Očigledno dolazimo na centralnu temu izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku. Praktično čl. 14, 15. i 16. imaju svoj početak a to je član 133. To je glava VIII Zakonika o krivičnom postupku, koja ima naziv - Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Pa se navodi - mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu: poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor.
Pritvor je verovatno najteža mera i zbog toga je u ovom nabrajanju poslednji. Ali, da se ne vraćamo na one prethodne načelne odredbe Zakonika o krivičnom postupku, mada nije zgoreg da se i to navede.
Prvi član tog zakonika kaže - ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa Krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Primat se daje tome da niko nevin ne bude osuđen. Primat se daje da niko ne bude lišen slobode bespotrebno, a međunarodni akti nas obavezuju na to, i to smo i uradili 2001. godine, praktično smo izbacili kategoriju obaveznog pritvora, koji je ranije postojao u našem Zakonu o krivičnom postupku. Ovom izmenom se na mala vrata posredno uvodi institut obaveznog pritvora. On nije tako naveden, nije tako jasno napisan, ali kada se pogleda ova intervencija koja je učinjena u članu 142. vidi se da je to bila namera predlagača, da se pritvor na neki način odredi kao nešto što je obavezno kada se radi o nekim delima za koja su propisane malo duže vremenske kazne.
Zbog toga je dodata tačka 5) u kojoj se kaže - ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko 10 godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela. Sada u jednu procesnu formu ubacujemo nešto što se može tumačiti kao biće krivičnog dela, ili još - kvalifikacijom nekog krivičnog dela. A, radi se o materiji obezbeđenja prisustva okrivljenog radi vođenja postupka.
Shvatam predlagača da je pod pritiskom, i medija i nekih drugih faktora, ali ne mogu da shvatim da se ovakvim formulacijama daje ta diskrecija onome ko odlučuje o pritvoru. I, budite sigurni da će nam se vratiti tumačenja ovih pojmova koja su postojala u onom periodu za koji svi kažemo da je bio karakterističan po ruskoj dominaciji, tj. dominaciji ruske komunističke škole u krivičnom postupku, a koja je definitivno napuštena još 1977. godine, kada je donošen Zakon o krivičnom postupku.
Na ovaj način se vraća obavezni pritvor. Teško onom sudiji koji ne bude protumačio ovo na način kako je neko poželeo. Nije dobro da se na bazi prakse ili nekoliko propusta pojedinih istražnih sudija, možda čak i veća, kada se odlučivalo o zahtevu za određivanje pritvora, izvlači generalno neki zaključak i ide sa ovako širokim formulacijama koje dovode u pitanje prava okrivljenih.
Nije dobro, neću da vam navodim konkretne primere, gde su ljudi proveli dane i dane u pritvoru. Za vreme "Sablje" niko po 20 dana nije ni ušao da porazgovara sa njima, a oni se nalaze u pritvoru; i da ne pričam o svežim primerima gde je pritvor sredstvo pritiska da nevina osoba nešto prizna.