Pošto je blizu 14,00 časova, određujem pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze.)

Pošto imamo kvorum nastavljamo rad.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predstavnici odnosno predsednici poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Niste utvrdili kvorum.)
Znak je dao elektronski sistem da kvorum imamo i ako imate primedbu, može da izađe ovlašćeni predstavnik ili predsednik grupe i da, ako sumnja u kvorum, zatraži utvrđivanje kvoruma.
Izvolite, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo, ja ovde prigovaram povredu dostojanstva Narodne skupštine. Ne mogu da zamislim da vi, gospodine potpredsedniče, u jednoj sportskoj majici vodite sednicu Narodne skupštine. Ako vama nije stalo kako izgledate, meni jeste kako na ovom prenosu izgleda sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Zamolio bih vas da sebe dovedete u stanje u kome treba da budete da biste vodili sednicu Narodne skupštine. Ovo nije fudbalska utakmica, ovo nije bezazleni izlet. Ovde se donose veoma važni zakoni. Ovde nas upozoravate kad izgovorimo jednu lošu reč, kad povredimo Poslovnik na bilo koji način, a ja vas molim, da bih se zaista osećao kao neko ko je član narodnog parlamenta, da i vi koji vodite sednicu pokušate bar da ličite na čoveka koji za sebe tvrdi da predstavlja narod.

Hvala.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin.

Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, u samom startu složila bih se sa jednom konstatacijom koju je izrekao gospodin ministar u uvodnom izlaganju da je za sve zemlje u tranziciji najvažnije da radimo na privrednom razvoju, a drugo je da, naravno, pokažemo i svoju solidarnost na delu, što bi predlog izmena i dopuna ovog zakona trebalo da učini.
Za mene je pod brojem jedan privredni razvoj, ekonomija naše zemlje, ali nažalost u poslednje tri i po godine možda se deklarativno o tome priča, ali zaista građani Srbije to još nisu osetili. Kada god govorimo i raspravljamo u ovom parlamentu, govorimo o novim sredstvima koja će predstavljati namet na budžet Republike Srbije, za koji je pitanje da li će imati snage da zaokruži sve ovo što mi ovde u parlamentu nudimo.
Još nešto, zaista bih zamolila sve kolege narodne poslanike, pripadali poziciji ili opoziciji, da radimo zajednički na poboljšanju svih zakonskih projekata, jer, verujte, građane Srbije interesuje šta radi narodni poslanik u Skupštini Srbije i ne interesuje ga da li je poslanik pozicije ili opozicije i ne shvata kolika je i čija odgovornost i moć u ovom parlamentu.
Predlog izmena i dopuna Zakona o socijalnoj zaštiti sigurno je projekat za koji smo svi mi poslanici SPS-a živo zainteresovani da bude urađen što korektnije, jer mi u osnovnom načelu svog partijskog programa upravo imamo i socijalni program. Naravno da najveću odgovornost za sve ovo ima Vlada Republike Srbije, odnosno resorno ministarstvo i to ministarstvo nudi jedan ovakav zakon. Naravno, Vlada ima najveću odgovornost koliko će biti sposobna i odgovorna da jedan ovakav zakon zaživi i da bar jedna kategorija stanovništva u Republici Srbiji bude zadovoljena, odnosno da joj se koliko-toliko olakša da živi.
Postoje izmene i dopune koje naravno možemo da počnemo i redom da komentarišemo, ali pre toga bih želela da kažem nešto. Kada god dođu ili prođu neki izbori, uvek neki novi ljudi koji čine vlast razmišljaju o tome da sa njima počinje država Srbija i da sa njima počinje jedna pravna regulativa zemlje Srbije. Naravno da to nije tako.
To se pokazalo 2001. godine kada je upravo ovaj predlog zakona načinio jednu veliku nepravdu prema svim ljudima koji se nalaze u stanju socijalne potrebe, a zašto? Pre svega, izmena je bila vrlo radikalna, u smislu da su pravo na socijalnu zaštitu dobijali svi građani, ali u odnosu na prosek opštine gde žive i na taj način su oštećeni građani Srbije, ukupno 122 opštine, i taj raspon je bio 1:5.
