Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću, zarad javnosti, da kažem par uvodnih reči o Predlogu zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku. Evo zbog čega. Mi danas raspravljamo o jednom predlogu zakonskog teksta iz koga studenti uče, iz koga studenti polažu, iz koga profesori predaju i koji je obavezan predmet na katedri pravnog fakulteta, odnosno na krivičnom smeru. Dakle, moramo sa posebnim stavom nastupiti kada je u pitanju ovaj zakon.
Moramo reći i nekoliko osnovnih stvari. Krivični postupak je postojao kroz istoriju, i to u obliku ovakvog zakonskog krivičnog postupka, inkvizitorskog i mešovitog. Ovaj poslednji datira još kao tekovina Francuske buržoaske revolucije i 1808. godine donet je tzv. Zakonik o istražnom postupku, u Francuskoj. To je alfa i omega svih krivičnih procesnih zakonodavstava u savremenoj Evropi. Na bazi toga, celokupna Evropa, počev od nemačkog prava, francuskog prava, italijanskog prava, ruskog prava, pa i svih istočnih zemalja, počiva na ovom zakonu. Koliko je vredan taj zakonik govori i činjenica da je u Francuskoj on još uvek na snazi, uz vrlo male izmene.
Koliko smo mi skloni ovim promenama, reći će i činjenica da smo od 2000. godine imali tri izmene, od toga čak jednu kodifikaciju, pa smo umesto zakona o krivičnom postupku koji je ranije postojao uveli tzv. Zakonik o krivičnom postupku.
To je Zakonik od 28. decembra 2001. godine, koji je stupio na snagu 28. marta 2002. godine. U decembru 2003. godine doneli smo izmene, i to je druga izmena, a ovo o čemu danas raspravljamo, to je treća izmena.
Dakle, trebalo bi ipak malo da revidiramo sve ove izmene. Znam da je Ustavna povelja usvojena, ali je možda i ranije bilo mesta da se usaglasi ova izmena. Iz tih razloga predlažem da se ova rasprava usmeri u jednom krajnje stručnom i podobnom pravcu, da više o ovome ne raspravljamo.
Kada je u pitanju prvi i polazni institut, rekao bih, oko prezumpcije nevinosti, tu nema nikakve pogodbe. Naš Zakonik o krivičnom postupku ima tu prezumpciju nevinosti. Postojala je u jednom obliku, pa je ranije bila u drugom obliku, sada se predlaže nova izmena. U suštini, lice se smatra nevinim dok ne bude pravosnažno osuđeno. Smatram da ovde treba prihvatiti stav evropskog prava, koje je propisano u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i sloboda, gde se kaže da se svako ko je optužen za krivično delo, ima smatrati nevinim dok se ne dokaže krivica na osnovu zakona. Treba izbeći pominjanje da li je to pravosnažna presuda ili odluka.
U prethodnom zakonu o krivičnom postupku figuriralo je - nakon pravosnažne presude, pa je došlo do izmene u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine. On je umesto "presuda" upotrebljavao termin "odluka" itd. Međutim, ovo je jedna najšira formulacija koju upotrebljava Evropska unija, pa bi bilo zgodno da i mi prihvatimo ovakvu formulaciju.
Što se tiče daljih odredbi, u pogledu lica koje je lišeno slobode i koje se mora obavestiti o razlozima lišenja, smatram da se mora obavestiti i o svemu onome za šta se to lice optužuje. U Predlogu zakona je stavljeno nešto drugo, da se lice informiše o svemu onome što mu se stavlja na teret. To je jako široka formulacija. Ipak, treba to svesti na ono što predviđa evropsko pravo, a to je da se licu predoči za šta se optužuje. Nema nikakve opasnosti da se ovde stvori jedna zabuna koja je data u obrazloženju ovog predloga, gde se kaže da se ovaj termin ne upotrebljava upravo zbog toga da ne bi došlo do mešanja oko optuženja, akta optuženja itd.
Moram naglasiti da je lišavanje slobode određenog lica prvi korak koji može da se dogodi nekom protiv koga postoje osnovi sumnje da je izvršio krivično delo. Svakome je jasno da tu nema optužnog akta. Prema tome, taj optužni akt dolazi u nekoj kasnijoj fazi krivičnog postupka, a znamo da je krivični postupak jedno postepeno kretanje unapred, od sistema osnova sumnje, preko osnovane sumnje, do izvesnosti i istine na kraju, koja bi trebalo da figurira u odluci. Iz tih razloga, založio bih se, u ime SRS, da ovde upotrebimo terminologiju koju upotrebljava i većina evropskih zakonodavstava.
