Dame i gospodo, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je sada na snazi i koji donet u vreme bivšeg režima, jeste katastrofalan zakon. Zakon o izmenama i dopunama ovog zakona, koji nam nudi sadašnji režim, loš je i nepotpun zakon.
Razumljivo je naravno da je teško ispraviti brljotine bivšeg ministra Gaše Kneževića i ispraviti one katastrofe koje je on uneo u sistem obrazovanja i vaspitanja, ali sadašnji ministar i sadašnja Vlada morali su malo više da se potrude. Dobar je pokušaj, gospođo ministre, nadam se da ćete i uspeti da to realizujete, što ćete primenom ovog zakona da iz škola proterate Soroša i sekte. To je ona katastrofa i to je ono zlo koje je u našim školama ostalo kao posledica vladanja vlasti bivšeg režima.
To je sigurno razlog koji je bio dodatna komplikacija vama prilikom pripreme ovog zakona, a drugi razlog zbog kojeg ovaj zakon nije dovoljno dobar leži u činjenici da je i ovaj zakon, kao i još neki zakoni koje smo ovde imali, koje nam je Vlada dala na razmatranje i usvajanje, posledica sukoba DOS-a, mislim na onaj kompletni DOS i ovaj izdvojeni DOS. To je ono što je loše.
Ova vlada mora konačno da izlazi ovde sa novim, potpuno novim rešenjima, sa rešenjima koja će biti zaista u interesu građana Srbije.
Sada se postavlja pitanje, šta se desilo sa DSS-om i sa tzv. principima DSS-a. Prošle godine u junu je donošen ovaj zakon, čije izmene se sada predlažu, i tog 17. juna kada je zakon usvajan, on ne bi bio donet i ne bi bio usvojen da DSS nije činila kvorum tadašnjem DOS-u. Takođe, jedan od poslanika DSS-a, kada se raspravljalo o ovom zakonu, mi koji smo u to vreme bili poslanici sećamo se sigurno, ta koleginica je rekla da je predlog zakona odličan, ne dobar nego odličan, ali da samo prema mišljenju DSS-a nije vreme za njegovu primenu, treba da se sačeka jedna školska godina da se pripreme neki tehničko-tehnološki uslovi da bi taj zakon mogao i da se primenjuje.
Pre neki dan, u jednoj TV emisiji "Narod pita", čini mi se da je bila ta emisija, gledala sam i slušala gospođu Čolić, i zaista sam bila blago šokirana činjenicom da gospođa Čolić nije bila u stanju da odgovori na mnoga pitanja, a vezano za sadržaj ovog zakona.
Mislim da to nije dobro, jer vi, gospođo Čolić, imenom i prezimenom, naravno i cela Vlada, odgovarate za primenu ovog zakona. Šta sam tada zapazila u tom vašem nastupu - pošto danas nismo bogzna šta čuli u vašem elaboratu o obrazloženju ovog zakona vi ste ovde pročitali nešto što već imamo u ovom tekstu, očekivala sam da ćemo čuti i nešto više, ali pretpostavljam da ćete u toku rasprave da se aktivno uključite u rad - vi ste tada rekli da mnoge važne stvari nisu regulisane zakonom, pa se "ostavlja na volju". Ovo je bila vaša rečenica, pošto tada niste odgovorili kome na volju, nadam se i očekujem da ćete danas odgovoriti kome se te važne stvari ostavljaju na volju, ako ih niste regulisali zakonom.
Govorili ste, takođe, o broju časova srpskog jezika i matematike i rekli da će se broj tih časova povećati. To svakako SRS podržava. Mislimo da je to sasvim u redu, ali ste rekli da i to nije regulisano zakonom, ali da, evo, građani Srbije mogu da veruju DSS na reč da će to tako biti.
Mi, koji ne verujemo na reč DSS, skeptični smo kada su u pitanju ovakve izjave. Niste imali ni pravi odgovor vezan za izbor direktora, ali o tome ću malo više govoriti kada budem šetala kroz odredbe ovog zakona, kada to dođe na red.