Prva korekcija koju pozdravljam jeste ova koja se definiše u članu 4. ovog predloga zakona, a to je da se vrši ravnomernija raspodela, odnosno da svi građani Srbije koji se nalaze u stanju socijalne potrebe imaju socijalnu zaštitu u visini prosečne zarade u Republici Srbiji. Da li je to najsrećnije rešenje i koliko će to zadovoljiti stanovništvo, nisam baš sigurna, jer ovde se kaže u članu 4. da će pojedincu pripasti 16% prosečne zarade za zaposlene koja danas iznosi 12.600 dinara, a to je svega 2.016 dinara; pa porodice sa dva člana – 22%, odnosno 2.772 dinara; porodica sa tri člana 28%, a to je 3.528 dinara; porodica sa četiri člana 30%, a to je 3.780 dinara, i porodica sa pet i više članova 32%, a to je 4.032 dinara.
Moram da napravim jednu komparaciju, bez obzira koliko to pojedinim poslanicima odgovaralo ili ne, ali ovde pri ruci imam Zakon o socijalnoj zaštiti iz 1997. godine, dakle u vreme kada su socijalisti bili na vlasti u Republici Srbiji, kada su se ovi procenti, prema proseku plate koja je bila tada aktuelna, izdvajali na sledeći način: pojedinci su dobijali 50% te zarade, porodica sa dva člana 70% (a danas je to u predlogu 22%), porodica sa tri člana 90% (a danas je to 28%), porodica sa četiri člana 95% (a danas je to 30%) i porodica sa pet i više članova 100% (a danas je to 32%).
Bez obzira na to, korekcija ovog zakona je u svakom slučaju mnogo bolja od one koju smo imali u prethodnoj vlasti. Zbog toga smatram da treba svi da učinimo jedan napor više i da ga izglasamo, sa željom da se stvori ona ekonomska podloga kako bi ova primanja mogla da budu i veća.
Druga, rekla bih vrlo značajna, izmena ovog zakona jeste u članu 15. kada se praktično izdvaja za tuđu negu i pomoć 4.000 dinara, a to je otprilike sada na ovih 12.600 dinara 30%, a u vreme socijalista u njihovom zakonu je to bilo 40%, a danas bi to bilo nešto malo više. Da li je ta tuđa nega i pomoć dovoljna? Naravno da nije, jer mi znamo koji su to ljudi, a ja bih rekla možda čak i pacijenti, kojima je neophodna tuđa nega i pomoć i da zaista 4.000 dinara ne može da namiri sve njihove potrebe.
Daću samo jedan konkretan primer: ako se radi o nepokretnim bolesnicima, o ležećim bolesnicima, oni su nažalost primorani da koriste pelene za odrasle.
Jedna pelena je 40 dinara, a tri na dan je 120 dinara, znači potrebno je 3.600 dinara za mesec dana. Od toga Fond za zdravstveno osiguranje priznaje samo jedno pakovanje.
Navešću još jedan radikalniji primer, iz svog Zdravstvenog centra Kikinde, jer računamo da takav jedan čovek koji ima tuđu negu i pomoć ima pravo i da boravi u bolnici mesec dana. Samo primer – ukupna nadoknada, to je bilo pre tri dana, koju je Zdravstveni centar Kikinda dobio za ishranu bolesnika je 232.750 dinara, koja je odvojena na bazi 360 priznatih kreveta. Znači, za svakog bolesnika odvaja se između 700 i 800 dinara mesečno za hranu, odnosno 25 dinara za tri obroka u toku jednog dana. Molim vas, da li je to moguće? Naročito ako se zna da takvi bolesnici imaju, naravno, i posebne potrebe u ishrani. Nije moguće.
Zašto ovo govorim? I zdravstvo se, kao i socijalna zaštita, na kraju kao i prosveta i kultura, nalazi na budžetu Republike Srbije, a još nikako nismo uspeli da zadovoljimo čak ni jedan jedini sektor koji se nalazi na finansiranju iz budžeta Republike Srbije. Dakle, ako bi zdravlje bilo odgovorno popunjeno, na način na koji zaista to postoji, onda bismo verovatno mogli lakše da rešavamo i ove druge probleme.