Što se tiče zahteva za izuzeće, biću kratak i jasan. Sa ove govornice sam upozorio da izuzeće sudija ne funkcioniše upravo zbog toga što je ovaj institut paralisan i zbog toga što on nije funkcionisao na onakav način kako je to predviđeno u Zakoniku o krivičnom postupku dolazi do zloupotreba od strane branioca, odnosno odbrane optuženog.
To se može na vrlo jednostavan i lak način regulisati, a to je da se stavi u obavezu da predsednici sudova koji odlučuju, odnosno lica koja su pozvana da odlučuju o zahtevu za izuzeće rade svoj posao, a ne da apriori odbacuju te zahteve kao neosnovane zato što ne mogu sutra da se na hodniku sretnu sa kolegom koga su izuzeli, neprijatno im je da gledaju kolegu kojeg su izuzeli itd. Zaista, u izvesnim slučajevima postoje razlozi za izuzeće i treba ih usvojiti. Kada se takva praksa bude stvorila, apsolutno neće nikome pasti na pamet da bezrazložno podnosi neke zahteve za izuzeće sudija. Zbog toga smo se mi založili ovde za amandmansku izmenu ovog teksta predloga.
Kada su u pitanju kazne, kazne se povećavaju i za svedoke koji krše disciplinu postupka, i za veštake, za ustanove koje veštače itd. Kolike su te kazne? Smatram da su one neprimerene i enormne za naše uslove života. Pre bih ministru i Vladi savetovao da vode malo računa o institutima svedoka, a to je kako svedok polaže zakletvu, kada polaže zakletvu. O tome je trebalo ovde da raspravljamo, a ne sa kolikom će cifrom da bude svedok kažnjen ukoliko ne dolazi i time ometa rad suda. Osnovno građansko pravo svakoga je da se pojavi pred sudom i da svedoči. To građansko pravo mu treba omogućiti. Ne treba ga sada nekako i sankcionisati. Svi ljudi koji znaju nešto uglavnom se odazivaju na poziv suda, uredni su. Prema tome, ovaj jedan deo bi možda trebalo i korigovati, odnosno smanjiti.
Kada je u pitanju pritvor, moje kolege iz SRS su vam dale dosta iscrpnih podataka. To je čuveni član 142. Zakonika o krivičnom postupku, koji govori o dužini pritvora, o razlozima pritvora itd, do 146. člana. Međutim, iako su ovde pritvori povećani za duplo, što smatram da nema nikakvo realno objašnjenje, moram reći tri stvari. Da bi se pritvor odredio, on mora da bude zakonom propisan. To je prvi uslov. Drugi uslov je da se u tom sistemu pritvora mora postupati hitno. Dakle, svaki pritvorski predmet dobija poseban pečat, od strane suda, na omotu spisa, gde se kaže da je taj postupak hitan. Treći razlog je da se pritvor ukida odlukom suda odmah, čim prestanu razlozi za određivanje tog pritvora. Ovakvim zakonskim tekstom, kakav je ovaj predlog, anuliraju se sve ove tri zapovesti koje smo imali u opštem procesnom pravu. Zato se SRS zalaže da ovde revidiramo ovu odluku i da se zadrži onaj stari sistem.
Kada je u pitanju ovaj pritvor, moramo da kažemo da je u našem krivičnom zakonodavstvu postojao tzv. obavezan i fakultativan pritvor. Obavezan pritvor je bio regulisan članom 142. stav 1, a fakultativan pritvor članom 142. stav 2. Sada dolazi do mešanja i kolebanja. Mi hoćemo da ukinemo obavezan pritvor, ali to radimo na jedan nespretan način. Ovakva formulacija, kakva je upotrebljena, nije adekvatna.
Zaboravili smo da ovaj član 142. stav 1. ima dva stava. U prvom stavu je došlo do korekcije, a u drugom stavu nije bilo korekcije. Dakle, u drugom stavu je ostavljeno da se pritvor određuje u slučaju ukoliko lice bude pravnosnažno osuđeno na kaznu dužu od pet godina.
Prema tome, to je jedan od segmenata obaveznog pritvora. Ukoliko želimo da eliminišemo obavezan pritvor, moramo eliminisati i ovaj stav 2. ili ga na neki način korigovati. O tome se nije vodilo računa u ovom predlogu.
