Zahvalio bih se poziciji što nam obezbeđuje kvorum, jer je to jedini doprinos koji ona daje ovom razgovoru. Ovaj razgovor koji se vodi između opozicije je eventualno neko naše teoretsko prepucavanje. Pozicija nam služi samo da se lepo osećamo. Nema nikakve reakcije ni sa čije strane, neverovatno.
Što se tiče Kosova, skrenuo bih pažnju da je 2002. godine na geografskom pojmu Kosova uvedena i devetogodišnja škola, koja se primenjuje u delovima gde je albansko etničko stanovništvo. U srpskim školama je i dalje zakon koji obavezuje na osam godina školovanja, a mi smo, dovijajući se na razne načine, to je ljudima sa Kosova poznato, nastavnike tj. učitelje obučili u novom smislu uvođenja programa za devetogodišnjeg obrazovanja i u srpskim delovima Kosova.

Da li još neko želi reč? Izvolite, Nataša Jovanović.

Zaista moram da se javim iako je pola tri. Gospodin Ljubomir Kragović nije ovde. Ovde smo čuli definiciju jednog dela teritorije, sastavnog dela Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao - Kosovo. Ne postoji Kosovo. Postoji Kosovo i Metohija.
Za normalne i odgovorne ljude to jeste Kosovo i Metohija i uvek će biti Kosovo i Metohija. To što je, nažalost, veći deo te teritorije okupiran, odnosno čitava južna pokrajina, i što Srbi i srpska deca ne mogu da se vrate u Prištinu, u svoje škole, što ne mogu da se vrate u Peć, u Prizren, to ne daje nikome za pravo da ovde govori o tome da je afirmativno što se na okupiranom području školuju predstavnici tj. deca albanske nacionalne manjine u devetogodišnjem školovanju.
To nas ne zanima, niti će zanimati Ministarstvo, niti Vladu ako su odgovorni. Nas interesuje i prioritet je za poslanike SRS, a verujem i za sve dobronamerne poslanike, sve odgovorne ljude, da što pre vratimo što više dece u srpske škole na Kosovo i Metohiju i da školovanje traje osam godina.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Žarko Obradović. (Povlači ga.)

Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Esad Džudžević.

Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zaknodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč?

Član 32. se odnosi na jedan od stubova koje sam pre pet sati spominjao.
Znate da po Zakonu o udžbenicima monopolno izdavanje udžbenika ima jedna institucija, a to je Zavod. Ideja koja nas je rukovodila da uđemo u ogled sa udžbenicime je bila želja da se monopolski položaj jednog izdavača u prosveti ukine, kako bi konkurencijom podigli kvalitet, što je jedna dobra posledica, i smanjili bismo cene, što je druga dobra posledica, naročito za džepove roditelja odnosno dece.
Nismo morali da uđemo, jer smo morali da menjamo i Zakon o udžbenicima, u potpuno sređivanje monopolizma, odnosno borbu protiv monopolizma, već smo kroz jednu odredbu Zakona pokušali donekle da utičemo na rešavanje problema, propisavši proceduru izbora, izdavanje udžbenika itd.
Kod ovog teksta koji je predložen mene bune dve stvari. Savet predlaže udžbenike. Savet je strašno glomazno telo. Imate centar za razvoj programa i udžbenika, čiji bi to bio zadatak po definiciji. Pretpostavljam da će on to raditi, pa će davati savetu na mišljenje. Ukoliko to pro forme prođe kroz savet, onda je to zamisliva procedura. Ukoliko se savet zaista tim bavi, tu nema izlaza. Tu će biti različitih interesa i nećemo nikad doći do rešenja.
Ono drugo na šta sam posebno osetljiv, izbacili ste dosadašnji termin "minimalni standardi" i zadržali samo termin "standadi". Hoću da vam skrenem pažnju da je materija udžbenika, njihovog izdavanja i pisanja osetljiva zbog mnogih preduslova koji se traže.
Neki ljudi u ovoj zemlji su dobar deo života posvetili udžbenicima i znaju dosta i o osetljivosti pitanja i mogućim malverzacijama. Jedan od njih je osoba koja je verovatno i doajen obrazovne kulture i politike ove zemlje, a i nauke, gospodin Ivan Ivić. On insistira na izrazu minimalni standardi. Kada ste ovo promenili, nadam se da ste njega konsultovali.
Ako ste ga konsultovali i on dao zeleno svetlo, nemam ništa protiv, ali mislim da je bolje sa minimalnim standardima, a uvek možete da dižete, da standard pređe minimalu, to je uvek dozvoljeno.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 33. amandmane u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanik Anita Beretić i Leila Ruždić-Trifunović.

Odbor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč?

Izvolite, narodni poslanik Živković.

Dobro jutro svima. Poštovani potpredsedniče, poštovani zameniče ministra, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podnela koleginica Beretić odnosi se na član 33. Predloga zakona i on glasi – član 33. Predloga zakona briše se.
Veoma je važno da pročitam obrazloženje. "Nedopustivo je da se protiv učenika može voditi disciplinski postupak u periodu dužem od 15 dana od dana saznanja za povredu obaveze. Predloženom promenom taj rok se produžava do 60 dana, što otvara brojne mogućnosti za improvizaciju i manipulaciju."
Pretpostavljam da su svi umori, ali podsetiću uvažene narodne poslanike da se član 33. odnosi na problematiku odgovornosti učenika, a on kaže – u članu 96. stav 5. briše se. Briše se stav koji se odnosi na disciplinsku odgovornost učenika – disciplinski postupak protiv učenika ne može se pokrenuti ni voditi po isteku 15 dana od dana saznanja za povredu obaveze, odnosno po isteku školske godine u kojoj je povreda učinjena.
Neshvatljivo je da se novim rešenjem ide na produženje roka do 60 dana. Rekli smo u obrazloženju zbog čega, ali je još manje jasno obrazloženje koje smo dobili od Ministarstva. Pročitaću ga – amandman se ne prihvata jer se rešenjem u Predlogu zakona vrši usklađivanje roka za vođenje disciplinskog opostupka sa zahtevima prakse. Koja je to praksa koja dozvoljava da učenik bude pod stresom 60 i više dana i da se u tom roku ne obavi postupak i izrekne disciplinska odgovornost.
Naša primedba se odnosi na ovaj član zakona i predlažemo da se vrati na staro stanje, da se u roku od 15 dana izrekne disciplinska kazna učeniku koji je prekršio određenu obavezu.

Hvala. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 33. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.

Odor za prosvetu i predstavnik predlagača nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 33. i tražim da se broj "60" zameni brojem "15".
Smatram da rok za vođenje disciplinskog postupka učenika treba skratiti na 15 dana od dana kad se sazna da je učenik učinio neki prekršaj. Veliki krivični postupci se počnu i okončaju za 15 dana. Šta je to što može učenik da uradi u školi? Da razbije prozor, da išara neki zid i treba 60 dana da se smisle nastavnici u školi, da li da pokrenu disciplinski postupak.
Ovo me podseti na drugu priču, kad je roditelj došao kod razrednog starešine, pa pita – kakav je moj sin đak; onaj mu kaže – ima šest kečeva; pa on će da ponavlja; nastavnik – hajde da se kladimo u 500 evra da neće. Da li je ovih 60 dana vreme kada vi omogućavate nekome u školi da se kladi sa ocem učenika u 500 evra da neće biti kažnjen sin, disciplinski. Nema nikakvog razloga da se 60 dana posle učinjenog prekršaja, nestašluka, pokreće disciplinski postupak. Ako za 15 dana ne može da se pokrene, nema potrebe ni za 60.

Da li još neko želi reč?