Replika u ime poslaničke grupe SRS. Mislim da su poslanici začuđeni stepenom licemerja jedne poslaničke grupe, koja svim srcem stoji iza zakona i neistinitog obrazloženja posebno zakona o osiguranju. Otuda ne treba da vas čudi reakcija poslanika, jer je stepen začuđenosti veoma velik. Reći ću vam zašto.
U obrazloženju zakona o osiguranju, vi ste eksperti pa ćete to shvatiti, kaže se: članovima 8 - 10. Predloga zakona uvodi se osnovna podela na dve grupe poslova osiguranja, i to na životna i neživotna osiguranja, a potom se vrši i jedinstvena klasifikacija vrsta osiguranja u okviru navedenih grupa poslova, shodno aneksu Direktive Evropske ekonomske zajednice 73/239 i Direktive 2002/83.
Te direktive ne govore o tome da je nužno da se razvrstaju životna i neživotna osiguranja i da samo na taj način buduća osiguravajuća društva mogu da posluju. To je jedna obmana. Mi možemo da pričamo o jednim ili drugim koncepcijama, da ukrštamo koplja, da govorimo o različitim metodologijama, da se suprotstavljamo, ali ne možemo ovako otvoreno da se obmanjujemo.
Direktiva Evropske ekonomske zajednice o usaglašavanju propisa o nadzoru u toku osinivanja i poslovanja osiguravajućih organizacija država članica EU utvrđuje pravilo da poslove osiguranja života i imovinskih osiguranja osiguravajuće organizacije ne mogu da obavljaju istovremeno, ali dozvoljavaju da organizacije koje do dana stupanja na snagu tih pravila kroz zakon EU to već vrše, nastave da vrše te poslove pod posebnim uslovima.
Dakle, ovde se veoma vešto, i to je predmet kritike, usmerava ta takozvana ekspertska teorija na jedan potpuno pogrešan kolosek, gde, ponavljam, ti takozvani eksperti žele da obezvrede naše osiguranje tako što će ga naterati da se po svaku cenu razdvaja životno i neživotno osiguranje, da bi došli do člana 243. koji omogućava da Ministarstvo finansija, opet sastavljeno od eksperata, mimo svih pravila utvrđenih Zakonom o privatizciji, mimo resornog Ministarstva za privatizaciju, privatizuje naše osiguravajuće kuće. To je predmet rasprave. Odgovorite nam da li je to tačno ili nije?

Zahvaljujem, gospodine Miroviću. Sada je svima jasnije. Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a neka se pripremi narodni poslanik Nenad Bogdanović.

Dame i gospodo, gospodin Štimac je za ovom govornicom delovao tako ozbiljno da ja počinjem da mu verujem i kako on tvrdi da gospodin iz prvog reda nije predstavnik Vlade, ja sam sve više uveren da je gospodin Štimac ozbiljno mislio da je gospodin tajni kontrolor velike lože.
Već je više govornika sa ove govornice skrenulo pažnju i predsedniku Narodne skupštine i skupštinskoj većini na neopravdano zakašnjenje u radu Narodne skupštine. Zaista, ako narodni poslanici SRS- a iz Vranja, Niša, Bora dolaze na vreme na početak sednice, valjda je osnovna pristojnost i obaveza prema građanima Srbije da i poslanici vladajuće, ovde skupljene većine učine napor, dođu na vreme i da tako efikasnije i brže radimo.
No, ministri i narodni poslanici, a evo čak i predsednik Vlade, uključili su se u predizbornu kampanju.
Juče vidim gospodina Maršićanina kako mistrijom nevešto maže zidove, zida, otvara, nešto kao tobož radi, a sve u cilju da skrene pažnju biračima da je on vredan i radan i da će takva biti Srbija kada on bude predsednik Republike. Vlada radi jalovo i neefikasno, a otprilike tako radi i Narodna skupština.
Upravo zbog toga je Vlada skupljena iz raznih političkih partija sa različitom ideologijom, političkim programima, kao što su tako skupljeni i poslanici vladajuće većine. Sve češće zakazujete sednice na kojima su tačke dnevnog reda po hitnom postupku.
