Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u startu ima jednu osobinu koja ga izdvaja od svih drugih zakonskih predloga koji su bili pred ovim parlamentom, a to je da i pre nego što ga pročitate i pre nego što bilo koju stavku iz ovog predloga zakona pogledate odmah u startu znate da je bolji od prethodnog zakona, jer je prethodni zakon toliko bio loš, toliko negativan po obrazovanje mladih ljudi u ovoj zemlji, da svaki drugi zakon koji se donese, a vezan za ovu oblast, odmah je bolji.
Prethodni zakon, to nije samo narodni poslanik Zlatan Jovanović za ovom govornicom istakao kao njegov utisak, to je utisak svih građana u Republici Srbiji, jeste "Gašin zakon". Tako se to uvrežilo među narodom, tako ga oslovljavaju, kao "Gašin zakon", koji je imao cilj da unazadi čitav sistem obrazovanja mladih ljudi u ovoj zemlji, koji je imao cilj i da poistoveti srpsku istoriju, značajne ličnosti srpske istorije sa Pajom Patkom, šta je već bilo u tim udžbenicima koji su se po ovom programu štampali, koji je imao cilj da verovatno Miki Maus bude svetli srpski lik svetle srpske istorije, nešto oko čega bi se verovatno mladi u Srbiji okupljali, a ne sveti Sava, a ne dosta toga što imamo iz naše istorije, što smo mogli staviti u udžbenike, oko čega smo moli da gradimo i da temeljimo čitav sistem našeg obrazovanja.
Zato razumem i hitnost ovog postupka, zaista je jako dobro da se što pre suspenduje ovaj zakon koji smo imali na snazi i nadam se da ćemo koliko danas ili sutra poslati taj zakon u istoriju, koji je simbolizovao prethodni režim DS-a gde je učestvovao gospodin Gašo Knežević, i u moru loših zakona, a svi su doslovce bili loši, ovaj se istakao po svojim negativnim osobinama i po svemu što je sadržao.
Šta je ono što bi bila moja primedba na ovaj predlog zakona koji je sadašnje Ministarstvo prosvete predložilo, osvrnuću se na nekoliko članova, a uglavnom su to poslanici SRS rekli. Što se tiče nacionalizacije samog aparata koji treba i ima cilj da unapređuje i utvrđuje sistem obrazovanja, tu mislim na nacionalni savet, dobro je što je to jedan nacionalni savet, ali naša suštinska primedba je zašto se to kasnije razvodnilo na ova dva zavoda, a samim tim i ti zavodi su se kasnije podelili na centre koji će obrađivati određene oblasti. Mi mislimo, sa našeg aspekta dakle, da bi bilo dobro da taj nacionalni savet ima svoje komisije, koje bi mogle da uređuju te oblasti koje ste predvideli da ih uređuju zavodi, odnosno centri pri tim zavodima.
Druga bitna stvar na koju bih želeo da skrenem pažnju, a vezana je za član 58. i član 59. Recimo, u članu 59. se kaže - ako ministarstvo ne da saglasnost na nečije imenovanje (samo malo da ga pronađem), smatra se da je odluka školskog odbora o izboru direktora doneta, odnosno da je ministar dao na nju saglasnost ako u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke ne donese akt kojim se odbija saglasnost. Mislim da bi bilo dobro, gospođo Čolić, da prihvatite, mislim da ima u amandmanima, da takvu jednu stavku izbacite iz ovog člana zakona, jako bi bilo dobro da na svako imenovanje ministarstvo daje saglasnost.
Možemo doći u situaciju da u jednom mestu imamo direktora predškolske ustanove, direktora osnovne škole, da direktor predškolske ustanove dobije saglasnost od ministarstva, da se udostojite da date saglasnost na njegov izbor, a da direktora osnovne škole podvedete pod ovaj član 59, dakle pod ovaj stav da mu ne date tu svoju saglasnost i da ako on smatra da je u roku od 30 dana imenovan za direktora, mislim da zbog ujednačavanja, zbog uvažavanja svakoga ko bude postavljen za direktora predškolske ustanove, pa nadalje, ministarstvo mora dati saglasnost. Nadam se da ćete imati razumevanja za ovakvu primedbu i da ćete, dakle, izbeći to da se desi da neko ima saglasnost ministarstva, a da neko nema. Ljudi su malo sujetni, neko će to pogrešno da protumači.
Što se tiče člana 58. gde predviđate da za direktora vrtića može biti izabran vaspitač koji ima više obrazovanje i licencu za vaspitača, mogu vam reći iz nekog svog iskustva, obzirom da sam član Odbora za urbanizam, imao sam priliku da imam iskustva sa tim licencama, jer su tamo licencirali inženjere, arhitekte i bilo je jako velikih zloupotreba. Dakle, bilo je politizacije. Razumem da ćete vi reći da ćete vi sa vašeg aspekta ili iz vašeg ministarstva da se trudite da to izbegnete, ali gotovo je nemoguće da se u takvoj oblasti, gde vi predviđate licencu, izbegne neki monopol na to davanje licenci. Prosto mislim da neko svojim radnim iskustvom, obrazovanjem, karijerom koju ima u obrazovanju, dakle ako je sve to stekao, mislim da je to sasvim dovoljan uslov da on bude izabran za direktora neke ustanove.
