Hvala. Reč ima ministar Zoran Stojković.

Neću zadržavati, samo vidim da se kod prethodnog govornika pojavila jedna mala zabluda, vezana za neka objašnjenja. Pre svega se zahvaljujem na vašem mišljenju o mojoj stručnosti, ali verujte, nisam kao moj prethodnik da mogu o svim stvarima da diskutujem, niti imam nameru.
Ovde je rečeno da je ovaj zakon proizvod ucena. Moram da vas informišem da sam odmah nakon mog dolaska u Ministarstvo, videvši da ništa nije urađeno, osnovao radne grupe u skladu sa rešenjem o formiranju saveta za reformu pravosuđa. Jedna od tih radnih grupa, sastavljena od profesora, sudija, tužilaca i advokata, uradila je ovaj nacrt. Prema tome, ne radi se ni o kakvoj uceni, jer je nacrt bio završen i dostavljen Vladi na razmatranje. To je za vašu informaciju.
Još jedna stvar koja mene malo buni. Kažete - nikakve nagodbe u krivičnom postupku. Svuda u svetu kada su u pitanju blaža krivična dela, radi se o mladim licima itd, ne treba voditi postupak ako može da se reši na neki drugi način. Ovde je sada data ta mogućnost, a nezadovoljan već izjavljivanjem prigovora ide u postupak. Niko ne može da bude oštećen.
Dajem vam jedan primer za koji znam da vam je poznat. Kod opštinskih sudova skoro 70% predmeta se završava uslovnom osudom, ima dobar broj sudskih opomena. U toj situaciji zaista je nepotrebno voditi postupak, napraviti velike troškove i izlagati pogotovo ta mlada lica nekim postupcima, sedenju na optuženičkoj klupi, ako postoji mogućnost da se izrekne uslovna osuda iz činjenica koje postoje i vidi se da će to otprilike biti rezultat. Onaj ko je nezadovoljan, izjavljuje prigovor i ide u taj postupak.
Prema tome, ovo nije smetnja za takvo postupanje i ako to bude primenjeno u praksi, kao još jedan detalj koji vi ne rekoste, ako sudovi počnu da poštuju ono drugo sredstvo za obezbeđenje prisustva, a to je jemstvo, mislim da će biti znatno manje čak i pritvora. Eto, hvala vam, to sam hteo da vam kažem.

Reč ima narodni poslanik Marko Krstin.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, poslanička grupa G17 plus će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnim postupku.
To, naravno, ne znači da neki od nas koji smo pravnici, i deo smo te poslaničke grupe, neće imati primedbe na ovaj tekst zakona.
Tekst zakona ima i dobrih i loših strana. Pozdravio bih odredbe člana 2. ovog zakona gde se zaista decidno regulišu prava lica lišenog slobode, da uzme branioca po svom izboru, da on prisustvuje saslušanju, što je inače ustavna kategorija ali nije primenjivana, da zahteva da ga u svako doba pregleda lekar, i sve ono što je neophodno i potrebno da bi se moglo ostvariti pravo odbrane lica koje se nalazi u pritvoru.
Posebno bih se osvrnuo na član 16, pošto mislim da on zaslužuje naročiti komentar. Neću pomenuti autore jedne knjige, koja ima i neke posebne veze sa materijom pritvora, a gde se radi o pritvoru u jednoj afričkoj zemlji koja nije nešto ekskluzivna, zove se Nigerija, gde se neko nalazio u pritvoru i kada ga je upravnik u pritvoru pitao - dobro, zašto ste vi stalno nezadovoljni, eto imate cigarete, redovnu hranu, gde da spavate, on je rekao - gospodine, u pritvoru sam dve godine i tako bih voleo da mi sudite.
Dakle, to je sklop onoga ko se nalazi u pritvoru. On nije osuđen. On nema optužnicu. On ima postupak koji se vodi protiv njega, koga često samo naslućuje. Moram da vam kažem da, bez obzira na ustavne odredbe, prvom ispitu okrivljenog treba da prisustvuje branilac. To se veoma retko radilo, a sada se radi sve češće. Dakle, to je taj sklop u kome se nalazi čovek o kome mi kažemo da se za njega ne može tvrditi da je kriv dok se ne utvrdi pravosnažna presuda.
