Poštovani narodni poslanici, evo po Poslovniku imam i ja pravo da branim amandman na član 13. Razlog za predlaganje brisanja člana 13. je principijelni, koji je SRS i u načelnoj raspravi iznela, a i prilikom ulaganja svih amandmana, da je ova agencija nepotrebna, necelishodna i štetna.
Gledajući član 13, kojim je regulisano da će Vlada Republike Srbije imenovati predsednika i članove upravnog odbora, direktora, predsednika i članove nadzornog odbora u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (zakon će stupiti na snagu, ukoliko bude usvojen od većine poslanika, osam dana po objavljivanju u "Službenom glasniku"), postavlja se pitanje – ko će predložiti Vladi, kada nema nadležnog ministra za poslove privrede, predsednika i članove upravnog i nadzornog odbora i direktora agencije?
Gledajući ovaj zakon, faktički, rešenje je bilo da se ovaj zakon uopšte ne donosi, i ako je bilo potrebe da se preciziraju neke odredbe o stečajnom upravniku, da to bude uneto u zakon o stečajnom postupku.
Izgleda da se smatra da su problemi u državi rešeni donošenjem velikog broja zakona i ovde se često govori – donošenjem zakona se postavljaju na mesto i uspostavljaju institucije države Srbije. Donošenjem zakona se ne uspostavljaju institucije. Donošenjem zakona ne funkcioniše država, odnosno ne postoji vladavina zakona. Vladavina zakona je primena zakona i broj određenih postupaka, saglasno zakonu, i ta rešenja ili odluke koje postupci donose da se ostvare na delu.
Dodatni razlog, a imam i lični, kada je u pitanju zakon o stečaju i zakon o licenciranju stečajnih upravnika: jedan sam od osam i nešto hiljada radnika četiri banke koje su gurnute u stečaj od strane Labusa, Dinkića, Đelića i ostalih. To su prihvatili Labus i Dinkić prilikom pregovora u Parizu sa tzv. Pariskim klubom, da se ove četiri banke likvidiraju preko noći, uz navodni program o sanaciji tih banaka za šest meseci, a to nije nikakav program, i preko noći, posle Nove godine, tačnije 3. januara 2002. godine, objavljuje se odluka o stečaju ove četiri velike banke.
Sa stečajem ove četiri velike banke stvoreni su uslovi za rušenje privrede Srbije, jer je 80 posto privrede Srbije bilo, a i ostali su komitenti ove četiri velike banke. Da bi se ostvario sledeći potez, sprovela tzv. privatizacija, odnosno pljačka privrede Srbije, morale su da se sruše ove četiri velike banke. Tada je privreda Srbije ostala bez oslonca, bez velikih banaka, a na njihovo mesto su došle mafijaške banke.
Moram da vam kažem da i ovo u Kraljevu što imamo, a imamo navodno 28 poslovnih jedinica ili ekspozitura nekih banaka, jeste loše, a ono malo privrede što je ostalo u Kraljevu, odnosno oni koji to vode znaju šta mogu od tih poslovnih jedinica i ekspozitura da dobiju i kakvu podršku, koliko kredita i koliko garancija. U suštini, privreda Kraljeva nema ništa od tih banaka. Šta ima Kraljevo? Ima, ako se prikupi nešto novca, da se taj novac pošalje u centrale u Beograd, a iz Beograda, preko tzv. evropskih banaka, koje samo imaju naziv evropske, da se taj novac iznese iz Srbije i tako se stvari odvijaju.
Stečaj ove četiri banke, koji se vodi u Trgovinskom sudu u Beogradu, traje evo skoro pune tri godine. Nije se odmaklo od početka. Šta je urađeno? Urađeno je to da je prvo razgrabljena pokretna imovina u tim bankama, ogromna pokretna imovina, tehnika, nameštaj, do otimanja automobila (jedan od automobila je kupio bivši ministar, koji sada sedi ovde kao poslanik), a ostala je da se razgrabi ogromna nepokretna imovina, ogroman poslovni prostor u najvećim gradskim centrima Srbije.
E, to je cilj, ali, nažalost, taj stečaj vodi Agencija za sanaciju i stečaj banaka, odnosno stečajni upravnik ove četiri banke. To je delo Labusa i Dinkića i ta agencija je bila pod njihovim patronatom, a i danas je.
Da li će i ovi stečajni upravnici imati iste licence? Hvala.