Interesantan je bio vaš komentar vezan za decu sa posebnim potrebama. Rekli ste – decu sa posebnim potrebama nećemo uključivati u škole, ukidamo Centar za decu sa posebnim potrebama, ali će država da vodi računa o njima. E, sad vas pitam da nam kažete – kako; nećete u škole, nećete u centar, na koji način? I, onda ste velikodušno rekli kako ćete vi, evo, jedan svoj radni dan, a to je 31. maj, posvetiti toj deci. Mi mislimo da toj deci treba posvetiti sve moguće dane, a ne samo jedan radni dan ministra.
O tome da li su u centru reforme nastavnici ili učenici i sami ste govorili u replikama povodom izjava nekih od narodnih poslanika, ali kada već govorite o nastavnicima koji su u centru reformi, bilo bi dobro da tim nastavnicima kažete i kada će ova vlada početi malo da se brine o njihovom ekonomskom statusu, s obzirom da vam se, pretpostavljam to znate, već pripremaju ozbiljne najave štrajkova, upravo zato što nastavnici kažu da ste izneverili njihova očekivanja i da nema ništa od povećanja plata.
Šta je bitno a što nije spomenuto u ovom zakonu; pogotovo sad u ovom periodu kada se vrše upisi učenika u srednje škole. Rešenje koje sada imamo je katastrofalno i to nije mišljenje samo poslanika SRS. Verujte da je to opšti stav građana Srbije. Vi nudite učeniku da navede prilikom upisa 20 škola, a u jednu od tih će biti upisano. Po čijoj volji, sam bog zna.
Moj bratanac sada završava osmogodišnju školu, odličan je učenik, mnoge nagrade na raznim takmičenjima je dobijao, i dete je jako zabrinuto šta će on – kaže – ako se ne upiše u gimnaziju. Kažem mu – u prijavi napiši 20 puta, tvoja želja je gimnazija, pa – gimnazija, gimnazija, gimnazija... pa valjda će jedno od tih 20 gimnazija da ti usliše.
Takođe mislimo da nije u redu da se nagrade sa gradskih i opštinskih takmičenja ne boduju prilikom upisa u školu. Vi ste, takođe, tada rekli da je vaš stav i stav stranke čiji ste vi ministar da to ne treba da bude bodovano.
Sada bih govorila o zakonu; SRS je podnela popriličan broj amandmana sa namerom da suštinski sredimo ovaj zakon, ne bi li bio još bolji i ne bi li zaista imao smisla, s obzirom na činjenicu koju sam rekla na početku i koju inače iznose poslanici SRS, da ne može biti lošiji zakon od onog čije se izmene sada traže ovim vašim predlogom.
Moj kolega je u svom uvodnom izlaganju rekao da mi podržavamo postojanje nacionalnog prosvetnog saveta, mada tu ima mnogo toga konkretno vezano za taj savet, što je, svakako, diskutabilno, od načina na koji se taj savet formira, odnosno od predlagača. Način, u suštini, jeste dobar, da Skupština bira taj savet, ali, po našem mišljenju, bilo bi logično da to bude na predlog nadležnog skupštinskog odbora. I ovde, opet, imamo ono što sam primetila da ste i vi, gospođo ministre, isticali, opet se vraćam na tu emisiju, ne znam, u savete koji su bili predviđeni ovim zakonom koji menjamo, da li se biraju istaknuti stručnjaci. Vi ste tada rekli ono sa čime se slažem – ko je taj ko će da kaže ko je istaknut stručnjak.
A, evo, imate i vi sad ovde, član 10. stav 5, savet može da obrazuje stalne i povremene komisije iz reda nastavnika, vaspitača, stručnih saradnika i drugih istaknutih stručnjaka. Ako ste precrtali, onda dobro. Lepo. Jer, zaista, ko može da kaže da je neko istaknuti stručnjak a neko nije. Stručnjak jeste ili niste.
O sastavu ovog saveta govorićemo kada budemo govorili o zakonu u pojedinostima, pošto je zaista premalo vremena da se ovoliki zakon pretrči za desetak minuta, ali je interesantno da vi ovde predviđate razne zavode, razne centre, npr. za strateški razvoj, program udžbenika, razvoj zaposlenih itd. Mi u SRS mislimo da je to sve potpuno nepotrebno.
To su neki zavodi, savetovi saveti, savetovih saveta saveti, zaista potpuno nepotrebno gomilanje administracije, uzimanje poslova ministarstvu, dupliranje i tripliranje poslova u odnosu na ministarstvo, u odnosu na nacionalni savet. Dakle, mi smo vam i amandmanima predložili da to brišemo, jer mislimo da je to suvišno.