Pritvor, naravno, nije penalna, nije kaznena mera. Uvek se bojim kada je pritvor tako određen kako je određen da bi mogao da se pretvori u neku vrstu penalne i kaznene mere, što možda deo javnosti očekuje, koji je nekada i teško oštećen nekim krivičnim delom, međutim, nezavisno od tog dela javnosti državna pravda ne sme biti takva da pritvor ima penalni karakter. Znači, nekakvo produženje pritvora, pogotovo ako je ono veliko, pogotovo ako je neodređeno, a zalaganja za to ovde ima, nažalost, kao što sam čuo, pretvara se ni u šta drugo nego u kaznu.
Voleo bih da malo razmotrimo šta naš Ustav o tome kaže. Te odredbe Ustava neće biti podložne promenama i one zaista zadovoljavaju sve kriterijume i standarde. Ustav Srbije u članu 16. dosta precizno ograničava, i to višestruko, ne bez razloga, pritvor. Kaže - samo ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi. Nadalje, trajanje mora biti svedeno na najkraće nužno vreme. Dalje, Ustav precizno određuje u delu postupka pred optužnicom, znači do optužnice, da pritvor može trajati najviše šest meseci. To su odredbe kojih se mi moramo držati kada normiramo bilo šta u ovom zakonu.
Ako bismo pomenuli međunarodne odredbe, kao što su Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, gde se kaže da svako lice ima pravo da mu bude suđeno bez velikog zakašnjenja, zatim opšta Deklaracija o pravima čoveka koja govori o pravu svakoga na efikasno suđenje, mogli bismo izvući jedan generalni zaključak da pritvor mora trajati što je moguće kraće.
Bilo kakvo produžavanje traži zaista i definitivno detaljno obrazloženje, kome mora prethoditi detaljna analitika zašto pritvor, na način kako je propisan, sada nije dovoljno dug i zašto ga treba produžiti. Pa, onda, ako utvrdimo iz te analitike da ga treba produžiti, zašto baš na dve godine. Zašto u toj fazi? Zašto ne za godinu? Zašto ne za šest godina? Možda ima opravdanja i za tako nešto.
Dakle, meni tekst zakona koji ne sadrži analitiku ne daje podlogu da ocenjujem da li je rok koji je predlagač ovde predložio celishodan ili ne, i dovodi me u sumnju pitanje da li je Ustav do kraja ispoštovan, ako Ustav traži da se pritvor mora svesti na najkraće nužno vreme.
Zaista sam fasciniran stavom koji je gospodin ministar korektno ovde izneo, da postoje tri vrste stavova oko toga da li pritvor treba da traje ovoliko ili onoliko, pa je kao prvi stav ili prvu grupu stavova izneo stav predstavnika organa koji su verovatno u sudovima ili u tužilaštvima i koji se bave organizovanim kriminalom. Oni su imali fascinantan stav. Mislim da sam ga dobro razumeo - da pritvor ne treba oročavati. To je za mene veoma fascinantan stav i zahvaljujem se ministru što je izneo tako nešto. To nam pokazuje - ako su tu sedela gospoda tužioci i sudije, to će onda biti žalostan stav sudija i tužilaca koji ne čitaju Ustav. Za mene je to žalosno.
Predložio bih gospodinu ministru da se tim sudijama i tužiocima održi neko predavanje, da bi se podučili, kad sude, da postoji Ustav, da postoji zakon, a da je njihovo mišljenje, koje može biti sporno ili nesporno, daleko ispod toga i da ono ne važi u sudaru sa Ustavom i zakonom. Nije stariji sud od Ustava i zakona.