(Predsednik: Gospodine Stamenkoviću, tema.)
Po tome mnogo ličite na propali režim Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, jer zakazivati sednice po hitnom postupku nije neka nužda.
Obrazlažući Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita Mlađan Dinkić, ministar, kaže ovako - nećemo imati pet do deset godina povoljne stambene kredite ako ne usvojimo ovaj zakon. Možda je to tako, ali šta je sa onim obećanjima koja je davala ekipa tadašnje nevladine organizacije G17 plus; setite se onih reklama, idu Labus, Dinkić, za njima gospodin Marković, onda je tu bio onaj nesretni Boža "derikoža" i onda onako obučeni, kao Topalovići, u onim odelima, kažu - ove godine sam prvi put otišao sa decom na letovanje, kupio kola na kredit, a sledeće godine ću kupiti stan ili kuću na kredit.
To je bilo 2000. godine, a danas je 2004. godina. Šta ste do sada čekali? Vi iz G17 ste kao JUL, kao Nova demokratija u svakoj vladi bili. Direktno u vladi, oko vlade ili u Narodnoj banci, nekada sa maskom, nekada bez maske, nekada sa puškom, nekada bez puške.
Šta je za vas povoljan kredit? Ako stan košta 30.000 evra i ako se kupuje na 20 godina, onda će mesečna rata biti oko 125 evra, bez kamate. Možda je u nekoj normalnoj državi gde su zarade 1.000, 2.000 evra to povoljan i normalan kredit. U ovoj zemlji takav kredit nije normalan. U ovoj zemlji se zarađuje od 60 do 100 evra. Možda vi to prikazujete statistički više, ali većina građana Srbije zarađuje između 60 i 100, maksimalno 150 evra.
Ne rešava se problem na ovakav način, ovim zakonom, već povećanjem produktivnosti, zapošljavanjem, oživljavanjem privrede, nečim što donosi profit, zaradu, a time donosi i korist onima koji će koristiti te kredite.
Kako da rešimo i taj problem? Vrlo teško. Sve ono što je vredelo, sve ono što je bilo važno ili najveći deo onoga što je vredelo prethodna vlada je prodala budzašto, radnike bez zaštite oterala na ulice. Teško će se rešiti taj problem.
Postoji jedan način, ali to će biti vrlo skoro, kad Tomislav Nikolić bude predsednik Srbije, raspiše nove izbore i radikali pobede na tim izborima i samostalno obrazuju vladu.
Kaže ministar u obrazloženju Predloga zakona da rata ne može biti veća od 60% ukupnih prihoda ukućana, odnosno članova porodice, onih koji žive u jednom domaćinstvu. Kaže - to će stimulisati građane da prijavljuju sve svoje prihode, jer sada mnogi prihodi nisu prijavljeni.
Prethodni "Boža derikoža" kaže - uvešćemo fiskalne kase na buvljake i dokazati da ti ljudi nisu nezaposleni, da su oni izabrali svoj posao, a onda će postati privredni subjekti, platiće legalno porez.
Dakle, nisu oni na ulici, nisu siromašni. Ovaj novi "Boža derikoža" kaže - ne, građani nisu siromašni, građani imaju puno para, samo ne prijavljuju sve svoje prihode. Sada kada prijave sve svoje prihode biće sposobni da od banaka dobiju odgovarajuće kredite, a uz pomoć ovog fonda koji garantuje rešiće sve svoje potrebe.
Kako će oni koji 60% svojih ukupnih prihoda daju za kredite sa preostalih 40% živeti, hraniti decu, školovati, lečiti se, podizati kredite za belu tehniku, za odeću, obuću itd?
Neki članovi zakona govore o organima upravljanja u koroporaciji. Pogledajte članove 12, 13. i 14. Upravni odbor korporacije ima predsednika i četiri člana koje imenuje Vlada na predlog Ministarstva finansija, odnosno ministra finansija. Upravni odbor korporacije donosi statut, pravila poslovanja, program rada korporacije, poslovnu politiku, poslovnik o radu i sve ono što se tiče rada korporacije. Član 14. kaže - direktora korporacije imenuje i razrešava Vlada, na predlog Ministarstva. Što će reći, Mlađan Dinkić je ovaj fond, jer on je ministar finansija. Sve ovo radi Vlada, odnosno Ministarstvo finansija.