Kada je reč o radu saveta i zavoda, u članu 25. u stavu 4. kažete – ukoliko zavodi po proteku roka iz stava 2. ovog člana ne pripreme potreban materijal, savet, odnosno ministar, donosi akt iz svoje nadležnosti, bez stručne obrade zavoda. Iz ovoga sam shvatila da zavod nije ni potreban. Ako može ministar da donese bez stručne obrade zavoda, onda je opravdan naš stav da zavod ne treba ni da postoji.
Drugo pitanje, u pretposlednjem stavu ovog zakona kažete – ako savet u roku iz stava 3. i 6. ovog člana ne donese akt iz svoje nadležnosti, akt donosi ministar. Šta će se onda desiti zavodu koji ne donese taj akt nego, eto, natera ministra da mora jadan da radi. To bi trebalo da regulišete ovim zakonom.
S obzirom da ćemo, kao što rekoh, govoriti u pojedinostima, a i da se ne naljute moje kolege koje će da govore o ovom zakonu, reći ću još samo jednu rečenicu, a vezana je za nastavu građanskog vaspitanja i versku nastavu. Nije u redu ovo što ste predvideli da neko dete koje izabere jedan od ta dva predmeta više ne može to da menja, a reći ću vam i zašto to mislimo.
Imamo primer Osnovne škole "Majka Jugovića" iz Zemuna. Prošle školske godine nijedan učenik nije prihvatio da uči versku nastavu, pa su onda vrlo brzo, sama deca, zamislite, prvi razred osnovne škole, dolazila roditeljima i rekla - ono što se uči u građanskom vaspitanju je strašno, to više neću da učim i onda su se u toku školske godine preorijentisali i danas u toj školi nijedno dete ne sluša to građansko vaspitanje.
Možda i vi znate za ovaj ili ovakve primere, i da ste zato predvideli da to u toku školovanja ne sme da se menja, a mi mislimo da je neophodno da se i to izmeni i da nešto što je fakultativno zaista tako i bude. Evo, toliko, nažalost nemam vremena više, a imam mnogo šta da kažem.

Izvolite.

Hteo bih da vam kažem moj utisak, sa nekima sam danas razgovarao, da se u Skupštini zakon može doneti tehnikom slaloma, kada vi zaprvo računate koliki vam je broj potreban i onda obilazite te prepreke. Ako vam je problem vreme, onda ste osuđeni na spust, onda sa štopericom u ruci pokušavate što pre da pređete put ili vreme.
Problem ovde je što se deveti razred, po konceptu koji je zastupan u sada važećem zakonu, u pozitivnom pravu, ostvaruje 2007. školske godine. Ako idemo na koncept koji je sada ponuđen u Predlogu zakona, onda će prvi deveti razred izaći 2015. godine. Trenutno je stanje takvo da se nigde u Evropi ne uči manje od devet godina, 2015. godine sigurno se neće učiti manje od 11 godina. Teško je predvideti, ali je moguće i najverovatnije.
U ovakvoj situaciji imaćemo problema sa zapošljavanjem naših ljudi i nećemo moći da budemo otvorena zemlja. Ako nam je cilj Evropa, dajte što pre da uvedemo devetogodišnje obavezno obrazovanje, jer ćemo tako pre da se uklopimo i u tržište rada u Evropi, a i u evropski obrazovni prostor. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nadica Momirov, a neka se pripremi narodni poslanik Miroslav Martić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, poštovano predsedništvo, reforma školstva je pojam koji nas prati prilično odavno. Ne moramo se više podsećati koliko je samo slepih ulica bilo na ovom putu koji se zove - moderno i kvalitetno obrazovanje. Čini se da se napokon smer kuda ide ovaj put sada sasvim jasno vidi. On je kombinacija svega onoga što su zemlje iz velikih porodica evropskih naroda dostigle u svojim obrazovanim sistemima, s jedne, i naše prosvetne i kulturne tradicije, s druge strane. Dakle, put se jasno vidi. Nov priključak do ovog puta je prilično dalek i postavlja se pitanje - kako što pre do njega?
