Pošto smo završili pretres, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Pre nego što pređemo na treću tačku dnevnog reda, obaveštavam vas da je u ime SPS ovlašćeni predlagač za treću tačku dnevnog reda narodni poslanik Rajko Baralić, a za DS je narodni poslanik Leila Ruždić - Trifunović.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SOCIJALNOJ ZAŠTITI I OBEZBEĐIVANjU SOCIJALNE SIGURNOSTI GRAĐANA
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: zajedno Milan Janković i Rajko Baralić; Branislav Blažić; Milorad Mirčić; Rajko Baralić; Miljko Četrović; Goran Cvetanović; Vojislav Milajić; Dragoljub Stamenković; Milan Stevović; Dragan Čolić; Zoran Krasić; Nemanja Šarović; Milovan Radovanović; Nataša Jovanović; Igor Mirović; Ljubomir Kragović i Vjerica Radeta.
Primili ste mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 90. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 136. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.

Molim vas, pošto je jasno da kvoruma nema i po broju prisutnih, a vidim da se i predstavnici većine sa tim slažu, da samo izbrojite, pogledate i date pauzu do 15,00 časova, a do 15,00 časova će se skupiti i predstavnici većine. Nema nikakvih problema apsolutno ni sa čim. Mislim da je to racionalno i vidim da su to radili i predstavnici vaše stranke. Molim vas da to utvrdite.

Gospodine Vučiću, koliko sam razumeo, tražite da se kvorum utvrdi.
Molim vas da pozovete narodne poslanike iz hodnika, za 15 sekundi ćemo utvrditi kvorum.
Molim vas da ubacite vaše kartice u poslaničke jedinice, kako bismo utvrdili kvorum.
Pošto smo utvrdili da imamo kvorum, gospodine ministre, izvolite, imate reč.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, zamolio bih za malo pažnje, pošto ću biti kratak, neću vas gnjaviti.
Imam zadovoljstvo da vas upoznam sa rešenjima zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti. To ću zaista učiniti na jedan telegrafski način.
Prva i osnovna ideja donošenja ovog zakona jeste izjednačavanje nivoa socijalne zaštite za sve građane Srbije, nezavisno od toga gde žive. Naime, prema sadašnjim rešenjima nivo socijalne zaštite građana Srbije zavisi direktno od mesta gde žive, tako da je taj odnos trenutno u Srbiji 1:5. Ako imate sreću da živite negde gde je visoka prosečna zarada u opštini, onda imate odgovarajući nivo socijalne zaštite. Ako živite u siromašnoj opštini, onda ste dvostruko kažnjeni: pored toga što živite u toj siromašnoj opštini, i nivo socijalne zaštite je daleko niži nego u onim opštinama gde je bolji standard.
Dakle, osnovna ideja ovog zakona jeste izjednačavanje nivoa socijalne zaštite za sve građane Srbije, bez obzira gde žive. To je postignuto u ovom predlogu na taj način što je predloženo da osnovica za određivanje prava na nivo socijalne zaštite bude prosečna zarada u Republici Srbiji. U ovom trenutku je to prosečna zarada u opštini, odnosno gradu. Utvrđivanjem prosečne zarade u Republici Srbiji, kao osnovice, pored toga što se postiže jedinstveni nivo zarade, prava posledica je zapravo poboljšanje socijalnog položaja u 122 opštine u Srbiji.
Zašto dolazi do poboljšavanja materijalnog položaja onih koji ostvaruju socijalno pravo? Zato što je u Srbiji u 122 opštine prosečna zarada niža od prosečne republičke zarade, tako da definisanjem ove osnovice mi podižemo nivo socijalnog prava u 122 opštine u Srbiji. Pored toga, obuhvatamo još 13.000 porodica u ovom sistemu socijalne zaštite. Dakle, to je prvi i osnovni cilj donošenja ovog zakona.
U odnosu na prosečnu zaradu u Republici, sada se utvrđuje nivo socijalne zaštite, zavisno od brojnosti članova porodice; od pojedinca, gde je nivo 16%, do višečlane porodice, gde je nivo 32% od prosečne zarade u Republici. Dakle, to je to centralno pitanje i centralna stvar koju ovim zakonom želimo da promenimo i da poboljšamo poziciju onih lica u Srbiji koja imaju pravo na ostvarivanje socijalne zaštite.
