Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici pred nama je Predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima. Zakon stvara uslov za razvoj farmaceutske industrije, za inostrane investicije i izvoz lekova i medicinskih sredstava.
Poslanici poslaničke grupe G17 plus će podržati i glasati za ovaj zakon.
U junu 2003. godine usvojen je Akcioni plan za usklađivanje više od 50 zakona sa propisima Evropske unije. Potrebno je uskladiti kako zakonodavni tako i institucionalni sistem. Usvajanjem ovog zakona ostvariće se višestruka korist, u prvom redu za građane, koji su i krajnji korisnici i koji će dobiti kvalitetnije i efikasnije lekove. Dobiće svakako i informaciju o medicinskim sredstvima. Društvo će dobiti agenciju - specijalizovanu instituciju koju imaju sve države, što će svakako omogućiti i garantovati i veći kvalitet i veći standard.
Prvi put se pojavljuje pojam farmakovigilanca, koji označava neželjena dejstva leka i interakcije lekova.
Farmaceutska industrija će imati koristi od ovog zakona, biće postignuta standardizacija, a svakako i Dobra proizvođačka i distributivna praksa. Na taj način postiže se rast, razvoj, a i konkurentnost proizvodnje.
Veledrogerije će svakako imati pozitivne efekte posle donošenja ovog zakona. Svakako će uslovi za rad i razvoj biti usklađeni sa standardima Evropske unije. Dobijanjem dozvole stiču se uslovi za ekspanziju tržišta i mogućnost osvajanja inostranog tržišta.
I, još jednom o brojnim pozitivnim efektima ovog zakona: imaćemo kvalitetne lekove, razvićemo konkurentnost, potpunu sigurnost u kliničkom ispitivanju, adekvatno uputstvo za pacijenta, novi način reklamiranja leka, kao početak i uvod u standardizaciju i novi vid reklamiranja; sistem kontrole, nadzora i reklamacija, što će nam omogućiti i stručnost proizvođača, pooštravanje kaznene politike - imaćemo zabranu delatnosti kao krajnje zaštitnu meru.
U oblasti veterine, donošenjem ovog zakona obezbediće se kvalitetni, bezbedni i efikasni lekovi, a svakako, uz adekvatnu i racionalnu upotrebu i primenu ovih lekova doći ćemo i do krajnjeg rezultata, a to su kvalitetne i sigurne životne namirnice.
G17 plus se zalaže da nestane sive ekonomije sa ulica, ali i lekova sa pijačnih tezgi. Ne dozvolimo našim građanima da lekove kupuju prema boji ili prema dizajnu kutije u kojoj je lek upakovan, često sa proteklim rokom, zatim, lekove koji su izmenjeni od lošeg skladištenja! Priznajmo da svako svoj posao obavlja najbolje i ne plašimo se da pravi ljudi dođu na prava mesta! Ne sumnjajmo u njihovu stručnost, jer na kraju jedino ćemo tako sprečiti nemile pojave koje su opasne po život i laku zaradu na tuđoj nesreći!
Budimo savremeno društvo i budimo odgovorni prema sebi, ali budimo odgovorni, pre svega, prema generacijama koje dolaze. Ostavimo im mogućnost da imaju sigurnost i šansu za kvalitetno izlečenje.
G17 plus ispunjava svoja obećanja. Kao što znamo, u predizbornoj kampanji, u decembru 2003. godine, obećali smo novu zakonsku regulativu u oblasti zdravstva. Pred nama je prvi od četiri sistemska zakona. Znamo da su zakoni prvi korak u stvaranju novog zdravstvenog sistema.
Krajnji cilj G17 plus je stvaranje zdravstvenog sistema održivog na duži rok i dugoročno, sveopšte poboljšanje zdravlja stanovništva. Pozivam vas da glasate za ovaj zakon. Neka to bude prvi korak i doprinos zdravstvenim reformama i još jedan korak ka savremenom i uređenom društvu. Hvala.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Miroslav Nedeljković,  neka se pripremi Zoran Mićović. Izvolite.

Hvala. Poštovani narodni poslanici, juče je ministar, na završetku sednice, na neki način prokomentarisao izlaganja narodnih poslanika i zbog toga sam osetio želju da još juče repliciram, zbog jedne rečenice, za šta nije bilo poslovničkih mogućnosti - osvrćući se na izlaganje kolege poslanika Gorana Cvetanovića, koji je govorio o nameravanoj reformi Transfuziološke službe Srbije, ministar je rekao, citiram  "stručna javnost jeste podržala strategiju reforme Transfuziloške službe".
