Hvala. Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Svilanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, Socijalistička partija Srbije glasaće za rezoluciju o zabrani povlačenja tužbe koju je naša zemlja podnela protiv članica NATO-a.
Tužbu niko ne sme da povuče, jer niko nema pravo da amnestira NATO od zločina koji su počinjeni tokom tromesečnog bombardovanja. Niko nema pravo da se odrekne ni ratne odštete, koja je u visini od 30 do 100 milijardi dolara. Priča da će se ako mi povučemo tužbu protiv NATO-a istovremeno povući tužbe Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv naše zemlje je jedna prazna priča. Znači, od toga nema ništa. Tu priču često forsiraju, pre svega, Vuk Drašković, Boris Tadić, a i mnogi drugi aktuelni političari u zemlji.
Najbolje demantije daje, pre svega, predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine Sulejman Tihić, koji kaže da od povlačenja te tužbe nema ništa. Još je uverljiviji generalni sekretar NATO-a, koji pre nekoliko nedelja reče da ove tužbe nemaju veze jedna sa drugom, odnosno naša tužba sa tužbama Bosne i Hrvatske. Na taj način se najbolje dokazuje teza da međunarodni faktor ne želi da se tužbe Bosne i Hrvatske ukinu, već otprilike te tužbe i podstiče.
Ono u čemu se mi slažemo, kada je reč o generalnom sekretaru NATO-a, to je da tužbe nisu iste. Naša tužba protiv NATO-a je utemeljena i osnovana, a tužbe Bosne i Hrvatske su neosnovane.
Zašto je naša tužba utemeljena i osnovana? Zbog toga što je NATO bez odluke Saveta bezbednosti 78 dana besomučno bombardovao našu zemlju, ubijao decu, civile, rušio mostove, bolnice, škole, privredne objekte. Mi smo bombardovani – da znaju poslanici SPO-a, koji se najviše zalažu za povlačenje ove tužbe – zbog ugroženih ljudskih prava Šiptara. To je bio glavni razlog. To je i glavno objašnjenje, kao i zbog humanitarne katastrofe. Niti su prava Šiptara bila ugrožena, niti je bila humanitarna katastrofa. Humanitarna katastrofa se desila tek kada je NATO počeo bombardovanje.
Sa druge strane, u Bosni i Hrvatskoj je bio građanski rat, podstaknut pre svega spolja, od Nemačke i Vatikana. U tom građanskom ratu mi smo pomagali svoj narod sa mnogo većim pravom nego što su to činili Nemci, Francuzi, Amerikanci, koji su ratovali na strani Hrvata i Muslimana. Znači, mi bismo bili najobičnije hulje da nismo pomagali svoj narod. Zato smo i dobili sankcije.
Otuda i kažem da su i jedna i druga tužba, i bosanska i hrvatska, neosnovane. Međutim, ono što čudi i što nas prati, naročito u poslednje četiri godine, to je servilnost ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, predsednika Borisa Tadića, servilnost i poniznost koji su gotovo ponižavajući.
Sa druge strane, mi bismo razumeli da iz te servilnosti i poniznosti imamo neka dobra rešenja. Tu se opravdano postavlja pitanje – šta je to urađeno posle 5. oktobra? Da li je ijedno veliko državno pitanje rešeno dolaskom DOS-a i sadašnje vlasti? Nijedno pitanje nije rešeno.
Danas je na Kosovu i Metohiji situacija katastrofalna. Imali smo silna obećanja da će posle događaja 17. marta krivci biti pronađeni i kažnjeni. Da li ima nešto od toga? Nema ništa. Rečeno je da će se sanirati porušene crkve i manastiri. Da li ima nešto od toga? Nema ništa. Rečeno je da će se obezbediti povratak proteranih Srba. Da li ima nešto od toga? Nema ništa.
Pitamo se – gde je tu autoritet Vuka Draškovića, Borisa Tadića, Koštunice, Labusa, zašto nešto ne preduzmu? Zašto ih međunarodna zajednica ne uvažava; jer je sasvim jasno da se odnos međunarodnog faktora prema ovoj zemlji nije promenio u odnosu na 5. oktobar. Znači, posle 5. oktobra imamo istu situaciju.
Oni nas teraju da izađemo na izbore na Kosovu i Metohiji, a istovremeno nijedna reč opomene da Albanci izađu na izbore u Preševu i Bujanovcu. Dvostruki aršini su, znači, svuda i na svakom mestu.