Neko je ovde pomenuo da imamo jako malo kvalitetnih i obrazovanih ljudi, pogotovu u manjim sredinama, koji bi se prihvatili takvog posla i koji su sposobni da jedan takav posao iznesu. Mislim da bismo na ovaj način još više smanjili broj tih ljudi koji bi se prihvatili tog posla. Jako bi bilo dobro da se to izbaci.
Kada sam kod člana 58. isto obrazloženje i za ovo - položeni ispit. Vi ste predvideli, dakle, za direktora, da se mora posebno polagati ispit; takođe mislim da je to pogrešna odredba, jer zaista, ponavljam još jednom, preporuka ide na osnovu nekog iskustva, i vas je preporučilo za ministra vaše bogato radno iskustvo, niste licencirani za ministra, nego jednostavno nešto što je u vašoj biografiji.
Dakle, jako bi bilo dobro da kada nekoga biramo za direktora stoji u njegovoj biografiji da je 10, 15 ili 20 godina radio u prosveti, da je iskusan, da ima nešto u svojoj prošlosti što ga kvalifikuje za tako nešto. Bespotrebno je da to ograničavamo licencama i nekakvim ispitima.
Dobro je što se vraća na osam razreda. Mislim da je besmisleno ono u vezi devet razreda i da je to nešto što bi zakomplikovalo čitav sistem obrazovanja. Dobro je što je osam razreda.
Moja načelna primedba je na ocenjivanje; u članu 101. vi ste predvideli da za prva dva razreda to bude opisno, mislim da bi trebalo od samog polaska u školu deteta da to ocenjivanje bude brojčano i ujednačeno, da nemamo sada taj prelaz i da posle drugog razreda, kada dete pređe u treći razred, mora da se navikava i na taj sistem brojčanog ocenjivanja.
Mislim da se deca moraju navikavati od samog početka, dakle, da ta njihova ocena bude brojčana i svakome po zasluzi.
Kod ovih upravnih odbora, dakle kod organa upravljanja, imam tu još jednu načelnu primedbu; mislim da bi ministarstvo trebalo da daje saglasnost na upravne odbore, obzirom da su to državne ustanove, da je država osnivač i mora imati kontrolu, ministarstvo bi moralo na svaki upravni odbor da daje svoju saglasnost i da razmotri one koji su predloženi za taj upravni odbor i da na taj način ima direktnu kontrolu i direktan uvid ko su ti koji upravljaju ustanovama koje su pod nadležnošću Ministarstva prosvete.
Nadam se da ćete imati razumevanja i da ćete uvažiti ono što je SRS iznela za ovom govornicom, što je naša programska osnova i da ćete poboljšati ovaj predlog zakona da, pošto je sasvim realno da će Tomislav Nikolić pobediti 13. juna, ne bismo imali potrebu da ga mnogo menjamo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević, a posle njega narodni poslanik Zvonimir Stević. Preostalo vreme poslaničke grupe DS je 12 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, još jednom u ime poslaničke grupe DS-a moram da izrazim nezadovoljstvo što je i ovaj zakon po hitnom postupku i što je ovo 12 sednica u redovnom zasedanju i ni jedan jedini zakon nismo imali po onoj proceduri koju predviđa Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije, već su svi zakoni brže - bolje donošeni po hitnom postupku. Eto, još jedan od važnih sistemskih zakona, a o tome je i gospodin Knežević govorio, ne sadrži svoje puno obrazloženje u tekstu zakona, a navedeni su nedovoljni razlozi za hitan postupak.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao jedan od najznačajnijih akata u oblasti obrazovanja, donosi se mimo utvrđene procedure, bez mišljenja aktuelnog prosvetnog saveta, na osnovu člana 12. važećeg zakona. Tako to, mogli bismo da kažemo, rade oni koji poštuju zakon i institucije. Takođe, sve bez javne rasprave, sve bez stručnog mišljenja.
Ministarstvo prosvete u ovom periodu nije informisalo prosvetnu i širu javnost o svrsi i namerama da čini izmene i dopune Zakona o sistemu obrazovanja, već je to suprotno deklarisanoj transparentnosti u radu Vlade činilo tajno i skriveno.
Moram da istaknem da je prilikom donošenja zakona koji vi sada menjate otprilike 20.000 aktera učestvovalo u javnoj raspravi i logično bi bilo da se jedan broj, ako ne u istom obimu, a ono barem delimično sličnom, uključio u javnu raspravu prilikom donošenja izmena i dopuna ovog zakona.
Kažem, neophodno bi bilo takođe, ako to nije napravljeno, onda da je postavljeno pozitivno mišljenje stručne javnosti. Toga ovde nije bilo.
Predlogom novog zakona, slobodno možemo da ga nazovemo novim zakonom, jer on praktično menja gotovo više od polovine važećeg zakona, ne vrše se izmene u cilju njegovog poboljšanja, već se vrše potpune promene obrazovnog sistema, a promene sistema, složićete se, ne rade se u roku koji je manji od ovoga koji smo mi imali, imali ste prilike da čujete u prepodnevnom delu rasprave, 14. maja smo dobili zakon na stolu, odnosno kao poslanici smo imali prilike da vidimo i konačni tekst i konačnu verziju.