Bojim se, ako budemo tako razmišljali, da će to dovesti u totalnu anarhiju i nekako sam se počeo plašiti, jer smo mi zaista donosili organizacione zakone, da zaista omogućimo jednu autonomiju unutar pravosuđa, što je jako dobro. To zaista zdušno podržavam, kao neko ko tu radi kao advokat. Međutim, bojim se, ako zaista ima ovakvih mišljenja, a čujem da ih ima, da mi moramo razmisliti o tome kakve zakone donosimo ubuduće, sa posebnim osvrtom na to koliko je moguće kretanje autonomije unutar tog nezavisnog sistema. Dakle, da li ona može biti izvan Ustava i izvan zakona, izvan struke i izvan rada. E, založio bih se da ne bude izvan Ustava i izvan zakona, izvan struke i izvan rada.
Zato mislim da je ovaj zakon, a pogotovo su ove odredbe koje se tiču produžavanja pritvora morale da uzmu u obzir ne samo to, bar se meni tako čini, i dozvoliću sebi to pravo da ocenim, jer sam narodni poslanik, da mi se čini da specijalno odeljenje Okružnog suda ili Posebno odeljenje, koje se bavi ovom veoma složenom problematikom, ima odlične uslove da to radi, izvanredne uslove. Verovatno nijedan sud u Srbiji do sada, u istoriji Srbije, nije imao takve uslove. Ali, isto tako se bojim da on ni blizu ne radi onako kako ti uslovi omogućavaju. S druge strane, ne ulaže ni dovoljno truda a ni dovoljno stručnosti, a bojim se da su tu izabrane najstručnije sudije, da se ti postupci okončaju na vreme i u skladu sa zakonom.
Svi smo mi bili svedoci, nažalost i kolege advokati su učestvovali u tome, što ne može da podiči našu profesiju, da su se događali ekscesi na suđenjima, gde su neke sudije specijalnih sudova te ekscese otklanjale a neke su trpele udaranje tašnama, pa su prekidale postupak. Ako zbog takvih sudija menjamo ove zakone, onda sam protiv da se ti zakoni menjaju zbog toga. Neka se smene takve sudije. To je jednostavnije.
Šta bih još mogao da kažem? Mislim da ne vodimo računa o konzistentnosti pravnog sistema. Imamo Zakon o krivičnom postupku i Ustav, koji u postupku do optuženja ograničava pritvor na šest meseci. Šta to dalje znači? To znači da ako mi sada produžavamo u fazi prvostepenog raspravljanja za još dve godine, znači biće četiri godine, ispada da će istraga tj. postupak u kome se obavlja najteži deo krivičnog postupka, gde se praktično prikuplja materijal za ono o čemu će se suditi, da traje višestruko duže. Smatram da to nije opravdano i da bi nama trebao najduži rok produženja pritvora upravo da bude onaj rok koji je potreban da se sprovede jedna istraga, a to je šest meseci. Pa, ko se uklopi - uklopi, a ko ne - smenite sudije.
Kada donosimo ovakve procesne zakone, moram to da kažem jer smatram da je značajno za ovaj parlament, to je praktično jedini način kroz koji mi institucionalno kontrolišemo da li sudovi rade u skladu sa zakonom, Ustavom, da li sude na osnovu struke i da li poštuju tu svoju struku. Ta struka se vidi kroz rokove koje im postavimo. Ako im damo prevelike rokove, oni će radom u prevelikim rokovima vređati prava građana. Dakle, kada donosimo procesne zakone moramo voditi računa da rokovi budu primereni i tome da sudovi sude efikasno i da se građani ne ugrožavaju predugim trajanjem postupka.

Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica, a neka se pripremi narodni poslanik Slobodan Vučković.

Poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o izmenama Zakonika o krivičnom postupku je još jedna manipulacija vlasti tj. postojeće novodosovske većine, jer ne postoji nijedan razlog za ovako predložene izmene, a najmanje razlog hitnosti.
Pre svega, osvrnuću se na čl. 14, 15. i 16. izmena i dopuna Zakonik o krivičnom postupku koji se odnose na trajanje pritvora.
