Dame i gospodo, pred nama je jedan zakon za koji sada ne znamo ni ko ga je pisao. Izašli su i rekli da je to pisala prethodna vlada. Ako je pisala prethodna vlada onda ovoj vladi savetujem da ne prepisuje zakone prethodne vlade, jer znamo kako je ta prethodna vlada prošla. Da je valjala ne bi je narod skinuo na prethodnim izborima.
Ono što je u startu ovde jasno, to je ta disproporcija između želja i mogućnosti. S jedne strane je želja da ostanemo maksimalno solidarni, humani u društvu, a sa druge strane su mogućnosti ove zemlje, pad proizvodnje, zemlja je dovedena do privrednog kolapsa, bankrota, jer su radnici na ulicama i fabrike zatvorene, gde se porezi povećavaju i sve to predstavlja jedan stravičan namet.
Da li vi, u stvari, od drveta ne vidite šumu? Onda neko kaže da je sve jedna teška demagogija, jedna priča o tome da sada kroz jedan zakon o socijalnoj zaštiti pokažemo kako smo, tobož, društvo koje ima neku perspektivu i da će tu svoju perspektivu pokazati na socijalno ugroženim ljudima. Ta demagogija očigledno ne može da prođe, pogotovo što već u startu vidimo jednu apsurdnu situaciju da se ponovo osnivaju neke agencije.
Ovo se doduše ne zove agencija, ovo se zove zavod za socijalnu zaštitu. Ponovo idemo sa jačanjem birokratije i administracije i ponovo treba neko da odvoji i zaradi silne pare da bi plaćao sada zapošljavanje nekih novih administrativaca koji će nešto da prate, beleže, notiraju i vrše neke evidencije. U ovoj zemlji očigledno ćemo smanjiti broj zaposlenih radnika, ali ćemo imati ogromno povećavanje broja evidentičara u Srbiji.
Bile bi možda neke stvari ovde i prihvatljive da nam se već ne pojavljuje priča da će ovaj zakon koštati 110 miliona mesečno. Milijarda i po godišnje. Gospodo, te pare neko mora da zaradi. Te pare treba da zarade ovi ljudi koji danas na 35 stepeni skidaju žito, boreći se za svako zrno. Te pare treba da zarade radnici, koji su danas u Srbiji socijalno ugroženi time što ne dobijaju plate ili primaju plate koje više predstavljaju socijalnu nadoknadu nego neku realnu nadoknadu za njihov rad.
Prema tome, ovde ima dosta kontradiktornosti; priča se da ćemo povećati socijalnu pomoć u nekim opštinama od 122 opštine, tako što će osnovica biti prosek ličnog dohotka u Republici Srbiji. U redu, to se apsolutno prihvata, ali morate onda otvoreno da priznate da će se smanjiti socijalna pomoć u onim opštinama gde je prosečni lični dohodak veći nego što je prosečni lični dohodak Republike. To je valjda svima jasno. Zašto bežite od toga da to kažete?
Nemam ja ništa protiv, i treba da se poveća socijalna pomoć u Ivanjici, ali imam protiv da se u Kikindi zbog toga smanji socijalna pomoć. To onda nije solidarnost, nego smanjivanje socijalne pomoći za određene ljude koju je ta opština u stanju da plati.
Ministar je još ovde izneo, što se već polako provlači kao jedna teška demagogija, da će sada direktori pisati neke programe i na osnovu tih programa, njihovog kvaliteta, rada itd. biraće se direktori u socijalnim ustanovama. Gospodo draga, biraće se i dalje kako ih i sada birate - po političkoj pripadnosti; politizacija svega, pa čak i u socijalnim ustanovama, dostigla je apsolutni maksimum. Čak i ovaj ministar nije to postao zato što je pisao neki program, nego zato što je stranka kojoj on pripada član koalicije.
Da ne bude sve tako strašno, ja ću reći da postoji nešto pozitivno u ovom zakonu. To je pokušaj jačanja i razvoja hraniteljstva u Srbiji. To je stvarno pozitivno u odnosu na sve ovo što smatram da je negativno; ne vidim zbog čega bi neko pristao da glasa za novu birokratsku instituciju, koju vi sada zovete zavod za socijalnu zaštitu, i prihvatio da se od ovako posrnule privrede, posrnule poljoprivrede, od ovoliko osiromašenih radnika i seljaka uzmu dodatni porezi da bi se finansirala neka administracija.

Reč ima narodni poslanik Vesna Lalić, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo poštovani poslanici, socijalna zaštita i socijalno osiguranje su nešto što je neophodno, pogotovo kada je reč o socijalno ugroženim kategorijama, kao što su primaoci materijalne pomoći i dečijeg dodatka, ili kada je reč o programima socijalnog osiguranja, penzijama i pomoći nezaposlenim licima.
