Prethodnom govorniku samo neki podaci, da bi znao o kvalitetu naše škole. Kada smo mi formirali Ministarstvo prosvete 2001. godine, zatekli smo 14.550 ponovaca i preko 40.000 učenika na popravnom ispitu. To su podaci o kvalitetima naše škole. Nemojmo se uljuljkivati pričom o kvalitetu škole na ovim prostorima. To nije tačno.
Danas sam sa Interneta skinuo internet–prezentaciju Matematičke gimnazije. Matematička gimnazija je raspisala konkurs za upis odeljenja sedmog razreda u matematičku gimnaziju. Ako oni ovaj konkurs ostvare, ići će po programu koji smo mi doneli i ja sam potpisao to rešenje. Ovim zakonom se to menja. Ne znam šta će se desiti sa tom decom i kako će se ona vratiti u regularni sistem. Nekadašnji direktor Matematičke gimnazije je pomoćnik ministra. Ovi podaci su jako uznemirujući; datum 27. maj 2004. godine; internet–prezentacija Matematičke gimnazije.

Reč ima narodni poslanik Dragutin Perić. Preostalo vreme poslaničke grupe SRS minut i 30 sekundi. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Da iskoristim ovo vreme i da samo podsetim poslanike i javnost da se izmenama i dopunama Zakonama o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja pristupilo sa ciljem da se koncepcija razvoja celokupnog sistema obrazovanja prilagodi vremenu i uslovima u kojima se može odvijati ovaj proces kod nas, a pri tom su zadržane tendencije koje su iskazane u postojećem zakonu.
Ako ste imali prilike da čitate one članove, videli ste da je to isti zakon, zavod su centri, centri su timovi, savet ne tri nego jedan, čista kozmetika i meni je prosto čudno da je ljudska sujeta uticala da tvorac one reforme podnese neke amandmane. Ovo je isti zakon.
Naravno da ovim amandmanima želimo da poboljšamo zakon i da kažemo da nije dovoljno da se na tri-četiri mesta ubaci u zakon reč "nacionalni". Nije dovoljno. Nadam se da ćemo povodom amandmana da iskažemo koncepcijsko neslaganje sa ovakvim predlogom zakona, koji ne vrši reformu nereformisanog Gašinog zakona.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili neko ko još nije iskoristio svoje pravo iz člana 89. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, Socijalistička partija Srbije, drugo javljanje od deset minuta.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo ministre, poštovano predsedništvo, Socijalistička partija Srbije, odnosno naša poslanička grupa podržaće predložene izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Podržaće i ima mnogo razloga. Kamo sreće da su ove izmene i dopune došle ranije, da je to bilo moguće, a pogotovo da ih je bilo još, jer promene u sistemu obrazovanja i vaspitanja, i onome što se zove sistem vaspitanja i obrazovanja u Srbiji, nužne su, a ovim zakonom nisu dovoljno obuhvaćene.
Paradoksalno je, ali istinito, da mi danas ili od juče, kada smo počeli da razgovaramo o ovom zakonu, prvu put imamo mogućnost da do kraja javnosti Srbije predočimo šta mislimo o prethodnom zakonu o vaspitanju i obrazovanju.
Ovo govorim ne slučajno. Treba podsetiti kritičare ovog zakona i one koji govore u javnosti da je postojeći zakon donesen u vreme produženog vanrednog stanja. Narodna skupština Republike Srbije je na sramotu Srbije o tom zakonu raspravljala bez direktnog TV prenosa. Nije postojala potreba da se javnost Srbije upozna sa tako suštinskim zakonom kao što je ovaj, usvojen je bez prisustva javnosti.
Znam kako je to izgledalo, jer u vreme produženog vanrednog stanja, odnosno u vreme vladavine DOS-a u javnost je moglo da izađe samo ono što je DOS želeo.
Obično su diskusije poslanika SPS i SRS u to vreme prenošene u stilu - oni su protiv. Zašto su protiv, na osnovu kojih argumenata su protiv, to javnosti nije bilo moguće saopštiti.
