Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, a on je poslednji prijavljeni govornik.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče, ova današnja diskusija pokazuje, a verovatno ne bih se ni javio da nisam shvatio da mi u stvari diskutujemo o Zakonu o radio-difuziji, a ne o izmenama i dopunama zakona.
Moram da vas podsetim da smo ovde diskutovali nedelju dana o Zakonu o radio-difuziji i tada smo kao SPS bili protiv Zakona o radio-difuziji, a mislim da je i SRS bila protiv zakona, sa sijaset amandmana koji su tada bili podneti na Zakon o radio-difuziji. Tada smo ukazivali tadašnjem potpredsedniku, gospodinu Koraću, da je ovaj zakon neprimenljiv, da ne može biti sprovodljiv i da mnoga pitanja nisu regulisana ovim zakonom. Jedno od tih pitanja smo čuli i malopre, a to je pitanje rešavanja kablovske mreže, digitalizacije i uopšte prelazak sa analogne na digitalno funkcionisanje radio-difuzije uopšte i radio i TV stanica.
Ova današnja diskusija pokazuje potrebu da što hitnije Vlada i Ministarstvo preuzmu obavezu da rade ozbiljnije na izmeni Zakona o radio-difuziji kompletno, a današnje pitanje je samo stvaranje uslova da se izabere savet za radio-difuziju. Ova druga pitanja koja su ovde bila na dnevnom redu i o kojima se pričalo, govore o tome da je neophodno temeljito uraditi zakon.
Tada je ideja bila, tačno je da ima tu mnogo nedostataka, tačno je da ima problema u tom zakonu, ali je neophodno zbog Evropske unije, zbog ovoga, zbog onoga, da zakon usvojimo odmah danas i juče, što bi rekli, i tako smo usvojili. Tako je dve godine prošlo i ispada da nije tačno ništa, i danas i sutra da mora da se uradi, nego da mora da se uradi dobro, jer je onda jedino vredno. Prema tome, tada smo ukazivali da nije moguće po postojećem zakonu izabrati savet za radio-difuziju. Pokazalo se tačnim.
Jednostavno, moramo da saopštimo da je Vlada tada uradila i predlog za izbor saveta koji nije bio moguć da počne da funkcioniše. Nije bilo pitanje samo što su ta dva člana saveta izabrana bez kompletne procedure, a mi smo, kao što se sećate, ta dva člana saveta birali po nekoliko puta, pa i u ponovljenom postupku itd.
Ovde je bilo pitanje pokušaja jednog lobija, ako mogu tako da kažem, iz ovog bloka budimo iskreni, iz bloka onih radiodifuznih organizacija koje su finansirane dobrim delom iz inostranstva, da oni imaju pretežan uticaj i da imaju većinu u savetu radio-difuzije. Kažimo to pošteno našim gledaocima, kažimo pošteno našim biračima da je to suština problema bila u nefunkcionisanju ovog saveta za radio-difuziju.
Nadam se da su ovim izmenama stvoreni uslovi da se izabere savet za radio-difuziju, a bez takvih uticaja, pa da sada ima na neki način pretežni uticaj u izboru saveta i Odbor za kulturu i ova skupština, i da ćemo dobiti savet koji će početi da funkcioniše. U tom smislu, mislim da je saglasnost postojećeg saveta za radio-difuziju ili, bolje reći, njihovo iniciranje da se dođe do promene ovog zakona, sasvim sigurno u tom pravcu i u prilog toga da se uredi odnos svega ovoga.
Ima mnogo pitanja nerešenih, danas smo čuli ovde da je pitanje javnog servisa i problem funkcionisanja javnog servisa samo u tome da li će savet da izabere upravni odbor. To nije tačno, neće funkcionisati javni servis samo tako što će umesto Vlade da upravni odbor RTS-a bira Savet radiodifuzni, već onda kada se kompletno sprovede zakon, a to je da se ne finansira iz budžeta.
Ne možete vi da imate i da Vlada Srbije iz budžeta građana Srbije, znači, od prihoda građana Srbije finansira RTS, sa jedne strane, a da upravni odbor bira Radiodifuzni savet. To nije moguće. Nije moguće da jedan bira članove upravnog odbora RTS-a, a da drugi daje pare, da građani daju pare, da uticaj i upravljanje RTS-om ima neko drugi. To onda nije javni servis.
Državni mediji su to priznali i mi smo i tada govorili, i sada kažemo, mi nismo protiv javnog servisa, ni protiv državne televizije, ali i u jednoj i u drugoj varijanti moraju da budu čisti računi. Ako je državni medij, onda upravni odbor bira Vlada, a ako je javni servis, onda i finansiranje i sve ostalo bira neko drugi, tačnije rečeno ovde je predviđeno zakonom – to čini Radiodifuzni savet.