Nadam se da ću imati vremena da se šire na to osvrnem, ali red je da najpre kažem ukratko nešto o samoj temi današnje sednice, a to je ovaj predloženi zakon o lekovima.
Bez obzira što zakon o lekovima nema nikakvog direktnog uticaja na stanje i snabdevenost tržišta lekovima, ipak je red da se nešto kaže i na tu temu tj. kakvo je stanje, odnosno snabdevenost tj. mogućnost pacijenata da dođu do lekova na teret Fonda zdravstvenog osiguranja.
Činjenica je da je tzv. demokratska vlast, koja je došla 5. oktobra 2000. godine, zatekla zaista tragičnu situaciju po pitanju snabdevenosti državnih apoteka lekovima. Tada je vladala nestašica lekova a državne apoteke su izgledale sumorno i depresivno. Razloga za to je bilo objektivnih, i uopšte nema potrebe da o tome govorimo, uostalom, zemlja je bila upravo izašla iz stanja potpune izolacije, nakon NATO agresije, a prethodno smo imali teške ekonomske sankcije u protekloj deceniji.
Dakle, stanje je zaista bilo tragično u tom pogledu. Kakvo je danas stanje?
Danas apoteke pružaju mnogo bolju sliku. Snabdevenost je zadovoljavajuća. Međutim, uz malo preterivanja mogu da kažem da su današnje državne apoteke svojevrsna Potemkinova sela, naime, lekovi u državnim apotekama najviše služe za gledanje. O čemu se radi? Gde je tu tajna? Tajna je u tome da je umesto nestašice lekova došlo do "nestašice recepata" za prepisivanje tih lekova. I, svi građani u Srbiji to znaju. Stanje je u tom pogledu katastrofalno, pogotovo u gradovima u unutrašnjosti Srbije, a što se tiče Beograda i nekih drugih većih gradova stanje je nešto bolje.
Takvo je stanje u većini gradova u Srbiji. Da li pod direktnom ingerencijom Ministarstva ili Fonda za zdravstvo, zdravstvenim ustanovama su drastično ograničeni kontigenti recepata koje dobijaju! Jedna zdravstvena ustanova dobije određeni broj recepata za određeni period. Nekada to bude tromesečni period, nekada jednomesečni, to se podeli po glavi lekara koji imaju pravo da prepisuju recepte.
I šta se u praksi dešava?
Ako kolege lekari prepisuju normalno recepte, oni će ih potrošiti otprilike za jednu četvrtinu vremena za koje su dobili te recepte. Onda se kolege snalaze kako znaju i umeju, da ne biste došli u neprijatnu situaciju da, recimo, do 5. u mesecu potroše kontigent recepata za taj mesec. Oni na licu mesta smišljaju raznorazne mogućnosti, pa tako ostavljaju pacijentima da od četiri predložena leka od strane specijalista odaberu jedan koji će im prepisati i onda obično savetuju, sugerišu da to bude najskuplji lek. Onda je većina zdravstvenih ustanova donela neke neformalne odluke - da ne prepisuju lekove koji su jeftiniji od 100 dinara. Uglavnom, činjenica je, da su rafovi u državnim apotekama puniji, ali da pacijenti jednako teško dolaze do lekova.
Dok smo ranije imali situaciju da su pacijenti imali hrpu neupotrebljenih i neupotrebljivih recepata, sada imamo situaciju da imamo lekova na rafovima apoteka, ali recepata ni za lek.
Šta je bitna odlika zakona o kome danas raspravljamo?
Moje kolege su već pričale da se donosi bez nekog logičnog redosleda, dakle, nije donošenju zakona prethodilo usvajanje strategije i politike zdravstvene zaštite, nije mu prethodilo usvajanje zakona o zdravstvenoj zaštiti, zakona o zdravstvenom osiguranju itd.
Takođe, druga bitna odlika ovog zakona jeste stvaranje neravnopravnih uslova na tržištu lekova. Naime, strane kompanije će dobiti povlašćeni položaj na domaćem tržištu, jer se njima maksimalno liberalizuje dolazak na tržište uz finansijske olakšice. To se postiže jednom, na prvi pogled, neupadljivom, benignom odredbom zakona koja propisuje neobaveznost kontrole kvaliteta svake serije leka, a što ostaje obaveza za domaće kompanije. To smanjuje troškove plasmana stranih lekova na naše tržište, a sa druge strane neobaveznost kontrole lekova daje mogućnost stranim kompanijama da na naše tržište plasiraju za to posebno namenjene proizvodne serije lekova.