Bilo bi interesantno da čujemo ministra finansija gospodina Dinkića da li će uspeti da ispoštuje sve ovo što je obećano predlozima zakona koji se ovde u parlamentu usvajaju, ili će i Predlog ovog zakona poslužiti samo u dnevno-političke svrhe, što ne bi bilo dobro.
Još nešto sam registrovala, a to je da se u projektu ovog zakona planira da će još 13 hiljada novih porodica dobijati materijalno obezbeđenje po ovom zakonu o socijalnoj zaštiti. Bojim se da danas u Srbiji ima više od 13 hiljada takvih porodica, jer nemojmo zaboraviti da iz dana u dan sve više ljudi u Srbiji ostaje bez posla ili rade ali i dalje ne dobijaju platu, o čemu ovde ne govorimo. Da li se i ti ljudi nalaze u stanju socijalne potrebe i da li će i oni sutra morati da računaju na ovaj fond?
To su sve vrlo ozbiljne stvari i vrlo odgovorne, mislim pre svega na Vladu Republike Srbije, koja uzima sebi vrlo veliku odgovornost da uspe koliko-toliko da koriguje ove socijalne nemire koji u zemlji Srbiji postoje. I, naravno da bih bila najsrećnija da živim u zemlji u kojoj nema nijedne kategorije stanovništva koja se nalazi u stanju socijalne potrebe, da živim u zemlji u kojoj svi rade i da se pomognu samo oni koji iz zdravstvenih razloga to nisu u mogućnosti. Verovatno bi sve to bilo mnogo lakše i prijatnije za sve nas.
Nažalost, ovo je stvarnost. Ako ovaj problem imaju i zemlje koje su mnogo razvijenije i sa mnogo višim standardom, zašto ne i mi, ali zato učinimo da se zaposli zaista sve što može da se zaposli u zemlji Srbiji, a za onaj minimum ljudi učinimo da ova pomoć bude i adekvatna.
U ovom zakonu, naravno, postoji još niz prednosti koje do sada nisu postojale, ali o tome će verovatno nešto više govoriti moje kolege iz poslaničke grupe SPS. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a neka se pripremi Snežana Stojanović-Plavšić.

Poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana može da se osporava i zbog onoga čega u Predlogu zakona ima, a još više zbog onoga čega u Predlogu zakona nema.
Poslanička grupa SRS je 2. aprila ove godine podnela Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, u kome je predvidela jednu bitnu novinu u odnosu na sadašnju zakonsku regulativu, a to je da se u ovaj zakon uvede tzv. pravo na posebno materijalno obezbeđenje.
O čemu se radi? Citiraću član 1. tog nesuđenog predloga zakona, koji kaže: "Pravo na posebno materijalno obezbeđenje priznaje se pojedincu, odnosno porodici koji imaju trajno i neprekidno prebivalište na teritoriji AP Kosovo i Metohija u trajanju dužem od pet godina, počev od 24. marta 1999. godine, koji nisu privremeno raseljeni sa teritorije Kosova i Metohije i koji, kao žrtve okupacije, nasilja i terorizma na Kosovu i Metohiji, nisu u mogućnosti da ostvare prihode ili ih ostvaruju ispod nivoa socijalne sigurnosti".
Kao što znamo, na desetine hiljada naših građana maltene svakodnevno gladuje. Pored toga što su obespravljeni kao ljudska bića koja žive u stalnom strahu za biološki opstanak na svom kućnom pragu, oni takođe nisu u mogućnosti da samostalno privređuju i obezbeđuju sredstva za svoj opstanak.
Kao što znate, ova skupština je ne tako davno donosila i deklaracije, i rezolucije i plan za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji. SRS se radovala postignutom jedinstvu između svih političkih stranaka u ovom parlamentu i živeli smo jedno vreme u iluziji da sve stranke koje su učestvovale u donošenju ovog plana zaista misle da se konkretno radi na zaštiti Srba na Kosovu i Metohiji.
