Član 19. nosi marginalni naslov - školski program.
Cilj, ideja i razlog za uvođenje ovog člana u zakon je bila u koncepciji čitave programske strukture obrazovanja. Ta struktura se bazirala na dva prethodna akta. Dakle, školski program je baziran na dva prethodna akta. Jedan se zvao opšte osnove školskog programa i njime je bila predviđena struktura nastave po godinama za celokupno školovanje, a drugi se zvao posebne osnove školskog programa i u njemu je bila po razredima predviđena struktura predmeta.
Na bazi toga, na bazi ta dva akta koje donosi Ministarstvo u krajnjoj instanci, nije bitno kako pre toga, svaka škola je donosila svoj školski program. Ideja koja stoji iza ovog pojma školski program je u različitosti školskih programa od škole do škole. Školama je ostavljena određena sloboda u koncipiranju tih programa i svaka škola se morala razlikovati od susedne, odnosno od druge.
Škola čije je sedište u gradu nije imala potrebe da svojim đacima posebno daje neko saobraćajno obrazovanje, jer je pretpostavka da ga imaju, kao što škola koja se nalazila u malim mestima i seoskim sredinama nije imala nikakvu potrebu da svojim đacima daje dodatno obrazovanje iz poznavanje prirode i tome sličnih predmeta. Zbog toga je svaka škola mogla jedan deo programa sama da koncipira.
To je ideja koja stoji iza pojma školskog programa, onako kako je bio u zakonu iz 2003. godine. Ovde se zadržava pojam školski program, ali mu se daje potpuno drugi smisao.
Mi smo ponovo prisutni da jedno isto ime koristimo za različite pojave, bez ikakvog diferenciranja, bez ikakve naznake da se radi o tehničkom terminu ili o nečem sličnom. Školskim programom se naziva program koji donose navodno škole, na bazi planova i programa koje propisuje Ministarstvo.
Ako već postoje planovi i programi koje propisuje Ministarstvo, savet, u redu, ako postoje ti planovi i programi, kakva je onda potreba da škola posebno donosi školski program. Da li mi to želimo da dodatnom administracijom opteretimo zaposlene u školama da ne primenjuju direktno planove i programe, nego da moraju preko posrednika da zovu školski program koji će biti preslikan nastavni plan i program.
Dakle, nikakvo racionalno opravdanje ne stoji iza upotrebe termina školski program, kojim se označava sasvim drugo opterećenje nastavnika, a samo opterećenje nastavnika nema nikakvog razaumljivog smisla.

