Da li o amandmanu još neko želi reč? Izvolite. Izvinjavam se, narodni poslaniče, imamo poslanika koji se javlja i reklamira Poslovnik.
Izvolite, narodni poslanik Nataša Mićić, po Poslovniku.

Gospođice predsedavajuća, vi me očigledno niste dobro razumeli. Ovog puta reklamiram povredu člana 221. Poslovnika: "Narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koja su mu potrebna za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika".
Juče sam, pre 24,00 časa, a i danas ponavljam, zatražila i od predsednika Skupštine, a nisam dobila objašnjenje, ali i od gospođe ministarke, da nam da obrazloženje, jer postoji proceduralni nedostatak, koje su to, po članu 157. Poslovnika Narodne skupštine, izuzetne okolnosti koje se nisu mogle predvideti i zbog kojih je ovaj zakon stavljen po hitnom postupku, jer bi zbog njegovog nedonošenja nastupile štetne posledice po život i zdravlje ljudi, po rad organa i organizacija ili po bezbednost zemlje.
Još jednom, pošto mislim da je ovo ignorisanje narodnih poslanika i Narodne skupštine, po povredi Poslovnika iz člana 100, insistiram da gospođa ministarka da obrazloženje u ovom delu, ukoliko već neće da ga povuče po članu 139. Hvala.

Plašim se da vi mene niste razumeli. Koliko znam, predsednik vam je obećao obrzaloženje. Ne mogu u njegovo ime da vam dam obrazloženje, ali ako vam se moj odgovor ne sviđa, možete da tražite da se o tome izjasni Skupština.
Po Poslovniku? Izvolite.

To u svakom slučaju. Ostajem pri zahtevu da mi odgovor da Administrativni odbor, ali pozivam se i na član 221. koji obavezuje gospođu ministarku da mi takvo obrazloženje da.

O vašoj reklamaciji će se izjasniti Narodna skupština, po Poslovniku.
Da li se još neko o ovom amandmanu javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarko, javljam se prvi put za reč jer je ovo jako složena tema, osetljiva i veoma značajna za državu, za narod i nas same.
U tački 3) starog zakona mislim da je bolje rešenje u smislu predloga ciljeva obrazovanja. Ono što bih posebno istakao, a o čemu nije govoreno u toku ovih rasprava, jeste osposobljavanje za rad. Ovde se govori o nastavnom procesu, o nastavnim planovima i programima, o deci, o nastavnicima, o uslovima, o svemu, ali o samim potrebama za osposobljavanje mladih ljudi za rad malo je rečeno
Naša deca moraju biti obrazovana, ali nije dovoljno da budu obrazovana i pametna, moraju biti spremna i da nešto rade, da zarađuju, da od tog rada žive. Izneću neka iskustva iz prakse. Ranije je bilo mnogo boljih mogućnosti za rad zato što je privreda bolje radila. Danas pravimo planove upisa. Kada je u pitanju politika upisa znate da škole raspišu konkurs, i nekada je to na osnovu broja klupa u odeljenju, zavisno od struke i zanimanja, a privrednici su malo bili u prilici da iskažu svoje potrebe.
U celini, kroz ceo tekst zakona ne vidi se značajniji uticaj privrede na proces planiranja obrazovanja i vaspitanja, sa ciljem da ta privreda može da zadovolji potrebe za kadrovima, za određene tehnološke postupke, u zavisnosti od tehnologije i procedura.
Posebno je važno da ste vi sada zatekli mrežu škola koja je takva kakva jeste, zatekli ste određeno materijalno stanje u obrazovanju, a veoma teško materijalno stanje u privredi govori da škole nemaju dobre uslove za rad, da su nam kabineti i učionice tehnički loše opremljeni, da deca nemaju gde da obave praksu, da bi kasnije mogla da rade uspešno svoj posao, i daleko je teže danas obezbediti uslove da dete obavi pripravnički staž, da bi moglo kasnije samostalno da radi u svom poslu.
Da biste razumeli o čemu pričam, izneću iskustva koja smo stekli u vreme kada smo dobro radili. Preduzeće napravi planove potrebnih kadrova za period od tri do pet godina, jer je toliko trajao proces obrazovanja. Znači, mora se unapred znati šta preduzeću treba, da bi svoje potrebe iskazalo, odnosno da bi prosveta, ministarstvo, škole, stvorili uslove da se obrazuju kadrovi koji upravo privredi i trebaju. Po završetku škole mlada generacija može da se zaposli i da obavlja funkciju za koju je školovana.
Kakva je naša praksa bila? Znači, imamo svoje planove, znamo svoje planove u prečniku od 100 kilometara na opštinskom nivou, u jedinstvenoj politici obrazovanja - koliko imamo dece u generaciji koja treba da se školuje u prvoj godini srednjih škola. Govorim o srednjim školama i pripremi dece za rad. Slično je i na fakulettima. Znamo broj dece. Znamo broj dečaka i devojčica. Znamo šta privredi treba i insistiramo da se ostvare oni nastavni planovi i programi za te uslove.
Zatim, obavimo razgovor sa decom u osnovnoj školi, počinjemo da radimo nešto na planu profesionalne orijentacije, pripremimo decu i kažemo - dobićete stipendije, platimo lekarske preglede, upišemo ih u školu, školujemo ih, stvorimo uslove za praktičnu nastavu i zaposlimo celu generaciju. Tako je privreda obezbeđivala sebi kadrove.
Kako danas to radimo? Vi niste u prilici da vam privreda pomogne i ako tražite od privrede, bilo koje privredne grane, da vam iskaže svoje potrebe za kadrovima, za neki period od tri do pet godina, vi nećete imati tu mogućnost.
Kako onda školovati decu, a da deca budu zaposlena, imaju koisti od obrazovanja koje su stekli, da ne školujemo decu za tržište rada, za evidenciju Nacionalne službe za zapšljavanje.
Proces bi bio ovakav – sagledati koliko imamo kojih strukura na evidenciji tržišta za zapošljavanje. Pogledati koliko je moguće u kojim granama privrede zaposliti kadrova, kog nivoa obrazovanja, kog profila i koje stručne spreme, stvoriti uslove u školama da se ti kadrovi obrazuju, pomoći deci jer je učenički standard loš.
Putuje se iz udaljenih mesta do škola, što je danas skupo, teško je izabrati struku i zanimanje prema afinitetu deteta, prema stvarnim potrebama i mogućnostima zapošljavanja, jer su nam škole daleko. Tamo gde su opštine nerazvijene, gde su sela upućena na mela gradove ...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... teško je stvoriti uslove da se deca školuju baš za one smerove i struke koje bi želeli. Ako znaju i ako ima ko da im pomogne da se oni opredele za ono što im je struka.
Završiću svoju priču ovim: gospođo ministre, imate veoma težak zadatak, mnogo posla, morate zasukati rukave...
(Predsedavajuća: Vreme.)
... Ako su nam stari programi, onda ne možemo obrazovati decu po starom programu. Moramo biti aktuelni, nove programe, nove tehnološke postupke i tako ćemo se uključiti u svetske integracije, samo znanjem. Znači, imate mnogo teškog posla, morate angažovati i ljude iz privrede, iskusne, kompetentne ljude, sa puno znanja i iz svih sfera društvenog života. Tako ćete uspeti u svom životu.
Sve što uradite biće od koristi. Sve što ne uradite, ne stignete da uradite, neće se možda videti kakve su štetne posledice ...
(Predsedavajuća: Šest minuta.)
... ali one će biti prisutne. Hvala.