S druge strane, ovo je budžetska stavka koja bitno opterećuje budžet kakav je naš i odražava se na obim investicija. Situaciju socijalnog natezanja imamo i u razvijenim zemljama, a šta tek reći o nama koji smo u procesu tranzicije, osim da se na osnovu evidencije o broju nezaposlenih, kao i onih koji žive na granici egzistencijalnog minimuma ili ispod te granice mora sačiniti program socijalne zaštite ugroženog dela stanovništva, tj. napraviti strategija redukcije siromaštva podržana odgovarajućim ekonomskim planom za povećanje investicija i smanjivanje deficita, kakav naša vlada, tačnije G17 plus, ima.
U toj strategiji akcenat bi trebalo staviti na pronalaženje mogućnosti zapošljavanja, ali isto tako i na socijalna davanja za one koji nisu u stanju da sami obezbede egzistencijalni minimum.
Sa druge strane, neophodno je podsticati razvoj male privrede i kreditirati dobre individualne projekte, ali obezbediti i adekvatne i sadržajne dijaloge sa sindikalnim organizacijama. Izmene Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana donele su jednu bitnu novinu. To je pravo na materijalno obezbeđenje porodice, koje se utvrđuje podjednako na teritoriji cele Republike i to u odnosu na prosečnu zaradu, a korisnici prava na tuđu negu i pomoć dobijaju ovom prilikom primanja za 66% veća od prethodnih.
Po prethodnom zakonu cenzus za ostvarivanje prava na ovu vrstu pomoći određivao se prema proseku zarada u opštini gde porodica živi. To je za posledicu imalo da, recimo, četvoročlana porodica negde na jugu Srbije, čiji su članovi nezaposleni i nesposobni za rad na ime pomoći primi nešto manje od 1.000 dinara. Ista takva porodica u Novom Beogradu, odakle ja potičem, dobija 5.660 dinara. Dakle, pet puta više.
Nesklad kod materijalnog obezbeđenja koje se određuje na osnovu prosečne zarade po zaposlenom dovodi do ogromne razlike u visini materijalnog obezbeđenja po opštinama, pa je odnos negde 1:5.
Sadašnji nivo socijalne zaštite i socijalne sigurnosti je takav da ne obezbeđuje čak ni minimalnu sigurnost, što je rezultat nepovoljnog ekonomskog stanja. Nova predložena zakonska rešenja ispravljaju tu anomaliju, a istovremeno nivelišu visinu materijalnog obezbeđenja za celu Republiku i to na najvišem dostignutom nivou, tako da se gubi razlika u isplati među korisnicima iz Vojvodine, kao visokorazvijenog i juga Srbije kao nerazvijenog dela naše republike.
U ovom trenutku i sa ovog mesta ne želim da hvalim ovaj zakon, ali mogu da kažem da on ima sledeće prednosti. Pre svega, predlaže povećanje dohotka za pomoć i negu drugog lica, što je izuzetno dobro, uređuje pitanja značajna za smeštaj u hraniteljskim porodicama; uvodi se inspekcija i nadzor u oblasti socijalne zaštite u ustanovama; stvaraju se osnovi za obrazovanje novih ustanova; preciznije se reguliše kriterijum za izbor i imenovanje direktora ustanova; stvara se mogućnost da korisnici budu članovi upravnih odbora ustanova, sa mogućnošću odlučivanja direktnim učešćem u radu. Obezbeđuje se veća uloga države u obavljanju delatnosti ustanova socijalne zaštite, uređuju se pitanja korišćenja kapaciteta po visokim standardima i, kao veoma važno, stvara se mogućnost da svaka opština može osnovati centar za socijalni rad, što do sada nije bilo, jer su kriterijumi bili u nadležnosti Vlade.
Ovom prilikom bih pomenula jedno udruženje, Republičko udruženje za pomoć osobama sa autizmom koje se zalaže za stvaranje zakonske mogućnosti da u saradnji sa državom učestvuju u formiranju i rukovođenju institucijama za obrazovanje, rad i smeštaj osoba sa autizmom, kao i donošenju svih zakona koji se tiču ove populacije.
Ovakva rešenja su dala dobre rezultate u zemljama koje imaju razvijen sistem zaštite osoba sa posebnim potrebama. Ovo udruženje je doprinelo formiranju i boljem radu svih relevantnih institucija koje se bave autizmom. U Srbiji, u meri u kojoj nam je to omogućeno, aktuelan je primer odeljenje za profesionalno obrazovanje osoba sa autizmom pri osnovnoj školi "Anton Skala", gde je, osim trogodišnje borbe za otvaranje ovog odeljenja, u većoj meri osposobljen prostor za kvalitetno sprovođenje nastave, odnosno radionice.
