Hvala. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Mamula, ali je povukao amandman.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite. Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

U članu 5. Zakonika o krivičnom postupku u stavu 1. kaže - lice lišeno slobode mora biti odmah obavešteno, na svom jeziku ili na jeziku koji razume, o razlozima lišenja slobode i istovremeno upoznato da nije dužno ništa da izjavi, da ima pravo da uzme branioca koga sam izabere i zahteva da se o lišenju slobode obaveste njegovi najbliži. Vi ste u predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika u članu 2. samo razradili ovaj postojeći stav 1. člana 5. Krivičnog zakonika i dodali ste neke nove predloge.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe SRS predviđa da se u članu 2. stav 1. reči "o svemu što mu se stavlja na teret" zamene rečima "o svim optužbama protiv njega".
Prvi stav kaže - lice lišeno slobode mora biti odmah obavešteno, na svom jeziku ili jeziku koji razume, o razlozima lišenja slobode i o svemu što mu se stavlja na teret, kao i o svojim pravima. "O svemu što mu se stavlja na teret" je neprimerena konstrukcija za ovaj član zakona, jer se zaista postavlja pitanje šta se to nekom stavlja na teret. Može da mu se stavi na teret visok krvni pritisak, višak kilograma, glasno govorenje, to je zaista suviše širok pojam i nema baš neke veze sa ovim što je predmet ovog zakona.
Iz tog razloga je amandmanom predloženo da se umesto ovih reči stavi - "o svim optužbama protiv njega". E, to je onda ono što se konkretno odnosi na lice lišeno slobode, po odredbama ovog krivičnog zakonika.
Ovo što ste vi kao stav razradili u devet tačaka, takođe u tački 5) amandmanom se predlaže brisanje prve dve reči - "da zahteva", a odnosi se na to da se o vremenu, mestu i svakoj promeni mesta lišenja slobode bez odlaganja obaveste lica po njegovom izboru, diplomatsko-konzularni predstavnik itd. Smatramo da nema potrebe da ovde stoji da on zahteva. nego da to jednostavno mora da se uradi.
U tački 9) takođe stoji da lice lišeno slobode zahteva naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode. E, ovo je zaista besmisleno, na ovaj način formulisano. Amandmanom je intervenisano da se brišu reči - da zahteva, i da se kaže - da lica imaju pravo na naknadu štete zbog lišenja slobode. Možda je suština ista, ali zaista formalno ne stoji i nije u redu.
Zamislite koliko je besmisleno kada se neko lice lišava slobode i kada mu se nabraja koja su sve njegova prava, i onda mu se kaže - znate, možda smo mi i pogrešili, možda će se ustanoviti da ste vi neosnovano lišeni slobode, pa samo da znate, moći ćete jednog dana da zahtevate naknadu štete.
Nema potrebe da se to ovako formuliše. Svako zna, a ovih dana imamo i aktuelne primere iz prakse, kako su postupala lica koja su neosnovano lišena slobode u akciji "Sablja", pa su već donete neke sudske presude da se tim licima isplati određena odgovarajuća naknada štete. Kako pišu novine, pretpostavljam da ministar zna, još je oko 6.000 predmeta u toku i verovatno će sva ta lica da dobiju naknadu štete. To su mogli da ostvare i ako im nije bilo na ovaj način predviđeno zakonom.
Ne postoji nijedan razlog, gospodine ministre, da ne prihvatite ovaj amandman, s obzirom da se amandmanom ne dira u suštinu izmena zakona koje ste nam vi predložili, već se samo preciziraju prava lica lišenog slobode.

Da li još neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Krasić.