Drugi važan cilj, kada se radi o ovom zakonu, jeste bitno poboljšavanje položaja najtežih invalida u Srbiji. To je druga ciljna grupa. Naime, predviđamo u ovom zakonu da se dodatak za tuđu negu i pomoć povećava skoro dvostruko, tako da dolazi do bitnog poboljšanja pozicije oko 24.000 najtežih invalida u Srbiji. To je druga važna stvar kada govorim o ovom zakonu.
Treća važna stvar u ovom zakonu jeste rešenje prema kome predviđamo određenu novčanu naknadu, i to u visini od 20% od prosečne zarade, za hranitelje, odnosno hraniteljske porodice, i pored toga im se priznaje pravo na staž osiguranja. Praktično, ovim zakonskim rešenjem mi želimo da dalje podstičemo razvoj hraniteljstva u Srbiji kao jednog od bitnih instituta.
Moram reći, u vezi sa tim, da mi kao ministarstvo i bez izmene ovog zakona radimo na širenju hraniteljstva u Srbiji i da smo postigli rezultate koji su čak bolji, iznenađujuće dobri, u odnosu na okolne zemlje, prema svim razgovorima koje smo imali sa međunarodnim organizacijama sa kojima smo razgovarali.
Ako već imamo takvu situaciju, ovim dodatnim promenama, odnosno dodatnim rešenjima u ovom zakonu mi ćemo sigurno stvoriti još bolje uslove da hraniteljstvo u Srbiji dobije na značaju i da se više raširi. Zašto je to, pored ostalog, značajno? Sami znate, nažalost, koliko dece u Srbiji se nalazi u takvom položaju i za koliki broj dece zapravo je često hraniteljstvo jedini način da na normalan način odrastu. Zato mislim da je ovaj institut jako značajan i ovo rešenje u zakonu.
Sledeće što je bitno kada govorim o ovom zakonu jeste najavljena decentralizacija koju predviđa ovaj zakon. Od 2005. godine osnivači centara za socijalni rad, odnosno tih ustanova, biće opštine i gradovi, a ne više Republika kao što je to sada slučaj. Prosto, ta decentralizacija je u skladu sa ukupnim političkim opredeljenjem u Srbiji da idemo u proces decentralizacije.
Sledeće što je bitno kada govorim o ovom zakonu, i to spada u splet mera koje predviđamo, jeste u suštini podizanje nivoa standarda usluga u ustanovama socijalne zaštite. Čime to zapravo želimo da postignemo? Na prvom mestu moramo imati odgovarajuću kontrolu. Ovim zakonom se prvi put uvodi inspekcijska služba u okviru Ministarstva koja će vršiti zapravo inspekcijsku kontrolu rada ustanova socijalne zaštite. To do sada nismo imali i mislim da je to jako značajno.
Drugi elemenat, kada govorim o inspekciji, kontroli i nadzoru, jeste ovlašćenje utvrđeno ovim zakonom da ministarstvo daje saglasnost na statut i na akt o sistematizaciji odgovarajućih ustanova socijalne zaštite. To je jedna vrsta nadzora. Daje se mogućnost da oni to sami urade, pripreme, ali država mora da ima kontrolu, poslednju reč da li je to što je u statutu, u aktu o sistematizaciji dobro.
Druga bitna stvar, kada o ovome govorimo, jeste da se prvi put predviđa da će onaj ko dolazi za direktora odgovarajuće socijalne ustanove morati da donese i predloži svoj program rada. Jednostavno, tretiramo taj centar za socijalni rad kao drugu kompaniju ili preduzeće. Onaj ko dolazi na mesto direktora mora imati jasnu viziju i sliku šta hoće zapravo tu da uradi, šta hoće da unapredi, a ne samo da se postavlja ne znam zbog čega, nego zato što ima ideje da nešto uradi. Zato mislim da je veoma značajan taj deo u zakonu gde na drugačiji način postavljamo poziciju direktora, u smislu više zahteva koji se očekuju od tog čoveka koji hoće da bude direktor.
Sledeće što je bitno u ovom zakonu jeste uvođenje, prvi put, jednog zavoda kao ustanove koja treba da se bavi stručnim radom, ukupnim nadzorom u ovoj oblasti.