Vidite, gde su pare, gde je finansijska moć, gde su izvori prihoda, tu je G17, tu je Dinkić, tu je Vlada, tu je Labus i ostali koji su iz organizacije G17.
Kod Predloga ovog zakona još se nešto ne kaže. U zemljama tržišne ekonomije lako je uzeti kredit i normalno je da danas neko ima posao, neko danas ima kapital, sutra ga nema, takav je posao. Takav je biznis. On ima izvesnost da će naći novi posao i moći da nastavi sa otplatom kreditnih rata i obaveza. Ko garantuje u ovoj državi da neko uopšte može da nađe posao? Znate li vi kakav ste zakon doneli? Ko će ako izgubi posao sa 50 godina života ikada više biti zaposlen u ovoj državi? U tome je vaša odgovornost. Vi nastavljate te tradicije bivše propale vlade čije namere sledite i slične poteze vučete.
Ne pomaže ovaj zakon, pomaže zdrava privreda, oživljavanje privrede, oživljavanje privrednih delatnosti, stvaranje ambijenta da se to postigne, da se razvije i mala privreda i privatno preduzetništvo i ono što je ostalo od javnog sektora da radi uspešnije i bolje.
Kod Predloga zakona o osiguranju ista priča. Nadzor nad radom osiguravajućih društava vrši Narodna banka Srbije. A gde je Narodna banka, tu je i G17. Zašto to ne radi nezavisna agencija? Kakva je to kontrola? Ko koga tu kontroliše?
U članu 243. tog zakona kaže se da proces privatizacije može pokrenuti i Ministarstvo finansija. Dakle, može opet ministar finansija. Nije tu više ni onaj nesretni guverner Narodne banke, nego je opet tu gospodin Dinkić i gde god je Dinkić uvek su pare i nema kontrole i uvek sam sebe kontroliše.
Tu leži zec u ovom zakonu. Omogućiti da se izvrši privatizacija osiguravajućih društava pod bilo kakvim uslovima i, kao što je to radila propala Vlada Borisa Tadića, Zorana Živkovića i Zorana Đinđića, prodati sve dok se može. To je taj izvor koji će omogućiti da par godina vladamo, a kad mi odemo... Oni znaju da neće biti dugo, baš ih briga šta će biti sa Srbijom i sa privredom.
Što se tiče zakona o javnim nabavkama, niko još nije rekao da nije dobro imati tendere, konkurse, licitacije, ali kako da obezbedimo da ti tenderi ne budu namešteni, u ovom zakonu to ne stoji. Pitajte Živkovića, Ćirića, Acu Krstića zvanog Šapa iz Niša, bivšeg direktora carine kako se nameštaju tenderi. Nikad se najbolji tender nije uvažio. Nikad se najjeftiniji i najpovoljniji uslovi nisu ... Uvek se nađu neki aneksi ugovora za nekog ko traži pet miliona, na kraju ispadne da to košta 250 miliona. Tu nemamo taj mehanizam.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci ima jedan napredak i zato sam zaista radostan. Najzad je gospodin ministar Dinkić skinuo masku, okačio hekler na klin, uzeo olovku i papir, šta će da napiše videćemo, ali važno je da u Narodnu banku ne ulazi sa heklerom. To je najvažnije od svega.
Gospodin Milan Marković iz DS kaže da je većinu predloženih zakona konceptirala prethodna vlada, što pokazuje koliko je bila uspešna, dalekovida i koliko je pravilno razmišljala. Zamislite, ako je ta vlada konceptirala te zakone, a tako neslavno propala na izborima, šta će biti sa ovom vladom koja prepisuje te zakone. Zakoni su ili dobri ili nisu dobri, nije važno da li ih je pisala prethodna ili ova vlada.
Sada se u jeku predsedničke kampanje ovde nudi izgradnja 50.000 stanova ako se usvoji ovaj zakon, onaj zakon ili neki treći zakon.