Iz same suštine lišavanja slobode proizilazi potreba da se amandmanom interveniše na ovaj član. Slažem se, na prvi pogled naš amandman deluje kao da je pravno-tehničke i redakcijske prirode. Ali, on stvarno zadire u suštinu.
Složićemo se oko toga da svako lice koje je lišeno slobode, bez obzira da li je to privođenje, obično hapšenje ili kasnije to preraste u pritvor, u trenutku lišavanja slobode uživa neka prava, jer i dalje traje prezumpcija nevinosti.
Verovatno je u tom trenutku za to lice najvažnija stvar da na jeziku koji razume bude detaljno i blagovremeno obavešteno o prirodi i razlozima optužbi protiv njega. Mora da zna prilikom prvog susreta sa predstavnicima onog organa koji ga lišava slobode šta mu se to, kako vi to kažete, stavlja na teret.
Naravno, ne stavlja mu se na teret ni visoki krvni pritisak, ni neplaćeni porez. Ako je lišen slobode, onda on mora da zna koja je priroda i koji su razlozi tih optužbi koje protiv njega postoje. Možda one formalno-pravno još nisu optužnica. Verovatno on tada ima status osumnjičenog lica, ali ako je neko lice sumnjivo onda mora da zna zbog čega je sumnjivo. To se onda ne tretira - šta mu se stavlja na teret, jer će na teret tek da mu se stavi podizanjem optužnice, odnosno podnošenjem zahteva za sprovođenjem istrage. To je jedan blaži stepen sumnje u njegovu nevinost.
Zato smatramo da je ovo mnogo preciznije i više garantuje prava lica koje je lišeno slobode. Opet moram da vas podsetim da je to u skladu sa svim međunarodnim dokumentima koja se tiču zaštite ljudskih prava. Mene prosto iznenađuje da ne prihvatate ove amandmane koji samo preciziraju i potenciraju zaštitu ljudskih prava. Prosto sam iznenađen da to ne prihvatate, jer svako ko je osumnjičen mora da zna pravu prirodu te sumnje.
E, kada pogledamo one kasnije odredbe, članove u kojima koristite pojam "očiglednosti", onda dobijamo odgovor na pitanje zašto ne prihvatate ove amandmane. Očigledno kao stepen neke izvesnosti deluje kao magija ukoliko se do očiglednosti dođe posredstvom sredstava javnog informisanja. Ako sredstva javnog informisanja odrede suštinu budućeg krivičnog postupka, onda nema ni prezumpcije nevinosti, ni mogućnosti da lice lišeno slobode efektivno i faktički koristi prava koja su zakonom propisana.
Znači, u tome praktično nalazimo odgovor na ovo pitanje i zato smo podneli amandman, da bismo potencirali i naravno sledili onu početnu ideju koju smo izneli u amandmanu na član 1. Predloga zakona.

Hvala. Da li još neko želi reč? Izvolite, narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista mi nije jasno ako se već podnosioci Predloga ovog zakona uporno pozivaju na evropska dostignuća zašto se onda tim dostignućima i ne koriste. Nije bilo potrebno da vi ovde izmišljate rupu na saksiji, da smišljate nešto što niko nije pre vas. Dovoljno je bilo da pročitate ove konvencije za koje tvrdite da ste ih pročitali, da prepišete neke delove i da ovo o čemu danas raspravljamo bude regulisano mnogo bolje nego što je u ovom vašem predlogu.
U članu 5. stav 1, koji se menja, definišu se minimalna prava koja svako lice lišeno slobode zaslužuje i koja su mu garantovana, ali, nažalost, ne regulišu se onako kako je to učinjeno u međunarodnim konvencijama.
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima kaže - svako lice koje je optuženo za krivično delo ima, uz potpunu ravnopravnost, prava bar na sledeće garancije (znači, ovo je minimum prava koji garantuje Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, a mi smo ovo ratifikovali): prvo, da bude obavešteno u najkraćem roku, na jeziku koji razume, i u pojedinostima, o prirodi i razlozima optužbe koja je podignuta protiv njega. Znači, to je mnogo bolja definicija nego ova koja je data u Predlogu zakona, a koja će moći da se tumači i ovako i onako.
Zatim - da raspolaže potrebnim vremenom i olakšicama u vezi sa pripremanjem svoje odbrane i da opšti sa braniocem koga ono bude izabralo, da mu bude suđenje bez velikog zakašnjenja (na to ćemo doći kada budemo raspravljali o članu 146); da prisustvuje raspravi, da se samo brani ili da ima branioca koga je izabralo, a ako nema branioca da bude obavešteno o svom pravu da ga ima i svaki put kada to zahtevaju interesi pravde da mu se dodeli branilac po službenoj dužnosti besplatno, ako nema mogućnosti da ga nagradi.
Slede dve tačke koje ne postoje u našem zakonu, a to je - da sasluša ili da predloži da drugi saslušaju svedoke koji terete optuženog i da izdejstvuje dolazak i saslušanje svedoka odbrane pod istim uslovima kao i svedoka optužbe.
Možete da kažete da je ovo u kasnijim članovima zakona regulisano, ali je veoma bitno da i ovde gde se osnovna i minimalna prava garantuju takođe bude regulisano.
Ono što je možda najbitnije, što je moralo da stoji kao jedna tačka u ovom članu, kaže – da ne bude prinuđeno da svedoči protiv samog sebe ili da prizna krivicu. Toga u Predlogu zakona nema, a iz kojih razloga, ja zaista ne znam.
Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kaže – svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava (znači, naglašava minimalana prava): da u najkraćem mogućem roku podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega (znači, ne kaže se nigde o onome što mu se stavlja na teret); da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane, da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju.
Ovo takođe ne postoji u Predlogu zakona – da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega. Poslednja tačka – da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Boško Ristić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Vlada ne prihvata ovaj amandman.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, sledstveno stavu koji zastupa Demokratska stranka, a to je da sve stranke u postupku imaju maksimalna zakonom priznata prava i jednak status pred zakonom, predložio sam da u ovom članu bude uneta obaveza istražnog sudije da prilikom prvog ispitivanja okrivljenog predoči okrivljenom sve dokaze koji su prikupljeni i koji su podneti uz krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage, ali isto tako i dokaze koji okrivljenom idu u korist.
To je tzv. obaveza obelodanjivanja dokaza državnih organa do kojih su došli u toku pretkrivičnog postupka, a koji mogu koristiti okrivljenom. S obzirom na činjenicu da državni organi raspolažu velikim aparatom koji stavljaju u pogon nakon pokretanja krivičnog postupka i koji po nalogu javnog tužioca (ili do sada državnog tužioca) sprovode postupak prikupljanja dokaza, oni su u boljoj poziciji da pribave dokaze nego samo okrivljeni, koji često i ne zna da se protiv njega dokazi prikupljaju i da je pokrenut postupak sa ciljem da on bude procesuiran pred nadležnim sudom.
Dakle, zbog ravnopravnosti stranaka u postupku, posebno pozicije okrivljenog kome se nameću mnogobrojne obaveze ovim zakonom o krivičnom postupku i predlogom za njegovu izmenu, gde se ostavlja mogućnost određivanja pritvora sa dužim vremenskim trajanjem, nužno je da tužilaštvo takođe postupa savesno i da sve pribavljene dokaze koji idu u korist okrivljenog prezentira sudu blagovremeno i da ti dokazi budu predočeni okrivljenom još kod prvog ispitivanja.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Miljko Četrović.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Vlada ne prihvata ovaj amandman.