Osnovna karakteristika ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja jeste upravo to, da ne priznaje prečice, jer se drži one stare - preko preče, naokolo bliže. Predlagač zakona ne napada kurs u prethodnom zakonu, nego se bavi objektivnim pitanjem, koliko je taj zakon, kao takav, primenljiv u praksi. Smatram da je to jedan novi kvalitet naše demokratije, gde umesto da stvari vraćamo na početak, zadržavamo sve ono što je dobro i popravljamo ono što nije dobro. Dakle, implementacija prethodnog zakona je bila sporna. Nije bila izvodljiva u realnom vremenu i to je nešto što ovaj predlog zakona obrađuje na kvalitetniji način, ostavljajući školama i učenicima dovoljno vremena da sa jednog sistema pređu na drugi, bez tzv. žrtvovanih generacija.
Osim ovoga, ovaj predlog zakona se na poseban način bavi i kvalitetom obrazovanja i vaspitanja. Novina je da umesto prosvetnog saveta, saveta za stručno obrazovanje i saveta za usaglašavanje stavova u obrazovanju, obrazuje jedan nacionalni prosvetni savet za utvrđivanje pravaca razvoja i unapređivanja kvaliteta predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja. Uvođenjem nacionalnog prosvetnog saveta se, prvo, smanjuje stepen birokratizovanosti na tako važnom nivou odlučivanja o prosveti, samim tim se obezbeđuju uslovi za povećavanje efikasnosti rada, a drugo, smanjuju se i budžetska opterećenja, čime je ovaj predlog zakona u skladu sa opštim trendom racionalizacije budžetske potrošnje.
Predlog ovog zakona i promene idu sa ciljem povećavanja te centralizacije sistema obrazovanja i težnja stavljanja odlučivanja na trougao, školski odbor, direktor, nastavnici, dok je uloga ministarstva svedena na kontrolnu funkciju u smislu zaštite zakonitosti.
Ovakvim pristupom spuštamo nivo donošenja odluke na mesto gde ova odluka treba da bude operativna i da sve svoje efekte, što je i osnovni preduslov za postizanje kvaliteta. Vrlo je značajna novina koja u školske programe uvodi osnovni, izborni i fakultativni deo, jer obezbeđuje unificirano osnovno obrazovanje za sve i dozvoljava mogućnost da se kroz izborne predmete učenici opredele prema svojim afinitetima.
Napokon, kod fakultativnih predmeta, da se oni koji to mogu i žele, razvijaju na jedan sveobuhvatniji i bogatiji način od proseka. Smatram da ovakav sistem stavlja u optimalan odnos kolektivno, versus individualno, sa svim njihovim limitirajućim faktorima.
Predlog zakona koji je pred nama bavi se, takođe, i jednom vrlo osetljivom stvari. Ima za cilj da rehabilituje u stručnom i socijalnom smislu nastavnika, kao centralnu figuru implementacije reforme sistema obrazovanja. Iz raznovrsnih, nama sasvim dobro znanih razloga, nastavnik je poprilično pao i na društvenoj lestvici, i kada je u pitanju stručnost. Predlagač uvažava realnu situaciju u kojoj se stub reformi nalazi i predviđa postepeni proces njegovog ponovnog uzdizanja u obe pomenute sfere.
Važno je napomenuti da predlagač objektivno ništa ne olakšava nastavniku. Od njega se i dalje ne očekuje kontinuirano, stručno usavršavanje i evaluiranje, nego ga on samo stavlja u realnu poziciju, da ovaj to stvarno može i da uradi.
Smatram da pred nama imamo dobar predlog zakona, koji treba da našoj deci obezbedi školu više okrenutu njima i njihovim stvarnim mogućnostima, a koja će im pružiti na duge staze sva sveobuhvatna znanja, kao što imaju njihovi vršnjaci širom Evrope. Nastavnicima će ovaj zakon obezbediti više kreativnosti, slobode, ali i obaveza i odgovornosti u radu, a nama roditeljima, nadam se, manje brige. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Martić, a neka se pripremi narodni poslanik Nenad Lemajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, ovo je jedan u nizu zakona koji se usvaja po hitnom postupku. Ne bih mogao da se setim skoro ni jednog zakona koji je bio u redovnoj proceduri, iako možda imam razumevanja zašto, ako već ovo ministarstvo ima nameru da napravi izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ko će ovaj zakon da dovede po hitnom postupku. Isto tako nemam razumevanja za neke zakone koji su bili na ovom dnevnom redu ove skupštine, a usvajani su i donošeni po hitnom postupku.
