Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam Dragoslav Milković, narodni poslanik iz Pčinjskog okruga, opština Trgovište, najjužnija srpska opština, gde stalno radikali pobeđuju. Od ostalih političara niko ne dolazi. Izgleda da su otpisali ovu teritoriju.
Govoriću o življenju Srba na Kosovu i Metohiji i socijalno - ekonomskoj situaciji na jugu Srbije. Da se javim za reč pobudilo me je ono što u ovom trenutku pobuđuje i uzbuđuje svakog humanog čoveka, svakog poštenog čoveka. To je življenje Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji. Ne može a da se u svakoj ljudskoj duši i svakom uvu ne čuje odjek plača Srba čije se kuće pale, koji se na pragovima svojih kuća ubijaju, koji goloruki dočekuju naoružanu i dobro istreniranu rulju čiji je jedini cilj da istrebe sve što je srpsko, a živo, da unište svaki trag srpstva na Kosovu i Metohiji. Dodatak svemu tome je cinizam svetskih moćnika koji, kao, tuguju nad svim onim što se tamo događa. Cinizam je izražavanje spremnosti tih tzv. privremenih organa vlasti da pomognu obnovi porušenih dobara, a pljačka, život, o tome ništa. Licemerju nikada kraja.
Sada ću reći nešto o socijalno-ekonomskoj situaciji na jugu Srbije. Potičem iz opštine Trgovište, a to je najjužnija srpska opština, sa 99,9% srpskog življa. Niko od ostalih političara ne dolazi, samo dolazi rukovodstvo SRS. Zato non-stop pobeđujemo tamo. Opština Trgovište zahvata površinu od 370 kvadratnih kilometara. Da samo napomenem da je Andora manja, San Marino, Lihtenštajn, Monako, Malta je manja.
(Predsednik: Molim vas da omogućite govorniku da govori.)
Situacija je vrlo loša u ekonomskom i socijalnom smislu. Narod se iselio, ostalo je negde oko 7.000 stanovnika, firme ne rade, preduzeća ne rade, sve je propalo, lokalna vlast ne funkcioniše, ljudi su ostali bez posla, naglo se iseljavaju, teritorija ostaje prazna, granična opština ostaje bez naroda.
Slična situacija je u Jablaničkom, Pirotskom, Borskom i Zaječarskom okrugu, gde se narod iseljava iz brdskog graničnog područja. Teritorija ostaje prazna. Za poslednjih 10 godina iz pograničnih područja južne i istočne Srbije iselilo se oko 100 hiljada ljudi. Granicu ne čuvaju vojska i policija, potreban je narod.
Država je ugrožena i treba hitno da reaguje, napravi plan i program kako bi ova granična područja zadržala ljude, a teritorija dobila sigurnost, kako naši susedi ne bi istakli svoje pretenzije prema teritorijama koje Srbi napuštaju.
Srbi napuštaju granična područja, beže ka centralnoj Srbiji i Beogradu. Nema državne strategije da se ovome stane na put, a ovo je signal za uzbunu u svakoj ozbiljnoj državi. Ne dozvolimo da se desi scenario sa Kosova i Metohije, gde su Srbi proterani u visokom procentu, a albanska nacionalna manjina postavlja pitanje prava nad teritorijom.
Državi Srbiji biće teško da čuva opustela granična područja bez naroda, a ta područja su vrlo značajna po privrednom i geostrateškom položaju. Sve dosadašnje vlasti su to prećutkivale. Ako se ovako nastavi, 2030. godine Srbi će biti demografska manjina u sopstvenoj državi. Država Srbija treba hitno da reaguje, da obezbedi radna mesta u ovim napuštenim područjima, plate, puteve, telefone, stvori uslove za život kako bi se ljudi povratili. Republika Srbija je potpuno zapostavila razvoj ovih delova zemlje. Treba obezbediti elementarnu bezbednost građana koji tamo žive. Strah, nemaština, beda su glavni pokretač bežanja ka srcu Srbije ili van zemlje.
Imajući u vidu da je natalitet Srba vrlo nizak, slika tragedije je potpuna i država treba hitno da reaguje dok ne bude kasno, jer se Srbija skuplja kao vuneni džemper posle pranja. Ne dozvolimo da Srbija bude banana-republika.
Za početak, država bi mogla da se pobrine o socijalnim slučajevima u ovom delu Srbije. Pozivam ministra da poseti opštinu Trgovište i da vidi kako narod tamo živi, da ne ispadne da ja iznosim neke prazne fraze ovde. Ako hoće da dođe o mom trošku, ja ga pozivam.