Međutim, podnošenje ovog predloga zakona definitivno nas je uverilo da je za većinu stranaka, a u svakom slučaju za stranke koje čine vladajuću većinu, to samo bila jedna manifestacija, jedan politički marketing, jer kako drugačije objasniti činjenicu da Republika Srbija ne preduzima ni ono što samo od nas zavisi. Mi razumemo obrazloženja da se najveći deo plana koji je ovde usvojen ne može realizovati bez saglasnosti, odnosno razumevanja tzv. međunarodne zajednice, ali ovo što smo mi predložili zavisi isključivo i samo od nas.
Tu ne stoje čak ni argumenti da država Srbija nije trenutno u ekonomskoj situaciji da ovaj zakon donese i primeni, zato što se radi o relativno malim sredstvima, pogotovo u svetlu onoga što vladajuća većina olako uvodi kao nova poreska i fiskalna opterećenja građana.
Ako već niste prihvatili naš predlog zakona, nije nam jasno zbog čega makar ovo ključno rešenje iz našeg predloga zakona niste ugradili u ovaj vaš predlog zakona.
Čuo sam mišljenja na nadležnom odboru u smislu - i da smo doneli, odnosno i da prihvatimo donošenje jednog ovakvog rešenja, da bi to možda Ustavni sud odbacio kao neustavno, jer time ko bajagi pomoću ovog zakona uvodimo nejednak status građana Srbije pred zakonom. To svakako ne stoji. Imamo primer da je ova ista skupština usvojila izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika, gde je uveden tzv. princip pozitivne diskriminacije za nacionalne manjine. Sigurno je da bi taj pojam pozitivne diskriminacije ovde imao puno opravdanje.
Što se tiče onoga čega u zakonu ima, takođe se mogu kritikovati pojedina rešenja. Mislim da je loše što i ovaj predlog zakona uvodi još jednu državnu instituciju u naš sistem. Naime, ovaj predlog zakona predviđa formiranje zavoda za socijalnu zaštitu. Sredstva za formiranje i rad zavoda se obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije.
Šta će ovaj zavod za socijalnu zaštitu da radi? On će pratiti i proučavati socijalne pojave i probleme, izrađivati analize i izveštaje o stanju u oblasti socijalne zaštite, pratiće i proučavaće rad službi socijalne zaštite, vršiće nadzor nad stručnim radom ustanova socijalne zaštite, organizovaće stručna usavršavanja stručnih radnika itd, a sve ove poslove danas obavlja, odnosno organizuje nadležno ministarstvo.
Dakle, ono što imamo u mnoštvu predloženih ili tek usvojenih zakona ponavlja se i ovde, samo je umesto naziva "agencija" upotrebljen drugi naziv, valjda da bi se na neki način amortizovalo rastuće nezadovoljstvo u narodu zato što država pribegava formiranju sve većeg broja ovakvih institucija. Naravno da se i ovo rešenje može braniti na mnogo načina, ali ono što je nesporno, to je da u današnje vreme zaista ne treba pribegavati osnivanju novih ustanova, a pogotovo u vreme kada se svakog dana zatvaraju fabrike; država koja u vreme kada se fabrike zatvaraju otvara budžetske ustanove zaista nema dobru perspektivu.
Još nešto je ovim zakonom predviđeno, što je ministar u svom kratkom obrazloženju propustio da kaže, a to je - daju se nova ovlašćenja Vladi Republike Srbije da može obezbeđivati jednokratnu novčanu pomoć u slučajevima izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana, kako bi se efikasnije reagovalo na zaštiti građana u tim okolnostima.
Kada se pročita ovakva formulacija površno, reklo bi se da tu niko ništa ne može imati protiv. Međutim, ovde se ne radi o tome da će se u izuzetnim situacijama konkretnim pojedincima priskočiti u pomoć sredstvima iz budžeta posebno namenjenim za te svrhe. Ne, ovde se radi da će se jednokratna novčana pomoć dodeljivati u slučajevima ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana.
Šta to u praksi znači? To u praksi znači da će od sada, odnosno od stupanja na snagu ovo zakona Vlada jednokratnom novčanom pomoći da amortizuje velike socijalne nemire u konkretnim pojedinim situacijama. Primera radi, ako dođe do blokade ključnih saobraćajnica nezadovoljnih radnika, onda će neki vladin činovnik sa torbom para otići da reši problem za taj dan na tom konkretnom mestu.