Za nas iz SRS-a poseban izazov pri analizi ovog zakona bio je mogući razlog za ovakva rešenja, tj. pitanje čime se njegov kreator rukovodio pri izradi. Jedino racionalno objašnjenje je da neki naši političari i neke političke stranke zakonskim ustupcima uzvraćaju na novčanu i drugu pomoć koju primaju od nekih stranih donatora.
"Dve i po milijarde eura donatorskih para je ušlo u Srbiju, a niko živi ne zna gde"! Bolje reći građani Srbije ne vide nikakvog efekta, nikakvog poboljšanja životnog standarda od tih para, ali prateći tajanstveni put donacija videćemo da ima pojedinaca koji su osetili blagodeti tih donacija.
Ima političkih stranaka, establišment tih političkih stranaka, koji su do savršenstva razradili metodologiju ličnog i grupnog bogaćenja na donatorskim projektima.
Princip je povezati se sa ovlašćenim pojedincima, predstavnicima donatora, uklopiti u proceduru ostvarivanja donatorskog projekta svoje ljude iz Srbije, a onda po principu "ja tebi – ti meni", najveći deo novca završi na računu pojedinaca ili političkih stranaka. Srbiji ostaju projekti, elaborati.
Neki projekti se odnose i na izmene zakona i često se kroz predviđene izmene zakona kompenzuju sredstva dobijena iz donacija. Tu imamo najopasniju pojavu. Na uložene strane pare, koje uglavnom završe u tuđim džepovima, Srbija uzvraća donošenjem zakona koji će imati dugoročne, štetne posledice po državu. Pri tom se promene zakona nameću srpskom Parlamentu i srpskoj javnosti potrebom ujednačavanja zakonske regulative sa evropskim rešenjima. Tako se lični i stranački interesi proturaju kao evropska rešenja.
Ovakvi zakoni su očigledno protivni interesima naše zemlje i otuda se oni koji imaju kritičke primedbe na ovakva zakonska rešenja proglašavaju kočničarima evropskih integracija.
Zakon o lekovima mogao bi se po jednom svom aspektu smatrati zakonom o prodaji domaćeg tržišta velikim farmaceutskim korporacijama i njegove ćemo efekte u bliskoj budućnosti osetiti. Pitanje je da li su građani Srbije zatočenici evropske neodlučnosti u suzbijanju kriminala, finansiranog, parama evropskih i poreskih obveznika? Može li se stati na put domaćim političarima da uništavaju vitalne institucije radi prodavanja tržišta strancima?
Ovaj zakon je prvi zakonski projekat Ministarstva zdravlja i ide tragom drugih zakona koji su Srbiji nametnuli rešenja sa dugoročnim, štetnim posledicama. Mi smo, takođe, sa povećanim podozrenjem proučavali ovaj tekst, jer već odranije imamo dokaze da se Ministarstvo zdravlja igra sa zdravstvenom službom i vitalnim nacionalnim interesima. Primer za to je planirana i započeta reforma Transfuziološke službe Srbije. Tu na delu vidimo kako izgleda takozvana harmonizacija sa propisima EU.
Donatorskim projektom evropske agencije za rekonstrukciju, u vrednosti od pet miliona evra, planiran je pravac reformi.: 1) objedinjavanje službe u jedinstvenu celinu; 2) uvođenje ISO standarda; 3) uvođenje jedinstvenog informacionog sistema koji prati krv od dobrovoljnog davaoca do pacijenta; 4) standardizacija opreme i nabavka nedostajuće opreme; 5) nadgradnja nacionalnog centra za frakcionisanje plazme i, 6) povećanje obima dobrovoljnog davalaštva.
Međutim, šta se u praksi dešava? Umesto ovakve reforme Ministarstvo zdravlja i Institut za transfuziju krvi u saradnji sa stranom konsultantskom kućom Sofreko iz neobjašnjivih razloga menjaju karakter reformi i pozivajući se na potrebu harmonizacije sa Evropom nude rešenja koja nigde u Evropi ne postoje.
Drugim rečima nude rešenja koja će ovu službu potpuno uništiti. Sami predlagači reforme priznaju da su rešenja koja nude eksperimentalna, da ne postoje ni u jednoj zemlji, da su nacionalno štetna, ali da se moraju prihvatiti, jer su navodno diktat Evrope.
Predloženi zakon uvodi principe krute centralizacije umesto objedinjavanja službe - ukidaju se službe za transfuziju krvi u svim zdravstvenim centrima, a ostaju samo Institut u Beogradu i dva zavoda, u Nišu i Novom Sadu. Jedini razlog za ovu vrstu centralizacije može se naći u kontroli sirovine. Sirovina, to je krvna plazma od dobrovoljnih davalaca, koja će se slati na dalju obradu u inostranstvo. Naime, planira se gašenje domaće proizvodnje stabilnih produkata iz krvi sa obrazloženjem da naš nacionalni centar za frakcionisanje plazme ne zadovoljava evropske standarde.