To prosto treba da bude centar koji će se baviti na stručan način problemima iz oblasti socijalne zaštite i davati predloge za određena unapređenja i za sve ono što treba da se uradi u tom sektoru i u toj oblasti.
Ono što je takođe značajno kada o ovome govorimo jeste to da prvi put uvodimo nešto što se zove davanje mogućnosti da definišemo tzv. usluge višeg kvaliteta u našim ustanovama, koje bi se posebno plaćale, u stvari jedino bi se to plaćalo od strane korisnika. Znači, pošto inače imamo dovoljno kapaciteta, hoćemo da ponudimo viši nivo usluge za određene kategorije stanovnika koji to mogu da plate. Mi jednostavno kažemo – imate te uslove, ali to morate platiti i to što se plaća ide u funkciju ovoga o čemu sam govorio, daljeg razvoja tih službi.
Ovo je sedam-osam ključnih stvari kada se radi o ovom zakonu koji predlažemo Skupštini da ga donese. Ono što bih još želeo da kažem na kraju, da vas ne bih gnjavio, jeste druga dimenzija ovog zakona. Mislim da je ona jednako značajna kao i sva ova rešenje, a ta druga dimenzija ovog zakona zapravo jeste činjenica da u tranzicionom periodu - a ja očekujem i nadam se da će Srbija u narednom periodu ući mnogo odlučnije i hrabrije u reformske procese, u tranzicione promene, jer mislim da nema alternativu - zakon o socijalnoj zašiti, ovaj o kome govorim, nivo zaštite koji on pruža, jeste poslednja uporišna tačka, po mom mišljenju, za građane Srbije. Zato jeste ciljni subjekt porodica.
Ovo je u suštini zakon o solidarnosti, a ja mislim da u Srbiji postoje dve stvari koje su važne. Jedno je privredni razvoj, a drugo je solidarnost. Mislim da jedno bez drugog ne može ići i zato predlažem poslanicima da usvoje ovaj predlog zakona. Njegova primena bi počela 1. septembra. Sada je pravi trenutak da ga usvojimo i da damo šansu da poboljšamo materijalni položaj najugroženijih u Srbiji i da stvorimo jasan sistem u kome ćemo moći, ako bude, ako bog da, Srbija napredovala, da čak taj nivo zaštite povećavamo.

Pošto je blizu 14,00 časova, određujem pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze.)

Pošto imamo kvorum nastavljamo rad.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predstavnici odnosno predsednici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Niste utvrdili kvorum.)
Znak je dao elektronski sistem da kvorum imamo i ako imate primedbu, može da izađe ovlašćeni predstavnik ili predsednik grupe i da, ako sumnja u kvorum, zatraži utvrđivanje kvoruma.
Izvolite, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo, ja ovde prigovaram povredu dostojanstva Narodne skupštine. Ne mogu da zamislim da vi, gospodine potpredsedniče, u jednoj sportskoj majici vodite sednicu Narodne skupštine. Ako vama nije stalo kako izgledate, meni jeste kako na ovom prenosu izgleda sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Zamolio bih vas da sebe dovedete u stanje u kome treba da budete da biste vodili sednicu Narodne skupštine. Ovo nije fudbalska utakmica, ovo nije bezazleni izlet. Ovde se donose veoma važni zakoni. Ovde nas upozoravate kad izgovorimo jednu lošu reč, kad povredimo Poslovnik na bilo koji način, a ja vas molim, da bih se zaista osećao kao neko ko je član narodnog parlamenta, da i vi koji vodite sednicu pokušate bar da ličite na čoveka koji za sebe tvrdi da predstavlja narod.

Hvala.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u samom startu složila bih se sa jednom konstatacijom koju je izrekao gospodin ministar u uvodnom izlaganju da je za sve zemlje u tranziciji najvažnije da radimo na privrednom razvoju, a drugo je da, naravno, pokažemo i svoju solidarnost na delu, što bi predlog izmena i dopuna ovog zakona trebalo da učini.
Za mene je pod brojem jedan privredni razvoj, ekonomija naše zemlje, ali nažalost u poslednje tri i po godine možda se deklarativno o tome priča, ali zaista građani Srbije to još nisu osetili. Kada god govorimo i raspravljamo u ovom parlamentu, govorimo o novim sredstvima koja će predstavljati namet na budžet Republike Srbije, za koji je pitanje da li će imati snage da zaokruži sve ovo što mi ovde u parlamentu nudimo.