Sredstva za sprovođenje ovog zakona, kako u predlogu piše, predviđena su u iznosu od 330 miliona dinara za prva tri meseca ove godine. Znači, na godišnjem nivou to je preko milijardu i 300 miliona dinara. Pitamo se odakle taj novac, zato što se ne predviđa rebalans budžeta. Taj novac će se obezbediti po 7. tački ovog dnevnog reda kada stigne na dnevni red povećanje iznosa doprinosa za socijalnu zaštitu.
Naime, stope za socijalno osiguranje se povećavaju za 2,2 procentna poena. To je taj nominalni iznos, a istovremeno se predviđa širenje osnovice doprinosa na sve oblike rada i plaćanje doprinosa po osnovu više oblika rada. Recimo, lica koja obavljaju privremene i povremene poslove, ugovor o delu, lica koja ostvaruju prihode po više različitih osnova plaćaće doprinose po svim tim osnovama.
Ovde se najbolje vidi na ovom primeru demagogija, kojom se pogotovo ministar finansija služi, a ovih dana je stupio na snagu zakon kojim je ukinut porez na fond zarada od 3,5%. I prilikom donošenja tog zakona i pre neki dan kada je taj zakon počeo da se primenjuje pune su novine naslova kako je došlo do značajnog rasterećenja privrede. S druge strane, na mala vrata, bez medijske pompe, uvećavaju se poreska opterećenja te iste privrede, verovatno u istom, a ako ne i u većem iznosu samo za ovu namenu.
Kako će država rešiti problem sa sve većim i većim prilivom potencijalnih korisnika socijalne zaštite? Sam ministar gospodin Lalović, koji je trenutno odsutan, više puta je izašao u javnost sa predviđanjima velikog i masovnog otpuštanja radnika zaposlenih u državnim službama i u privredi. Tu se pravi jedna principijelna greška, stalno se vajkaju da su zatekli preveliku zaposlenost kada su došli na vlast. Ne radi se o prevelikoj zaposlenosti, naprotiv, imamo preveliki broj nezaposlenih, ali radi se o tome da preduzeća sve manje i manje rade i za smanjeni obim posla i taj broj radnika se iskazuje kao višak. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, a neka se pripremi narodni poslanik Leila Ruždić-Trifunović, tražila je kao ovlašćeni predstavnik posle reč. Izvolite.

Poštovane kolege i koleginice, dozvolite mi da vas na samom početku podsetim da smo u ovoj Skupštini od početka njenog rada, a što iznosi svega nekoliko meseci, usvojili 37 zakona. Zaslugu za ovo snosimo svi mi koji smo za ove zakone glasali, kako skupštinska većina tako i predstavnici opozicionih stranaka koji su glasali za ove zakone.
Naravno da postoje opozicione stranke koje su smatrale da nijedan od ovih 37 zakona nije dovoljno dobar da bi ga podržale i to je, naravno, sasvim legitiman politički stav jedne opozicione grupe. Moram priznati da on meni više liči na inat, ali je sasvim moguće da to bude i politički stav, da jednostavno sve što predlaže vladajuća većina nije dovoljno dobro. Sa tim mogu da se složim kao sa mogućnošću.
Poslanici G17 plus podržali su ove zakone pre svega zbog toga što su verovali da oni donose dobrobit građanima Srbije. Ovi zakoni uglavnom su se ticali ekonomije ili pravosuđa, ali bez obzira na to, uvek je bilo onih elemenata koje sam lično u njima tražila i veoma često nalazila, a koji su se ticali obezbeđivanja socijalne sigurnosti ili obezbeđivanja nekog minimuma za one građane koji su posebno pogođeni siromaštvom ili koji nisu u stanju da sami o sebi brinu. Tu pre svega mislim na decu, žene, starije i nemoćne, na osobe sa invaliditetom, na decu sa posebnim potrebama, na izbegla i raseljena lica.