Posebno upozorenje za ovu sadašnju vlast je i najavljena rasprava u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope o navodnoj ugroženosti Mađara. Po čemu su Mađari ugroženi? Mađari imaju sva prava u Vojvodini, prava koja su viša i od evropskih standarda.
Znači, taj dvostruki aršin se nastavlja i nema ničeg boljeg posle 5. oktobra. Međunarodna zajednica na ovu vlast, DOS-ovsku vlast, pa i sadašnju vlast gleda takoreći istim očima.
Tu se postavljaju još neka vrlo važna pitanja koja su pomenuta u jučerašnjoj i današnjoj raspravi, koja su potencirali predstavnici SPO-a i gospođica Ksenija Milivojević. Poslanici SPO-a su govorili o Rambujeu, da je tu moglo da se pronađe rešenje. Rambuje je bio pokušaj dogovora. Nijedan direktan razgovor između dve delegacije nije bio. Rambuje je bio okupacija. Da smo prihvatili Rambuje, imali bismo Makedoniju ili Republiku Srpsku. Šta radi američka administracija u Makedoniji? Deli Makedoniju na dve države. Da li tu ima neke pomoći? Nema.
Rezolucija 1244, o kojoj se često govori i kaže se da kapitulacija jednostavno nije kapitulacija, jeste kompromis, ali je problem što se Rezolucija ne sprovodi. OVK nije razoružana, nema bezbednosti za Srbe i postavljam pitanje našim državnim čelnicima gde je njihov autoritet, gde je njihov ugled u međunarodnoj zajednici? Zašto Labus, Koštunica, Vuk Drašković, Boris Tadić ne urade nešto po tom pitanju da se Rezolucija 1244 sprovede? Ništa se drugo ne traži.
Ili, ova pitanja o kojima je gospođica Ksenija govorila, da smo mi tokom deset godina vodili politiku koja je ponizila ovaj narod. To nije istina. Mi smo branili svoj narod, učinili smo sve da mu pomognemo. Nismo prodali nijednu fabriku, nismo otpuštali radnike, za razliku od DOS-ovske vlasti, gde je i Ksenija Milivojević; sve su fabrike prodali, otpustili su 500 hiljada radnika, nijedno državno pitanje nisu rešili.
Od brojnih obećanja ništa nije učinjeno, osim toga što smo dobili velike poreze, skupu struju i prazna obećanja. Govorili su - biće putovanja, neće biti viza. Nama su danas uveli vize svi, i Rumuni, i Mađari, jedino nas vlast ili ljudi u vlasti, i u onoj prethodnoj i sadašnjoj, upućuju da idemo u Albaniju. Eto, to je taj doprinos.
Ili, druga priča o kojoj takođe govori Ksenija Milivojević, da je vođena politika u tuđe ime. U kakvo tuđe ime? Molim vas, Socijalistička partija Srbije je tokom 90-tih godina imala masovnu podršku naroda. Mi smo imali dva miliona birača. Predsednik Milošević je imao tri miliona. Kada je izgubio izbore imao je dva miliona birača iza sebe i svoje politike.
Prema tome, politika je vođena u ime tog naroda. Onda se desio septembar ili peti oktobar, pomoć NATO pakta, silni plaćenici, znamo ko je sve dobijao pare, napisane su knjige o tome, i došlo je do promene vlasti. Vidimo gde se Srbija danas nalazi. Zato se mi zalažemo da se ova rezolucija usvoji, jer jednostavno svet mnogo više poštuje one koji imaju dostojanstvo, a ne poštuje one koji su ponizni.
Tužba je, s druge strane, i najbolja brana od tužbi Bosne i Hrvatske i zato je treba zadržati, znači, prihvatiti rezoluciju.

Replika, narodni poslanik Ksenija Milivojević. Izvolite.

Sreća je, kako sam rekla malopre, a to ću ponoviti, da te politike više u Srbiji nema i da više nema onih priča i one demagogije koju smo godinama slušali. Jadan je i ponižen je onaj narod koji je sam, izolovan i koji kleči na kolenima i na koga padaju bombe. To je poniženje i to nikada ne može biti odbrana. Hvala.
(Toma Bušetić: Nije dobro razumela.)