Reč ima narodni poslanik Goran Ilić, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Blažić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predlog zakona o socijalnoj zaštiti je jedan od značajnih elemenata uređenja društvenog sistema koji ima snažan akcenat u socijalnoj državi. Liberalno demokratski koncept koji zastupa DSS, kojoj ja pripadam, podrazumeva, a to piše i u ustavnom predlogu, da snažni i značajni elementi socijalne države moraju da budu prisutni istovremeno sa razvojem tržišne privrede i da to što se često misli da tržišna utakmica, koja ume da bude surova, isključuje mnoge socijalne grupe iz centra društvenih zbivanja i da država o njima ne vodi u dovoljnoj meri računa, prosto nije tačno. Ta dva pojma su potpuno pomirljiva u jednoj simbiozi i prožimaju se.
Znači, snažan razvoj države upravo omogućava i kompleksnije i temeljnije socijalno zbrinjavanje određenih društvenih grupa. Jak, brz, intenzivan ekonomski razvoj je upravo najbolji socijalni program.
Jer što manje građana bude u stanju socijalne potrebe, a istovremeno bude više para u budžetu za one kojima je to ipak potrebno, manje će biti problema u ovoj oblasti.
Prethodni zakon koji je donesen još 1991. godine ima rešenja koja su odavno prevaziđena. Nivo socijalne sigurnosti koji je taj zakon omogućavao više nije dovoljan i upravo je bilo neophodno da se donese zakon o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti. Znači, ponoviću ono što su mnogi moji prethodnici već rekli, ujednačiće se taj nivo socijalne sigurnosti u Republici i u 122 opštine će taj nivo biti viši, jer su to one opštine čija je prosečna zarada bila ispod proseka u Republici, i 13 hiljada porodica će biti obuhvaćeno ovim programom.
Malopre smo čuli da će neko biti oštećen. To prosto nije tačno, a pretpostavljam da je bez uvida u podatke o tome gde je kolika prosečna zarada pomenut Niš. Znači, doći će prosto do ujednačavanja tih prava. Naravno da ovaj zakon nije idealan i da to što će omogućavati socijalnu zaštitu na jednom višem nivou nije dovoljno, ali i najduži put počinje prvim korakom.
Dalje, svakako je značajno što postoji mogućnost da invalidi primaju, u vidu te tuđe nege i pomoći, iznos od 4.000 dinara koji je skoro duplo veći od postojećeg, ali svakako treba raditi mnogo na tome da se ovi iznosi u daljem periodu povećavaju. Osim toga, imamo stimulaciju hraniteljskih porodica. Menja se na neki način i organizacija ovog sistema socijalne zaštite koja predviđa svakako kvalitetnije strukturiranje ovog sistema, što će opet imati za posledicu poboljšanje statusa osoba koje su u stanju socijalne potrebe.
Ono što je svakako najvažnije jeste da u toj tržišnoj utakmici bude što manje ljudi koji će se naći u grupama sa ovim potrebama i da i drugi elementi socijalne države budu takođe jasno razrađeni i u što kraćem periodu primenjeni. Jer, ovo je ono što država može da učini danas, ali može mnogo više da se učini pravilnim ekonomskim razvojem i kvalitetnim uređenjem društvenog sistema, tako što će se povećati broj radnih mesta, tako što će biti kvalitetni socijalni programi u firmama koje su danas u krizi, što je upravo suština kvalitetnih socijalnih programa.
Ono što ovaj zakon bar u simboličkom smislu znači, to je briga države za one koji su u tom stanju socijalne potrebe rođenjem ili zbog toga što su doživeli nešto u svom životu, ali i za one koji u takvo stanje dolaze zbog toga što su pravila te borbe ponekad surova i zbog toga država mora o njima da brine. Na različit način se to u modernim državama rešava i nijedna to do kraja nije rešila, ali ono što DSS i Vlada u kojoj se ona nalazi hoće jeste da brine o tim socijalnim grupama i da nikako ne budu na margini njenog interesovanja. U skladu sa tim, DSS će za ovaj zakon glasati.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a neka se pripremi narodni poslanik Vesna Lalić.

Dame i gospodo, pred nama je jedan zakon za koji sada ne znamo ni ko ga je pisao. Izašli su i rekli da je to pisala prethodna vlada. Ako je pisala prethodna vlada onda ovoj vladi savetujem da ne prepisuje zakone prethodne vlade, jer znamo kako je ta prethodna vlada prošla. Da je valjala ne bi je narod skinuo na prethodnim izborima.