Najbolji primer da ovaj zakon nije dobar jeste što se uvode neke institucije koje su postojale u periodu za vreme Miloševića ili pre Miloševića. Jedna od takvih jeste Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. To je jedna institucija koja je ugašena Zakonom od 1992. godine. Nije mi jasno, kao i poslanicima DS-a, zašto se žuri sa menjanjem obrazovnog sistema, a da prethodno nismo videli konačan ishod ovog sistema, koji je u prethodnom periodu formiran.
Jednostavno je neko iz Ministarstva ili lično sam ministar smatrao da je dovoljno što je obavljen razgovor sa pojedinim prosvetnim radnicima iz Zemuna i to je dovoljno. Da li stvarno želite da popravite ovaj zakon ili želite da sve što je prethodna vlast donosila, bez ikakvih stvarnih razloga, promenite. To ne razumemo, ne razumemo brzopletost, isključivost, jer znamo da će tu najveću cenu platiti upravo deca.
Nažalost, konstatovano je, to još jedanput podvlačim, da će ovog puta da se formira škola koja će biti sasvim suprotna od onoga što smo mi definisali u prethodnom zakonu. Vama ne treba škola po meri svakog deteta, već vam pre svega trebaju deca po meri škole. Izjava jednog od zamenika ministra da je prethodna reforma usmerena na dete, a ova će biti na usmerena na nastavnika, u prvom trenutku mi se učinila kao lapsus, ali kada sam pažljivo pogledao zakon video sam da nema lapsusa.
U članu 96. izbacuje se stav da vaspitno-disciplinska mera može da se izrekne učeniku samo za učinjenu povredu u toku tekuće školske godine i produžava se rok za pokretanje disciplinskog postupka sa 15 na 60 dana. Takođe, član 101. je interesantan. Ukinute su odredbe da učenik ponavlja razred sa više od četiri slabe ocene i vraća se staro rešenje da učenik ponavlja razred sa dve nedovoljne ocene, i da popravni ispit polaže samo u jednom roku, u avgustovskom, a ne kao što je to u ovom zakonu da popravlja slabu ocenu u dva roka, junskom i avgustovskom. U istom članu predlaže se ocenjivanje učenika najmanje dva umesto najmanje četiri puta u toku polugodišta, što je svakako, složićete se, podrška kampanjskom učenju. To je nešto što je sigurno loše.
Takođe, tvrdnje da se ovaj zakon implementirao u sebe i one delove koje je dala EU ili se sa njom složila EU jednostavno ne stoje. Naime, zemlje EU su usvojile još 2001. godine strateške ciljeve obrazovanja do 2010. godine. Ti strateški ciljevi, pokušaću samo kratko da ih nabrojim, zahtevaju pre svega unapređenje kvaliteta i efikasnosti sistema obrazovanja i obuke, unapređenje obrazovanja i stručnog usavršavanja nastavnika, to ovde ne postoji ili je suženo. Jedan od strateških ciljeva jeste olakšan pristup svim sistemima obrazovanje i obuke u svetlu vodećih principa, veća privlačnost učenja; toga ovde nema. Otvaranje sistema obrazovanja i obuka ka spoljašnjem svetu, jačanje veza između sveta rada i istraživanja društva u celini, unapređenje nastave stranih jezika, sve su to otprilike ciljevi koji nažalost ne stoje u Predlogu zakona koji mi ovde imamo.
Da li je moguće da obrazovnu politiku kroje ljudi koji u svojoj političkoj zaslepljenosti ne shvataju da se nauka o obrazovanju razvija, da se njena dostignuća moraju uvažavati i da se ne smeju ignorisati, pre svega, obaveze da u svemu tome moramo imati punu odgovornost prema deci.
Tačno je da se prethodni sistem više bazirao i odnosio na profesionalne obaveze nastavnika, a u cilju veće efikasnosti kvaliteta učenja dece, ali zar je to loše.
Zato predlažemo Narodnoj skupštini da ovaj predlog zakona ne prihvati ili još bolje rešenje da Ministarstvo, odnosno Vlada ovaj predlog zakona povuče iz procedure, iz prostog razloga jer kvalitetno obrazovanje je nacionalni interes, a ne stranački interes.
Želimo školu koja će biti usklađena sa standardima EU i međunarodnim konvencijama, jer škola koja uvažava individualne potrebe, interesovanja i mogućnosti svakog deteta ponaosob je jedini preduslov za kvalitetno obrazovanje. Ovaj zakon je retrogradan zakon, ovo je loš zakon i poslanici DS-a, i pored sve želje da glasaju i poprave ovaj zakon, ne mogu prihvatiti Predlog zakona koji je podnelo nadležno Ministarstvo.
I u skladu sa članom 82. stav 2, s obzirom da sve radite po hitnom postupku, zahtevam da utvrdite kvorum, jer sumnjam u verodostojnost elektronskog sistema.

Izrazili ste sumnju u elektronski sistem.
Molim Službu da prebroji narodne poslanike, pošto i ja sumnjam u elektronski sistem.
Izrazili su sumnju u elektronski sistem, pa ćemo morati...
Služba je brojanjem utvrdila da je u sali prisutno 107 narodnih poslanika, prema tome možemo nastaviti rad.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.
Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić. Narodni poslanik Zvonimir Stević je ipak tu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, saradnici, predloženi zakon o izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predstavlja kvalitativnu i suštinsku promenu u odnosu na dosadašnji, a svojom celinom vraća ugled i potrebno nacionalno dostojanstvo obrazovnog sistema u Srbiji. Ovo se naročito odnosi na ostvarivanje interesa države Srbije na Kosovu i Metohiji, jer utvrđuje jedinstvo ukupnog obrazovnog sistema Srbije, sprečava pokušaje njegove razgradnje i izdvajanje iz celine obrazovnog sistema Srbije. Ovo istovremeno važi i za sve stepene obrazovanja, iako je najdrastičniji bio pokušaj na univerzitetu, jer se predlogom statuta Univerziteta u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, želelo da ingerencije nad ovim univerzitetom preuzme UNMIK-ova administracija i Prelazna vlada Kosova i Metohije.
Usvajanjem ovog zakona, kao i odobravanjem Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici povećanog broja studenata koji će biti upisani u narednoj školskoj godini, ova institucija dobija na važnosti i ohrabruje preostali srpski živalj za ostanak na Kosovu i Metohiji. Raspisani konkurs za 262 nova profesora i saradnika na ovom univerzitetu predstavlja značajan podsticaj za podizanje nivoa i kvaliteta nastave i jačanje kadrovskog potencijala ove visokoškolske ustanove.
Smatram za shodno da ovom prilikom ukažem i na prostorne probleme sa kojima se ovaj univerzitet suočava, i to i kada je reč o prostoru za izvođenje nastave, i laboratorijama za izvođenje vežbi, ali i za obezbeđivanje prostora za smeštaj studenata i nastavnog osoblja na univerzitetu.
Zato s pravom tražim od nadležnog ministarstva da se sa novoizabranim rukovodstvom univerziteta izbori za obezbeđivanje potrebnih uslova za rad oko sedam hiljada studenata na ovom univerzitetu.
Podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona, koji se odnosi na sastav i strukturu nacionalno-prosvetnog saveta. Ovo sam uradio ne iz formalnih već iz suštinskih razloga, jer je nužno i celishodno da u tom savetu budu zastupljeni predstavnici Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, kao i Univerziteta u Kragujevcu i Zajednice učiteljskih fakulteta Srbije.
Što se zastupljenosti predstavnika Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici tiče, to ima puno opravdanja, s obzirom na dešavanja na Kosovu i Metohiji i probleme u oblasti obrazovanja, kao i stalne pokušaje MONT-a za utapanje obrazovnih institucija sa nastavom na srpskom jeziku u albanski obrazovni sistem, a sve pod navodnom kontrolom UNMIK-a.
Na Kosovu i Metohiji, pored univerziteta, radi 32 srednje i 68 osnovnih škola, a nastavu u njima pohađa ukupno 19.515 učenika. Od toga je 6.304 u srednjoj školi.
Poslednji događaji na etničkom čišćenju srpskog stanovništva 17. i 18. marta ove godine još više su zaoštrili problem bezbednosti i nedostatka školskog prostora. Kao što je poznato, u jednom broju škola smeštena su lica kojima su zapaljene kuće i uništena celokupna imovina.
Istovremeno ukazujem, a dobro znate, nakon poznatih događaja, da su sve srednje škole koje su bile u gradovima izmeštene u seoske sredine, srpskim enklavama, i da se nastava odvija u tri smene, što svakako ne doprinosi potrebnom kvalitetu.
Iako je obezbeđivanje materijalnih troškova školama u nadležnosti lokalne samouprave, iste ne dobijaju nikakva sredstva za tu namenu, a ne znam koji je razlog kašnjenja isplate plata za lokalnu samoupravu, s obzirom da je u nadležnosti lokalne samouprave da isplaćuje materijalne troškove.
Kad lokalna samouprava ne dobije ni platu ni materijalne troškove, kako će da isplati materijalne troškove školama, ali smo razgovarali u poslaničkom klubu i nadam se da ćemo veoma brzo do tog rešenja doći.
Takođe, naglašavam da je bivše, odnosno prethodno Ministarstvo Republike Srbije, ne znam iz kojih razloga, zaobišlo prosvetne radnike na Kosovu i Metohiji u prošloj godini kada je reč o stručnom usavršavanju nastavnog osoblja.
Ukazao bih i na probleme koji će se pojaviti nakon usvajanja zakona u delu imenovanja školskih odbora od strane lokalne samouprave. Sa formalno-pravnog stanovišta nema nikakvih problema i što se tiče zakona je u redu, ali na Kosovu i Metohiji ne postoji lokalna samouprava, postoje lokalni koordinatori. Ko će imenovati školski odbor? Ako pustimo i damo prava pojedincima doći će do samovolje i izraženog subjektivizma.
Na kraju, u ime SPS, koristim priliku da odam priznanje prosvetnim radnicima i zaposlenima u obrazovnim institucijama na Kosovu i Metohiji na posebnom doprinosu za opstanak obrazovanja, a samim tim i srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije.

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred ovom skupštinom je zaista jedan zakon koji se odnosi na više miliona direktno uključenih u proces obrazovanja i vaspitanja, pre svega na decu koja su učenici u tom procesu, na one koji su nastavnici, i drugi koji učestvuju u ustanovama koje se bave obrazovanjem, a i na njihove roditelje kao na aktivno uključene u proces obrazovanja, s obzirom da savremeni vid obrazovanja u velikoj meri uključuje i angažovanje roditelja dece.
