U članu 2. Predloga zakona navedeno je da agencija posluje u skladu sa propisima o javnim službama. To bi značilo da je agencija praktično jedna ustanova u rangu škole, doma zdravlja i slično.
U članu 3. se navode poslovi agencije, a posebnu pažnju zaslužuju tačke 1), 2) i 4) zbog poslednjeg stava u kome se ukazuje da se ti poslovi obavljaju kao povereni poslovi. Ako su to povereni poslovi, to znači da su po definiciji to poslovi koji su izvorno u nadležnosti nekog državnog organa. Verovatno je taj državni organ neko ministarstvo.
A, o kojim poslovima se radi – izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom. Radi poređenja, naveo bih sličan organ koji izdaje uverenje da je neko položio pravosudni ispit, uverenje da je neko položio državni ispit da bi mogao da obavlja neki posao u javnoj službi i nešto slično.
Tačka 2) - organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika. Pa, većina tih stručnih ispita se polaže pred državnim organom i normalno je da se radi o poverenom poslu.
Tačka 4) - vrši nadzor nad radom i prati razvoj profesije stečajnog upravnika. Praćenje razvoja profesije stečajnog upravnika je političko-programsko opredeljenje onoga ko vrši vlast, ali u suštini se ne radi o klasičnom državnom poslu. To je jedan studijski i analitički posao, a ne posao izvršavanja zakona, tako da bi se tu teško moglo reći da se radi o poveravanju državnog posla.
I, preskočio sam – vrši nadzor nad radom stečajnih upravnika. Moram da vas podsetim da je u okviru 1. tačke dnevnog reda u onom članu gde se opisuje šta sve treba da radi stečajni upravnik navedeno da nadzor nad njegovim radom vrši stečajni sudija, stečajno veće i, po logici stvari, verovatno skupština, odnosno odbor poverilaca.
Ovde se sada jednom organu, a to je agencija, koja predstavlja paradržavni organ, organ koji je mnogo bliži izvršnoj nego sudskoj vlasti, poverava da vrši nadzor nad jednim od učesnika u sudskom postupku. Tako dolazimo do centralne teme ovog zakona, ovim zakonom se praktično uređuje sudski izvršitelj, jedan produženi sudski izvršitelj i lice koje će da učestvuje u procesu privatizacije, jer će od njega zavisiti proces privatizacije, pod uslovom da stečaj ima kao krajnji cilj bankrotstvo, a to znači da se stečajna masa prodaje, pretvara u novac i namiruju poverioci.
Na bazi ovih sitnih paralela može da se zaključi da nama ovaj zakon stvarno nije potreban i da ovo vaše opredeljenje da u nazivu agencije navedete "za licenciranje" predstavlja skrivanje suštine. Ovi poslovi oko stečajnih upravnika ne mogu da se predaju nijednoj agenciji, nijednom paradržavnom organu. To treba na drugačiji način da se uredi.
Ukoliko lice koje želi da učestvuje u nekom postupku kao stečajni upravnik treba da ima dodatna znanja, treba da polaže ispit, ali ispit treba da polaže pred državnim organom, pred ministarstvom. Ministarstvo, eventualno, treba da izdaje tu licencu, odnosno neku potvrdu da je lice osposobljeno da se bavi tim poslom i tu se završava taj posao. Nema šta više izvršna vlast direktno ili indirektno preko svojih organa da utiče na tok i ishod stečajnog postupka. Tu je centralni problem i zakona o stečajnom postupku i o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, jer ni Skupština ni Vlada nisu ovlašćeni da na ovakav način definišu položaj i status stečajnih upravnika.