Još nešto, zaista bih zamolila sve kolege narodne poslanike, pripadali poziciji ili opoziciji, da radimo zajednički na poboljšanju svih zakonskih projekata, jer, verujte, građane Srbije interesuje šta radi narodni poslanik u Skupštini Srbije i ne interesuje ga da li je poslanik pozicije ili opozicije i ne shvata kolika je i čija odgovornost i moć u ovom parlamentu.
Predlog izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti sigurno je projekat za koji smo svi mi poslanici SPS-a živo zainteresovani da bude urađen što korektnije, jer mi u osnovnom načelu svog partijskog programa upravo imamo i socijalni program. Naravno da najveću odgovornost za sve ovo ima Vlada Republike Srbije, odnosno resorno ministarstvo i to ministarstvo nudi jedan ovakav zakon. Naravno, Vlada ima najveću odgovornost koliko će biti sposobna i odgovorna da jedan ovakav zakon zaživi i da bar jedna kategorija stanovništva u Republici Srbiji bude zadovoljena, odnosno da joj se koliko-toliko olakša da živi.
Postoje izmene i dopune koje naravno možemo da počnemo i redom da komentarišemo, ali pre toga bih želela da kažem nešto. Kada god dođu ili prođu neki izbori, uvek neki novi ljudi koji čine vlast razmišljaju o tome da sa njima počinje država Srbija i da sa njima počinje jedna pravna regulativa zemlje Srbije. Naravno da to nije tako.
To se pokazalo 2001. godine kada je upravo ovaj predlog zakona načinio jednu veliku nepravdu prema svim ljudima koji se nalaze u stanju socijalne potrebe, a zašto? Pre svega, izmena je bila vrlo radikalna, u smislu da su pravo na socijalnu zaštitu dobijali svi građani, ali u odnosu na prosek opštine gde žive i na taj način su oštećeni građani Srbije, ukupno 122 opštine, i taj raspon je bio 1:5.
Prva korekcija koju pozdravljam jeste ova koja se definiše u članu 4. ovog predloga zakona, a to je da se vrši ravnomernija raspodela, odnosno da svi građani Srbije koji se nalaze u stanju socijalne potrebe imaju socijalnu zaštitu u visini prosečne zarade u Republici Srbiji. Da li je to najsrećnije rešenje i koliko će to zadovoljiti stanovništvo, nisam baš sigurna, jer ovde se kaže u članu 4. da će pojedincu pripasti 16% prosečne zarade za zaposlene koja danas iznosi 12.600 dinara, a to je svega 2.016 dinara; pa porodice sa dva člana – 22%, odnosno 2.772 dinara; porodica sa tri člana 28%, a to je 3.528 dinara; porodica sa četiri člana 30%, a to je 3.780 dinara, i porodica sa pet i više članova 32%, a to je 4.032 dinara.
Moram da napravim jednu komparaciju, bez obzira koliko to pojedinim poslanicima odgovaralo ili ne, ali ovde pri ruci imam Zakon o socijalnoj zaštiti iz 1997. godine, dakle u vreme kada su socijalisti bili na vlasti u Republici Srbiji, kada su se ovi procenti, prema proseku plate koja je bila tada aktuelna, izdvajali na sledeći način: pojedinci su dobijali 50% te zarade, porodica sa dva člana 70% (a danas je to u predlogu 22%), porodica sa tri člana 90% (a danas je to 28%), porodica sa četiri člana 95% (a danas je to 30%) i porodica sa pet i više članova 100% (a danas je to 32%).
Bez obzira na to, korekcija ovog zakona je u svakom slučaju mnogo bolja od one koju smo imali u prethodnoj vlasti. Zbog toga smatram da treba svi da učinimo jedan napor više i da ga izglasamo, sa željom da se stvori ona ekonomska podloga kako bi ova primanja mogla da budu i veća.