Gospodo, nekad su socijalisti nudili hleb, ulje, šećer i to davali u predizbornoj kampanji, ali čak ni oni nisu lagali o 50.000 stanova. Mrkonjić je jedva došao do 10.000 stanova. Kako to baš sada u kampanji? Hoće li Maršićanin onom mistrijom da počne da pravi nekoliko, kao što je slikan na televiziji? To je već viđeno.
Na samom kraju, koalicioni partneri ove vlade, koalicioni partneri iz senke - malopre smo čuli o nekim senkama, o nekim tajnim kontrolorima, pa evo imamo i koalicione partnere iz senke - tobož kritikuju ove zakone, a u danu za glasanje oni će glasati za njih. Jedan poslanik je javno oglašavao kako je on uspeo da smanji akcizu na naftu, odnosno da je ukine, čak je i na radio-oglasima to davao, a evo već imamo ponovo taj Zakon o akcizama; ovog puta će oni glasati za to i ne znam šta će on reći.
Dakle, ne glumite opoziciju, gospodo, iako je izborna godina. Ponašajte se u skladu sa vašim tajnim ili koalicionim dogovorom i glasajte javno za ono što ste se dogovorili za ne znam kakve usluge. Što bi bilo sasvim normalno, ako ste već koalicija vi iz DSS, G17 plus, SPO, SPS, dogovorite se, sramota je da 30, 40, 50 amandmana ima na predlog vaše voljene vlade. Šta ta vaša voljena vlada radi ako podnosite amandmane? Znači da Vlada ne radi svoj posao, pa vi morate na poslaničkim klubovima ili na neki drugi način da ih ispravljate. No, rešiće se to, radikali dolaze.

Gospodin Marković, replika.

Naravno da nisam prozvan, jer se nisam prijavio za reč, nego sam pomenut dva puta u izlaganju gospodina Stamenkovića. U najpozitivnijem smislu možda, ali svejedno ne volim kada se ljudi obmanjuju i u pozitivnom smislu. Priviđa vam se, gospodine Stamenkoviću. Nisam bio nikada ni u kakvom spotu, ničijem. Prihvatam izvinjenje. Bio sam u filmu Dušana Kovačevića "Profesionalac", to je nešto drugo.
Nisam nikada bio u izvršnoj vlasti, ničijoj, čak i kada me je Vlada Republike Srbije 2002. godine imenovala u dva upravna odbora poslao sam pismo u kome sam odgovorio - ja sam u upravnim odborima samo onih organizacija i firmi koje sam sam osnovao ili ih sam finansiram.
Dakle, nisam bio u izvršnoj vlasti, nisam bio na spotovima nikada i nikada G17 plus nije snimao nikakve spotove o kreditima, ni kao nevladina organizacija, ni kao stranka.
Konačno, nisu poslanici Srpske radikalne stranke ili ma koje druge stranke opomenuli predsednika Skupštine da poslanici ne dolaze na vreme nego je predsednik Skupštine pre tačno 83 minuta opomenuo poslanike vladajuće koalicije da ne dolaze na vreme. Vrlo je važno poštovati činjenice, mogu ponekad da vam zatrebaju.

Reč ima narodni poslanik Nenad Bogdanović, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Naravno, pokušaću da se koncentrišem na ono što mi se čini da sam najbolje razumeo, s obzirom da ovde imamo pet zakona za koje ne mogu naći ni najmanju logiku zašto su se našli zajedno u paketu. Prva dva zakona mogu se zajednički razmatrati jedino zato što imaju reč "osiguranje" u sebi ili zato što imaju tri reči - Vlada Republike Srbije, ali nemaju blage veze jedan sa drugim. To su dva zakona koja tretiraju potpuno različitu problematiku.
Kakve veze Zakon o javnim nabavkama ima sa zakonom o osiguranju? Zašto to mora sve tako i zašto sve mora po hitnom postupku? To je nešto što stvarno ne mogu da razumem. Ne mogu da razumem tu vrstu žurbe.
Ne mogu da razumem da na ovaj način poslanici ovaj dom ne poštuju, do nivoa koji nisam video otkako sam poslanik. Bilo je problema u prethodnom sazivu, bilo je primedaba, ali ovaj nivo nepoštovanja mislim da nije bio. To mogu da kažu poslanici koji su bili.