Izvolite, narodni poslanik Toma Bušetić, povreda Poslovnika

Znate, gospođice Milivojević, mi nikada nismo klečali. Naprotiv, bili smo dostojanstveni. Bombe smo dobili, malopre sam rekao, zbog navodne humanitarne katastrofe Šiptara, a možda i Srba, koja nije ni postojala, a nastala je tek kada je NATO počeo da nas bombarduje. Dobili smo zbog navodno ugroženih prava Šiptara na Kosovu. Ni jedno ni drugo nije stajalo.
Očigledno je da smo bombardovanje dobili pre svega zato da ode ta patriotska vlast i da dođu sada neki drugi koji će sve prodati i otpustiti radnike i koji će doneti zakone koji su obespravili i nezaposlene i zaposlene, i radnike i sve u Srbiji, a takvi su zakoni doneti do 2003. godine. Bojim se da će ići u tom pravcu. Ne znam, posle 5. oktobra, od DOS-a do današnjeg dana, šta je to u Srbiji bolje. Recite mi jednu stvar, šta je bolje. Ništa nije bolje, sve je gore. Bojim se da će biti još gore.

Reč ima narodni poslanik Goran Svilanović. Da li je tu? Nije.
Reč ima narodni poslanik Nikola Milošević, a neka se pripremi narodni poslanik Svetislav Krstić. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani narodni poslanici, da ministar spoljnih poslova gospodin Drašković nije zloupotrebio svoja ovlašćenja, a zloupotreba je prava reč, mi danas ovu raspravu ne bismo ni vodili. Ministar spoljnih poslova dužan je da u svojim javnim istupanjima brani samo stavove sopstvene vlade, a ne svoje lične stavove.
Ovako postupajući gospodin Drašković nastavio je "slavnu" tradiciju svog velikog prethodnika Milana St. Protića, koji je, u svojstvu našeg ambasadora u Americi, izjavio da on ne mari ništa za stavove svoje vlade, svog predsednika, a Amerikancima je objasnio da je to najbolji dokaz da smo zakoračili putem demokratije. Amerikancima kod kojih bi ambasador i ministar spoljnih poslova koji tako nešto kaže morao odmah da podnese ostavku.
Međutim, želim da skrenem vašu pažnju na jednu drugu zloupotrebu javnih ovlašćenja, koja potiče od profesora Stojanovića, koji je, inače, pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova savezne vlade. Pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova dužan je da obrazlaže samo one stavove svog ministra koji imaju saglasnost njegove vlade. Ako postupa drukčije, on postaje privatni savetnik ministra spoljnih poslova i, razume se, zloupotrebljava svoja ovlašćenja.
Želim da skrenem vašu pažnju na pravnu argumentaciju koju mi je predočio uvaženi profesor Stojanović. Jedan profesor pravnog fakulteta, sada već pokojni, znao je da kaže - mi pravnici smo kao krojači, kako nam kažu mi tako skrojimo. Naravno, nisu svi pravnici krojači, ali neki jesu. Evo, da vidimo šta nam je skrojio taj ovlašćeni predstavnik "krojačke radionice" gospodina Draškovića.
Njegov prvi argument, koji je dobio najveći publicitet, jeste da naša tužba protiv članica NATO pakta nema nikakvog izgleda, pa je onda bolje da je povučemo. Rečeno je već da kada bi tako stajala stvar ne bi članice NATO pakta postavljale to kao ultimativni uslov da pristupimo Partnerstvu za mir i da uđemo u Evropsku uniju.
Ovde nije rečeno, a sebi ću dozvoliti i to da kažem, čega se zapravo kad je u pitanju ta tužba pribojavaju članice NATO pakta. Ne verujem da se boje da će sud presuditi u našu korist. Nemam nikakvih iluzija o toj tzv. međunarodnoj pravdi, haški sud to rečito dokazuje. Plaše se oni nečeg drugog. Ako suđenje počne, pa traje danima i mesecima, onda će svetskoj javnosti biti predočeni mnogi dokazi, uključujući tu i fotografije iz kojih će se videti da taj famozni "milosrdni anđeo" nije imao nikakve milosti prema građanima ove države. Zato se oni plaše te tužbe i zato ultimativno traže da je povučemo.