Druga, rekla bih vrlo značajna, izmena ovog zakona jeste u članu 15. kada se praktično izdvaja za tuđu negu i pomoć 4.000 dinara, a to je otprilike sada na ovih 12.600 dinara 30%, a u vreme socijalista u njihovom zakonu je to bilo 40%, a danas bi to bilo nešto malo više. Da li je ta tuđa nega i pomoć dovoljna? Naravno da nije, jer mi znamo koji su to ljudi, a ja bih rekla možda čak i pacijenti, kojima je neophodna tuđa nega i pomoć i da zaista 4.000 dinara ne može da namiri sve njihove potrebe.
Daću samo jedan konkretan primer: ako se radi o nepokretnim bolesnicima, o ležećim bolesnicima, oni su nažalost primorani da koriste pelene za odrasle.
Jedna pelena je 40 dinara, a tri na dan je 120 dinara, znači potrebno je 3.600 dinara za mesec dana. Od toga Fond za zdravstveno osiguranje priznaje samo jedno pakovanje.
Navešću još jedan radikalniji primer, iz svog Zdravstvenog centra Kikinde, jer računamo da takav jedan čovek koji ima tuđu negu i pomoć ima pravo i da boravi u bolnici mesec dana. Samo primer – ukupna nadoknada, to je bilo pre tri dana, koju je Zdravstveni centar Kikinda dobio za ishranu bolesnika je 232.750 dinara, koja je odvojena na bazi 360 priznatih kreveta. Znači, za svakog bolesnika odvaja se između 700 i 800 dinara mesečno za hranu, odnosno 25 dinara za tri obroka u toku jednog dana. Molim vas, da li je to moguće? Naročito ako se zna da takvi bolesnici imaju, naravno, i posebne potrebe u ishrani. Nije moguće.
Zašto ovo govorim? I zdravstvo se, kao i socijalna zaštita, na kraju kao i prosveta i kultura, nalazi na budžetu Republike Srbije, a još nikako nismo uspeli da zadovoljimo čak ni jedan jedini sektor koji se nalazi na finansiranju iz budžeta Republike Srbije. Dakle, ako bi zdravlje bilo odgovorno popunjeno, na način na koji zaista to postoji, onda bismo verovatno mogli lakše da rešavamo i ove druge probleme.
Bilo bi interesantno da čujemo ministra finansija gospodina Dinkića da li će uspeti da ispoštuje sve ovo što je obećano predlozima zakona koji se ovde u parlamentu usvajaju, ili će i Predlog ovog zakona poslužiti samo u dnevno-političke svrhe, što ne bi bilo dobro.
Još nešto sam registrovala, a to je da se u projektu ovog zakona planira da će još 13 hiljada novih porodica dobijati materijalno obezbeđenje po ovom zakonu o socijalnoj zaštiti. Bojim se da danas u Srbiji ima više od 13 hiljada takvih porodica, jer nemojmo zaboraviti da iz dana u dan sve više ljudi u Srbiji ostaje bez posla ili rade ali i dalje ne dobijaju platu, o čemu ovde ne govorimo. Da li se i ti ljudi nalaze u stanju socijalne potrebe i da li će i oni sutra morati da računaju na ovaj fond?
To su sve vrlo ozbiljne stvari i vrlo odgovorne, mislim pre svega na Vladu Republike Srbije, koja uzima sebi vrlo veliku odgovornost da uspe koliko-toliko da koriguje ove socijalne nemire koji u zemlji Srbiji postoje. I, naravno da bih bila najsrećnija da živim u zemlji u kojoj nema nijedne kategorije stanovništva koja se nalazi u stanju socijalne potrebe, da živim u zemlji u kojoj svi rade i da se pomognu samo oni koji iz zdravstvenih razloga to nisu u mogućnosti. Verovatno bi sve to bilo mnogo lakše i prijatnije za sve nas.
Nažalost, ovo je stvarnost. Ako ovaj problem imaju i zemlje koje su mnogo razvijenije i sa mnogo višim standardom, zašto ne i mi, ali zato učinimo da se zaposli zaista sve što može da se zaposli u zemlji Srbiji, a za onaj minimum ljudi učinimo da ova pomoć bude i adekvatna.
U ovom zakonu, naravno, postoji još niz prednosti koje do sada nisu postojale, ali o tome će verovatno nešto više govoriti moje kolege iz poslaničke grupe SPS. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a neka se pripremi Snežana Stojanović-Plavšić.