Međutim, na zvaničnom sajtu Evropske agencije za rekonstrukciju stoji da su godišnje potrebe Srbije za albuminima, imunoglobulinima, faktorima koagulacije i ostalim stabilnim produktima plazme oko 25 miliona eura, a svega pet miliona eura bi bilo dovoljno za nabavku nedostajuće opreme da bi centar radio po najvišim standardima. Dakle, neko se u ovoj zemlji opredeljuje da godišnje uvozi nešto što vredi 25 miliona eura, umesto da uloži pet miliona eura u domaću proizvodnju. Da sve bude paradoksalno, zvanični predstavnik te iste Evropske agencije za rekonstrukciju izjavljuje da ni on nije zadovoljan ovakvim rešenjima, ali da on ne može na njih da utiče jer Institut za transfuziju krvi i Ministarstvo zdravlja insistiraju na tim rešenjima. Zbog ovako skandaloznih rešenja Ministarstvo je insistiralo da se sa najavljenom reformom ne upoznaju transfuziolozi.
Odbor za zdravlje i porodicu je odmah posle konstituisanja dobio predstavku grupe transfuziologa koji se bore da stanu na put, da spreče ovako štetnu reformu. Nakon što smo se sa predstavkom upoznali doneta je odluka na Odboru da se transfuziolozi koji su nam poslali predstavku pozovu da dođu na sednicu Odbora na koju ćemo pozvati i ministra zdravlja. Tako je i bilo. Sednici Odbora je prisustvovao lično ministar zdravlja, uzeo je učešće u radu Odbora, bili su prisutni transfuziolozi, podnosioci predstavke i došao je direktor Instituta za transfuziju krvi. Nakon te sednice Odbor je formulisao Zaključke i na jednoj od narednih sednica te iste Zaključke je Odbor, ako se dobro sećam, sa samo jednim "uzdržanim" glasom i svim ostalim "za" usvojio te Zaključke.

Gospodine Nedeljkoviću, da li mogu da vas zamolim da malo o temi pričamo.

Pročitaću vam Zaključke Odbora za zdravlje, a verovatno predsednik Skupštine ne želi da se dalje širi priča na ovu temu, zato što je na neki način uključen u kasnije nastalu polemiku, da ne kažem sukob, između ministra zdravlja i Odbora za zdravlje.
Zaključci, ti famozni Zaključci koji su toliko uzburkali javnost, stručnu javnost u Srbiji, glase:
1) Reforma Transfuziološke službe Srbije, onako kako je najavljena na zvaničnom sajtu Ministarstva zdravlja, nije dobro osmišljena i neodrživa je. Krv se prikuplja u celoj Srbiji, transportuje, obrađuje i testira u tri centra i centralizovano odlučuje koliko kome i gde je potrebna. Da li će krv stići blagovremeno zdravstvenim ustanovama zavisi od trenutnih meteoroloških uslova, stanja na putevima, tehničkih održavanja vozila itd.
2) Transfuziolozi nisu u dovoljnoj meri upoznati sa najavljenom reformom, niti su u nju uključeni. Preporuka Odbora za zdravlje i porodicu je da bi svi predlozi rešenja reforme službe trebalo da dobiju pozitivno mišljenje Transfuziološke sekcije Srpskog lekarskog društva.
3) Rad i opstanak Nacionalnog centra za frakcionisanje plazme dobijene obradom krvi dobrovoljnih davalaca pri Institutu za transfuziju krvi Srbije ne sme biti doveden u pitanje.
4) Ne sme se preko javnih nabavki i opreme za Transfuziološku službu prejudicirati buduća reforma službe. Do sada obavljene javne nabavke iz donatorskih sredstava usmeravaju se isključivo na ustanove u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Dakle, vidite da ovi zaključci nisu ništa strašno. Mi se uglavnom obraćamo Ministarstvu zdravlja da nam odgovori na ove primedbe i Ministarstvo je ukorilo Odbor, a posebno predsednika Odbora, zbog toga što se drznuo da usvaja ovakve zaključke smatrajući da nije poštovana procedura - da ministar prethodno nije obavešten o predstavci transfuziologa i da je pre donošenja Zaključaka Odbor bio dužan da se, na neki način, konsultuje sa Ministarstvom.