Šta je tu je, mora da se radi na ovaj način. Lično mislim da će ovo imati za posledicu loše zakone, ali me raduju neke druge stvari. Raduje me što ipak poslanici vladajuće koalicije ako im se skrene dobronamerno pažnja na neke stvari, to prihvate, pa onda amandmanima pokušavaju da izmene to što su prihvatili.
O zakonu o osiguranju neću govoriti, jer su mnogi rekli, pre svega gospodin Marković, a posle toga su mnogi ponovili, da zakon ima mnogo nedostataka. Da sam na mestu ministra ja bih ga povukao. Povukao bih ga i pokušao da izmenim neke stvari, jer se bojim da će amandmanima doći do problema, da neće biti rešenja posle amandmana za neke stvari.
Naravno, najveći problem je kršenje Zakona o preduzećima. Znači, to je ubedljivo najveći problem ovog zakona. Vidim da je amandmanom gospodina Štimca praktično prihvaćena sugestija da to treba skloniti iz zakona, ali ne bih koristio socijalnu demagogiju koja je vrlo popularna u ovom parlamentu kada govorimo o privatizaciji. Privatizacija je dobra stvar. Privatizacija je suština promene društvenog sistema i promene ove zemlje.
Prema tome, privatizacija osiguranja je dobra stvar, ali je problem nešto drugo. Problem je da li će se na ovaj način doći do privatizacije. Mislim da ćemo imati mnogo složeniju situaciju i naravno mislim da Narodna banka ne treba da bude u ovoj priči, a o tome će govoriti drugi.
Želim da kažem nešto o Zakonu o javnim nabavkama. Najgore što ljudi mogu da rade jeste da govore o sistemskim zakonima koji treba da spreče korupciju ili, srpski rečeno, lopovluk, na način kako se u ovom parlamentu govori. Nema rešenja korupcije bez javnog rada i bez sistemskih zakona. Naravno, sve u životu, pa i zakoni, može da se izigra. Sve u životu, pa i tenderi, može da se izigra, ali su zato javnost u radu i sistemski zakoni najbolja zaštita od toga. Sve druge varijante, nekakvi saveti za antikorupciju, nekakvi eksperti koji se u sve razumeju, o svemu pričaju, pa i o korupciji i to kako njima padne na pamet, sve je to loše. Najbolji način je zakon.
Zakon o javnim nabavkama je izvanredan zakon. Znate šta je najbolje merilo toga? Neki pokušavaju da ga ospore sa tezom da smo svi mi lopovi, pa pošto smo svi lopovi možemo i mi da budemo lopovi. Znači, to je teza nekih ovde u parlamentu. Neka uđu u suštinu sprovođenja ovog zakona, neka naprave analizu. Šta je najbolji pokazatelj da li je zakon dobar ili nije?
Koliko je njih osporilo učesnika na tenderima, koliko je dokazalo da je bilo korupcije, koliko je bilo prigovora Komisiji za zaštitu ponuđača, koliko je bilo pozitivnih prigovora. To su ozbiljne priče.
Ovo što je danas predloženo nije ono što smo mi nekada želeli, dok je bila prethodna vlada, kao Demokratska stranka. Mi mislimo da je ono bilo bolje rešenje i sa par amandmana pokušaćemo to da dopunimo, ali ćemo glasati naravno i za ove izmene, jer Zakon o javnim nabavkama je najbolji način da se zaštiti budžet. Svako ko kaže da je to neki drugi način ne govori istinu i želi korupciju. Tu nemam nikakvu dilemu. To je nekakvo moje iskustvo iz posla koji sam radio do sada.
Vraćamo se na prvi zakon, koji je najinteresantniji kao politička tema. On jeste politički. Zašto je on politički? Zato što ne može da se primenjuje. Njegov rezultat će biti, ili neke varijante ovog zakona, za tri do četiri godine. Znači, kada u zemlji Srbiji mnogi drugi sistemski zakoni budu doneseni, npr. zakon o hipoteci.