Danas sam čula da je i pored preporuke Ministarstva za obrazovanje i prosvetu direktorka ukinula ovo odeljenje, odnosno ovu radionicu.
Ovde su roditelji samo želeli da obezbede što humaniji i sadržajniji život svojoj deci, kao i da pokažu spremnost da Udruženje obezbedi i finansijska sredstva za rad ovog odeljenja.
Još bih rekla nekoliko reči o ovom zakonu, zato što smatram da je dobar. G17 plus će ga podržati pre svega zato što je Zakon o socijalnoj zaštiti u stvari barometar društva, njegovog stanja, načina življenja. On uzima anamnezu države da bi Vlada postavila dijagnozu i krenula sa terapijom. Zato je iz budžeta odvojeno 700.000.000 dinara i mislim da je to vrlo hrabro od gospodina Dinkića. Hvala.

Reč ima ministar Slobodan Lalović, pa gospodin Momir Marković.

Samo par komentara u vezi sa onim što je do sada rečeno. Biću kratak. Što se tiče nekih primedbi i onoga što je rečeno (što se ne tiče direktno zakona, nego rada mog ministarstva) o situaciji u DES-u, gde su zaštitne radionice, a u Jagodini je ukazano na određene probleme i moguće malverzacije, u međuvremenu smo napravili jednu inspekciju svih DES-ova u Srbiji i zaštitnih radionica. Sad kompletiramo celokupnu informaciju, jer smo imali određene indicije da tu postoji zloupotreba i već je jedan deo upućen određenim nadležnim organima koji treba time da se bave a ne ovo ministarstvo. To je ono na čemu radimo.
Što se tiče samih primedaba o ovom zakonu, moram priznati da nisam čuo neke ključne primedbe, kapitalne, koje bi eventualno samu koncepciju zakona na bilo koji način osporile. Činjenica je da mi ovde menjamo sistem, uspostavljamo jedan novi sistem u oblasti socijalne zaštite. Taj sistem mora biti jasan, jednostavan, primenljiv i sistem koji možemo sutra koristiti kada bude bolja situacija u Srbiji. Sistem je čisto postavljen.
Ovde su pomenuta sredstva. Naravno da su sredstva obezbeđena, inače ovaj zakon ne bi bio ovde. Naravno da su obezbeđena, ja nemam običaj da utvrđujem neka prava koja ostaju gola prava. U vezi sa tim imamo bogato iskustvo, ja ga imam bar od 1990. godine naovamo, a i pre 1990, u ono vreme puno lepih prava, velikih prava, samo se ne mogu ostvariti. Mnogo su bolja manja prava koja se ostvaruju, nego praksa koju imamo u ovoj zemlji decenijama.
Mislim da ta vrsta eventualne sugestije ili primedbe ne stoji zato što smatramo da treba uređivati sistem tako da se prava koja država garantuje i ostvaruju. Zato je npr. predviđen mehanizam usklađivanja sa troškovima života, a ne rastom zarada. Imali smo puno tih rešenja sa prosečnim zaradama, usklađivanjem sa zaradama, pogledajte gde je došao penzioni sistem. Jako je lepo zvučalo. Imali smo period u kome su penzije bile 91% prosečne zarade. Gledajte gde smo završili, da se 50% sredstava za penzije finansira iz budžeta. Ako se tako nastavi, ceo budžet Srbije biće penzioni fond.
Hoću da kažem da ne treba da se igramo sa ovim stvarima, ne treba da pričamo stvari da bismo bili popularni, nego treba da gledamo šta je moguće i šta je moguće ovom narodu pomoći. Ovaj zakon je takav; uz neke moguće primedbe, ništa nije savršeno, uspostavlja normalan i jednostavan sistem prema materijalnim mogućnostima ove zemlje. Mislim da je dobar zakon zato što izjednačuje u pravima sve građane Srbije.
Kada se radi o tome, mislim da će i u nekim drugim pravima morati da se izjednače građani Srbije, a ne da imamo sistem kao neki zaostatak iz prošlosti, koji je potpuno nenormalan, npr. kod novčanih naknada za nezaposlene. Hoću da pravimo normalan sistem i mislim da je ovaj zakon deo tog normalnog radnog i socijalnog zakonodavstva.
Još jednu stvar da kažem: ovo ministarstvo će, dok sam ja tu, održati kontinuitet sa onim što smatram dobrim (i to je ono što je rečeno - ko je taj zakon pisao), s tim što smo napravili jedan broj izmena, o čemu mogu govoriti sutra ako treba, ali takođe pravi diskontinuitet sa onim što nije bilo dobro i zato ćete imati ove jeseni Zakon o radu sa bitnim izmenama, kao i neke druge zakone. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković. Dozvolite mi da opomenem da nije važno ko zakon piše. Vlade ne dobijaju jedinice iz pisanja, nego iz vladanja, koliko ja razumem.
Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, najveći problem ovog zakona i ove vlade je što ovaj zakon neće moći da sprovede jer se već do sada formirala socijalna piramida u Srbiji u kojoj 42% građana živi ispod egzistencijalnog minimuma, 46% jedva sastavlja kraj s krajem, oko 13% može normalno da živi a u onih 1% su se skupili svi Kolesari, svi Janjuševići, svi "MK komerci", svi "Krmivoji", svi "Karići" itd. Kod primene ovog zakona, za 42% stanovništva ćete morati da računate da država mora nekim socijalnim davanjima da obezbedi egzistenciju porodica.
S obzirom na to da smo juče i prekjuče diskutovali o zakonu o stečaju i zakonu o licenciranju stečajnih upravnika i da će na jednoj od narednih sednica, kad bude određen dan za glasanje, ti zakoni biti izglasani, računajte da će još 150.000 ljudi da se nađe na ulici i samim tim pasti na teret države, upravo po ovom zakonu.
Zakon nije dobar jer kaže – u budžetu Republike obezbeđuju se sredstva za dodelu jednokratne pomoći u slučajevima izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana. Životni standard, draga moja gospodo narodni poslanici, velikog broja građana Srbije je odavno ugrožen, već tri-četiri godine, a poslednju godinu od kad vi vladate pogotovo.
Pojedincu koji je sposoban za rad, odnosno porodici koja ima članove sposobne za rad, osim u kojoj je većina članova nesposobna za rad ili je član porodice na odsluženju vojnog roka, materijalno obezbeđenje pripada u trajanju od 9 meseci godišnje.
Pojedincu koji je sposoban za rad - mnogo je Srba sposobno za rad, ali ste mnoge fabrike zakatančili i mnogo ljudi ne može da radi.
S obzirom na to da mi je vreme ograničeno, reći ću samo nekoliko reči. Maločas su upoređivane opštine Ivanjica i Novi Beograd, u Ivanjici je 800 dinara, a na Novom Beogradu 5.000. Pa, gospodine ministre, nemojte smanjivati Novom Beogradu, nego podignite Ivanjici. To je osnovni problem. Ako ne umete, onda se sklonite pa na izbore, pa će doći neki drugi, ja se nadam srpski radikali, koji će znati kako da vladaju.
Pored toga, priča se – jedan član 16 posto, dva člana... Gospođa Dacin je rekla koliko je tih 16 posto, a to je 2.000. Voleo bih da vidim bilo koga od poslanika ili od ministara koji može da preživi sa 2.000. Ili – porodica sa dva člana 2.500, porodica sa tri člana 3.000 itd., da bi porodica sa više članova imala 32 % od 13 hiljada, što je oko 4.500.
I još jedna stvar vezana za hraniteljstvo. Ništa bolja situacija. Imam porodične prijatelje koji su hranioci, tj. hraniteljska porodica i znam koliko država za dvoje dece koje oni hrane i neguju plaća, a koliko, u stvari, oni sredstava moraju da ulože. Jer, to dete mora da ima i svesku i olovku, pogotovo školska deca, pa i kompjuter, zašto da ne, nije ono krivo što nema roditelje, pa i na more da ode, zašto da ne, nije krivo što nema roditelje i što je pripalo hraniteljskoj porodici, a ukupna davanja po jednom detetu se kreću oko 2.500-3.000. To tako ne može.
Dalje, u članu 42. se kaže – ugovor se zaključuje sa jednim članom porodice koji je, u postupku procene podobnosti, pripreme i obuke u nadležnoj ustanovi socijalne zaštite osposobljen za hranitelja... Zašto niste predložili i tu neku agenciju za licenciranje hranitelja, pa bar da nam onda lepo licencirani hranitelji neguju decu koja dolaze u hraniteljske porodice.
Nemojte se igrati, gospodine ministre. Nemojte se igrati, gospodo iz Vlade. Nemojte se igrati, gospodo narodni poslanici, sa sudbinama ljudi. Srbija je gladna. Bez obzira što ćete opljačkati seljake i uzeti im žito za sedam dinara, ili šest plus jedan i po, sedam i po dinara, opet će Srbija gladna biti, jer ste i prošle godine pokupovali pa izvezli za osam dinara, a posle toga uvezli nekih 200- 300 hiljada tona po 13 dinara.

Hvala vam. Nastavljamo rad sutra u 10,00 časova.