Hvala. Da li još neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi nije jasno ako se već podnosioci Predloga ovog zakona uporno pozivaju na evropska dostignuća zašto se onda tim dostignućima i ne koriste. Nije bilo potrebno da vi ovde izmišljate rupu na saksiji, da smišljate nešto što niko nije pre vas. Dovoljno je bilo da pročitate ove konvencije za koje tvrdite da ste ih pročitali, da prepišete neke delove i da ovo o čemu danas raspravljamo bude regulisano mnogo bolje nego što je u ovom vašem predlogu.
U članu 5. stav 1, koji se menja, definišu se minimalna prava koja svako lice lišeno slobode zaslužuje i koja su mu garantovana, ali, nažalost, ne regulišu se onako kako je to učinjeno u međunarodnim konvencijama.
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima kaže - svako lice koje je optuženo za krivično delo ima, uz potpunu ravnopravnost, prava bar na sledeće garancije (znači, ovo je minimum prava koji garantuje Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, a mi smo ovo ratifikovali): prvo, da bude obavešteno u najkraćem roku, na jeziku koji razume, i u pojedinostima, o prirodi i razlozima optužbe koja je podignuta protiv njega. Znači, to je mnogo bolja definicija nego ova koja je data u Predlogu zakona, a koja će moći da se tumači i ovako i onako.
Zatim - da raspolaže potrebnim vremenom i olakšicama u vezi sa pripremanjem svoje odbrane i da opšti sa braniocem koga ono bude izabralo, da mu bude suđenje bez velikog zakašnjenja (na to ćemo doći kada budemo raspravljali o članu 146); da prisustvuje raspravi, da se samo brani ili da ima branioca koga je izabralo, a ako nema branioca da bude obavešteno o svom pravu da ga ima i svaki put kada to zahtevaju interesi pravde da mu se dodeli branilac po službenoj dužnosti besplatno, ako nema mogućnosti da ga nagradi.
Slede dve tačke koje ne postoje u našem zakonu, a to je - da sasluša ili da predloži da drugi saslušaju svedoke koji terete optuženog i da izdejstvuje dolazak i saslušanje svedoka odbrane pod istim uslovima kao i svedoka optužbe.
Možete da kažete da je ovo u kasnijim članovima zakona regulisano, ali je veoma bitno da i ovde gde se osnovna i minimalna prava garantuju takođe bude regulisano.
Ono što je možda najbitnije, što je moralo da stoji kao jedna tačka u ovom članu, kaže – da ne bude prinuđeno da svedoči protiv samog sebe ili da prizna krivicu. Toga u Predlogu zakona nema, a iz kojih razloga, ja zaista ne znam.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kaže – svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava (znači, naglašava minimalana prava): da u najkraćem mogućem roku podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega (znači, ne kaže se nigde o onome što mu se stavlja na teret); da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane, da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju.
Ovo takođe ne postoji u Predlogu zakona – da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega. Poslednja tačka – da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Vlada ne prihvata ovaj amandman.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, sledstveno stavu koji zastupa Demokratska stranka, a to je da sve stranke u postupku imaju maksimalna zakonom priznata prava i jednak status pred zakonom, predložio sam da u ovom članu bude uneta obaveza istražnog sudije da prilikom prvog ispitivanja okrivljenog predoči okrivljenom sve dokaze koji su prikupljeni i koji su podneti uz krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage, ali isto tako i dokaze koji okrivljenom idu u korist.
To je tzv. obaveza obelodanjivanja dokaza državnih organa do kojih su došli u toku pretkrivičnog postupka, a koji mogu koristiti okrivljenom. S obzirom na činjenicu da državni organi raspolažu velikim aparatom koji stavljaju u pogon nakon pokretanja krivičnog postupka i koji po nalogu javnog tužioca (ili do sada državnog tužioca) sprovode postupak prikupljanja dokaza, oni su u boljoj poziciji da pribave dokaze nego samo okrivljeni, koji često i ne zna da se protiv njega dokazi prikupljaju i da je pokrenut postupak sa ciljem da on bude procesuiran pred nadležnim sudom.