Bez zakona o hipoteci ovaj zakon nema nikakvog smisla, ali da bi ovaj zakon zaživeo mnogo je važnije da postoje tehnologije koje će omogućiti da se grade stanovi. Ovaj zakon to ne rešava, i to iz dva razloga. Prvo, zato što je stanogradnja skupa. Ona je nepotrebno skupa. Ne sama stanogradnja nego prodaja stanova u Srbiji. Zašto? Zato što ima malo stanova.
Znači, suština i glavni posao koji bi Vlada trebalo da radi uz ovaj zakon jeste da omogući povećanje stanogradnje. Tu se krije razlog zašto ovaj zakon neće moći da zaživi.
Demokratska stranka će podržati ovaj zakon, a znate zašto? Ako ovaj zakon omogući bar za desetoro ljudi ili deset porodica da reše svoje stambeno pitanje, mi smo i za taj zakon. Ali, model ovog zakona ima jednu veliku falinku, nema sistemskog rešenja za povećanje stanogradnje. Da bi stanogradnja mogla da se razvije, da bi naše građevinske firme, kako su neki ovde, naravno uvek u demagoškim parolama, govorili, mi treba da podstičemo proizvodnju, da oživljavamo proizvodnju.
Uglavnom je suština oživljavanje proizvodnje, ali niko ne kaže kako, koja je tehnologija, čija uloga treba da bude odlučujuća u tome. Mislim da u sledeće tri ili četiri godine to mora da bude uloga države i čini mi se da se to ne razume. Delom lokalnih samouprava, a delom države na nivou Republike. Bez pomoći države, to se neće desiti.
Ja mogu i stvarno sam spreman da razgovaram sa ljudima iz Republičke vlade, da im prenesem model iz Beograda. Model iz Beograda je omogućio proizvodnju 2000 stanova za dve godine. Znate kako? Tako što se za tih 1000 prijavilo 6000 ljudi.
Bilo je isto demagoških parola - nemaju ljudi pare, ljudi neće moći da se prijave. Ne, 6000 porodica se prijavilo na taj konkurs. Zašto se prijavilo? Zato što je rata za otplatu tog kredita na nivou onoga što oni inače plaćaju kada iznajme stan. Ako je to to, zašto bi oni iznajmljivali stan, zašto ne bi kupili svoj stan i otplaćivali ga.
Dalje, šta smo mi uradili? Primenili smo nešto što se radi u najbogatijim zemljama u Evropi, a to je tzv. proizvodnja, a to radi i država, socijalno, neprofitnih stanova. Znači, vi morate da utičete na samo tržište, ne smete dozvoliti da se dešava ovo što se dešava danas, a to je da na Novom Beogradu stanovi sada koštaju 1.300 evra kvadratni metar novogradnje, da u centru grada na Vračaru to košta 2.500 evra. Pokušajte da kupite stan danas i videćete da je to tako.
Mi smo dokazali da jedan dobar stan na Novom Beogradu, na Čukaričkoj padini može da se izgradi po ceni između 700 i 800 evra. Znači, ako vi imate cenu stana od 750 evra, po koliko smo mi prodali te stanove, na kredit od 20 godina sa učešćem od 20%, građanima Beograda, javilo se 6.000 porodica, ako stvorite uslove za to, onda će ovo imati smisla; mi ćemo prvi u gradu promeniti naš model, jer mi smo morali da napravimo nešto drugo.
Mi smo morali sa bankama, pošto poštuju naše budžetske sposobnosti, da se dogovorimo kako će one da kreditiraju i da mi stanemo kao gradska uprava iza toga.
Međutim, to treba da se radi na ovaj način - da banke budu sigurne, naravno uz prave hipoteke, da finansiraju takvo kreditiranje, ali to ima smisla ako je cena stana 750 evra. Ako je cena stana 1.100, 1.300, 2.000, 2.500 evra, od toga nema ništa.
Prema tome, država mora naći načina da stimuliše lokalne samouprave u čitavoj Srbiji da uđu u projekat stanogradnje. Povećanje stanogradnje ne može biti na način kao što je nekada bilo i to je jasno. Znači, više nemamo vremena koliko smo imali, više nema dodele stanova, a pogotovu je ovo važno što nijedan model koji sada želite da primenite neće dati stanove najsiromašnijima. Onaj ko priča o stanovima za najsiromašnije opet se bavi socijalnom demagogijom, a ja mislim da je ovaj narod polako shvatio šta je socijalna demagogija.