Dozvolite mi sada da nešto kažem o samom obrazloženju pravnog savetnika gospodina Draškovića. On nas uverava da tužba za genocid nema nikakve šanse, a zaboravlja da predoči, a tako radi ministar spoljnih poslova, da tužba ima tri stavke. Genocid je samo jedna od njih. Onaj ko to prikriva od javnosti mora da snosi javnu odgovornost za tako nešto. Druga stavka je tužba za nezakonito, nelegitimno odlučivanje da se napadne Jugoslavija i, razume se, za ratne zločine i kršenje elementarnih normi humanitarnog prava.
Obe tužbe vrlo je lako dokazati. Što se one prve tiče, neosporno je da organizacija UN nije dala svoju saglasnost za agresiju na Jugoslaviju. Što se ove druge tiče, ubijanje civila je ratni zločin, a ne kolateralna šteta.
Kada je reč o kršenju normi humanitarnog prava, dozvolite da podsetim da je bombardovanje imalo za cilj električna postrojenja i gas, čime se onda svi građani ostavljaju ne samo bez struje nego i bez vode, pa se onda time ugrožava njihovo pravo na elementarni životni opstanak.
Bio sam u prilici da u jednoj emisiji CNN-a slušam portparola NATO pakta, koji je na pitanje jednog novinara da li je bombardovanje struje i gasa legitiman vojni cilj izjavio da jeste. Voleo bih da vidim koji bi to međunarodni sud proglasio tako nešto za legitimni vojni cilj.
Sada mi dozvolite da nešto kažem o jednom drugom argumentu profesora Stojanovića, koji bi bio uverljiv za decu predškolskog uzrasta (možda sam malo preterao, ali nisam mnogo). Reč je o tome da nas profesor Stojanović i ministar spoljnih poslova uveravaju da bismo povlačenjem tužbe protiv članica NATO pakta uslovili istovremeno povlačenje tužbi BiH i Hrvatske.
Želim da se podsetimo: nismo li mi, naravno potpuno nerazumno i sramno, povukli našu tužbu protiv BiH, pa je li to bošnjačku, tamošnju vladu navelo da oni povuku tužbu protiv nas? To je sad za decu predškolskog uzrasta - uveravati ovu javnost da bošnjačka vlada, koja nije htela da povuče svoju tužbu kad smo mi našu povukli, eto hita da povuče svoju tužbu kad mi povučemo tužbu protiv članica NATO pakta. Ozbiljni ljudi, odrasli ljudi tako nešto ne mogu verovati.
Razume se da se kad tako nešto tvrdite ne rukovodite pravnom logikom, već logikom nekih prizemnih interesa, i to treba javno reći. Da kažemo i to da onaj ko nas uverava da bi povlačenje tužbe protiv NATO pakta imalo posledice o kojima je upravo i bilo govora, zapravo liči na nekog ko bi rekao za neko vozilo da ima sve uslove da krene osim goriva. Priznajem da je to sjajna zamisao. Ima samo jednu malu manu, ne može se nikako realizovati.
Dakle, ako nas neko uverava da je to put kojim možemo da ishodimo povlačenje već pomenute dve tužbe, onda nas on grubo, providno i, rekao bih, neinteligentno obmanjuje.
Takođe bih želeo da skrenem vašu pažnju na još jedan argument koji poteže prof. Stojanović, a i njegov ministar spoljnih poslova. To je argument sile. Jako zanimljivo za pravnika koji je takođe bio profesor univerziteta i koji kaže da se mi mali, nejaki, kakvi jesmo, ne možemo pogađati sa onima koji su veliki i moćni.
Pretpostavljam da su mnogi studenti profesora Stojanovića sada sudije. Čemu ih on uči? On ih uči, dame i gospodo, da pre nego što presude u nekom sporu procene ko je tu jači. Razume se, da presude u korist onoga ko je jači. To je argument sile, nije argument prava i čovek bi zaista razumeo da to ne dolazi od jednog profesora Pravnog fakulteta kao neka vrsta javnog obrazloženja za povlačenje tužbe protiv članica NATO pakta.
Dopustite mi da nešto kažem o tom argumentu sile u jednom drugom ključu.
Razumem da jedna mala, privredno urušena i u svetu prokazana država mora da čini ustupke, možda mora i da kleči, ali, dame i gospodo, da li mora da puzi? Mislim da to ne mora, pogotovo ako to neko od te države ne traži.