Da li još neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Petrović. Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo poslanici, gospodin Knežević je dao obrazloženje ovog amandmana, ali želim da skrenem pažnju na nešto što predstavlja politički okvir koji iskazuje u sebi suštinu izmena koje će ovim zakonom biti uvedene u naš prosvetni sistem.
Vrlo je važno imati na umu političke premise na osnovu kojih su sve parlamentarne stranke i parlamentarne frakcije u ovom parlamentu utemeljile svoje političko delovanje i koje su iskazane kroz naše krajnje ili vrhunske političke ciljeve. Nesumnjiva je deklarativna opredeljenost vladajuće koalicije, bar onog njenog dela koje daje ministre u Vladi Republike Srbije, pa i gospođicu ministra koja danas brani ovaj zakon. Opredeljenje te vlade i tih stranaka je da se Srbija kao država i da se građani Srbije nađu u Evropskoj uniji onoliko brzo koliko je to moguće.
Ovaj zakon pokazuje da ono što predstavlja verbalno opredeljenje ove vlade ne nailazi na bilo kakvo ishodište u pozitivnim propisima koje ova vlada predlaže parlamentu i koji bi trebalo da postanu zakonska rešenja, kada ih parlamentarna većina u ovoj skupštini izglasa. Gospodin Knežević je govorio o tehničkim terminima i o tome kako se nominacije u ovom zakonu ili u predlogu izmena i dopuna ovog zakona razlikuju u odnosu na zakon koji je u ovom trenutku važeći.
Želim ovom parlamentu i javnosti da skrenem pažnju na suštinu koja se nalazi iza tih termina. Ovaj zakon ili izmene i dopune ovog zakona vraćaju težište prosvete i obrazovnog sistema na ono što predstavlja ulaz u obrazovanje.
To su planovi i programi, i to će biti sadržaji koje će Ministarstvo, ukoliko ove izmene i dopune budu usvojene, donositi, i to će predstavljati ne samo okvir nego i potpunu sadržinu onoga što će deca u Srbiji u školama učiti.
Težište trenutno važećeg zakona, koji je donet 2003. godine, bio je na onome što bi trebalo učenici da nauče; u merenju onoga što bi deca u Srbiji trebala da nauče. Ta suština je potpuno u skladu sa preporukama koje smo dobili od OECD-a, Uneska i sa preporukama koje su u skladu sa direktivama Evropske unije.
Gospođice ministar, pitam vas ovde u čemu se sastoji vaša intencija, u čemu se sastoji vaša duboka namera da Srbiju u oblasti prosvete približite EU. To nije tačno. Srbija se vraća u 90-te godine, Srbija se vraća duboko u 20. vek, Srbija se vraća u doba pre pada berlinskog zida i Srbija. A to je tema, dame i gospodo, to je tema koje nažalost niste svesni, ali postaće svestan ovaj savet koji će biti ustanovljen kada ovaj zakon, ako bude, bude donet. Koliko je koraka unazad ovaj zakon koji ste predložili i koliko vremena uzima Srbiji koja je protraćila poslednju deceniju....
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme. )
... završavam... kao i uspela posle 5. oktobra da zgrabi priključak sa civilizovanim svetom, a tom civilizovanom svetu koji se oličava u EU, koliko znam, nijedna parlamentarna grupa i nijedan poslanik u ovom parlamentu ne želi da okrene leđa.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Milan Škrbić.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača su prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra je ovaj amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 19. amandman su podneli narodni poslanici Meho Omerović i Ljiljana Nestorović.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)

 Dame i gospodo, jedan kolega mi je malopre rekao da nikoga ne interesuje gde sam bila u vreme dok nisam bila u ovoj sali, iako je sednica trajala. Mislim da nije u pravu.
Mi srpski radikali polažemo račune svojim biračima, a ako vi to ne činite, to je vaša stvar i to birači znaju da cene i procene. Zato sada moram da kažem da ću braniti amandman koji je u ime poslaničke grupe SRS podneo narodni poslanik Nemanja Šarović, koji je trenutno odsutan zato što gostuje na jednoj televiziji u Nišu.
Amandman koji se odnosi na član 19, a taj član 19. menja član 69. osnovnog zakona.
U drugom stavu stoji da školski program donosi škola, i to u skladu sa nastavnim planovima i programima. Dalje, kaže, školski program obezbeđuje se ostvarivanjem nastavnih planova i programa i potreba učenika i roditelja, škole i jedinice lokalne samouprave.
Mi mislimo da ovo nije dobro rešenje, jer su valjda potrebe svih iste, ali su nažalost uslovi različiti. Kada to kažem, onda mislim na uslove rada mnogih škola po Srbiji, koje su ispod svakog nivoa i o kojima Vlada Republike Srbije, ni ova, ni ona bivšeg režima, niti razmišlja niti ima nameru nešto da preduzme da se ti uslovi rada poprave.
U amandmanu na član 19. predloženo je da na školski program saglasnost daje ministar i u obrazloženju je navedeno da se ne može dozvoliti da organ upravljanja bez saglasnosti osnivača donosi školski program. To jednostavno tako mora da se reši, a Vlada Srbije je odbila taj amandman sa obrazloženjem da je ista materija obuhvaćena članom 77. Zakona.
Dame i gospodo, ni to nije tačno.
Ovaj zakon, koji se danas menja, kada je bio na dnevnom redu i tada smo mi iz SRS govorili da se ne može prepustiti da se programi donose po školama, odnosno po jedinicama lokalne samouprave. Smatramo da u Srbiji sve škole moraju da imaju jedinstven program, i to nikako nije nikakva centralizacija. Naprotiv, ono što je obaveza Ministarstva, odnosno ministra jeste da daje saglasnost na taj program, a da ga naravno školski odbori donose u skladu sa svojim aktima.
U pretposlednjem stavu ovog člana stoji da učenik koji se opredelio za jedan od dva izborna predmeta, versku nastavu ili građansko vaspitanje, izabrani predmet zadržava do kraja započetog ciklusa osnovnog, odnosno do kraja sticanja srednjeg obrazovanja i vaspitanja.
Govorila sam o ovome u načelnoj raspravi i gospođa Čolić je dala neko obrazloženje, koje svakako nije ono što su predstavnici SRS želeli da čuju. Mi mislimo da ovo ne može na ovaj način da se reši i da ne mogu deca da se nateraju da do kraja školovanja prate građansko vaspitanje, ako slučajno naprave grešku pa se opredele za to vaspitanje. Možda pod nečijim uticajem ili zato što misle da je to moderno.
A mi mislimo upravo ono što misle mnogi roditelji i što misle mnoga deca, možda već nekih mesec dana posle slušanja te nastave iz građanskog vaspitanja, da je to građansko vaspitanje u stvari ispiranje mozgova našoj deci i upravo ovaj član pokazuje i dokazuje da smo mi u pravu kada tvrdimo da ne postoji razlika između Vlade bivšeg režima i Vlade sadašnjeg režima.