Kada je u pitanju ovaj zakon, a i mnogi drugi zakoni, nije dobro što su usvajani po hitnom postupku, iz više razloga.
Osnovni razlog je, kao i kod ovog zakona, što ni javnost, ni ljudi koji se stručno bave vaspitanjem i obrazovanjem, ni zaposleni u prosveti, ni mi poslanici nismo imali dovoljno vremena da se upoznamo sa promenama koje predviđa ovaj zakon i da, eventualno, amandmanima utičemo da poboljšamo zakon ili da ga ne prihvatimo.
Mislim da nije dobro da svako ministarstvo ili svaki ministar koji dođe u novu vladu i onog momenta kada se imenuje nova vlada izlazi sa predlozima promena zakona ili dopune zakona koji su bili predloženi u prethodnom periodu. Koliko sam pratio i stručnu javnost, i rasprave stručne javnosti i zaposlenih u prosveti, čuo sam i jedne i druge primedbe, bilo je i pozitivnih i negativnih reakcija na zakon koji se sada menja, ali imam utisak da je ipak bilo više pozitivnih stavova kada je u pitanju reforma obrazovanja i zakon koji se u ovom momentu menja.
Moram da kažem da se on menja pomalo na nezakonit način, jer je postojala obaveza Ministarstva za prosvetu da se konsultuje prosvetni savet kada su u pitanju predlozi za promenu ovog zakona, a, koliko znam, prosvetni savet nije konsultovan oko toga i obrazloženje ministarke je bilo da nema vremena za to. Umesto prosvetnog saveta uvodi se nacionalni prosvetni savet, što u suštini možda nije loše rešenje. Mnogi poslanici su se izjasnili pozitivno oko toga.
Ono što je nama sporno, kao poslanicima Demokratske stranke, to je ključ po kome se predlažu članovi u taj nacionalni prosvetni savet i broj članova tog nacionalnog prosvetnog saveta, a inače ono što je dobra odredba to je da se on bira na samoj Skupštini, a ne imenovanjem Vlade.
Ono što je bila u početku dilema i o čemu se na neki način vodila rasprava, to je da li je predloženi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja zakon koji u centar reformi stavlja zaposlene, odnosno nastavnike ili decu, i mislim da je to na neki način pomalo bila pogrešna dilema. Naime, ministarka je ovde u svom izlaganju pred pauzu rekla da se ovaj zakon nikako ne odnosi na to da želimo da reformišemo decu, i to je sasvim jasno, tu nema nikakve dileme. Mi treba, pre svega, da reformišemo uslove u kojima se ta deca školuju, u kojima žive. Treba da reformišemo nešto u našim glavama, treba da reformišemo ukupan politički sistem u kojem živimo, državu u kojoj živimo, a da sve to nije dobro svi vi koji izađete iz naše zemlje u Evropu vidite već na prvom koraku.
U tom smislu treba govoriti pre svega o materijalnim uslovima o kojima je govorio jedan od prethodnih poslanika, ali to ću ostaviti za kraj.
Ovaj zakon unosi reforme u sistem obrazovanja i vaspitanja, ali imam utisak da se u dugom nizu godina sve veća pažnja posvećuje obrazovanju, a sve manja pažnja vaspitanju.
Moj lični utisak je da je ovaj zakon, koji je sada u izmenama, ipak dao dodatnu komponentu ili dodatnu crtu koja je imala akcenat i na vaspitanje. Slažem se sa ministarkom, nisu naša deca loša, naša deca su upravo onakva kakvi smo mi. Pitanje je da li smo mi dobri, i koliko smo dobri, i pitanje je koliko ovim reformama školstva pravimo uslove da se nešto sistem vaspitanja i obrazovanja promeni.