Pre nego što obrazložim ovaj amandman, koji Vlada očigledno ne prihvata, pročitaću stav 2. člana 43. koji je predmet člana 8. izmena i dopuna zakona: "Ako je zahtev za izuzeće podnet protivno odredbi člana 42. st. 3, 5. i 6. ovog zakonika ili ako je očigledno upravljen na odugovlačenje postupka, zahtev će se odbaciti u celini, odnosno delimično. Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev odbacuje donosi predsednik suda od otvaranja zasedanja - veće. U donošenju tog rešenja od otvaranja zasedanja može učestvovati sudija čije se izuzeće traži."
Šta je težina svega ovoga? Kada se u bilo kom postupku zahtev odbacuje, odbacivanje zahteva podrazumeva jedan postupak nerazmatranja navoda u zahtevu. Obrazloženje koje je Ministarstvo dalo za član 8. stav 2, posebno da brani ovaj deo - "ili ako je očigledno upravljen na odugovlačenje postupka", potkrepljeno je verovatno stanjem krivičnih postupaka u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Okružnog suda u Beogradu.
Nije problem odredba člana 43. Zakonika o krivičnom postupku, nego, nažalost, sam Okružni sud u Beogradu, to odeljenje i cela situacija koja je stvorena u medijima, u javnosti Srbije oko svih tih krivičnih postupaka. To maltene nije više suđenje, to je jedan cirkus za zabavljanje naroda iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, a izgleda, tako dobacuju, iz godine u godinu.
Kod obrazloženja za izmenu ovog člana 8. isto se poziva na Povelju o ljudskim pravima, Evropsku konvenciju, Međunarodni pakt. Šta je suština? Zašto, ako se zahtev odbacuje, a ne bi trebalo uopšte da se odbacuje, nego treba onaj koji dobija taj zahtev, da li predsednik suda ili veće, da razmotri zahtev i zahtev da odbije ako nema osnova.
Druga stvar, što je još tragičnije - bez prava žalbe. Koji se to zahtevi u nekom sudskom postupku, pogotovo kada je u pitanju krivični postupak, odbacuju bez prava žalbe? Lično smatram, i u tom smislu sam podneo amandman da se ovaj stav 2. briše, da neće doći do efikasnijeg suđenja uvođenjem ovakvog stava, a posebno što postoji u članu 218. kaznena odredba za postupke očiglednog odugovlačenja od 100 hiljada dinara. Znači, po dva osnova se kažnjava eventualno onaj koji podnosi zahtev za izuzeće, a smatra se da tim zahtevom odugovlači postupak.