Pritvor, nadam se da svi znate, jeste preventivno lišenje slobode lica protiv koga postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka i radi bezbednosti ljudi. Bilo da je obavezan ili da je fakultativan njega određuje sud, a samo izuzetno odlukom drugog zakonom određenog organa. Dakle, pritvor je jedna nužna mera koja mora što kraće trajati, jer u protivnom između ovog instituta i kazne zatvora ne bi bilo razlike. To pravnici dobro znaju.
Kada je u pitanju kazna, lice se oglašava krivim i kažnjava, a za pritvoreno lice sve do tada vlada prezumpcija njegove nevinosti. Sledeći ovakav status pritvorenika ništa se bitnije ne menja ni onda ako lice zbog visine izrečene kazne izvesno vreme ostane u pritvoru, jer sve do pravosnažnosti kazne koja mu je izrečena ne smatra se zatvorenikom već licem u pritvoru. Zbog čega bismo onda ovu nužnu meru vulgarizovali do te mere i do tog stepena da poprimi elemente kazne zatvora, što ona nije i ne sme biti, gospodo narodni poslanici i gospodine ministre.
Smatram da predlagač ovih izmena produžetkom pritvora atakuje direktno na Ustav Srbije i na pravosudne organe. Po Ustavu Republike Srbije pritvor mora biti sveden na najmanje nužno vreme i mora biti što je moguće kraći. Šta vama, gospodo iz Vlade, znači da je vreme od četiri godine kratko? Kratko je za vas, jer se uklapa u vaše uplitanje, u rad pravosudnih organa, a ne znate i nećete da znate da te organe višestruko potcenjujete. Prvo, ne date pravosudnim organima da rade po zakonu, nemate poverenja u pravosudne organe, odnosno u njihov rad i ažurnost, što će se nametati kao stalni problem ako ste im već vezali ruke.
Vi, gospodo, ne znate šta radite. Vi članom 8. dopuna Zakonika o krivičnom postupku predviđate učešće sudije čije se izuzeće traži u donošenju rešenja o izuzeću!. Da nije žalosno bilo bi smešno, jer to rešenje nije u duhu opštih pravnih propisa. To je nedemokratski čin vlasti kojoj su navodno puna usta demokratije. Takvo rešenje nije u duhu ni sa krivičnim postupkom i u direktnoj je suprotnosti sa osnovnim načelom krivično-procesnog prava, načelom materijalne istine, jer je cilj krivičnog postupka da dođe do potpune istine, od čega će zavisiti donošenje pravične kazne. Pitam vas kako će sudija utvrditi istinu ako je pristrasan i ako sam učestvuje u svom izuzeću? Ovo rešenje je vrhunac samovolje predlagača.
Članom 12. uvodite nov stav kojim predviđate da će troškove pretkrivičnog postupka snositi organ unutrašnjih poslova, što će naravno u praksi doneti vrlo negativan efekat kod vođenja pretkrivičnog postupka, jer će se pretkrivični postupak voditi površno, i to sve u smislu smanjenja troškova koje će imati organi unutrašnjih poslova.
Član 13. izmena i dopuna Zakona o krivičnom postupku uvodi drakonske kazne za veštake i svedoke. Povećavate kazne sa 10 hiljada na neverovatnih 100 hiljada dinara. Takvo povećanje kazne nije primereno našim uslovima niti materijalnim prilikama veštaka i svedoka, pa isti neće moći kaznu da plate, a ta kazna nije ništa drugo nego pljačka pa će svedoci i veštaci morati u zatvor, što je van svake zdrave pameti.