Sada je pred nama jedan zakon koji se bavi upravo ovim kategorijama našeg stanovništva. To je zakon koji uređuje oblast socijalne zaštite. U potpunosti mogu da se složim sa činjenicom da socijalna zaštita u našoj zemlji ne funkcioniše najbolje i da je ovaj zakon još uvek daleko od toga da je učini savršenom. Verujem da ćemo se svi složiti sa činjenicom da u jednoj siromašnoj zemlji, u jednoj politički nestabilnoj zemlji nije lako dostići zavidan nivo socijalne sigurnosti. To je ono što stoji kao činjenica.
Mogu takođe da se složim i uvažavam stav da je u nekom prethodnom periodu možda država odvajala više za građane koji nisu u stanju da se sami o sebi brinu. Podsetiću vas da je u tom periodu devedesetih godina bilo situacija u kojima sam ja, recimo, kao zaposlena u zdravstvu, sa visokim obrazovanjem, zarađivala toliko da sam mogla kupiti tri jaja za svoju platu. To verovatno znači da su oni koji su imali 50% od te moje zarade možda mogli kupiti jedno i po jaje, što je možda moglo obezbediti njima izvestan nivo socijalne sigurnosti.
No, zašto mi podržavamo ovaj zakon? Pre svega, podržavamo ga zato što verujemo da on u znatno većoj meri ovim rešenjima koja nudi obezbeđuje tu socijalnu sigurnost. Zašto? Već su kolege pre mene, i gospodin ministar, istakli da je ono što je najvažnije u ovom zakonu upravo činjenica da on izjednačuje ovaj minimalni nivo socijalne sigurnosti za sve građane naše zemlje.
Već sam više puta rekla da dolazim iz posebno siromašnog kraja, pa ću vam reći, recimo, da je prosečna zarada u opštini Lebane 5.456 dinara, što je svakako mnogo manje nego u nekim opštinama u kojima ona ide i do iznosa od 26.000 dinara. U tom smislu, ovaj zakon doneće boljitak onim ljudima koji žive ispod nivoa prosečnih zarada, a čuli smo da postoje 122 takve opštine, što znači da će velikom broju porodica u Srbiji putem ovih odredaba zakona biti omogućeno da imaju prava na materijalnu pomoć od države.
Takođe želim da kažem da veoma važnim odredbama zakona smatram one koje se tiču člana 12. i 13, koje se odnose na tuđu negu i pomoć. Naime, radeći u zdravstvenom centru, u komisiji za razvrstavanje dece koja imaju teškoće u razvoju, tokom svog dvadesetogodišnjeg radnog staža sam imala prilike da više stotina sati razgovaram sa roditeljima dece koja nisu u stanju da se sama o sebi staraju, odnosno dece koja spadaju u kategoriju teško ili teže ometenih, znači, u one kategorije koje ostvaruju pravo na tuđu negu i pomoć.
Naravno da je obim njihovih problema takav da i mnogo više vremena ne bi bilo dovoljno da zastupam njihove stavove i objasnim sve njihove probleme. Naravno da su oni prinuđeni da se sa mnogim od ovih problema bore sami, ali činjenica je da država ima obavezu da im u ovome pomogne i činjenica je da moramo stalno da ulažemo dodatne napore da ovim ljudima pomognemo. Naravno da dok god je naša država siromašna, ona neće biti u prilici da im u punoj meri izađe u susret i pomogne.
Moram da vas podsetim da u svetu postoje i neke bogate države koje na veoma loš način brinu o ljudima kojima je potrebna socijalna zaštita i da bogatstvo ili ekonomski razvoj, sami po sebi, ne znače i dovoljno dobar sistem socijalne zaštite u jednoj zemlji. Zbog toga mi svi stalno moramo da ulažemo napore da u procesu ekonomskog i privrednog razvoja naše zemlje dodatno brinemo o ovim kategorijama građana.