Naravno, zakon je predvideo da se u roku od dve godine privatizuju svi lokalni mediji, i mislim da je namerno izbegnuta ta mogućnost da se završi privatizacija lokalnih medija, zato što su se čekali lokalni izbori, zato što je postojeća tadašnja vlast imala apsolutnu kontrolu nad lokalnim medijima, pa im trebali lokalni mediji sada za septembarske izbore kako bi završili izbore, a onda posle toga može. To su činjenice.
Ako to treba da završimo, završimo i stavimo ravnopravne uslove za sve medijske kuće u ovoj zemlji i onda ćemo znati ko ima uticaj, ko nema uticaj, i ko može da se izdržava na ekonomskom principu, a ko ne može. Ne sprečava nas ni sada da rešimo pitanje medijskog prostora u Srbiji, ukoliko bismo poštovali neke druge zakone. Ne može da postoji nijedan medij ukoliko nije registrovan po postojećem Zakonu o radio-difuziji i da mu samo to bude opseg posla, a ne da mu to bude neki rezervni posao ili da kao usput ima televiziju ili radio. Ne može da funkcioniše neka radio-televizijska stanica a da nema zaposlene.
Prema tome, ako rešimo ta pitanja, sasvim je sigurno da ćemo rešiti i ova druga pitanja. Nije broj radio-televizijskih stanica problem. Problem je da li ta televizijska stanica ima program. Ako ta televizija ima samo muzičke spotove, onda to nije televizijska stanica. Kakva je televizija ova beogradska "Palma" ili "Info 24", kada imaju samo spotove ili puste satelitski program. Prema tome, ta televizija ne postoji, objektivno, već samo zauzima jedan opseg u radio-difuziji, a kao takva ne postoji.
Naravno, takve televizije nisu postavljene na ekonomsku platformu. Ne postoje takve televizije na ekonomskoj računici, ako ne postoji neko drugi, a ne da Radiodifuzni savet interveniše tako što će reći da neka stanica ne postoji, da mora u stečaj, da će prestati. To ne treba da se radi po Zakonu o radio-difuziji, već po Zakonu o stečaju. Ipak, neka ovo bude početak.
Moram da kažem da mi i dalje osporavamo Zakon o radio-difuziji. Smatramo da taj zakon nije dobar. Ali, glasaćemo za ovu izmenu, kako bi se stvorili uslovi da se izabere Savet i da nešto u toj oblasti počne da funkcioniše i da nešto u toj oblasti počnemo da rešavamo, pored svih problema koji postoje. Hvala.

 Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?
Izvolite, gospodine Tomaševiću.

Hvala, gospodine predsedniče.
Rekao sam da ću pokušati da sumiram diskusiju i da kažem šta bi još trebalo učiniti, pored ovog posla koji danas radimo.
Ova izmena Zakona je samo jedan manji deo posla koji treba uraditi u oblasti radio-difuzije. Na ovaj način ćemo omogućiti da počne da funkcioniše Savet Republičke radiodifuzne agencije, kao organ koji je po Zakonu o radio-difuziji nadležan da rukovodi radio-difuzijom. Međutim, to neće rešiti sve probleme u radio-difuziji. Zbog toga, trebalo bi uporedo raditi više poslova i trebalo bi delovati na više frontova, ukoliko se želi da se u etar u Srbiji uvede red.
Čuli smo u ovoj raspravi podatke o tome koliko i radio i televizijskih stanica u Srbiji radi, deluje bez pravnog osnova i bez zakonskog utemeljenja. Dakle, nakon usvajanja ove izmene Zakona, a verujem da u Skupštini imamo većinu da to prihvatimo, potrebno je da se ispoštuju oni rokovi koje ovaj predlog zakona daje, kada je u pitanju konstituisanje novog saveta za radio-difuziju, a zatim bi taj savet preuzeo nadležnosti iz svoje oblasti, kako nam se ne bi ponovila situacija koju smo imali u radu sadašnjeg saveta. Sadašnji savet je konstituisan sedam meseci nakon zakonskog roka, a nakon toga i nije počeo da radi poslove koje mu Zakon stavlja u nadležnost.
Neophodno je da, paralelno sa konstituisanjem saveta, počne primena još nekih nespornih odredbi ovog zakona, koje se trenutno ne primenjuju a mogu se primenjivati, kao što su to odredbe Zakona koje se tiču reklamiranja ili privatizacije lokalnih elektronskih medija.
Uporedo sa izborom ovog saveta, neophodno je započeti, a zatim i privesti i kraju, postupak izbora odnosno imenovanja Saveta Agencije za telekomunikacije. Dok se ne imenuje Savet Agencije za telekomunikacije, nezavisno telo, regulatorno telo u ovoj oblasti, nemoguće je, jer je tako propisano Zakonom, započeti postupak podele frekvencija u Srbiji. Dakle, čak da je i do sada funkcionisao Savet za radio-difuziju, čak i da je sa Zakonom o radio-difuziji do sada sve bilo u redu, konkurs za dodelu frekvencija nije mogao biti raspisan, niti će moći biti oglašen sve dok se ne konstituiše i Savet Agencije za telekomunikacije.