Prekoračili ste vreme.

 Ovo govorim da vi u stvari niste suštinski promenili ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, vi ste tražili da radimo dok se rasprava ne okonča i mi smo spremni da danonoćno radimo, ali da budemo jasni u našim stavovima i u onome što nikako ne sme da se prepusti slučaju.
Kada je u pitanju školski program u izmeni Zakona, u njegovom osnovnom teksu, to je za nas srpske radikale, pored svih ostalih, jedna od najvažnijih normi. Na tome počiva celokupno naše školstvo, i osnovno i srednje, i narodni poslanici kao predstavnici u najvišem zakonodavnom telu u Srbiji moraju da se suoče sa tim.
Ko nije spreman da se jasno i precizno odredi prema tome kakvo školstvo mi u Srbiji želimo ili ko je, ne daj bože, zagovornik – a nažalost, u ovoj skupštini ima i takvih, nadam se da pobedom SRS i našom ubedljivom većinom, koja pre ili kasnije sledi, neće biti mnogo takvih zagovornika, ko je spreman da sve ono što mi smatramo razaranjem našeg srpskog nacionalnog bića i školstva uopšte – mondijalističkog pristupa u sferi obrazovanja ovde u ovoj skupštini, taj nema odgovornosti ni prema poslu kojim se bavi, bez obzira iz koje političke stranke dolazi, a najmanje ima odgovornosti prema državi, prema deci i prema budućim generacijama.
Ono što je za vas prihvatljivo i ono što vama uslovljava MMF, uopšte nije nešto što može da uslovljava SRS i većinu građana Srbije i ne bi trebalo tako da bude.
Prethodni režim, čiji je ministar bio danas poslanik Gašo Knežević, imao je takav mondijalistički pristup i ministar je dolazio za ovu govornicu i danima je zagovarao upravo takav soroševski program, tzv. "step baj step" program, amerikanizaciju školstva i sve ono što razgrađuje i naše duhovno i kulturno nasleđe i sve ono što smo mi Srbi bili od Nemanjića pa naovamo.
Ako je sveti Sava rodonačelnik našeg školstva, ako su to najsvetlije tradicije koje ima srpski narod, mi srpski radikali, kao i ogromna većina građana Srbije, a u to ćete biti uvereni 13. juna, nismo spremni sa tim da se igramo i da tek tako to prokockamo i da upućujemo naše školstvo i našu omladinu na nešto što ne ide u prilog ni našem duhovnom preporodu, ni očuvanju naše tradicije, ni naše duhovnosti.
Pokazalo se za vreme vladavine DOS-a, a mi ne vidimo da vi to bitno menjate ovim zakonom, da upravo škola treba da bude ta institucija, ta ustanova koja će da gradi znanja, dakle, o nama samima, ko smo mi, čemu stremimo, u kakvoj državi želimo da živimo i čemu želimo da se suprotstavimo.
Zato je veoma važno da ministar – a to uskoro neće biti gospođa Čolić, jer će i Vlada shvatiti da nema podršku građana i ići ćemo na nove parlamentarne izbore, i u budućoj vladi sigurno će za školstvo odgovarati neko iz SRS – bude taj koji će na sebe preuzeti odgovornost za škosli program.

Molim vas, pričajte o amandmanu.