Vama samo preostaje, ako držite do struke, gospodo iz Vlade Republike Srbije, da ovaj nakaradni zakon povučete. Ovo vam poručuju srpski radikali. Poslušajte glasove srpskih radikala, glasove razuma i prestanite da manipulišete pravosuđem, jer nema nijednog razloga za donošenje ovih izmena i dopuna.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković, a neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon ide u jednom sasvim pogrešnom pravcu. Umesto da se Vlada koncentriše na pomoć i efikasnost pravosuđa, da se koncentriše na to da sud bolje, brže, efikasnije radi, mi imamo situaciju da se to toleriše i ne samo da se toleriše nego da se takvo stanje produžava, da se komocija suda apsolutno podržava. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je kako to da se jedan ovakvo važan zakon opet donosi na brzinu, na brzu ruku, preko kolena, bez konsultacija sa širom profesionalnom i stručnom javnošću. Ja dobijam pozive od velikog broja naših vrhunskih stručnjaka, sudija, advokata, koji pitaju šta se to dešava, mi pojma nemamo, čujemo za neke velike promene, neka nova strogost koja je protiv intencija Saveta Evrope u koji smo primljeni, koja će dovesti do nesigurnosti itd. Niko ne zna ništa. Mi čujemo sada od ministra da je tu neki krug stručnjaka učestvovao u donošenju ovog predloga. Malo ću kasnije osvetliti rad tih stručnjaka zato što su učinjeni neki bitni i teški propusti, gramatički i logički, u tekstu ovog zakona.
Nije bilo nikakvog razloga za Vladu Republike Srbije da nas opterećuje sa Zakonom o sprečavanju sukoba javnog interesa koji će ko zna kada stupiti na snagu i koji nije od nekog velikog značaja. Naime, trpi velike kritike javnosti. Nedavno smo raspravljali o Zakonu o prekršajima kao prioritetnom, umesto da smo prvo raspravljali o jednom ovako krupnom zakonu koji zadire u slobodu i prava građana i koji treba da je naša prva briga, ne samo zbog nas samih nego i zbog sveta koji nas dobro gleda i posmatra šta se ovde radi.
Rešenja koja se ovde nude su prilično drastična. Već je na to ukazano - pritvor sedam i po godina; neke disciplinske mere u vođenju postupka; po 10 puta povećane novčane kazne, za šta nema nikakvog opravdanja; ali, da budemo sada i konkretni.
Imate tačku 9) u članu 2. Predloga, gde se kaže da lice ima pravo da zahteva naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Ovo je suženo pravo u odnosu na član 14. Zakona, koji se ne menja, koji kaže da ima pravo ne samo na naknadu štete, nego ima pravo na rehabilitaciju i ostala prava utvrđena zakonom. Dakle, vi u okviru jednog istog zakona imate dva rešenja koja su apsolutno inkompatibilna, odnosno nisu potpuna. Ona se ne poklapaju i ona dovode u nedoumicu na šta onaj ko je okrivljen, odnosno ko je lišen slobode, ima pravo.
Druga stvar, u istom članu se dodaje stav 3, pa se kaže, s obzirom na onu odredbu prethodnog stava 2, da lice lišeno slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će nadležni istražni sudija hitno ispitati zakonitost njegovog pritvora itd. U prethodnom stavu, koji ostaje, stoji da se ima izvesti svako pritvoreno lice hitno pred istražnog sudiju. Šta ima neko da se obraća i da pokreće postupak pred istražnim sudijom za svoj neosnovani pritvor, kada je već prethodnim stavom predviđeno da se on ima hitno privesti istražnom sudiji? Nema nikakve logike.
Osim toga, kakvo je to nedemokratski ustrojeno pravo da okrivljeno lice lišeno slobode pokreće neki postupak za dokazivanje neopravdanog lišenja slobode, a izvedeno je pred istražnog sudiju? Nije dužan istražni sudija, on je dužan kao predstavnik vlasti, predstavnik države, onaj koji garantuje zakonitu primenu propisa, da odmah vidi da li je neko zakonito ili nezakonito lišen slobode i da ga oslobodi. Kako ima smisla da se pokrene neki postupak pred istražnim sudijom, pred kim je već neko doveden i daje iskaz. Dakle, jedna odredba koja apsolutno nije razumljiva. Sada se ja pitam koje su to kolege stručnjaci, verovatno su radili na brzinu, koji su ovakve stvari propustili?
Dalje, moram da kažem da u članu 48. Predloga zakona ovo što je navedeno da se umeće kao rečenica nema logičku i gramatičku vezu sa samim članom. Prema tome, upozoravam na to da je potrebno da se to ispravi.