Povodom amandmana, narodni poslanik Živorad Smiljanić.

Poštovani poslanici, u ovom članu, kada govorimo o ciljevima i zadacima obrazovanja i vaspitanja, nabrojane su tačke, između ostalog i tačka 8) koja glasi – usvajanje, razumevanje i razvoj osnovnih socijalnih i moralnih vrednosti demokratski uređenog, humanog i tolerantnog društva.
Danas se nalazimo u tranziciji i uvodimo liberalni kapitalizam, a liberalni kapitalizam je Amerika iz vremena prohibicije, kada je na sceni otimačina društvene imovine i pljačka. Praktično uvodimo najgori oblik kapitalizma. Neki kažu da je to banditski kapitalizam, jer je sve ono što je decenijama stvarano pretočeno u privatne džepove.
Deci govoriti o humanom i socijalnom društvu, kad ogroman broj dece nema šta da jede; kako ćemo ih ubediti da je to socijalno i humano društvo; kada deca novokomponovanih bogataša žive u izobilju, a veliki broj radničke dece ne da nemaju šansu da završe fakultet, nemaju šansu ni za srednju školu.
Prema tome, u vremenu tranzicije, uvođenja liberalnog kapitalizma, govoriti o socijalnoj pravdi, humanom drštvu, mislim da nije korektno, jer deci ne možemo da objasnimo tu nepravdu. Čak ni mojoj ćerki koja je završila medicinu nisam mogao da objasnim kako sinovi nekih naših funkcionera, koji su jedva srednje škole završili ili ih kupovali, žive u izobilju, a oni koji su odlični đaci i studenti nemaju ništa.
Mislim da ovo treba izbrisati, da ne obmanjujemo decu da idemo ka nekom humanom i socijalnom društvu, koje se zasniva na socijalnoj pravdi, jednakoj šansi svakog deteta da završi sve najviše moguće škole. Danas ni teoretski nemaju tu šansu.

Da li neko želi reč o ovom amandmanu?        Narodni poslanik Boško Ristić, izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pridržujem se zahtevu poslanice Nataše Mićić da ministar da izveštaj o razlozima za ovakvo postupanje prilikom podnošenja Predloga zakona kojim se menjaju osnovi obrazovanja.
Inače, želim da izrazim slaganje sa mojim prethodnikom, koji je malopre obrazlagao svoje stavove o ciljevima i vrednostima koje ovaj zakon uvodi kao ciljeve i zadatke obrazovanja. Zaista se slažem da su kod nas poremećene vrednosti i da je to veoma dugo trajalo.
Tako bih želeo da podsetim mog prethodnika, koji je malopre govorio, na ciljeve i zadatke obrazovanja, da su neke škole organizovale ekskurzije u Požarevac, u Bambilend, upravo sa željom da pokažu kako su neki mladi ljudi sposobni, vredni ...
(Predsedavajuća: Javili ste se povodom amandmana.)
... da, podržavam govor svog prethodnika, koji je dao obrazloženje o socijalnom i vrednosnom sistemu koji treba da bude zadatak i cilj obrazovanja. Slažem se da su neki ciljevi i zadaci i vrednosti poremećeni, da je nužno nešto učiniti u vezi sa promenom ciljeva i zadataka u obrazovanju.