uredne papire i predao raseljenom licu u privatnom smeštaju. Za to ja nisam ni znao, nigde i niko me za to nije pitao. U dokumentaciji me nema nigde, u papirima, i za takvu prijavu sam prvi put saznao od Baneta Ivkovića, ovde u Skupštini, koji mi je obećao da će mi pomoći da se to završi sa Vesićem.
Ne znam i nije mi jasno gde je inspektor MUP-a našao moje ime, da podnese krivičnu prijavu. Tri puta sam bio na Administrativnom odboru, da se reši uspostaljanje imuniteta, iako sam kod tužilaštva dao izjavu da se ne pozivam na imunitet. Treći put sam bio kod Tome i valjda više nećemo ići na Administrativni odbor.
Interesantnija od svega je izjava kolege poslanika iz DS-a u Administrativnom odboru - ne mogu da glasam za uspostavljanje imuniteta Periću, jer za ovo je predviđena kazna zatvora od 10 godina. Sutradan u "Novostima" je izašao članak - Hranislav Perić je prisvojio šporet od raseljenog lica sa Vlasine. Ja tamo nikada nisam ni bio. Tako sam ja prošao, kada se Batićeve reforme, Zakon za nezavisno sudstvo primeni u praksi. Hvala.