Naravno da su posredno svi građani, celokupna društvena zajednica, zainteresovani za ovaj zakon i da bi zbog toga bilo mnogo bolje da smo imali malo više vremena kada je u pitanju raspravljanje o ovome, a shodno tome da donesemo možda bolji zakon, da napišemo više amandmana. Možda bismo imali više vremena da gospođu ministra ubedimo da su neka rešenja koja smo mi predlagali celishodnija i bolja.
Dobro je što će ovim zakonom, pre svega, prestati da važe neke odredbe osnovnog zakona, i na kraju ćemo izbeći ono što je počelo da se dešava sa školstvom, naime imali smo praktično kroz osnovno obrazovanje produženo predškolsko obrazovanje, dečije vrtiće i celokupno učenje, proces obrazovanja se svodio na igru i neke neobavezne predmete.
Takođe se zbog načina ocenjivanja nije moglo opisnom ocenom dati adekvatna ocena o tome koliki je stepen stečenih znanja u tom procesu. Međutim, ovo je samo predlog izmena i dopuna, a osnovni zakon nam je poslužio kao ideja, a i neki zakoni u dalekim zemljama, i po kulturi i geografski, pre svega su namenjeni širokoj populaciji od koje se ne očekuje da će sutra učestvovati u bilo kakvim procesima upravljanja u državi. Naime, kada ovo kažem mislim na SAD, gde je najveći broj dece kroz osnovno obrazovanje, pa i srednje obrazovanje, uskraćen za znanja iz nekih fundamentalnih nauka.
Praktično su za one koji se odabiraju i pripremaju da sutra budu državni establišment obezbeđene najbolje škole i oni stvarno imaju i lukav i pametan kadar u državnom establišmentu koji vodi državu ili njihove firme. Sve ostalo je na jednom mnogo nižem nivou i to i jeste njihova namera.
Imao sam priliku prošle godine da boravim u SAD, u Arkanzasu, gde sam prisustvovao jednom događaju za koji možda nećete da mi poverujete, ali je kratko i ispričaću vam. Naime, jedan veliki supermarket je objavio oglas za prijem kasira. Pošto se prijavilo više od potrebnog broja, eliminaciono pitanje na testu je glasilo – ukoliko na električnoj kasi nestane struje i ukoliko artikal košta osam dolara, a mušterija vam da deset dolara, koliko dolara kusura treba da vratite, i nisu svi znali da odgovore, a radi se o onima koji imaju više od 18 godina.
Dobro je što smo ovakvim zakonom jedan takav sistem školstva izbegli, ali je nešto drugo u ovom zakonu loše i mi smo to kritikovali i na Odboru za prosvetu, a radi se pre svega o administrativnoj podršci za sprovođenje zakona.
Koncepcija SRS je bila da se ne gomila administracija, pre svega imajući u vidu da zbog posustale privrede koja još uvek staje, nije tačno da privredni rast postoji, nećemo moći puniti budžet i nećemo biti u situaciji da isfinasiramo sve ono što su potrebe obrazovanja. Naime, bili smo protiv centara, protiv stručnih timova koje centri mogu organizovati. Članovi stručnih timova, zakonom je predviđeno, imaju pravo na mirovanje radnog odnosa u onim firmama iz kojih dolaze, tako da dobijamo veliki broj profesionalizovanih ljudi i time gomilamo državnu administraciju, a za više od četiri i po hiljade ljudi državni aparat u administraciji je povećan od 2000. godine do sada.
Malopre sam pomenu Ameriku i reći ću vam još nešto u čemu bi bilo dobro da ovaj predlog o izmenama i dopunama Zakona bude bolji, a što bi se postiglo da se usvoje neki naši amandmani. Radi se o podatku da prosečan punoletan Amerikanac za svoj radni vek promeni sedam različitih zanimanja, ne firmi u kojima radi, nego zanimanja.
Znate da je budućnost u koju ulazimo takva da će nam biti vrlo teško predvideti šta je ono šta će za neku godinu biti potrebno da se uči, kakva će to kvalifikaciona struktura biti potrebna u našoj privrednoj strukturi.
To ću vam reći samo na jednom primeru. Ne znam da li negde u Srbiji postoji škola koja uči servisere za aparate za mobilnu telefoniju, a pogledajte po svim gradovima Srbije koliko već servisa imate za mobilnu telefoniju. Neke stvari i neke pojave u društvu će preticati ono što ministarstvo i što zakoni unapred predvide, pa i prosvetni savet što može da predvidi kao eventualno, u budućnosti kakve su to potrebe za kadrovima; zbog toga je neophodno da zakon ima fleksibilnost u tom pogledu.
Kada sam pomenuo prosvetni savet, važno je da on bude osnovan i želja predlagača je bila da u budućnosti, bar ono što je osnovno, a tiče se procesa obrazovanja i vaspitanja, ne bude vezano za trenutnu politiku koja se sprovodi u državi ili za trenutnu političku većinu koja će se skupiti u Skupštini, mada će to biti vrlo teško primenljivo u praksi, jer će na kraju skupštinska većina uvek imenovati one članove saveta koji su njima po volji, a na kraju krajeva, ima i načina da razreši, pre isteka mandata, one koji se imenuju na rok od šest godina.