Mi smo ukinuli praktično, ukidanjem poreza na fond zarada, solidarnu izgradnju. Naravno, u Beogradu ona neće stati, jer ćemo mi izdvojiti sredstva iz nekih drugih izvora, ali u Srbiji će ona stati, jer jednostavno budžeti opština to ne mogu da rade. Kako su mogli najsiromašniji do sada da dolaze do stana? Samo na taj način.
Znači, najsiromašniji građani ove zemlje bez Fonda solidarnosti u sledećih 4-5 godina sigurno opet neće moći da imaju stanove.
U Beogradu će njih 980 za dve godine moći to da reši; nije mnogo, ali hajde svuda da to uradimo tako. Ja mislim da možemo, da imamo jedan ozbiljan projekat gde ćemo imati stanogradnju, gde ćemo imati izuzetan razvoj građevinske industrije, gde će mnogi ljudi rešiti stambene probleme i naravno, onda će i ovaj zakon imati smisla.
Prema tome, šteta je što ovakav zakon dolazi na tlo koje ne može da rodi. Znači, mi moramo da razmišljamo o stanogradnji na isti način kao što razmišljamo o poljoprivredi i o nekim drugim stvarima. Jednostavno, ne možemo dopustiti da ljudi ne mogu da rešavaju svoja stambena pitanja.
Prema tome, DS će podržati sve one zakone koji pokazuju najmanje znake daljeg nastavka reformi, jer nažalost reforme stoje i stoje, a sve ono što je loše neće moći da podrži. Mislimo da su ova dva zakona, o osiguranju i ovaj o mestu Narodne banke u osiguranju, izuzetno loša. Ukoliko se prihvate amandmani koje smo dali, naravno i te ćemo podržati, ali već osećam da to neći ići baš tako, žao mi je, jer mislim da su rešenja koja smo mi ponudili mnogo bolja. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a posle njega narodni poslanik Slavoljub Matić.

Dame i gospodo narodni poslanici, od ovih pet tačaka dnevnog reda o kojima se vodi objedinjena rasprava najviše pažnje je izazvala prva tačka.
To je Predlog zakona o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita. Meni je potpuno jasno zašto, i uglavnom je to nastavak onog dela u kome Vlada, i bivša a i ova sadašnja, ide na osnivanja agencija, stvaranje ogromnog broja administracije, a građani Srbije i budžet to više ne mogu da izdrže.
Naime, 10 milona evra početnog kapitala za osnivanje ove korporacije je suviše mnogo novca za osiromašenu državu. Kada se nabrajaju načini finansiranja korporacije navedeni su: prihodi korporacije - nejasno je koji su i kakvi ti prihodi mogu biti; donacije - sumnjam da će ih biti, odnosno skoro sam siguran da neće; budžet Republike Srbije - jedino iz čega će se uzimati novac; i drugi izvori, u skladu sa zakonom - kojih neće biti.
Međutim, ima nekih rečenica koje su meni potpuno nejasne, možda zato što ja nisam stručnjak iz finansijske, ekonomske oblasti, pa bih voleo da neko iz Vlade pokuša da mi kaže šta znači rečenica koja se nalazi ovde u razlozima za donošenje zakona. Naime, kaže se – nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita ima za zadatak da razvije stambeno tržište u Srbiji tako što će nuditi namenske finansijske proizvode da bi se zadovoljile kritične tržišne potrebe.
Potpuno mi je nejasno, hajde krediti, ali koje su to kritične tržišne potrebe u Srbiji, ne znam.
Vidite, ministar finansija je počeo obrazlaganje ovih zakona tako što je rekao da oni treba da se donesu između ostalog, pogotovu ovaj prvi zakon, zbog toga što je nastala kriza poverenja u bankarski sistem. Pre godinu dana otprilike, možda nešto više, kada je Mlađan Dinkić bio guverner Narodne banke Srbije rekao je da je uspeh guvernera i Narodne banke taj što su građani u potpunosti povratili poverenje u banke. Da li je bio iskren tada kada je tvrdio da je vraćeno poverenje građana u banke ili nije, a sada tvrdi da ovi zakoni treba da vrate poverenje u bankarski sistem? Ne znam šta je tačno. Voleo bih da kada bude tu pokuša da odgovori na ovo.