Dakle, zbog ravnopravnosti stranaka u postupku, posebno pozicije okrivljenog kome se nameću mnogobrojne obaveze ovim zakonom o krivičnom postupku i predlogom za njegovu izmenu, gde se ostavlja mogućnost određivanja pritvora sa dužim vremenskim trajanjem, nužno je da tužilaštvo takođe postupa savesno i da sve pribavljene dokaze koji idu u korist okrivljenog prezentira sudu blagovremeno i da ti dokazi budu predočeni okrivljenom još kod prvog ispitivanja.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Miljko Četrović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Vlada ne prihvata ovaj amandman.

Pre nego što obrazložim ovaj amandman, koji Vlada očigledno ne prihvata, pročitaću stav 2. člana 43. koji je predmet člana 8. izmena i dopuna zakona: "Ako je zahtev za izuzeće podnet protivno odredbi člana 42. st. 3, 5. i 6. ovog zakonika ili ako je očigledno upravljen na odugovlačenje postupka, zahtev će se odbaciti u celini, odnosno delimično. Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev odbacuje donosi predsednik suda od otvaranja zasedanja - veće. U donošenju tog rešenja od otvaranja zasedanja može učestvovati sudija čije se izuzeće traži."
Šta je težina svega ovoga? Kada se u bilo kom postupku zahtev odbacuje, odbacivanje zahteva podrazumeva jedan postupak nerazmatranja navoda u zahtevu. Obrazloženje koje je Ministarstvo dalo za član 8. stav 2, posebno da brani ovaj deo - "ili ako je očigledno upravljen na odugovlačenje postupka", potkrepljeno je verovatno stanjem krivičnih postupaka u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu.
Nije problem odredba člana 43. Zakonika o krivičnom postupku, nego, nažalost, sam Okružni sud u Beogradu, to odeljenje i cela situacija koja je stvorena u medijima, u javnosti Srbije oko svih tih krivičnih postupaka. To maltene nije više suđenje, to je jedan cirkus za zabavljanje naroda iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, a izgleda, tako dobacuju, iz godine u godinu.
Kod obrazloženja za izmenu ovog člana 8. isto se poziva na Povelju o ljudskim pravima, Evropsku konvenciju, Međunarodni pakt. Šta je suština? Zašto, ako se zahtev odbacuje, a ne bi trebalo uopšte da se odbacuje, nego treba onaj koji dobija taj zahtev, da li predsednik suda ili veće, da razmotri zahtev i zahtev da odbije ako nema osnova.
Druga stvar, što je još tragičnije - bez prava žalbe. Koji se to zahtevi u nekom sudskom postupku, pogotovo kada je u pitanju krivični postupak, odbacuju bez prava žalbe? Lično smatram, i u tom smislu sam podneo amandman da se ovaj stav 2. briše, da neće doći do efikasnijeg suđenja uvođenjem ovakvog stava, a posebno što postoji u članu 218. kaznena odredba za postupke očiglednog odugovlačenja od 100 hiljada dinara. Znači, po dva osnova se kažnjava eventualno onaj koji podnosi zahtev za izuzeće, a smatra se da tim zahtevom odugovlači postupak.

Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Okrivljeni, kao stranka u postupku, ima pravo da mu sudi zakonom ustanovljeni sud, koji je nezavisan i nepristrasan. Uvek kada posumnja u nepristrasnost i neobjektivnost ima pravo da traži izuzeće postupajućeg sudije. To je pravilo u svim postupcima, bil da su u pitanju krivični ili parnični.
Postojeći tekst člana 43. na potpuno zadovoljavajući način reguliše situaciju kada se podnese zahtev za izuzeće, kako predsednika suda, sudija i sudija višeg suda, tako i u fazi glavnog pretresa. Potpuno je nepotrebno da se pravi intervencija ovim predlogom zakona i da se ubacuje nešto što je, u suštini, pravno besmisleno.
Pogledajte na šta će da liči taj stav 5. kada se ubaci ovaj tekst koji se predlaže. To ispada ovako: "Ako je zahtev za izuzeće podnesen protivno odredbama člana 42. st. 3, 5. i 6..." Stav 3. govori da se zahtev za izuzeće predsednika može podneti u roku od pet dana od prijema poziva za glavni pretres; stav 5. govori da stranke i branilac mogu tražiti izuzeće samo poimenično određenog sudije; stav 6: "Stranka i branilac dužni su da u zahtevu navedu okolnosti zbog kojih smatraju da postoji neki od zakonskih osnova za izuzeće", a u drugoj rečenici stoji da ne sme da se ponovi razlog. Sve je obuhvaćeno.