Međutim, veliki problem u školstvu nije samo zakonska uređenost. Veliki problem je neujednačenost kada su u pitanju standardi u pojednim školskim objektima. Imali ste priliku, građani su imali priliku da vide pre nekoliko dana jednu reportažu prema kojoj su u jednoj seoskoj školi u temelju se zakotile zmije. Deca više ne idu u tu školu. Neko im je ponudio u privatnoj kući jednu prostoriju u kojoj će učiti.
Naravno da imamo škola koje su opremljene, one i treba da budu opremljene, ali imamo seoskih škola gde postoji po jedan ili dva učenika, i zato je dobro da prethodni zakon prestane sa važnošću, zato što su tamo postojale, u okviru tih nekih dečijih igara, situacije u kojima treba školske klupe poređati ukrug, pa to nekako dovodi do zbližavanja dece, a znate da u Srbiji ima škola i odeljenja u kojima ima samo po jedan ili dva učenika i oni su uskraćeni za to zadovoljstvo da se na taj način dodatno socijalizuju. Naime, nemoguće je jednu klupu postaviti u krug.
Kada je u pitanju nešto što je ostalo u ovom zakonu iz prethodnog, to je da se deca mogu odlučiti za jedan od dva izborna predmeta: građansko vaspitanje i veronauka. Ne znam da li je bila svesna namena prethodnog ministarstva ili ne, ali činjenice pokazuju da mi praktično kroz ovo stvaramo dva potpuno međusobno različita sveta među decom.
Naime, nemoguće je da na velikom odmoru deca nađu nešto zajedničko, ako deca na Građanskom vaspitanju uče da je, recimo, polno opštenje između istih polova potpuno normalno, a na Veronauci uče o svetom Savi. Ne mogu to sutra na velikom školskom odmoru biti deca koja će imati mnogo zajedničkih tema. Plašim se da je ovo bilo veliko podmetanje srpskoj javnosti, praktično dodvoravanje Srpskoj pravoslavnoj crkvi. S druge strane, dodvoravanje i velikom borju nevladinih organizacija, koje imaju intenciju da stalno nameću neku demokratiju koja kod nas treba da bude u višku u odnosu na zemlje gde su centrale tih organizacija. Zbog toga smatram da je ovo pogubno i da se tu mora naći mnogo bolje i mnogo celishodnije rešenje.
Ministar je nabrojao ovde da je cilj zakona, između ostalog, i demokratizacija, decentralizacija i depolitizacija. To je jedna od stvari koja se koristila u predizbornim kampanjama i ona sama po sebi ne znači ništa, osim deklarativnog zalaganja, ali trebalo bi dodati i četvrto "d", iako ne postoji ovde, a to je disciplina. Nemoguće je zamisliti školu bez discipline i koliko god bilo društvo željno da uvede što više demokratije, zna se na koji način, koliko i kakva vrsta demorkatije može biti prisutna u školama, šta su prava i obaveze učenika i njihovih nastavnika koje se moraju sprovesti isključivo kroz disciplinu. Toliko, hvala.

Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, posle narodni poslanik Esad Džudžević.

Poštovane dame i gospodo, kada sam poslednji put bila za ovom govornicom, u pokušaju da govorim o Zakonu o akcizama, rekla sam vam da pred vama stojim kao narodni poslanik i isključivo kao predstavnik građana Srbije, s obzirom da malo poznajem ekonomiju.
Danas je moja uloga višestruko složenija i utoliko mnogo odgovornija. Naime, ovde sam u nekoliko uloga, pre svega kao predstavnik građana Leskovca. Naravno, ovde sam i kao predstavnik koalicije koja ima skupštinsku većinu, koja podržava Vladu, a na neki način sam i predstavnik Vlade koja predlaže ovaj zakon. Takođe sam ovde kao predstavnik svoje stranke G17 plus i poslanika G17 plus, stranke koja se zalaže za demokratizaciju društva i za korenite reforme u svim oblastima društva.
Takođe, ovde sam danas pred vama i kao stručnjak u oblasti o kojoj govorimo, s obzirom da sam, kao što sma već pominjala, veći deo svog profesionalnog angažovanja posvetila radu sa decom. Naravno, u mnogim slučajevima bavila sam se zajedno sa njima problemima koje imaju u razvoju i ti problemi, neretko, bili su izazvani i sistemom obrazovanja.
Naravno da smo rešavajući te probleme sarađivali i sa roditeljima, i sa nastavnicima, i sa stručnim psihološko-pedagoškim službama u školama.
Međutim, na kraju, ali i na početku, danas vam govorim i kao predstavnik roditelja, s obzirom na činjenicu da sam roditelj dva deteta školskog uzrasta, učenika drugog i šestog razreda osnovne škole.