Treba podsetiti da su osnove ovog zakona razmatrane bez mišljenja osnovne škole, srednje škole, univerziteta, akademije, pa posle kritike koje su bile na Odboru za prosvetu u Skupštini Srbije; brže-bolje su zakazani neki okrugli stolovi, naravno sa istomišljenicima, da bi se eto moglo reći da je bio zakon na javnoj raspravi. Organizovane su TV emisije, ali opet sa probranim učesnicima i finale je usledilo u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kada je tadašnja ekipa obilato trošila medije i pričala o konceptu, a drugi nisu mogli ništa da kažu.
Zato kažem da je ovo prva, nažalost, prilika da poslanici Narodne skupštine Republike Srbije Srbiji kažu šta misle o postojećem zakonu. Taj zakon je bio jako loš. Rekli smo tada i ponavljamo sada da je taj zakon bio haotičan, i jeste haotičan, nekonzistentan, preuzeo je rešenja iz više zakona i verovatno iz više različitih zemalja. U njemu nisu dovoljno istaknuti zaštićeni državni interesi u oblasti obrazovanja. Bio je restriktivnog i diskriminatorskog karaktera, vrlo daleko od proklamovanovih ciljeva demokratizacije, decentralizacije i profesionalizacije.
Sada ću ponoviti nešto što sam tada rekao u ime poslaničke grupe i videćete da postoje razlozi za ovu rečenicu. "Skupo će ovaj zakon koštati Srbiju, koštaće skupo jer se prvo ruši postojeći sistem obrazovanja i vaspitanja, a ne nudi novi i bolji, kvalitetniji, i za rušenje postojećeg sistema jedan broj ljudi će dobiti dobre prihode". Bili smo u situaciji da čujemo proteklih dana od strane gospođe ministra kako su bogato nagrađivani ljudi koji su hvalili ovaj zakon ili ako ga nisu hvalili makar su našli način da to reše i da materijalno poboljšaju svoju situaciju.
O vaspitanju i obrazovanju sigurno nije bilo baš toliko brige, a moram pomenuti nešto što sam čuo od kolega iz obrazovanja koliko se vodilo računa o struci, da su seminare posle usvajanja ovog zakona, edukativne seminare, držali studenti različitih fakulteta, koji su bili nižeg obrazovnog nivoa nego oni kojima su držali te seminare. To samo po sebi dovoljno govori kakav je bio ili šta je bio jedan od ciljeva postojećeg zakona.
Zato kažem, ovaj zakon je loš. Dobro je što su podnete ove izmene i dopune Zakon o obrazovanju i vaspitanju, ali one nisu dovoljne. Jedino što se može pohvaliti, a vezano za prethodni zakon, jeste da su imali jako dobar marketing. O zakonu se priča i stalno se priča – reformski, reformski. Kada pitate šta je reformski, niko ne ume da vam kaže.
Zato su građani Srbije i kroz uplatnice Infostana, i kroz plaćene oglase, i kroz nameštene TV emisije bili bombardovani o tome kako epohalna znanja i inovacije unosi ovaj zakon; kao, obrazovanje nam nije dobro, pa daj da ga promenimo, bez ijedne reči šta je to bilo loše u prethodnom obrazovanju. Ne treba trošiti mnogo reči, a podsetiti da su naši đaci i studenti gotovo u svim zemljama sveta u vrhu, ako ne i prvi kada se zbrajaju ocene, a pogotovo su prvi na različitim takmičenjima. To je svima bilo poznato, a samo ne onima koji su doneli taj zakon.
Dobro je što se ove izmene i dopune zakona donose. Dobro je što se formira nacionalni prosvetni savet umesto tri postojeća. Mislimo da se ovim konačno struka vraća struci. Očekujemo da će nacionalni prosvetni savet doneti strategiju obrazovanja u Srbiji i da obrazovanje prestane da bude predmet jedne političke stranke ili jedne političke opcije.