Sada je problem što je neko zaključio da postoje i zahtevi iz kojih proističe da su očigledno usmereni na odugovlačenje postupka. Moram da kažem da se član 43. odnosi kako na okrivljenog koji se brani sa slobode, tako i na okrivljenog koji se nalazi u pritvoru. Ako se nalazi u pritvoru, on već trpi sankciju što je lišen mogućnosti da se slobodno kreće, lišen je slobode. Svako neosnovano, neopravdano podnošenje zahteva za izuzeće direktno njega pogađa i najviše njega pogađa. Ukoliko se radi o okrivljenom koji se brani sa slobode, opet njega pogađa, jer živi sa činjenicom da je osumnjičen, okrivljen ili optužen, verovatno optužen, i verovatno mu nije prijatno što se taj postupak razvlači, pa nema ni interesa da podnosi neosnovane i očigledne zahteve, kako vi rekoste, da se odugovlači postupak.
Ako neko misli da će na taj način da dođe u situaciju da zastari mogućnost krivičnog gonjenja, grdno se vara. Toliko instrumenata postoji u sudu da krivični postupak koji je pokrenut mora na neki način da se okonča, da li osuđujućom presudom, da li oslobađajućom. Ne sporim da ima i situacija kada zastari krivično gonjenje. U potpunosti se slažem.
Na Odboru imamo jedan predmet gde se traži razrešenje sudije zbog toga što je odlučio da je nastupila apsolutna zastarelost, a u stvari je relativna zastarelost. Moram da vam kažem da čovek apsolutno nije kriv, jer se radi o nekim delima i o nekim predmetima sa Kosova i Metohije. Ukoliko je Skupština mogla da amnestira, verovatno je i on mogao da napravi tu grešku, s obzirom da izvorno radi parnicu, ne krivicu. Ali, da ne ulazimo u to, to je odnos sudije i predsednika suda. U suštini, taj je problem u tom predmetu. Znači, ne postoje interesi.
Ono drugo što me buni, to je što ste kao momenat uzeli - od otvaranja zasedanja, kada je u pitanju veće. Verovatno ćete da se složite da se pojam i reč "zasedanja" u celom Zakoniku o krivičnom postupku verovatno pojavljuje na tri mesta.
Jedno od tih je da veće veća i glasa na tajnom zasedanju. Zašto ste vezali za jedan momenat od koga apsolutno ništa nije zavisilo? Da ste vezali za početak neke faze postupka, to bih shvatio. Ali, ako ste upotrebili termin "zasedanja", mislim da je pogrešan termin, kao što je pogrešan termin dat i u jednom od amandmana, koji ništa ne precizira.
Ono protiv čega sam - nemojte na ovaj način da nekome uskraćujete pravo da traži izuzeće, jer će svaki od advokata koji se nalazi u ovoj sali da vam ukaže na najmanje pet predmeta koje je imao u praksi, gde je tražio izuzeće sudije, gde je to odbacivano, odbijano kao neosnovano, a da je kasnije po reviziji ili po nekom rešenju ukidano i videlo se da je glavni razlog nedostatka presude upravo što sudija nije mogao da bude objektivan i nepristrasan. Nemojte na ovakav način da izbacujete to. Sud može da se zaštiti od neosnovanih i neopravdanih zahteva koji možda imaju za cilj odugovlačenje, ali odugovlačenje uvek pogađa okrivljenog.

Da li još neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Pošto moje kolege nisu uspele da ubede ministra da u ime Vlade prihvati amandman na član 8. ovog zakona, iako su zaista vrlo iscrpno obrazložili razloge zbog kojih je kolega Miljko Četrović podneo amandman na član 8. zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, pokušaću da budem ubedljivija.