Ovde je već rečeno, i dobro je rečeno, da i kad bismo tu tužbu povukli, ništa to naš položaj u očima velikih sila ne bi poboljšalo, jer se od nas traži da lovimo generala Mladića po nekim gudurama, pri čemu niko ne zna gde se on nalazi, pa ako ga ulovimo, isporučimo Haškom sudu, onda ćemo dobiti neke ustupke koji su nam nagovešteni.
Šta mi zapravo dobijamo ako ovu tužbu povučemo? Mi smo od strane pravnog savetnika gospodina Draškovića i samog ministra spoljnih poslova takođe čuli da je to u našem najboljem nacionalnom interesu.
Hajde da vidimo koliko košta taj naš nacionalni interes koji se ovako vaga. BiH traže od nas da platimo 200 milijardi dolara, Hrvatska otprilike isto. Ako bi međunarodni sud presudio makar četvrti deo tog zahteva, nas bi ovakva odbrana nacionalnih interesa, za koju se zalažu gospodin Drašković i njegov pravni savetnik, koštala najmanje 100 milijardi dolara.
Dame i gospodo, ko će to da plati? To nam je skrojio pravni savetnik gospodina ministra, to nam je skrojio sam gospodin ministar, ali to što su oni skrojili, ovaj narod i građani ove države će da nose.
Na kraju ću biti slobodan da vas malo zabavim. Kada su boljševici prvo ubeđivali svoje mužike, onda ih naterali da uđu u kolhoze, jedan boljševički agitator dolazi u neki kolhoz da pridobije mužike za kolhoznu stvar i kaže kako je drug Mičurin pronašao pčele velike ko ovce. Dobro, kaže mužik, kolike su košnice za te pčele? Kaže ovaj - obične. Sad mužik pita - kako toliko velike pčele mogu da uđu u tako male košnice? To je njihov problem - kaže ovaj boljševički agitator.
Dakle, dame i gospodo, ova sjajna zamisao koja nam se nudi od pravnog savetnika gospodina Draškovića i ministra lično meni liči na te grdne pčele, velike ko ovce, samo mi za te pčele nemamo košnice.
Završiću opet onom mojom slikom - ako moramo da klečimo, ne moramo da puzimo, ne samo zato, dame i gospodo, što je puzanje sramno, ono sramno jeste, nego i zato što je nerazumno.

Jedna zakasnela replika, dobiće reč predsednik Skupštine. Izvolite, Predrag Marković.

Zahvaljujem, gospodine Mihailoviću.
Dame i gospodo, prvo bih tražio dozvolu od vas, jer je ovo dobra definicija - zakasnela replika. Morao sam da primim predsednika Skupštine Republike Srpske i nisam bio u prilici da odgovorim. Da li mi dozvoljavate da se obratim? To je replika.
Jer, nemam nameru da ni na jedan način raspirujem svađe, to je ono što nam sigurno ne treba, već samo da dam nekoliko činjenica povodom onoga što je izrečeno za ovom govornicom, a ticalo se i mog imena.
Strašno je, i duboko verujem da ste svi toga svesni, ali kad prorade strasti, kod svakog od nas se dogodi da zaboravimo činjenice i počnemo da navijamo. Ostavimo mrtve na miru. Oko svih naših glava su padale bombe i tada nije bilo teško znati, 1999. godine, da kada se završi bombardovanje, jednom će biti završeno, neko će pokušati da zloupotrebi tu nesreću odmah, bilo tako što će umanjivati sve ono što je srušeno, bilo što će preterivati. U tome je replika - kako je bilo moguće da se procena ratne štete pojavi 19. juna.
Kada je prvi most srušen, ljudi okupljeni oko mene, koji pripadaju različitim strankama, tražili su način kako da pomognu svojoj zemlji, kako da razumne ljude upozore na ono što se dešava. Nastali su Mostovi kulture. Žao mi je što sve ovo moram da kažem. Mislim da se pametni ljudi ne lupaju u grudi za ono što urade za svoju zemlju, nego je svako od nas dužan da radi, ali pošto sam prozvan, moram da kažem.
Pozvao sam odmah, u svetu i ovde, ljude koji su stručni da, na osnovu svega što je dostupno, rade procenu ratne štete, da nam se ne bi dogodilo da kasnije neko time manipuliše. Radili su. Isto tako sam pozvao intelektualce iz celog sveta, sa kojima sarađujem, da preduzmu nešto; ne ona okupljanja za jednu televizijsku kameru, i tome svaka čast, već da urade nešto tamo gde se odlučuje.