Kaže se da korporacija preuzima rizik banaka. A šta će onda biti sa korporacijom, ko preuzima rizik što će korporacija možda negativno poslovati?
Veliki će problemi nastati u samoj primeni ovog zakona. Mislim da će prosto biti neizvodljivo da oni ljudi za koje se ovde deklarativno govori da mogu doći do povoljnih stambenih kredita zaista to i ostvare.
Ovaj predlog zakona o osnivanju nacionalne korporacije će možda imati uspeha po većim gradovima u Srbiji, gde postoji stambeno tržište, potreba za stanovima. Navešću vam primer Bora.
Za otprilike tri prosečna stana u Beogradu u Boru možete kupiti jedan soliter od deset spratova. U Majdanpeku za tri stana u Boru možete kupiti možda jednu mesnu zajednicu. E, sad pogledajte kako će to da izgleda ako neko iz Bora poželi da kupi stan i recimo stavi svoje nepokretnosti pod hipoteku, šta će biti sa korporacijom ako sutra banci koja je dala kredit obezbedi povraćaj sredstava, odnosno koliko će ona otići u minus.
Od strane ministra finansija je ovde rečeno takođe da će usvajanje ovog zakona pokrenuti građevinsku operativu u Srbiji. Čisto sumnjam da jedan papir to može uraditi. To je mnogo veći posao, za mnogo stručnjaka i firmi.
Takođe je rečeno da ljudi izbegavaju razne vrste osiguranja u Srbiji zbog toga što nemaju poverenja u osiguravajuća društva. Nije to tačno. Znaju građani koja su to osiguravajuća društva dobra i imaju poverenja u neka osiguravajuća društva. Građani u Srbiji izbegavaju osiguranja zato što više od 800.000 ljudi u Srbiji nema dovoljno da jede, i to je jedini razlog zbog koga im ništa ne pretiče da eventualno ulažu u svoje osiguranje.
Da je nekada neka ranija vlast ovoliko težila centralizaciji finansija i drugih oblasti, bilo bi joj svašta prigovarano. Međutim, sada se preko toga prelazi i smatra se da je centralizacija institucija i svega ostalog sasvim demokratska i u skladu sa onim što vama odgovara.
Tako je rečeno da će Agencija za sanaciju banaka raspisivati tender, kada je reč o Predlogu zakona o dopuni Zakona o tržištu hartija od vrednosti, odnosno da će raspisivati tender za privatizaciju banaka sa većinskim društvenim kapitalom. Mene zanima da li je Agencija za sanaciju banaka, a zato je pre svega osnovana, sanirala ijednu banku u Srbiji.
O čemu se radi? Ovaj prvi zakon treba da se donese da bi se posle uništenja domaćih banaka, kada se finansijsko tržište Srbije prepusti stranim bankama, dodatno osigurale strane banke da će u svakom slučaju kreditiranja, ukoliko ne mogu povratiti sredstva, iza toga stajati Republika Srbija i da će one biti namirene iz budžeta. Ako banke ostvaruju profit kreditiranjem zašto ne preuzimaju i rizik pri ostvarivanju tog profita? Zašto bi banke ostvarivale profit, a država pokrivala njihov rizik i preuzimala ga na sebe?
Na kraju, o Zakonu o javnim nabavkama - do sada su javne nabavke nevezano za to koliko je kvalitetan zakon bile uglavnom u celoj Srbiji najveći izvor najgorih zloupotreba. Navešću primer kako to izgleda u lokalnoj sredini. U Boru je pre dve godine napravljena jedna javna česma veličine ove govornice za kojom stojim. Plaćena je 7.500 evra.
Onda možete zamisliti kako to izgleda kada se u lokalnoj sredini nekome dopusti da raspisuje tender, određuje izvođače ili one koji će ih snabdevati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slavoljub Matić, a neka se pripremi Zoran Antić.