Zaista je besmisleno ovo što ste menjali u članu 43. u tački 5), gde stoji: "Ako je zahtev za izuzeće podnesen protivno odredbi člana 42. st. 3, 5. i 6. ovog zakonika ili ako je očigledno upravljen na odugovlačenje postupka, zahtev će se odbaciti u celini, odnosno delimično. Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev odbacuje donosi predsednik suda, a od otvaranja zasedanja - veće". U prethodnom tekstu je stajalo: "a na glavnom pretresu" i ne vidim zbog čega se ovo menjalo; mada je nastavak još besmisleniji: "U donošenju tog rešenja na glavnom pretresu", odnosno sada - "od otvaranja zasedanja može učestvovati sudija čije se izuzeće traži".
Ova odredba otvara velike mogućnosti zloupotrebe i instrumentalizacije sudova u političke svrhe. Mi dobro znamo, mi srpski radikali smo na sopstvenoj koži osetili kako izgleda instrumentalizacija sudova u političke svrhe. Upravo iz tog razloga, zbog one narodne "koga su zmije ujedale i guštera se plaši", predlažemo da, ukoliko ministar neće, kolege narodni poslanici obrate pažnju na ovo što govorimo i da prihvate ovaj amandman, jer on zaista ima smisla. Ne dao vam bog da vi na sopstvenoj koži od sudova doživite ono što je SRS, počev od predsednika stranke pa dalje, doživljavala od sudova i sudija, naravno pojedinih, ne mislim na sve sudije.
Konkretno, kolega Krasić je spominjao da ima dosta slučajeva u praksi i da mogu kolege advokati u ovoj sali i izvan sale da kažu koliko puta su predlagali izuzeće nekog sudije, pa su ti zahtevi bili odbijani, a kasnije se ispostavilo da je osnovni razlog zahteva za izuzeće bio nepristrasnost sudija.
Mi u SRS smo imali konkretne primere. Tražili smo izuzeće, recimo, sudije Danka Lauševića u Petom opštinskom sudu. Čak smo tražili, odnosno inicirali razrešenje tog sudije. To je bilo pre dve godine. Ni oni pre vas, ni vi sada, niko se ne oglašava, a presuda koju je gospodin Danko Laušević doneo je, naravno, poništena. To je bila čisto politička presuda.
Tražili smo izuzeće sudije Ljiljane Mihajlović, sudije Četvrtog opštinskog suda. Tadašnji predsednik Četvrtog opštinskog suda Đorđe Mirković je odbio taj naš zahtev, naravno, nije uvažio obrazloženje koje smo vrlo osnovano dali u tom zahtevu i kazali smo da je sudija Ljiljana Mihajlović, nažalost, politički instrumentalizovan sudija.
Znali smo i rekli smo to da je prvostepenu presudu pisala u kabinetu tadašnjeg ministra Batića sa njim skupa, ali naravno, sve to nije doprlo do svesti i savesti gospodina Mirkovića i zato on danas nije predsednik Četvrtog opštinskog suda. Zato se protiv njega vode odgovarajući postupci, ali gospođa Ljiljana Mihajlović je postupala u tom predmetu, pa je donela jednu presudu, pa je donela drugu presudu, pa je sada po reviziji Vrhovnog suda Srbije sve to vraćeno na početak. Zahtev za reviziju je prihvaćen, ovo što sam sada govorila odnosilo se na parnicu, ali postupak je isti i odnosilo se na presudu, vezano za iseljenje SRS iz zgrade Magistrata, koji je, ispostavilo se, bio potpuno neosnovan. Da je sudija Đorđe Mirković prihvatio naš predlog za izuzeće sudije Ljiljane Mihajlović, onda se takve stvari ne bi dešavale.
Zato bi bilo dobro da se ovaj amandman prihvati, da ne prođete kroz loša iskustva kroz koja smo mi prošli, da ne dozvolite sudijama i predsednicima sudova da zloupotrebljavaju propise, da ne dozvolite našim kolegama, eventualno, funkcionerima vladajuće stranke, govorim o vama sada, o nekima koji su bili pre vas ili će doći posle vas, a oni koji će doći posle vas naravno neće zloupotrebljavati ni sudove ni funkcije. Zato vas molim, gospodine ministre, razmislite ako ne vi, onda kolege poslanici, prihvatite ovaj amandman.