Rezultat su, između ostalog, dve knjige; ne samo akcije koje su išle po svetu. Jedna je stigla kao rezultat prepiske između mene i Đerđa Konrada, i unutra su govori koji su držani u nemačkoj akademiji, i gde su okupljeni potpisi nemačkih akademika protiv bombardovanja.
Druga je, da smo mogli 19. juna da izađemo sa procenom ratne štete u kojoj se nalaze podaci; na osnovu čega je pravljena: na osnovu dostupnih podataka, realnih računica i troškova onoga što se zove odloženi gubitak. Na kraju su date tabele tog odloženog gubitka.
Ovde je neko rekao da se pominje i ratna šteta u tužbi, da ona iznosi 100 milijardi. Šta mislite, odakle taj podatak? Prva medijska aktivnost, žao mi je što podsećam građane Srbije na to, bila je izjava izvesnog Šeja, koji je izjavio da je ukupna šteta pet milijardi. Zatim, to je bila i izjava jednog M.M., čoveka koji je u tom trenutku bio premijer, koji je tvrdio da su troškovi 200 milijardi.
(Predsedavajući: Vreme.)
Molim vas za razumevanje. U pitanju su podaci. Mislim da je važno za sve nas. Procena, na osnovu dostupnih troškova, potreba za ratnom odštetom iznosila je u trenutku završetka, bez teritorije Kosova i bez vojnih objekata i vojne tehnike, 29 milijardi.
To su sporili i jedni i drugi: i oni koji su hteli da veličaju nesreću i da na njoj profitiraju, jer su tvrdili da smo pobedili; i oni koji su hteli da je umanje, jer su oni sprečili navodnu humanitarnu katastrofu. Ali, to je bila cifra koju su na kraju svi priznali. Cifra od 100 milijardi upravo polazi od te računice, plus odloženi gubitak, po skalama koje postoje.
Moram da vam kažem nešto što mnogi zaboravljaju ponekad. Srbija se ne suočava prvi put sa ratnom odštetom. Srbija je posle Prvog svetskog rata bila sila pobednica. Sve međunarodne sile su priznale tačnu veličinu ratne odštete. Znate koliko je isplaćeno: tri posto od svih priznate ratne odštete.
Srbija je i u okviru Jugoslavije bila sila pobednica i posle Drugog svetskog rata, i sve međunarodne sile su priznale ratnu odštetu. Ratna odšteta je isplaćivana, možda mnogi od nas ne znaju, do 1993. godine. Znate koliko je isplaćeno: dva promila, dva hiljadita dela. Bili smo sila pobednica.
Onaj ko misli da smo mi sila pobednica posle onoga što se desilo, ne optužujem nijednu političku vlast, ali svako ko misli da smo bili sila pobednica posle 1999. godine, pa na osnovu toga računa takvu štetu ili politički profit, taj bi mogao malo da nauči o tome šta se stvarno dešavalo. Pitajte svoje očeve šta se dešavalo posle Drugog svetskog rata i pitajte svoje očeve, majke i dedove šta se dešavalo posle Prvog svetskog rata, da bismo znali.
(Glas iz sale: Vreme.)
(Predsedavajući: Molim vas da privodite kraju.)
Samo jedna molba: govorimo politički ko je odgovoran za jedno i za drugo, jer nam sigurno treba da se mi raspravimo. Znate ko je odgovoran za to što je Srbija deset godina bila podeljena? Ko god danas pokušava da ponovo podeli Srbiju, on je priprema za stranog osvajača. To će valjda svima biti jasno. Dobro je što se to ovde raspravlja, a za to nije bila potrebna ova sednica, mogli smo o tome da popričamo i u klubu, i nadam se da ćemo sada, svi šefovi poslaničkih grupa, popričati u kabinetu u 14,15; mogli smo da sednemo i popričamo, jer smo znali odgovor. Niko ovde nije za to da se bezuslovno povlači tužba. Niko za to nije.
Isto tako, niko nema pravo da ponižava Skupštinu, da Skupština zaseda povodom izjave jednog ministra. A na stranu što je posao ministara da nekada i taktiziraju, i nešto ispituju, ali stav ove skupštine i svih stranaka ovde je jasan – bezuslovnog povlačenja tužbe nema; ali, političkog marketinga na tuđoj nesreći nadam se da takođe neće biti. Hvala.