Mislim da je dobro što je ministar uvažio amandmane poslanika koji su predlagali da se u sastav saveta uvrsti i jedan član Univerziteta u Prištini, jer ta dimenzija ima daleko širi značaj nego što ta reč sama po sebi govori ili ta formulacija ima značaj sa stanovišta države i onoga što se zbiva na Kosovu i Metohiji.
Dobro je što je prihvaćeno da predstavnik Matice srpske i Zajednice učiteljskih fakulteta bude u ovom savetu. Mislimo da su sve to dobre stvari. Potrebno je da Savet u budućem periodu uradi ono što mu zakon propisije.
Mislimo da je dobro što se formiraju dva zavoda vezana za sistem obrazovanja i vaspitanja umesto ranijih sedam centara. Ranije smo pominjali, a mislim da ne treba trošiti mnogo reči, koliko je to bilo i skupo i mislimo da nije doprinosilo unapređenju sistema obrazovanja i vaspitanja.
Treća dobra stvar izmene i dopune ovog zakona jeste što se ukida ovo periodično produžavanje licenci. Time je konačno vraćeno dostojanstvo nastavnika u Srbiji. Mislimo da je konačno, bar u prosveti, ukinuta lustracija, jer to davanje licenci na svakih pet godina je bilo drugo ime za lustraciju.
Videli smo kako se DOS ophodio prema predlozima za imenovanje direktora osnovnih i srednjih škola i da su politički argumenti bili potpuno dominantni, a kada se nije mogla izbeći mogućnost da se neko imenuje, onda se to odlagalo koristeći odredbe zakona do krajnjih konsekvenci.
Dobro je što je trajanje obrazovanja podeljeno u dva ciklusa, četiri plus četiri, sa nultim razredom u predškolskom obrazovanju. Dobro je što se vraćaju nastavni planovi i programi i što ih donosi savet. Ima još toga što je dobro u ovim izmenama i dopunama Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja.
Moram reći da neke stvari možda treba pojasniti. Očekujem od ministra da kaže nekoliko reči vezano za donošenje udžbenika, da li će to biti regulisano posebnim zakonom ili će se ova odredba primenjivati restriktivno, jer se može desiti da učenici budu dovedeni u jedan inferioran položaj, odnosno da uče mnogo udžbenika u odnosu na broj predmeta koji su im obavezni u razredu.
Ima drugih stvari koje se mogu u ovoj raspravi ili kroz amandmane razjasniti, ali je nesporno da je izmene i dopune zakona trebalo doneti i nesporno je da je Srbiji potrebno da se ustanovi sistem obrazovanja i vaspitanja koji neće biti predmet jedne stranke, političkog dogovaranja, koji će biti nacionalna stvar, državna stvar, i koji će pomoći sa svoje strane da država Srbija napravi jedan korak u bolju budućnost. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Gašo Knežević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS-Boris Tadić, drugo javljanje, deset minuta.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, drage kolege, prijatelji, potpuno sam svestan činjenice da poslanička grupa DS-Boris Tadić neće sprečiti donošenje ovog novog zakona. Takođe, svestan sam još nečega. Ukoliko se ne usvoje svi, a neće, ili bar neki, i to neće, od predloga poslaničke grupe DS-Boris Tadić, a usvoje se osim nekih časnih izuzetaka, predlozi drugih poslanika, zakon će ići sve dalje i dalje od sistema. Dakle, sistem nećemo imati.
Taj sistem je stvoren bez ikakvog uticaja međunarodne zajednice, autonomno, na osnovu dve i po godine rada 500 ljudi i 25.000 analitički sistematizovanih razgovora sa ljudima iz sistema, tri obilaska Srbije, a jedan u saradnji sindikata, šest knjiga i bezbroj publikacija o strategiji obrazovanja, tri savetovanja u Sava centru.
Cilj mu je bio da damo šansu našoj deci da budu bolja i, ako treba, drugačija od nas, svojih roditelja i učitelja. Oni su nam bili jedini zaštitni objekat. Ne znamo šta je iritiralo ljude iz sadašnjeg ministarstva da izjave da je novi zaštitni objekat umesto deteta nastavnik. Time je osoba koja je to izjavila pokazala i sebe diskvalifikovala od uvažavanja svih profesora, nastavnika i učitelja ove zemlje.