Mislim da su nam deca sve agresivnija i mi kao roditelji, pre svega je akcenat na nama kao roditeljima, ali i na školi, sve smo manje usmereni ka njihovom vaspitanju. Imate najnoviji primer tragičnog slučaja koji se desio u Nišu, imate primer u Subotici, imate primer ekskurzija koje roditelji plaćaju ne znam ni sam kako, kako obezbeđuju sredstva za đačke ekskurzije koje se odvijaju u inostranstvu, u Grčkoj, Mađarskoj; i ne samo što postoje materijalni problemi za roditelje, nego stalno postoji problem određenih incidenata koji mogu da se dese na tim ekskurzijama u inostranstvu, mada vidite da se dešavaju i kod nas.
Vidite da nam je zemlja, odnosno da su nam fasade, autobusi i sve ostalo puni grafita. Te grafite u najvećem delu naša deca crtaju. Isto moram da vam kažem, ako ste imali prilike da izađete u Evropu, toga više nigde nema. Kada uđete sada u nove autobuse videćete da su oni puni grafita i kada uđete u autobuse vidite da deci ne pada na pamet da nekom starijem ustanu u autobusu, upravo se otimaju da prvi sednu u autobus.
Znam da možda to nema trenutno veze sa gospođom ministarkom, ali ima mnogo veze sa vaspitnom komponentom. Moram da vam ilustrujem jednim primerom. U Užicu smo uspeli da obnovimo fasadu prve osnovne škole posle 30 godina. Sutradan je na toj fasadi osvanuo grafit dug 10 metara – Šešelj srpski junak. Pri tome ne verujem da su to deca napisala, da su đaci napisali taj grafit, ali strašno je kada se jedan takav politički grafit pojavi na školi, bez obzira o kojoj se političkoj stranci radi.
Kada je u pitanju odredba koja se odnosi na versku nastavu ili građansko vaspitanje, slažem se sa poslanikom SRS gospođom Vjericom i moja primedba je u potpunosti istovetna. Znači, u prethodnom Predlogu zakona učenici su mogli da se opredele da jedan deo prate nastavu iz verskog vaspitanja, a jedan deo iz građanskog vaspitanja. Međutim, izmenom Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja to je njima onemogućeno, i kada je u pitanju osnovna i kada je u pitanju srednja škola. U momentu kada se opredele za versku nastavu ili za građansko vaspitanje, oni do kraja školovanja moraju da pohađaju jedan od tih predmeta.
Zatim, ukidanje licence; čuli smo razloge za i protiv. Licenca je bila obavezno uvedena i ona je trebalo da se preispita svakih pet godina. Da li je to dobar period nisam siguran, ali sam sasvim siguran da je trebalo vremena da se licenca stavi na proveru iz više razloga.
Postojećim zakonom moguće je samo suspendovanje licence, a nikako ukidanje. To nije dobro, zato što neko ko dobije jednu licencu ima je do kraja svog radnog veka, što znači da prosvetni radnik može biti sklon alkoholizmu, narkomaniji i ne daj bože pedofiliji, i njemu ne može da se oduzme licenca po postojećem zakonu, što mislim da je jako loše rešenje. Znači, nije bitno da li je on stručan, da li je obrazovan i da li je sposoban da radi u prosveti, po postojećem zakonu praktično mu je onemogućeno da ostane bez licence.
Ono što je dobro u ovom zakonu, i moram da pohvalim, a to je moje lično mišljenje, to je što se ponavljanje razreda vraća na staro, odnosno ponavlja se sa tri slabe ocene umesto sa pet. Radio sam nekoliko godina u prosveti i znam, kada neko ponavlja sa tri slabe imao je sigurno šest ili sedam slabih. Onda sistemom dogovaranja, malo popuštanja, malo nagovaranja kolega iz prosvete, sve se svede na dve slabe. Onaj ko je imao tri, sigurno je imao pre toga nekoliko slabih. Sa pet slabih garantujem da je imao duplo više, što znači da je imao dve trećine slabih ocena i onda dolazimo u situaciju da neko ko je pred kraj školske godine imao 10 slabih ne mora da ponavlja razred ukoliko ima četiri slabe. Mislim da je ovo dobra odredba, odnosno ta zakonska odredba koja vraća prelazak u drugi razared na stari sistem.
Na kraju nešto o materijalnom položaju prosvetnih radnika. Mislim da je to jedna od suština ove reforme i svih ostalih reformi. Mislim da je bivše Ministarstvo za prosvetu napravilo značajan napredak kada je u pitanju položaj prosvetnih radnika, pre svega kada su u pitanju njihovi lični dohoci. Mislim da ovo ministarstvo ima obavezu da mnogo više učini u tom smislu da poboljša materijalni položaj zaposlenih u prosveti i ukupno stanje kada su u pitanju školski objekti.