Želim da kažem da je ova razlika koja će sada postojati u iznosu tuđe nege i pomoći, sa 2.300 na 4.000 dinara, znači razlika od 1.700 dinara mesečno, ma koliko ona nama izgledala beznačajna, značajno promeniti materijalni status ovih ljudi ili će bar psihološki doprineti da njihovo dostojanstvo bude na malo višem nivou. Što se mene lično tiče, da ovaj zakon sadrži samo ovu odredbu, za njega bih glasala i ne bih dozvolila sebi da bilo kakav politički stav ošteti, makar za narednih nekoliko meseci, ove ljude kojima je pomoć neophodna.
Takođe, ono što smatram posebno važnim u ovom zakonu, to je pitanje uređenja hraniteljstva. Moram da vam kažem da uprkos tome što mi često volimo za sebe da kažemo da smo veoma humano društvo i društvo koje jako puno brine o deci, nažalost, briga o deci nije nešto čime možemo posebno da se u ovoj državi pohvalimo. Nadam se da ćemo o ovome više govoriti kada budemo govorili o zakonu koji uređuje porodične odnose. Sada želim da vam kažem da, nažalost, veliki broj dece u našoj zemlji nema roditeljsko staranje ili nema adekvatno roditeljsko staranje. Ovakva deca su, nažalost, prepuštena sama sebi i ulici. Država na jako loš način brine o ovoj deci, između ostalog, naravno, zato što je siromašna, ali rekla bih, ne samo zato.
Jedna od najboljih mogućnosti da se ovoj deci pomogne jeste podsticanje institucije hraniteljstva u našoj zemlji. Najbolji način je da ova deca budu smeštena ne u institucije, nego u hraniteljske porodice. Do sada ovo pitanje nije bilo najbolje regulisano.
Moram da kažem da su se za hraniteljske porodice uglavnom prijavljivali oni ljudi koji su izuzetno humani, koji su uglavnom na dobar način o ovoj deci brinuli, ali to ne sme biti prepušteno slučaju, ne sme biti prepušteno ničijoj dobroj volji. Jednostavno, ovo je nešto o čemu država mora da brine.
Sada prvi put u ovom zakonu imamo rešenja koja govore o tome da država počinje na dobar način da brine o tome, a to je činjenica da će hraniteljske porodice dobiti značajno više sredstava za brigu o ovoj deci, da će biti ograničen broj dece koja mogu da budu u jednoj hraniteljskoj porodici smeštena, da će te hraniteljske porodice proći posebnu obuku koja će im omogućiti da na adekvatan način brinu o deci koju preuzmu na staranje. Na kraju, država će ovim ljudima obezbediti i adekvatne penzije. Oni će ući u sistem brige o njihovim penzijama.
Želim da spomenem još jedan važan deo ovog zakona, a to je onaj koji se tiče učešća korisnika u sistemu odlučivanja o socijalnoj zaštiti. Dakle, korisnici sada postaju akteri politike i rada ustanova socijalne zaštite. Kao članovi upravnog odbora, korisnici će naći svoje mesto u sistemu odlučivanja o sebi samima. To je nešto što je, čini mi se, najlogičnije.
Takođe, smatramo da je dobro što se osniva zavod za socijalnu zaštitu. To nije ni nalik bilo kakvoj agenciji. Zavod za socijalnu zaštitu je nešto što imamo i u sistemu obrazovanja, i u sistemu zdravstva i najlogičnije je da postoji i u sistemu socijalne zaštite, kao institucija koja će doprineti unapređenju ovog sistema i znatno boljoj politici socijalne zaštite koju naša država treba da vodi. To je institucija koja će vršiti stručni nadzor nad institucijama socijalne zaštite i najlogičnije je da ona u ovoj zemlji postoji, ukoliko želimo da se hvalimo time da smo zemlja koja brine o socijalno ugroženom stanovništvu.
Ovo su najznačajnije tačke zakona zbog kojih će G17 plus ovaj zakon podržati. Želim da sa vama podelim i jedno uverenje koje mi u G17 plus imamo. Naime, mi smatramo da se snaga države ne meri ni njenom ekonomskom moći, ni njenom vojnom moći, niti snagom koju ona ima u politici. Snaga države se meri snagom njenog najslabijeg građanina i u tom smislu, u naporu da ove građane osnažimo, mi ćemo glasati za ovaj zakon.

Reč ima ovlašćeni predstavnik DS, narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.