Samo uzgred, ali ću vam reći da ova nova vlast, pod plaštom legalizma i želje za obnovom institucija, u naš parlamentarni život ugrađuje, uvodi oktroisanu proceduru donošenja zakona. Evo iz čega to poizilazi. Ovo nisu, prvo, izmene i dopune, ovo je novi zakon. Sa tim smo se složili i predstavnik Vlade, tj. nova ministarka i ja juče pred kamerama, istina u odvojenim izjavama.
Prilikom donošenja zakona nije ispoštovana zakonska procedura, nije ispoštovan član 12. psotojećeg zakona, koji sve obavezuje, a posebno srpsku vladu, jer nije traženo mišljenje tela koje je legitimno i legalno nastalo na bazi zakona. Privatni odnos nekog prema članovima tog tela je njegov lični problem. Taj privatni odnos se ne unosi i ne sme se unositi u državnu funkciju, a što je ovog puta, kroz izjave se vidi, učinjeno. Od momenta usvajanja nacrta od strane Vlade, pa do unošenja u Skupštinu, prošlo je mnogo vremena. Ovaj nesporazum sa dnevnim redom da se nije pojavio prošlo bi još manje vremena.
Dve javne rasprave su meni poznate, jedna u organizaciji SONIK-a, nepostojećeg univerziteta, a druga na Učiteljskom fakultetu, koja je bila konferencija za štampu, a ne javna rasprava. Postojala je tajnost u pripremi zakona, izjavila je sama gospođa ministarka, u Skupštini grada, pre direktorima beogradskih škola. Prosvetni odbor je o zakonu u načelu diskutovao jedan sat, a kakva je diskusija bila po amandmanima: potpuno haotična, a ne želim da vam prenosim tu atmosferu, jer ima nešto što treba držati van očiju javnosti.
Rekao sam vam da su po nama četiri ključne reči za jedan moderan obrazovni sistem. Te reči su: institucionalizacija, profesionalizacija, decentralizacija i merljivost, tj. efikasnost.
Neću vam to ponavljati. Sve to garantuje kvalitet, a šta je urađeno novim tekstom? Na terenu institucionalizacije nedostatak strategije i znanja doveo je do neshvatanja značaja i funkcije pojedinih centara koji su osnovani 2003. godine i želje da se smeste u jedan zavod. Kasnije se od toga, srećom, odustalo, te sada imamo dva subjekta prava van ministarstva.
Jedna nesrećna izjava je data pod pritiskom nekih političkih saradnika; dakle, ljudi iz ministarstva su rekli da oni ustupke međunarodnoj zajednici čine, odnosno ne čine zbog 10 miliona evra, već zbog 500 miliona. To je dosta indikativan zaključak. Znači, cenkamo se o ceni, sve ostalo je jasno, samo je cena problem.
Dobro, o kej, konfuzija nadležnosti je opšta posledica nerazumevanja sistema. Primera radi, eklatantno je da je program mature u nadležnosti strateškog razvoja, a treba Centra za evaluaciju; nastavnike vrednuje zavod, a ne nadzor, što bi bilo logično; standarde propisuje MPS, a to vam je Ministarstvo prosvete i sporta, a ne Centar za evaluaciju.
Procedura imenovanja prosvetnog saveta je tako komplikovana, sa kratkim rokovima, da će se ponoviti priča Radiodifuznog saveta, a ako on bude konstituisan, nema šanse da se sporazumeju i da donesu strategiju bilo koje vrste. Tako široko telo ne može biti operativno.
Na terenu profesionalizacije uvažavanje nastavnika navodno je posledica ovog teksta, što je farsa, član 118. to jasno govori - suspenzija. Suspendujete nastavnika koji nekako radi, nedovoljna procedura može voditi arbitrarnosti, a ne želim da se to dogodi.