Dalje, da je bilo ozbiljnosti i da je bilo stručnog rada na ovom zakonu, zar se nije mogla glava 29a, koja govori o organizovanom kriminalu i gde imate u članu 504. skoro 30 slova (504a, 504b, 504g), urediti ovim zakonom, nego to ostaje kao jedna aljkava posledica rada? Zar nije mogao da se uredi taj zakon sa gledišta jednog normalnog i pismenog zakona, kako se to zahteva?
Ima i drugih grešaka koje nisu obuhvaćene. Recimo, ovim zakonom je trebalo obuhvatiti član 504z, gde se u stavu 2. kaže sledeće: "Postupak prema svedoku saradniku će biti obustavljen do glavnog pretresa". Svi koji su radili na ovom zakonu, a bio sam sa njima u vezi, govore da je to jedna gramatička greška, da nema nikakvog smisla i da treba da stoji: "do kraja glavnog pretresa". Zaista, ovako kako je napisano nema nikakvog smisla.
Što se pritvora tiče, mi smo dali amandman na odredbu tačke 5) gde se kaže: "ako je opravdano, ako su teške posledice" itd. To treba ukinuti. Ovde su kolege vrlo argumentovano o tome govorile. Ako to ostane rezerve radi, hteo bih da kažem da bi bilo nužno da sam predlagač zakona unese da se okolnosti opravdanosti i teških posledica koje nalazi sud moraju detaljno obrazložiti.
Mi znamo iz prakse da je sudovima najlakše da kažu da je opravdano s obzirom na okolnosti, teške posledice itd. i ne obrazlažu, tako da je jedno takvo rešenje o pritvoru vrlo teško ispitati, odnosno nemoguće ga je ispitati. Onda dolazi do toga da Vrhovni sud vremenom popušta pred takvom praksom okružnih sudova i dolazi do daljih nezakonitosti.
Mislim da je ovo jedan zakon koji, ako bude donesen, treba da bude privremen. Izgleda da on služi jednom političkom trenutku. Možda se to mora prihvatiti u ovom času, možda, to ne znam, zavisiće od većine ovde, ali mislim da on neće biti dugovečan i da ne služi na čast predlagačima.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, neka se pripremi narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovani narodni poslanici, za dva dana ističe redovno zasedanje Skupštine i izgleda da ovo redovno zasedanje treba da se završi u ponoćnim satima, da li u petak veče ili u subotu, sa izmenama i dopunama ključnih zakona koje ova vlada predlaže po hitnom postupku. Nažalost, jedan od ta tri koja su na dnevnom redu jeste i izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku.
Nema ovde ministra, nije bio iskren, ali ne čudi me, biću u ubeđenju da nije govorio istinu - da ovakva izmena i dopuna zakona nije pod pritiskom stavljena na dnevni red, i ovakav tekst samog zakona. Nije tačno da nije ucena, da se ovaj zakon, faktički, ne bavi pojedincima koji se sada nalaze u pritvoru, a koji bi bili vrlo opasni ukoliko bi bili pušteni iz pritvora istekom zakonskih rokova, pošto nisu pravosnažnim presudama osuđeni na vremenske kazne.
Jedan od tih pojedinaca je i Rade Marković. Izgleda da se ovi koji su juče zadržavali rad Skupštine pet sati plaše Radeta Markovića, bivšeg šefa državne bezbednosti, i drugih njegovih saradnika.
Verovatno on dosta zna o mnogima, o čemu se sve dogovaralo, šta se radilo, za mnoge zločine i mnoga nedela u Srbiji.
Ali, nije problem neefikasnosti krivičnog pravosuđa Srbije u Zakonu o krivičnom postupku. Problem je u samom funkcionisanju sudova u Srbiji. Ovakvim predlogom za izmenu i dopunu Krivičnog zakona na neki način se opravdava neefikasnost i prvostepenih i drugostepenih sudova, a pogotovo se amnestira Vrhovni sud Srbije, koji je najveći krivac i odgovoran je za ovakvo stanje u krivičnom pravosuđu. Sve ove odredbe kroz izmene i dopune zakona faktički produžavaju rokove, počev od pritvora koji (kako je juče rekao zamenik šefa našeg poslaničke grupe Vučić) može trajati sedam i po godina.