Međutim, ministar je bio obavešten o predstavci, pozvan je i lično je učestvovao na sednici Odbora, prilikom obrazlaganja te predstavke.
Što se tiče proceduralnih grešaka, odnosno optužbi da je Odbor prekršio Poslovnik, da nije imao pravo da donosi Zaključke, mi zaista u Poslovniku nismo našli takva ograničenja. U pismu ministra zdravlja predsedniku Skupštine, ministar moli da se u budućem radu Odbora onemogući predsedniku Odbora da na ovaj način manipuliše javnošću.
Predsednik Skupštine nam se nije posebno obratio povodom ovog pisma ministra, a nakon toga, 25. juna, ministar čini sledeći korak, a to je: predlog ili zahtev Odboru da ove donete Zaključke "poništi".
Ne znam da li ima još negde u parlamentarnoj praksi, čak se ne sećam da je u ovom parlamentu, resorni ministar tražio od odbora da poništava prethodno donete zaključke.
Šta nam to govori? To nam govori da su Zaključci Odbora proizveli nekakvo dejstvo ili ministar misli da mogu proizvesti neko dejstvo. Mi nemamo nikakve iluzije da će zaključci Odbora proizvesti bilo kakvo dejstvo u Srbiji, ali jeste činjenica da su zaključci Odbora, po svemu sudeći, skrenuli pažnju Evrope, odnosno donatora da se nešto sa tim donatorskim projektom dešava.

Gospodine Nedeljkoviću, nema nikakve sumnje, po Poslovniku član 99. govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu. Jednom sam vas upozorio na zahtev poslanika, još jednom vas upozoravam, budite ljubazni govorite o temi. Imate dovoljno vremena, još četiri minuta, a potpuno ste u pravu, sve ostalo po Poslovniku će biti rešeno.  

  Sada  ću se kratko osvrnuti na konstataciju ministra, da je stručna javnost podržala strategiju ovakve reforme. O čemu se tu radi? Stručna javnost je podržala prvobitno proklamovanu strategiju reforme Transfuziološke službe, ali nije podržala naknadne izmene. Srpsko lekarsko društvo, odnosno Transfuziološka sekcija jeste protiv takvih rešenja.
Međutim, šta se događa? Događa se to, da bi se na neki način razbila Transfuziloška sekcija Srpskog lekarskog društva, da se nasilno vrše kadrovske promene kršenjem Statuta Srpskog lekarskog društva. Naime, posle ostavke prethodnog predsednika Sekcije, gospodina Gradimira Bogdanovića, legalno je izabran novi predsednik Sekcije, dr Branko Čalija, izabran je u skladu sa Statutom, potpuno legitimno. Izabran je tajnim glasanjem na Skupštini Srpskog lekarskog društva.
Nakon toga dr Branko Čalija je vodio Transfuziološku sekciju Srpskog lekarskog društva, a kada je na dnevnom redu bila ova tema, reforma Transfuziološke službe, odjednom je dr Bogdanović stavio primedbe na njegov izbor koji se dogodio nekoliko meseci ranije. Nađena je proceduralna greška. Naime, sekretar Srpskog lekarskog društva nije odluku o izboru dr Branka Čalije regularno zaveo u nekakve knjige, protokole, tako da je iznuđena smena dr Branka Čalije - izabran je drugi, na veliko nezadovoljstvo stručne javnosti.
Mi se nadamo da će ovaj parlament i celokupna javnost po pitanju ove reforme Transfuziološke službe istrajati u borbi, da će podržati hrabre pojedince koji su šikanirani u službi i da će narodni poslanici prema ovoj problematici zauzeti jedino ispravan stav, da će se rukovoditi svojom savešću, a ne slepom stranačkom disciplinom.

Po Poslovniku narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam imao nameru da se sada javim po Poslovniku, ali me je privukla i  isprovocirala nervoza kod ministra i poslanika G17 plus da se sada javim po Poslovniku.
Gospodin Nedeljković je govorio o reorganizaciji...
(Predsednik: Izvinite, koja je tačka povređena, oprostite?)
Član 193. Dakle, govorio je (poslanik dr. Goran Cvetanović) o reorganizaciji Službe za transfuziju krvi Srbije i ja želim sada da se obratim gospodinu predsedniku Skupštine po članu 193. Poslovnika, jer sam ja 19. marta 2004. godine...

Izvinite gospodine Jovanoviću, ovo je vanredna sednica, a na vanrednoj sednici, već sam objasnio poslanicima može da se postavi poslaničko pitanje isključivo ako je u sazivu to omogućeno i sve sam poslanike upoznao sa tim.
Zahvaljujem, budite ljubazni, završite.