Ono što je u startu ovde jasno, to je ta disproporcija između želja i mogućnosti. S jedne strane je želja da ostanemo maksimalno solidarni, humani u društvu, a sa druge strane su mogućnosti ove zemlje, pad proizvodnje, zemlja je dovedena do privrednog kolapsa, bankrota, jer su radnici na ulicama i fabrike zatvorene, gde se porezi povećavaju i sve to predstavlja jedan stravičan namet.
Da li vi, u stvari, od drveta ne vidite šumu? Onda neko kaže da je sve jedna teška demagogija, jedna priča o tome da sada kroz jedan zakon o socijalnoj zaštiti pokažemo kako smo, tobož, društvo koje ima neku perspektivu i da će tu svoju perspektivu pokazati na socijalno ugroženim ljudima. Ta demagogija očigledno ne može da prođe, pogotovo što već u startu vidimo jednu apsurdnu situaciju da se ponovo osnivaju neke agencije.
Ovo se doduše ne zove agencija, ovo se zove zavod za socijalnu zaštitu. Ponovo idemo sa jačanjem birokratije i administracije i ponovo treba neko da odvoji i zaradi silne pare da bi plaćao sada zapošljavanje nekih novih administrativaca koji će nešto da prate, beleže, notiraju i vrše neke evidencije. U ovoj zemlji očigledno ćemo smanjiti broj zaposlenih radnika, ali ćemo imati ogromno povećavanje broja evidentičara u Srbiji.
Bile bi možda neke stvari ovde i prihvatljive da nam se već ne pojavljuje priča da će ovaj zakon koštati 110 miliona mesečno. Milijarda i po godišnje. Gospodo, te pare neko mora da zaradi. Te pare treba da zarade ovi ljudi koji danas na 35 stepeni skidaju žito, boreći se za svako zrno. Te pare treba da zarade radnici, koji su danas u Srbiji socijalno ugroženi time što ne dobijaju plate ili primaju plate koje više predstavljaju socijalnu nadoknadu nego neku realnu nadoknadu za njihov rad.
Prema tome, ovde ima dosta kontradiktornosti; priča se da ćemo povećati socijalnu pomoć u nekim opštinama od 122 opštine, tako što će osnovica biti prosek ličnog dohotka u Republici Srbiji. U redu, to se apsolutno prihvata, ali morate onda otvoreno da priznate da će se smanjiti socijalna pomoć u onim opštinama gde je prosečni lični dohodak veći nego što je prosečni lični dohodak Republike. To je valjda svima jasno. Zašto bežite od toga da to kažete?
Nemam ja ništa protiv, i treba da se poveća socijalna pomoć u Ivanjici, ali imam protiv da se u Kikindi zbog toga smanji socijalna pomoć. To onda nije solidarnost, nego smanjivanje socijalne pomoći za određene ljude koju je ta opština u stanju da plati.
Ministar je još ovde izneo, što se već polako provlači kao jedna teška demagogija, da će sada direktori pisati neke programe i na osnovu tih programa, njihovog kvaliteta, rada itd. biraće se direktori u socijalnim ustanovama. Gospodo draga, biraće se i dalje kako ih i sada birate - po političkoj pripadnosti; politizacija svega, pa čak i u socijalnim ustanovama, dostigla je apsolutni maksimum. Čak i ovaj ministar nije to postao zato što je pisao neki program, nego zato što je stranka kojoj on pripada član koalicije.
Da ne bude sve tako strašno, ja ću reći da postoji nešto pozitivno u ovom zakonu. To je pokušaj jačanja i razvoja hraniteljstva u Srbiji. To je stvarno pozitivno u odnosu na sve ovo što smatram da je negativno; ne vidim zbog čega bi neko pristao da glasa za novu birokratsku instituciju, koju vi sada zovete zavod za socijalnu zaštitu, i prihvatio da se od ovako posrnule privrede, posrnule poljoprivrede, od ovoliko osiromašenih radnika i seljaka uzmu dodatni porezi da bi se finansirala neka administracija.

Reč ima narodni poslanik Vesna Lalić, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo poštovani poslanici, socijalna zaštita i socijalno osiguranje su nešto što je neophodno, pogotovo kada je reč o socijalno ugroženim kategorijama, kao što su primaoci materijalne pomoći i dečijeg dodatka, ili kada je reč o programima socijalnog osiguranja, penzijama i pomoći nezaposlenim licima.
S druge strane, ovo je budžetska stavka koja bitno opterećuje budžet kakav je naš i odražava se na obim investicija. Situaciju socijalnog natezanja imamo i u razvijenim zemljama, a šta tek reći o nama koji smo u procesu tranzicije, osim da se na osnovu evidencije o broju nezaposlenih, kao i onih koji žive na granici egzistencijalnog minimuma ili ispod te granice mora sačiniti program socijalne zaštite ugroženog dela stanovništva, tj. napraviti strategija redukcije siromaštva podržana odgovarajućim ekonomskim planom za povećanje investicija i smanjivanje deficita, kakav naša vlada, tačnije G17 plus, ima.