Nema reforme školstva, nema reformi u glavama prosvetnih radnika, dok se ne poboljša njihov materijalni položaj. Možemo mi pričati ovde o ovom zakonu i o prethodnom, podnositi amandmane, drage kolege, dok se ne popravi položaj zaposlenih u prosveti dodatno, neće ni ova, ni bilo koja druga reforma zaživeti.
U prilog tome na kraju moram da iskoristim ovo vreme da iznesem jedan problem koji je vezan za Užice. Nije direktno vezan za ovaj zakon, ali je vezan za Ministarstvo za prosvetu, s obzirom da nisam uspeo da dođem do ministarke ni kao predsednik opštine, ni kao poslanik ova tri meseca, procedura dolaska do ministra je vrlo teška. Moram samo da zamislim kako neko ko nije u situaciji da bude poslanik ili predsednik opštine uopšte može da dođe do pojedinih ministara.
Ovo se ne odnosi samo na gospođu ministarku prosvete. Ovo se odnosi i na neka ministarstva iz prethodnog saziva. Nažalost, procedura je utvrđena.
Prvo zovete sekretaricu, pa sekretarici morate da objasnite zašto zovete, detaljno, pa ona vama kaže da pošaljete dopis faksom, pa vi šaljete taj dopis faksom. Kad zovete ponovo, niste sigurni da li dopis stiže do ministra ili ne i opet vam kažu – pošaljite faksom.
Obzirom da nisam uspeo da dođem do ministarke, moram ovo lično da joj dam, a iza ovoga stoje svi poslanici iz Užica u ovom parlamentu, što znači poslanici DSS, i poslanici DS, i stoji 15 stranaka iz Užica, koje su ovo potpisale, i parlamentarnih i vanparlamentarnih, i SRS, i DSS, i GSS, i NS, i SPO i DS. Problem je vezan za Srednju medicinsku školu, koja je počela da se pravi u Užicu pre 20 godina. Gospođo ministarka, to je ova zgrada. Radovi na toj školi su stali pre 15-tak godina. Škola je počela da se radi sredstvima samodoprinosa. U ovom momentu preti opasnost da se zaustave radovi na ovoj školi zato što ne postoje sredstva u Ministarstvu za prosvetu da se ova škola završi.
Razgovarao sam i sa ministrom Dinkićem, i sa potpredsednikom Vlade Labusom. Znam da postoje problemi u Ministarstvu za prosvetu kada su u pitanju finansije, ali ovo je bio jedan od prioriteta. Pored Srednje medicinske škole u Zrenjaninu, čini mi se, ovo je bila još jedina srednja škola koja se radila u Srbiji.
Apelujem, molim vas i tražim od vas, u ime svih poslanika koji su potpisali ovo i u ime svih političkih stranaka iz Užica, da nađete mogućnost da se ne prekidaju radovi na ovoj školi, jer u ovom momentu se duguje izvođačima radova 40 miliona dinara. Inače, u školu je do sada opština, preko grubih građevinskih radova, građevinskog zemljišta i projektne dokumentacije, uložila više od 150 miliona. To je srednja škola koja je od značaja za celu zapadu Srbiju. U tom smislu, tražim i apelujem, i molim vas da vam ovo uručim, da ne bi bilo da vi ovo niste dobili, da se angažujete da se radovi na ovoj školi ne prekidaju.

Reč ima narodni poslanik Nenad Lemajić, a neka se pripremi narodni poslanik Darko Glišić.

Poštovani predsedavaući, poštovani narodni poslanici, DSS je mnogo puta do sada isticala da je reforma obrazovanja veoma važan segment tranzicionih procesa u kojima se sada nalazimo. U načelu smo podržali nastojanja prethodne vlade na reformi obrazovanja. Već posle tih načelnih stavova pojavile su se krupne razlike vezane za određivanje strateških pravaca i tempa reforme. Puno puta smo ukazivali na nepotrebne greške u koracima i naprezanje sistema u pravcu promena, koje najvećim delom nisu verifikovane u kvalitetnoj diskusiji pedagoških institucija i stručnjaka.