Stručno usavršavanje je svedeno sa nivoa obaveze na nivo želje nastavnika; a šta ako on to ne želi? Kada pitate decu da li žele da uče, odgovor ćete dobiti od veoma malog broja da žele da uče, a nastavnicima se daje zakonsko pravo, uzgred, na sivu ekonomiju, jer se u jednom članu normira zabrana da daje časove deci iste škole.
Drugim rečima, daje časove deci iz druge škole, nemoj samo iz svoje, jer to je kršenje morala, a ako daješ drugoj deci, to nema problema, to je moralno.
Posebnu priču čine seminari. Na njihovom terenu pređen je put od negacije do afirmacije međunarodne saradnje.
Prva rečenica je bila - šta će nam međunarodni seminari, diktira nam međunarodna zajednica uslove rada i oblike, a poslednja rečenica je bila - mi ćemo sarađivati, nema problema, svi seminari međunarodne zajednice mogu da teku.
Isto je na terenu decentralizacije i na terenu efikasnosti, isto, neću ponavljati zbog vremena.
Ukoliko je osnovna pretpostavka da smo svi u ovoj skupštini dobronamerni, a kada je prosveta u pitanju, u to verujem, pitam se šta je uzrok ovako iracionalnog ponašanja? Ukoliko bude dozvoljeno da se malo udaljim od prosvete kao esnafa, bio bih spreman da zaključim da je to strah.
Srbija kao država živi u strahu, skučenom prostoru koji je sputava, parališe, od nje čini introvertnog agresivca, koji se sprema da svoju agresiju kao žuč izlije u sebe, među svoje žitelje, najčešće slabe, koji su pogodni da budu žrtve, koje nekažnjeno može kažnjavati, jer su naši, kada već ne može žuč izliti izvan sebe, zbog sankcija i eventualne pretnje izolacijom.
Strah je Srbiju od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Od prošlosti, zato što nema dovoljno snage da se sa njom suoči, posle čega bismo imali pravo da podvučemo crtu. Zarad grešaka i grešnika prošlosti, žrtvuje se budućnost. Pravo da je opominje na prošlost, koje je za sebe preuzela međunarodna zajednica, ona ispoljava na trapav i netaktičan način, koji rađa frustraciju u narodu i unosi novu agresiju u ljusku države.
Niko nas ne razume do mi samih, toliko smo specifični da smo jedinstveni. Egoizam i egocentrizam, koji se rađa u praznom prostoru između sveta i nas, egoizam postaje naš kineski zid, usud intelektualnog i lekarsko opravdanje. Strah je od sadašnjosti, jer je svesna da nema rešenja i odgovore na pitanje pukog preživljavanja.
Pitanje ozbiljnog napretka u ovoj zemlji još niko nije postavio. Kada smo najiskreniji sami sa sobom, priznajemo da nam je potrebna pomoć sa strane, možda strani novac, ali i ne strani investitor, jer on nas ne razume, on je stranac.
Ksenofobija vlada. Nije nam potrebna ni strana organizacija, menandžment, jer on predstavlja standarde, potrebna nam je danas pomoć, kada smo svesni, potrebno nam je lečenje, ali ne i lekar, ali ćemo ga sprovesti u sopstvenoj tradicionalnoj kuhinji.
U ovoj zemlji se podvaljuje. Podvaljuje se deci, podvaljuje se roditeljima, podvaljuje se nastavnicima i, nažalost, podvaljuje se samoj državi. Državi, zato što se podvaljuje nepismenost, iracionalni troškovi lošeg školstva, nedostatak kadrova, institucija, socijalne razlike i siromaštvo, legalizacija sive ekonomije, sipa se humus na plodno tlo privatnih škola, povećavaju se, veoma brzo ćemo izgubiti utakmicu sa privatnim školama, zakonom se ne traže dodatna sredstva, a školovanja se produžuju.
(Predsedavajuća: Jedanaesti minut.)
Žao mi je, zaista, zbog vremena, želim vam sve najbolje u implementaciji ovog zakona.