Zašto vam sve ovo govorim? Zbog toga što želim jasno da vam kažem sa koje pozicije govorim i koja od ovih pozicija je meni, u ovom trenutku, najvažnija. Mislim da nije teško pogoditi. Ukoliko bi Zakon o obrazovanju na bilo koji način doveo u konflikt neku od uloga koje sam pomenula, hijerarhija uloga bila bi potpuno jasna. Naime, ne postoji ni jedan interes koalicije koji bi mogao ugroziti interes reformske i demokratski orijentisane stranke kojoj pripadam. Takođe, ne postoji ni jedan stranački interes koji bi mogao ugroziti moj profesionalni i lični integritet, ali iznad svega, dame i gospodo, svi mi koji smo roditelji znamo da veoma često i sopstveni sistem vrednosti smo spremni da podvrgnemo preispitivanju kada su interesi naše dece u pitanju.
Imajući sve ovo u vidu, želim da vam kažem da danas, pre svega, govorim kao roditelj i u ime stranke G17 plus, ali i u ime interesa svoje i sve dece u Srbiji.
Zašto je sve ovo važno? Ovo je važno zato što je zakon o kome govorimo izazvao burne polemike u javnosti. Čitava ova polemika pokušala je da da odgovor na neka od pitanja. Uglavnom se koncenrisala oko nekoliko pitanja. To su sledeća: da li želimo reforme ili želimo povratak na staro; da li želimo školu kao bubalište ili školu kao kreativan prostor?
Da li želimo decu koja će samo učiti, učiti i koja će biti podređena poštovanju strogih pravila, ili želimo decu koja će biti slobodne i kreativne ličnosti? Da li želimo u Evropu ili želimo da se vratimo nazad u svoj autistični prostor? Javnost Srbije, mediji, civilno društvo, stručna javnost, roditelji, dali su jasan odgovor na ovo pitanje. Naravno, želimo reforme.
Želim da vam kažem, dame i gospodo, da je za G17 plus ovo odlična vest i mi smatramo da je za Srbiju ovo odlična vest. Naravno da želimo reforme, ali svako ko se ikada, makar i malo, bavio metodologijom ispitivanja javnog mnjenja zna da u ovakvim slučajevima nije problem u odgovoru nego je problem u pitanju. Vešti manipulatori javnog mnjenja vrlo lako mogu da izazovu odgovor koji žele ukoliko postave odgovarajuće pitanje.
Sećate se onog čuvenog referendumskog pitanja iz 90 i neke godine, ne bih ga sada citirala. Naravno da postoje pitanja na koja će svi dati pozitivan ili negativan odgovor.
Mi poslanici G17 plus, ne želeći da budemo manipulisani, ali pažljivo osluškujući javnost Srbije, potražili smo ipak odgovor na ova pitanja. Jako smo se ozbiljno bavili predlozima izmena i dopuna ovog zakona, iščitavali bezbroj puta zakon, svaki njegov član, svaku reč svakog člana zakona.
Iščitavali smo i brojnu drugu literaturu koja se bavila analizom obrazovnog sistema u Srbiji, takođe i analizom drugih sistema u Evropi i njihovim iskustvima, brojnim predstavkama i predlozima stručnih udruženja, organizacija, sindikata. Kao što ste čuli od mog kolege, i primedbama koje je Savet Evrope, odnosno njegova komisija imala na prethodnu reformu. Naravno da smo čitali i izveštaj prethodnog ministarstva.
Sva ova iščitavanja ponovo i ponovo vraćala su nas na činjenicu da se u ovim izmenama i dopunama ne traži i ne daje odgovor na pitanje hoćemo li ili nećemo reforme, već se daje odgovor na pitanje kakve refrome želimo.
Ne bih da budem sugestibilna, ali možda pitanje jeste da li želimo ostvarive ili neostvarive reforme. To je ono što sam želela da vam kažem na početku i ne samo na početku, ali imajući sve ovo u vidu i vraćajući se ponovo na zakon želim da kažem šta, sa svih ovih pozicija o kojima sam govorila, smatram u ovom zakonu suštinom i šta smatram reformama. Mislim da je jako važno, i meni je bilo kao roditelju jako važno, da u ovom zakonu ostaje mogućnost izbornih i fakultativnih predmeta. To je ono što će naš obrazovni sistem učiniti fleksibilnijim i omogućiti mu da bude prilagođen potrebama deteta, individualnim interesovanjima deteta, to je ono gde imamo mogućnost da dete usmeravamo prema njegovim potrebama i njegovoj suštini.
Takođe smatram da je jako važno, nasuprot nekih mišljenja koje smo čuli, da ostanu opisne ocene u prva dva razreda osnovne škole, jer smatram, i to odgovorno tvrdim kao stručnjak i kao roditelj, da je jako teško i gotovo nemoguće brojčano oceniti dete u prvom razredu osnovne škole. Njegove razvojne karakteristike nisu takve da ono može da bude maksimalno koncentrisano na kontrolni zadatak koji ćemo oceniti peticom ili jedinicom. Onda se to ocenjivanje svodilo na nerealno ocenjivanje, svim đacima petice ili u zavisnosti od toga kakva je bila učiteljica i koliko je imala razumevanja u odnosu na decu. Opisne ocene su deo reforme i one su jako važne.
Mnoge druge stvari nisu sadržane u ovom zakonu prosto zato što ovo nije zakon koji može do detalja da precizira hoće li ili neće biti reformi. To je pitanje sada nekih drugih zakona, Zakona o osnovnoj školi, Zakona o srednjoj školi, nekih podzakonskih akata i pre svega to jeste pitanje onoga kako će se u praksi ova reforma u učionici sprovoditi.