U toj strategiji akcenat bi trebalo staviti na pronalaženje mogućnosti zapošljavanja, ali isto tako i na socijalna davanja za one koji nisu u stanju da sami obezbede egzistencijalni minimum.
Sa druge strane, neophodno je podsticati razvoj male privrede i kreditirati dobre individualne projekte, ali obezbediti i adekvatne i sadržajne dijaloge sa sindikalnim organizacijama. Izmene Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana donele su jednu bitnu novinu. To je pravo na materijalno obezbeđenje porodice, koje se utvrđuje podjednako na teritoriji cele Republike i to u odnosu na prosečnu zaradu, a korisnici prava na tuđu negu i pomoć dobijaju ovom prilikom primanja za 66% veća od prethodnih.
Po prethodnom zakonu cenzus za ostvarivanje prava na ovu vrstu pomoći određivao se prema proseku zarada u opštini gde porodica živi. To je za posledicu imalo da, recimo, četvoročlana porodica negde na jugu Srbije, čiji su članovi nezaposleni i nesposobni za rad na ime pomoći primi nešto manje od 1.000 dinara. Ista takva porodica u Novom Beogradu, odakle ja potičem, dobija 5.660 dinara. Dakle, pet puta više.
Nesklad kod materijalnog obezbeđenja koje se određuje na osnovu prosečne zarade po zaposlenom dovodi do ogromne razlike u visini materijalnog obezbeđenja po opštinama, pa je odnos negde 1:5.
Sadašnji nivo socijalne zaštite i socijalne sigurnosti je takav da ne obezbeđuje čak ni minimalnu sigurnost, što je rezultat nepovoljnog ekonomskog stanja. Nova predložena zakonska rešenja ispravljaju tu anomaliju, a istovremeno nivelišu visinu materijalnog obezbeđenja za celu Republiku i to na najvišem dostignutom nivou, tako da se gubi razlika u isplati među korisnicima iz Vojvodine, kao visokorazvijenog i juga Srbije kao nerazvijenog dela naše republike.
U ovom trenutku i sa ovog mesta ne želim da hvalim ovaj zakon, ali mogu da kažem da on ima sledeće prednosti. Pre svega, predlaže povećanje dohotka za pomoć i negu drugog lica, što je izuzetno dobro, uređuje pitanja značajna za smeštaj u hraniteljskim porodicama; uvodi se inspekcija i nadzor u oblasti socijalne zaštite u ustanovama; stvaraju se osnovi za obrazovanje novih ustanova; preciznije se reguliše kriterijum za izbor i imenovanje direktora ustanova; stvara se mogućnost da korisnici budu članovi upravnih odbora ustanova, sa mogućnošću odlučivanja direktnim učešćem u radu. Obezbeđuje se veća uloga države u obavljanju delatnosti ustanova socijalne zaštite, uređuju se pitanja korišćenja kapaciteta po visokim standardima i, kao veoma važno, stvara se mogućnost da svaka opština može osnovati centar za socijalni rad, što do sada nije bilo, jer su kriterijumi bili u nadležnosti Vlade.
Ovom prilikom bih pomenula jedno udruženje, Republičko udruženje za pomoć osobama sa autizmom koje se zalaže za stvaranje zakonske mogućnosti da u saradnji sa državom učestvuju u formiranju i rukovođenju institucijama za obrazovanje, rad i smeštaj osoba sa autizmom, kao i donošenju svih zakona koji se tiču ove populacije.
Ovakva rešenja su dala dobre rezultate u zemljama koje imaju razvijen sistem zaštite osoba sa posebnim potrebama. Ovo udruženje je doprinelo formiranju i boljem radu svih relevantnih institucija koje se bave autizmom. U Srbiji, u meri u kojoj nam je to omogućeno, aktuelan je primer odeljenje za profesionalno obrazovanje osoba sa autizmom pri osnovnoj školi "Anton Skala", gde je, osim trogodišnje borbe za otvaranje ovog odeljenja, u većoj meri osposobljen prostor za kvalitetno sprovođenje nastave, odnosno radionice.
Danas sam čula da je i pored preporuke Ministarstva za obrazovanje i prosvetu direktorka ukinula ovo odeljenje, odnosno ovu radionicu.
Ovde su roditelji samo želeli da obezbede što humaniji i sadržajniji život svojoj deci, kao i da pokažu spremnost da Udruženje obezbedi i finansijska sredstva za rad ovog odeljenja.