Ne može da se prihvati, ja dolazim iz Kraljeva, da se za teško razbojništvo koje je prouzrokovalo smrt celokupne porodice za šest godina ne može doći do pravosnažne presude. Gde je tu pravda, gde je istina? Isto tako, ne može se prihvatiti da je ministar Jočić, ministar unutrašnjih poslova, odredio prioritete za vođenje i efikasnost određenih krivičnih postupaka, pa pominje Ćuruviju, Đinđića, ne znam, i ostale. Za mene je mnogo teže i veća je posledica što je unesrećena majka one devojke koja je poginula kada se Veselinov vozio džipom 140 kilometara na čas kroz centar Beograda. Nju niko ne pominje, i to je sramota, sramota onih koji su vršili i ovih koji vrše vlast. Ima mnogo takvih unesrećenih roditelja ili dece, niko njih ne pominje.
Pravda i zakoni nisu za one koji vrše vlast, a pogotovu za one koji vrše vlast suprotno interesu naroda i države i koji kršeći zakone faktički žele da se zaštite navodno izmenama i dopunama tih istih zakona.
Ovde je ministar pomenuo uslovnu osudu i mogućnost da takvi postupci treba da idu brže i da se 70%, navodno, predmeta završava uslovnim osudama. To je nesreća krivičnog pravosuđa u Srbiji, jer nažalost, mnogi predmeti gde postoje dokazi i materijalna istina za izricanje vremenskih kazni, po dogovorima i vezama ljudi koji su iz MUP-a, advokature, sudija, završavaju se uslovnim osudama.
Cilj svake kazne ili osude treba da bude ne samo represija ili odmazda prema učiniocu, nego da bude i pouka za one druge da ne čine takva dela. Sa ovakvim stanjem u pravosuđu, sa ovakvim izmenama zakona, mi imamo preko 150 zakona u Srbiji gde su predviđena krivična dela; nikome ne pada na pamet, ni iz prethodne vlasti, ni sada, da izvrši kodifikaciju krivičnog zakonodavstva.
Pominje se zakonodavstvo zapadne Evrope. Srbija je i u 19. veku, a pogotovu u 20. veku imala krivične zakone koji su bili ravnopravni sa ranije predviđenim krivičnim zakonima Evrope.
Nažalost, sa celim sistemom pravosuđa, sa ovakvim zakonodavstvom, sa ovakvim odnosom ljudi koji su odgovorni za vođenje pravosuđa, mi samo idemo dalje i tonemo.
Ta nepravda i nevera više u pravdu od strane običnih ljudi, građana u sud... nekada je bio pojam, pogotovu kada se pomene sud, sudija, sa poštovanjem su ljudi ulazili u Palatu pravde. Da li može da se nazove Palata pravde u Beogradu gde je Batić stavio spomenik cara Dušana, da li je to Palata pravde? Ovde se pominje kazna za svedoke, naime, od 10.000 na 100.000, a znate li vi situaciju, pogotovu to znaju advokati, koliko ljudi beži, jednostavno iako je očevidac nekog događaja kaže da nije video, jer neće i ne sme da svedoči. To je tragična situacija u kojoj se mi već godinama nalazimo. A sada pored toga, neka drakonska kazna od 10.000 na 100.000 svedoku.
Nije ovde ministar, hteo sam da ga pitam, i nije na ovom dnevnom redu, ali je vezano za oblast pravosuđa, o izvršenju zakona koji je branio, o izmeni zakona o sudovima i o tužilaštvima, šta je konkretno urađeno da bi se ispravile one nepravde što su donesene u prethodnom periodu. Taj odgovor nisam dobio, iako sam postavio to pitanje njemu kada je bila rasprava o tim zakonima.
SRS, rečeno je ovde, neće podržati ovakav predlog zakona, jer faktički on ne poboljšava nikakvo stanje, niti će sudovi u Srbiji biti efikasniji. Naprotiv, biće još veća neefikasnost i postupci će biti beskonačni. Hvala vam.