Zbog toga, i sa ovog mesta, apelujem i na Vladu Republike Srbije, i na sve druge ovlašćene predlagače i sve druge faktore koji treba da učestvuju u ovom postupku konstituisanja sSaveta, da ovaj posao započnu što pre.
Nakon ovoga ili uporedo sa ovim poslom, trebalo bi pristupiti donošenju novog zakona o radio-difuziji ili bi trebalo pristupiti jednoj ozbiljnoj, temeljnoj, celovitoj rekonstrukciji sadašnjeg Zakona.
To je ono što je u svom stavu, vrlo korektno, konstatovao i sadašnji Savet republičke agencije. Svesni činjenice, u Savetu, i situacije u kojoj se nalazi radio-difuzija u Srbiji, svesni toga da je postojeća zakonska regulativa manjkava, predlažu donošenje novog zakona ili temeljnu rekonstrukciju postojećeg Zakona.
U tom zakonu bi svakako, osim postojećih normi, trebalo ugraditi i poseban odeljak o finansiranju elektronskih medija u Srbiji. U sadašnjem Zakonu o tome skoro da se ne govori. To stvara ogromne probleme, dozvoljava da se ogroman novac u elektronskim medijima u Srbiji vrti na crno i da društvo i država nad tim novcem nemaju nikakvu kontrolu. Prema nekim procenama, 2002. godine u elektronskim medijima u Srbiji vrtelo se oko 100 miliona eura. Dakle, država treba i taj novac da stavi pod svoju kontrolu. Možda je za ovu oblast potrebno doneti i poseban zakon.
Takođe, neophodno je status RTS-a, odnosno javnog servisa regulisati daleko preciznije nego što to čine odredbe sadašnjeg Zakona. Mislim da bi trebalo u Zakonu o radio-difuziji samo utvrditi način, dakle status javnog servisa, a zatim kroz poseban zakon detaljno regulisati njegov pravni, ekonomski i ukupan društveni položaj, i sve njegove obaveze.
Ono što bi trebalo da bude predmet posebne pažnje novog zakona o radio-difuziji ili, opet, posebnog zakona iz ove oblasti, jeste medijska koncentracija.
Neko od prethodnih govornika je rekao da je u Srbiji na delu nedozvoljena medijska koncentracija, na taj način što bogati pojedinci kupuju i stavljaju pod svoju kontrolu medije. Ta vrsta monopola je, po mom mišljenju, najopasniji monopol koji može zadesiti jedno društvo, a pogotovu društvo u tranziciji, kao što je naše. Svaki drugi ekonomski monopol, dakle monopol na tržištu, može se razbiti raznim antimonopolskim merama, ali ako neko ili ako neki moćni pojedinci preuzmu monopol nad medijima u Srbiji, to će biti kraj priče i o slobodi govora, ali i kraj priče o demokratiji u Srbiji.
Sadašnji Zakon ima samo šest članova, to je u stvari poglavlje od šest članova, o sprečavanju nedozvoljene medijske koncentracije. Mislim da to treba uraditi na daleko sistematičniji i temeljniji način, čak i kroz novi zakon.
Pored ovih poslova, neophodno je, da bi se stanje u radio-difuziji u Srbiji uvelo u red, doneti i dva šira, opšta zakona, dakle, doneti novi zakon o javnom informisanju, jer postojeći Zakon nije dobar, niti daje adekvatan okvir za regulisanje radio-difuzije. Zatim, potrebno je i doneti zakon o dostupnosti javnih informacija. Kada se donesu ova dva zakona, uz poslove o kojima sam prethodno govorio, mora se i kroz izmene Ustava Srbije, kroz donošenje novog ustava Srbije, dati čvršća ustavna i zakonska garancija za slobodu govora i slobodu medija.
Moram da kažem da smo, nažalost, bili svedoci u vreme "Sablje" da ono što sadašnji ustav garantuje i što sadašnji zakoni daju nije dovoljno da se zaštiti sloboda medija u Srbiji. Bili smo svedoci kada je, u jednom periodu naše bliske prošlosti, medijska sloboda u Srbiji apsolutno bila suspendovana, a mediji bili stavljeni pod apsolutnu kontrolu jedne političke grupacije.
Dakle, to se više ne sme dozvoliti. Kroz čvrste ustavne i zakonske garancije mora se utvrditi sloboda medija, a istovremeno se moraju utvrditi odgovornost i obaveze medija. Ono što se sada dešava na medijskoj sceni u Srbiji nije slučaj u ozbiljnim zemljama u svetu. To jest kod nas se, nažalost, te granice medijske slobode i te kako od strane medija zloupotrebljavaju.
Apelujem na sve odgovorne, koji mogu doprineti da se ova oblast sredi, da počnu da rade na setu ovih poslova, a politička stranka kojoj pripadam, Demokratska stranka Srbije, spremna je da stavi sve svoje potencijale da se ova oblast uredi na valjan način.
Još jednom sve poslanike pozivam da glasamo za Predlog ovog zakona. Hvala.