Znači kakvi će biti nastavni planovi i programi, školski programi, i kako će se sve to u praksi realizovati, kakva će biti kontrola sprovođenja reforme u učionicama. Sve je to ono što nas tek očekuje. Reforma je proces koji smo započeli i koji svi moramo budno da pratimo.
Želim da vam skrenem pažnju još na par stvari koje su se u proteklom periodu u javnosti čule i moram da izrazim svoje lično razočarenje i nezadovoljstvo onim što se dešavalo, imajući u vidu da su ljudi koji jako dobro znaju o čemu govore prezentovali javnosti, moram da kažem, neistine. Takođe je bio dominantan lični emotivni ton koji se provlačio kroz celu ovu kampanju i to je ono što je mene učinilo jako nezadovoljnom, moram da kažem i razočaranom, jer sam u ljude koji su prethodnu reformu koncipirali i sprovodili verovala kao posmatrač, kao građanka i kao roditelj.
Naime, očekivala sam da ljudi koji su se zalagali za toleranciju, konstruktivni dijalog, za nenasilno rešavanje konfilkata, konstruktivno rešavanje problema, koji su nam govorili da našu decu žele da uče veštinama slušanja, upravo sve to nisu primenili u trenutku kada su bili na ispitu. Naime, moram da ih obavestim da tolerancija ne podrazumeva samo toleranciju istomišljenika, već upravo u trenutku kada dođe do sukoba mišljenja treba izraziti visok stepen tolerancije. To je ono što nije bilo prisutno u prethodnom periodu.
Zaista ne želim da verujem i sigurna sam da nije tako da je ovaj visok emotivni ton bio motivisan nekim nižim ličnim razlozima. To sam prihvatila kao ličnu povređenost ljudi koji su uložili mnogo truda i znanja u nešto u šta su verovali, ali ipak mislim kada radimo na nečemu što je jako važno i od opšteg interesa zaista moramo da se trudimo da to ne nazovemo ličnim, svojim imenima, već da jednostavno to bude nešto što je zajedničko. Mislim da u takvim situacijama emocije treba da držimo pod kontrolom koliko god je to moguće.
Naime, šta se dešavalo? Čula sam zaista brojne neistine. Moram da kažem da sam od ljudi za koje verujem da su ozbiljni čula prilično neozbiljne kvalifikacije. Jedna od njih je recimo da će od sada u školama moći da rade i nastavnici koji će maltretirati, čak i seksualno zlostavljati decu. To sam pročitala u jednim novinama, izjavu je dala jedna osoba koja bi trebalo da bude ozbiljna. To je jako neozbiljna izjava, moram da kažem, iz prostog razloga što nije istinita i što je iskonstruisana.
Naime, nije tačno da će moći u školama da rade takvi nastavnici, jer postoje jasno predviđene sankcije za njih, ne samo u vidu mogućnosti da ostanu bez posla nego naravno da će izgubiti i licencu. Član 118. ovog zakona jasno definiše situacije u kojima će nastavnici ostati bez licenci. Znači, potpuna je zabluda da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Moram da kažem da se lično zalažem za obnavljanje licence na pet godina, ali prosto nije istina da ukoliko do toga ne bude došlo, da će svako i svakako moći da radi sa decom.
Takođe, što se tiče engleskog jezika bilo je brojnih spekulacija, i prosto ovaj zakon ne precizira i otvara mogućnost da engleski jezik može da se uči i u nižim razredima osnovne škole, ali ne obavezuje svaku školu u svakom delu Srbije da mora da obezbedi nastavu engleskog jezika.
Sa žaljenjem moram da obavestim roditelje učenika elitnih beogradskih škola da širom Srbije postoje škole u udaljenim seoskim mestima koje jednostavno nemaju uslove ne samo za nastavu engleskog jezika, nego nemaju uslove za nastavu inače. Moram da vam kažem da je pre 10-15 dana u selu koje se zove Gradanica, nadomak Leskovca, otkriveno zmijsko leglo u školi. Pre godinu i nešto dana takođe u jednom selu nadomak Leskovca, koje se zove Jajina, srušio se pod učionice u kojoj se odvijala školska svečanost. Samo pukim slučajem nije došlo do težih povreda dece.
Dame i gospodo, ovo je Srbija i nažalost ne postoje idealni uslovi za odvijanje školskih programa i nije moguće u svim školama uvesti sve programe koje bismo želeli da postoje za našu decu. Da ne bih predugo zadržavala, želim da vam kažem da će se reforme odvijati kroz nastavne programe, kroz izbor članova nacionalno-prosvetnog saveta, kroz druge zakone koje budemo takođe ovde u Skupštini donosili.
G17 plus budno će pratiti ove reforme, od Skupštine i skupštinskog odbora, preko ministarstva, preko nacionalno-prosvetnog saveta, do samih učionica, jer nam je jako važno da reforma školstva bude sprovedena, da obrazovni proces bude takav da naša deca budu srećna i zadovoljna, zato što znamo da u Srbiji, kao i u svim drugim zemljama sveta, sa decom sve počinje i na njima sve ostaje.

Reč ima narodni poslanik Esad Džudžević, a posle njega narodni poslanik Vladimir Andrić.