Još bih rekla nekoliko reči o ovom zakonu, zato što smatram da je dobar. G17 plus će ga podržati pre svega zato što je Zakon o socijalnoj zaštiti u stvari barometar društva, njegovog stanja, načina življenja. On uzima anamnezu države da bi Vlada postavila dijagnozu i krenula sa terapijom. Zato je iz budžeta odvojeno 700.000.000 dinara i mislim da je to vrlo hrabro od gospodina Dinkića. Hvala.

Reč ima ministar Slobodan Lalović, pa gospodin Momir Marković.

Samo par komentara u vezi sa onim što je do sada rečeno. Biću kratak. Što se tiče nekih primedbi i onoga što je rečeno (što se ne tiče direktno zakona, nego rada mog ministarstva) o situaciji u DES-u, gde su zaštitne radionice, a u Jagodini je ukazano na određene probleme i moguće malverzacije, u međuvremenu smo napravili jednu inspekciju svih DES-ova u Srbiji i zaštitnih radionica. Sad kompletiramo celokupnu informaciju, jer smo imali određene indicije da tu postoji zloupotreba i već je jedan deo upućen određenim nadležnim organima koji treba time da se bave a ne ovo ministarstvo. To je ono na čemu radimo.
Što se tiče samih primedaba o ovom zakonu, moram priznati da nisam čuo neke ključne primedbe, kapitalne, koje bi eventualno samu koncepciju zakona na bilo koji način osporile. Činjenica je da mi ovde menjamo sistem, uspostavljamo jedan novi sistem u oblasti socijalne zaštite. Taj sistem mora biti jasan, jednostavan, primenljiv i sistem koji možemo sutra koristiti kada bude bolja situacija u Srbiji. Sistem je čisto postavljen.
Ovde su pomenuta sredstva. Naravno da su sredstva obezbeđena, inače ovaj zakon ne bi bio ovde. Naravno da su obezbeđena, ja nemam običaj da utvrđujem neka prava koja ostaju gola prava. U vezi sa tim imamo bogato iskustvo, ja ga imam bar od 1990. godine naovamo, a i pre 1990, u ono vreme puno lepih prava, velikih prava, samo se ne mogu ostvariti. Mnogo su bolja manja prava koja se ostvaruju, nego praksa koju imamo u ovoj zemlji decenijama.
Mislim da ta vrsta eventualne sugestije ili primedbe ne stoji zato što smatramo da treba uređivati sistem tako da se prava koja država garantuje i ostvaruju. Zato je npr. predviđen mehanizam usklađivanja sa troškovima života, a ne rastom zarada. Imali smo puno tih rešenja sa prosečnim zaradama, usklađivanjem sa zaradama, pogledajte gde je došao penzioni sistem. Jako je lepo zvučalo. Imali smo period u kome su penzije bile 91% prosečne zarade. Gledajte gde smo završili, da se 50% sredstava za penzije finansira iz budžeta. Ako se tako nastavi, ceo budžet Srbije biće penzioni fond.
Hoću da kažem da ne treba da se igramo sa ovim stvarima, ne treba da pričamo stvari da bismo bili popularni, nego treba da gledamo šta je moguće i šta je moguće ovom narodu pomoći. Ovaj zakon je takav; uz neke moguće primedbe, ništa nije savršeno, uspostavlja normalan i jednostavan sistem prema materijalnim mogućnostima ove zemlje. Mislim da je dobar zakon zato što izjednačuje u pravima sve građane Srbije.
Kada se radi o tome, mislim da će i u nekim drugim pravima morati da se izjednače građani Srbije, a ne da imamo sistem kao neki zaostatak iz prošlosti, koji je potpuno nenormalan, npr. kod novčanih naknada za nezaposlene. Hoću da pravimo normalan sistem i mislim da je ovaj zakon deo tog normalnog radnog i socijalnog zakonodavstva.
Još jednu stvar da kažem: ovo ministarstvo će, dok sam ja tu, održati kontinuitet sa onim što smatram dobrim (i to je ono što je rečeno - ko je taj zakon pisao), s tim što smo napravili jedan broj izmena, o čemu mogu govoriti sutra ako treba, ali takođe pravi diskontinuitet sa onim što nije bilo dobro i zato ćete imati ove jeseni Zakon o radu sa bitnim izmenama, kao i neke druge zakone. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković. Dozvolite mi da opomenem da nije važno ko zakon piše. Vlade ne dobijaju jedinice iz pisanja, nego iz vladanja, koliko ja razumem.
Izvolite, gospodine Markoviću.