Jasno smo stavili do znanja da će brze i česte, a u smislu strateške podrške, neutemeljene promene, dovesti do urušavanja sistema, sa katastrofalnim posledicama po sam sistem i društvo.
Na tu moguću stranputicu smo ukazivali tokom rasprave o zakonu juna 2003. godine. Izmene koje je Vlada predložila DSS je iz svih ovih razloga dočekala sa odobravanjem. One su nam neophodne, pre svega zato da ponovo otvorimo suštinsku raspravu o reformi obrazovanja. Ta priča se mora odvijati u okviru nacionalnog prosvetnog saveta koji će nam, nadamo se, što pre predložiti strategiju reforme obrazovanja, koju, u političkom smislu, treba verifikovati u Skupštini, jer reč je o suviše ozbiljnoj temi da bi njena strateška koncepcija zavisila od bilo koje vlade.
Zbog javnosti koja ovo prati, a kojoj je više puta servirana neistina, hoću jasno i glasno da kažem da se ovim izmenama ne otpočinje nikakva nova reforma. Nema reforme DSS koja zamenjuje reformu bivšeg ministarstva prosvete i grupe nevladinih organizacija. Nema ni reforme G17 plus, SPO i Nove Srbije. Reč je o odgovornim strankama. DSS nikada sebi neće dozvoliti da nametne ili pokuša da nametne, nasilno ili kroz skupštinsku većinu, svoje rešenje u ovoj oblasti. Priča o obrazovanju je ponovo otvorena i to na najkvalitetniji mogući način - formiranjem tela odgovornog Skupštini, koje će se baviti ovom problematikom na strateškom nivou.
Argumenti koji su se čuli oko nepostojanja strateških dokumenata bili bi opravdani da je ovde reč o novom zakonu ili zakonskom regulisanju strategije obrazovanja. To naprosto nije tačno. Samo ime kaže da je ovde reč o izmenama i dopunama zakona, i to izmenama koje omogućuju da se na vreme i bez velike štete izađe sa stranputice kojom je sistem obrazovanja, lošom procenom doskorašnjih kormilara, krenuo.
Istovremeno, Ministarstvo je očito uvažilo nesporne ideje iz prethodnog perioda, zadržavajući odredbe zakona koje omogućuju veću fleksibilnost nastavnog procesa, čime su stvoreni uslovi da se eliminiše jedan od najvećih nedostataka prethodnog sistema, koji se ispoljio u njegovoj preteranoj krutosti. Ostavljen je i sistem licenciranja koji će, verujem, u budućnosti biti veoma značajan faktor unapređenja kvaliteta obrazovanja. Centar za evaluaciju, doduše, pod rogobatnim imenom, bolje bi bilo upotrebiti naziv – centar za vrednovanje i ocenjivanje, sigurno najznačajniji kvalitetni doprinos iz prethodnog perioda, dobija ovim izmenama na značaju, pretvaranjem u zavod sa suštinskim nadležnostima.
Naravno, postavilo se pitanje šta raditi sa sistemom dok se načelna rasprava o pomenutim pitanjima bude odvijala. Postojeći zakon predvideo je izmene u sistemu osnovnog obrazovanja, koncipirajući ga kao devetogodišnje, po sistemu 3+3+3. Ostavljanje tih zakonskih odrednica prejudiciralo bi svaku raspravu, a realno ove promene ne bi bili sprovodive.
Stoga je sistem ovim izmenama zakona postavljen u stanje u kome najbolje tradicionalno funkcioniše, čime se ne prejudicira nikakvo konačno rešenje, niti se na bilo koji način zadaje okvir rada budućem nacionalnom prosvetnom savetu.
Da rezimiram, izmenama zakona uvaženo je svo kvalitetno pedagoško nasleđe, pa i ono iz najbliže prošlosti, i otvorena je demokratska i suštinska diskusija o ovim važnim pitanjima. Iz tih raloga će poslanička grupa DSS dati izmenama i dopunama zakona punu podršku.

Po kom osnovu želite reč?
(Gašo Knežević, sa mesta: Replika.)
Gospodine Kneževiću, nema osnova za repliku, žao mi je.
Reč ima narodni poslanik Darko Glišić, a posle njega narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.