Kada govorimo uopšte o pritvoru, moramo napomenuti vrlo bitne stvari, a to je da je pritvor samo jedan od načina ili razloga za obezbeđenje prisustva optuženog ili okrivljenog na glavnom pretresu i za uspešno vođenje postupka; pre toga ima čitav niz segmenata koji obezbeđuju prisustvo okrivljenog, a to je poziv, dovođenje, obećanje da neće napustiti boravište, prebivalište, jemstvo itd. Dakle, pritvor ide samo ukoliko su iscrpljene sve ove stvari.
Kada je u pitanju odredba člana 146. koja se odnosi na produženje pritvora, odnosno uvećavanje za duplo, rekao sam da se mi tu ne slažemo, ali bih obratio pažnju i na još jednu vrlo bitnu stvar (i dobro je što je kolega ministar stigao), a to je stav 7. U pogledu stava 7. bez razloga se pominje da rokovi iz stava 3. i 4. ovog člana ne teku u periodu u kome se glavni pretres odlaže ili prekida zbog odsustva okrivljenog. Stavovi 3. i 4. odnose se na lice koje je u pritvoru. Dakle, to lice je prisutno. Tu korekciju je izvršio sam ministar u jučerašnjem obraćanju i ja sam mu na tome zahvalan.
Moram da napomenem i dalji nastavak ovog člana, jer nije u redu. Dakle, isto važi ukoliko je njegov branilac odsutan. Molim vas lepo, ukoliko se radi o pritvoru, a radi se o pritvoru ,ovde je u pitanju obavezna odbrana. Dakle, lice koje je u pritvoru mora imati branioca po službenoj dužnosti, a ako je lice određeno po službenoj dužnosti, ono mora biti i prisutno. Dakle, to je lice koje je postavljeno od strane suda i koje je dužno da se odaziva sudu na određene pozive. Prema tome, ovaj drugi deo nije u redu i treba ga korigovati u svakom pogledu.
Što se tiče otkaza punomoćja i izbora ili postavljenja novog branioca, smatram da ne stoje razlozi. Otkaz punomoćja je legalno pravo optuženog i legalno pravo branioca, nema niko pravo da utiče na to da li će branilac dati otkaz punomoćja ili ne.
Ali, to ne odugovlači postupak, jer koristi određeno pravo. U svim komplikovanim slučajevima optuženi imaju više branilaca i vrlo teško će doći do primene ovog instituta. Zato smatram da treba prihvatiti amandman koji je na ovaj tekst uložila SRS.
Još nešto bih rekao o vršenju uviđaja, a to je propisivanje da za krivična dela do 10 godina zatvora uviđaj mogu da vrše organi unutrašnjih poslova. Smatram da je ta odredba iluzorna i da ne treba dozvoliti organima unutrašnjih poslova, ma koliko oni bili kadrovski osposobljeni, da vrše uviđaj, jer to su vrlo teška krivična dela koja su zaprećena kaznom do 10 godina zatvora. To su dela o kojima najviše vode računa opštinski sudovi i faktički opštinske sudije, krivičari i istražne sudije, ne bi izlazile na te uviđaje. Ja ne znam kakva je tehnička procedura oko izlaska istražnih sudija, međutim, ukoliko se na adekvatan način organizuje dežurstvo sudija, ova odredba se pokazuje nepotrebnom.
Smatram da je uviđaj jako komplikovana procesna radnja koju treba da vrše stručna lica, ona lica koja će znati kako će ono što su oni zabeležili biti verifikovano od strane suda. Dakle, osnovno pravilo je da ono što je uviđajem postignuto može da bude dokaz u krivičnom postupku. Samo sudija krivičar koji je sudio i koji je aktivno učestvovao u presuđenju može adekvatno izvršiti uviđaj. Dakle, ne može nam kriminalistički tehničar govoriti o nekim pravnorelevantnim i pravnoodlučnim činjenicama o krivičnom postupku, on je tehničko lice i to lice može da uradi taj deo posla, a još manje ukoliko govorimo o milicionerima, da ne pominjem sve.
Druga stvar, u vezi ovih krivičnih dela preko OUP se može i veštačenje odrediti. Smatram da je ova odredba vrlo diskutabilna i da ovde ministar, a i Vlada kao predlagač treba da prihvate korekciju. Ja vam se zahvaljujem.